četvrtak, 05.05.2011.
Anđeo Čuvar i ljudi koji se vraćaju sa pijace i vuku cegere i metle - Odlomak o dvadesetsedmogodišnjem Momčilu, Nedi koja popravlja venecijanere i Hudevskom koji uredno klima glavom
(...)
Dvedesetsedmogodišnji Momčilo, brat tridesetpetogodišnjeg Hudevskog, završio je u Kovilju.
Jednog jutra, tek što je svanulo, njegova majka Neda, zatekla ga je kako stoji na ivici prozora, držeći se za ramove i gledajući u asfalt pet spratova niže. Prišla mu je tiho, no on ju je ipak čuo i okrenuo se. Stajali su i nemo se gledali, onda se on opet okrenuo prema ulici, a ona ga naglo povukla nazad.
Sve su to obavili bez ijedne jedine reči. Momčilo je pao i udario o brodski pod. Onda se skupio u položaj fetusa i tako ležao sve dok Neda nije skuvala kafu. Nekoliko minuta kasnije, ustao je i prešao u dnevni boravak. Ona je uključila tv, jutarnji program, voditelji su najavljivali međunarodni festival novog teatra, negde na Kosovu, a sat je otkucao tačno: 6.45h.
Hoćeš li? – pitala ga je smireno.
Kako hoćeš...ali ja za ovo više nemam snage – dodala je gledajući u veliki plazma ekran.
On ju je pogledao i klimnuo glavom. Pristao je.
Kovilj je mnogima poslednja šansa. Novosadski narkomani ga ostavljaju za kraj. Valjda zato što im je u komšiluku. Narkomani sve ostavljaju za sam kraj.
Taj je manastir poznat kao mesto za odvikavanje od narkomanije, za izlečenje i prosvetljenje. To odvikavalište, čistilište, vode sveštenici. Crkva je uvek imala svoje metode. Nekima uspe da se skinu, neki umru. Momčilu to nije bitno, kao ni bilo šta drugo.
Hudevski i on se nisu videli više od tri godine. Njihov poslednji susret je bio u zatvoru. To je bilo treće ležanje mladoga Momčila. Kada je došao, Hudevski ga je gledao kroz staklo, a kabina je smrdela na duvanski dim i neoprane zube. Razgovor je trajao tek nešto više od pet minuta. Predugo kad nema o čemu da se priča.
Hudevski je svom bratu doneo troje bokserica, petoro slip gaća, šest pari čarapa, dva velika i dva mala peškira, posteljinu, donji deo trenerke i tri majice kratkih rukava. Trenerku i majice je kupio u Zagrebu. Sve je bilo tamnoplavo, bez ijedne aplikacije ili znaka. Kad bi se saznalo da su iz Zagreba, Momčilo bi možda ostao bez prsta, bez dva prsta.
Stajanje u redu, višesatno čekanje, razmena reči koja liči na razgovor, ništa od toga mu nije teško palo. Ionako mu nije prvi put, a verovatno ni poslednji, mislio je.
Najteže je bilo sedeti u neprovetrenoj kabini i gledati s onu stranu stakla, u čoveka koji bi trebalo da je brat – a nije.
Momčilo se tupo smeškao i pričao nepovezano, bez početka i bez kraja, bez cilja i bez smisla. U sobi je bio sa još četvoricom. Možda su se družili, a možda i nisu. Pričalo se da imaju i televizor.
Hudevski je shvatio da samo klima glavom. Odobrava svaku Momčilovu reč, a ne sluša ga.
Tog petka uoči Uskrsa, Neda je svog dvadesetsedmogodišnjeg sina okupala i sredila za sutrašnji odlazak. Telo narkomana ima specifičan miris. Podseća na zadah iz usta izmešan sa ustajalim donjim vešom. Prvo ga je skinula, a onda, prebacivši mu levu ruku preko svojih ramena, polako krenula prema kupatilu. Nije se opirao. Hodao je polako, prativši njen tempo. Dovela ga je do kade, pomogla mu da uđe, pustila snažan mlaz tople vode i počela da ga pere. On se nije opirao, samo se tupo smeškao, pokrivajući šakom svoj penis.
Prala ga je kao što se peru prljavi tepisi, grubo i brzo. Prala ga je i plakala.
Sutradan, na Veliku subotu, tačno u šest ujutru, Neda je pozvala taksi. Odvezli su se do kraja grada, a tamo ih je čekao Anđeo Čuvar. Rastali su se bez reči. Momčilo je otišao sa Anđelom, a Neda se, gradskim autobusom, vratila kući.
Znaš, tog jutra dok smo stajali i čekali Anđela Čuvara, ja sam gledala sve te ljude kako se vraćaju sa pijace, sa svim tim cegerima, kesama, metlama i koječim. Svi mi, pali anđeli, čekali smo sutrašnji dan, Uskrs. Život ume da bude takva groteska. I, znaš, u tom trenutku sam se setila tebe i pomislila kako bi se ti osećao. Znala sam da bi sve ovo drugačije posmatrao i kasnije od toga napravio anegdotu. I to mi je dalo snage. I nisam zaplakala.
Veče uoči Uskrsa, Neda je Hudevskom preko skype-a javila da mu je brat sada u manastiru
Odveo ga je Anđeo Čuvar.
Onda su oboje samo ćutali.
Lamija i ja sad moramo da sredimo stan. Sutra nam dolazi prijateljica sa psom – nevešto je Hudevski pokušao da prekine tišinu.
A jeste li ofarbali jaja? – isto tako je dodala Neda.
Lamija i Momčilo su se sreli samo jednom, kad je on došao u Zagreb na neki koncert. Sačekala ga je na kolodvoru i odvela u stan. On je za manje od pola sata, uzevši dva sendviča i jedno pivo, rekao nešto, brzo i nerazgovetno, i samo istrčao. Trebalo je da prespava kod njih, ali se nikada više nije vratio. Kasnije je Neda javila da je sa prijateljima otišao negde u Istru.
Lamija je samo jednom bila u Novom Sadu. Tog je leta Momčilo bio negde u Bokokotorskom zalivu.
Tamo su već tri nedelje...znam da je dobro, ali se ipak brinem...mogao bi bar da se javi, bar dve rečenice... – govorila je Neda, nameštajući venecijanere.
Lamija se, sedeći za velikim trpezarijskim stolom, samo nasmejala, savijajući omot od bombona, Uzmi dve, od višnje.
Obe su čekale da se Hudevski vrati sa grožđem i da kasnije, svi zajedno, odu na Štrand. Leto je bilo tako toplo, nepodnošljivo.
(...)
