četvrtak, 21.04.2011.
Sredovečna
Pre deset godina je bila revolucija
Poslednja
Najvažnija
Verovali smo u nju, svi
Sada smo razočarani, svi
Revolucija nas je sve prevarila
Ili revolucije nikad nije ni bilo
Imam pedeset godina
To je pola veka,
dve trećine ljudskog života
i kraj mladosti
Prvo i treće je tačno
Ovo drugo može biti problematično
No, treba biti optimista
Više ne verujem u ljude
Pre toga sam prestala da verujem u državu, društvo,
u ideale
Imam pravo na to
Imam dovoljno godina za to
Uvek sam bila optimista
I sad sam,
samo na malo drugačiji način
Sa glupim optimizmom sam raskrstila
Sada verujem samo u racionalni optimizam
To je ono kad znaš da ima nade,
ali nisi budala
Ili si uvek budala,
bio optimista ili ne
Ne verujem u ljude, državu, društvo, ideale –
jer sam shvatila da ništa od toga ne postoji
Ljudi postoje samo kao zbir nasilno skupljenih jedinki,
sično životinjama
Slično onim životinjama koje su nasilno skupili ljudi
i odredili im kako će da žive
i čemu će da se raduju
Otuda toliko srećnih kućnih ljubimaca
I svi vole svoje vlasnike
Psi cvile od radosti,
a mačke predu
I svi najviše vole svoje vlasnike
I nas su učili da budemo takvi
Vlasnici se moraju voleti
Vasnici se moraju voleti,
jer bolje nemamo
Kasnije se drugi deo rečenice pretvorio u –
jer nam je to manje zlo
Tada je počelo zastrašivanje
Učili su nas da smo odrastali u zlu,
a da toga nismo bili svesni
Onda su počeli da nam govore da sve to nije tako slučajno
i da je to zlo sad užasno teško iskoreniti
I tako smo prihvatili da živimo u jednom sveopštem zlu,
da zla i zala ima raznoraznih
i da je naš zadatak
da izaberemo manje zlo
Po mogućnosti što manje
Jer dobra svakako nema
Tako je i sa ljudima
Jer ne postoje
Ideali su priča za malu decu
Kad sam bila mala
verovala sam u ideale
Verovala sam u njih i kad sam porasla
I kao već uveliko odrasla osoba
i dalje sam verovala
da ideali nisu samo prazne reči
ili puste želje
Možda sam bila glupa
Ili nisam bila zla
Ili i jedno i drugo
Sad je svejedno
Ideali su priča za malu decu
Malu i naivnu
Neiskvarenu
Onu decu koja nisu zla
Takve dece gotovo da nema
Imala sam državu
Ali se ona raspala
Dakle, ni država više ne postoji
Ona ima veze sa onim idealima
I u nju sam verovala
Tako su nas učili
i tako sam osećala
I znam da nisam pogrešila
Državu sam imala
dok nisam odrasla
Onda se ona raspala
Ne, onda su je rasturili
Ne znam da li su je rasturili oni od kojih nismo imali bolje,
ili oni koji su bili najmanje zlo
Znam samo da oni nisu bili glupi kao ja
I da su bili zli
Kao i većina dece
I njihova deca su danas zla
Većina sigurno
Nekad sam imala društvo
Uglavnom malo
Sada ga više nemam
Društvo je promašena kategorija
Udruženi ljudi,
to već ima nekog smisla
Udruženi ka zajedničkom cilju
Opet ima veze sa životinjama
Čopor
Čopor ljudskih jedinki
U kvazi državi,
bez ideala
Moja deca su već velika
Postali su ljudi
Ne znam da li oni veruju u sve ono
u šta ja više ne verujem
Mislim da su često naivni
Možda zato što nisu samo zli
Ne znam da li je to dobro
Drago mi je što nisu postali ološ,
ali nisam sigurna da nisu postali budale
Ako je tako
onda sam i ja kriva za to
Ali sad nemam snage da ramišljam o tome
Ovo traje već jako dugo
Nisam zamišljala da je ovako
Pokušaću da osvetlim bar malo prostora oko sebe
Mobilnim telefonom
Nisam zamišljala da je ovako mračno
Osećam da se na momente gušim
Možda imam klaustrofobiju
Ili se samo plašim
Već bi trebalo da stignemo
Šta ako dobijem neki napad?
Mogu da se ugušim,
da umrem,
a da to primete tek kad stignemo
I šta bi onda pisalo?
Umrla u marici
U svojoj pedesetoj godini
Ni kriva ni dužna
Ili bih bila kriva,
jer mrtva ne mogu da se branim
To bi im bilo kao poklon
E, zato ne dam
Ni živa ni mrtva
Trebalo bi već da stignemo
Tek sad vidim
kako je telefon mali
u ovolikom mraku
