Kako zajebat familiju za života...

Taman san ražentavala zadnji pjat kad je zazvonio telefon.Obrisala san ruke o traveršu i javila se.
-Ehej di si? - čula san poznati glas iz slušalice.
-Evo taman šetan po rivi, a da di ću bit kad me zoveš na kućni.Uvik ista spika, ebate…
-E,aj stavi kavu, evo me za 10-tak minuta, iman ti nešto senzacijonalno reč,veli mi prija i prije nego li san stigla izustit da neman ni zercu kave u kući,veza se prekine.Ka i obično,došla je za uru ipo.Uspila san se za to vrime spustit do dućana po kavu i štagod pograbljat po kući,da mi ne kaže da sam šporkuja.
Uletila je ka uraganica Sandy u kuću,Dok je spuštala kese na pod nije prestajala govorit.
-A, jebate, jesu me oni moji doma iznervirali, kuvaj, peri, peglaj, ka da san robinja Isaura.Svima na izvolte, a uvik svi grintavi…
Oni moj ćaća, ka sultan, čoviče.Samo sidi na kauču,drkelji po onom daljinskom i naređuje.
Kraljicu majku uvik nešto boli, i stalno oda s krunicon po kući i predika.
Oni moj brat ka Servantes, ni na nebu, ni na zemlji…Drčina mu neodgojena samo tako.A ona moja nevista,čoviče, Hurem joj nije ni do kolina.
Ma, jel ti ta kava gotova il si išla u Brazil po nju?
Tila san joj reć da tražin čepiće za uši,al ko bi je nadglasa.Kolutala san očima da me ne vidi i čekala da udahne arije,pa da uletin s kojon i ja.
-Aj sidi već jednom, šta si se uzodala po kući, kava ti se već odavna oladila.I šta si mi ono senzacijonalistički tila reć?
-Znaš,započela je, ono o čemu smo jučer pričale… Nešto mi je ludilo palo na pamet…
-Eee…Na brzaka san se pokušavala domislit o čemu bi moglo bit riči jer smo jučer cilo popodne sidile na kavi, a ona je kao i obično držala monolog.
Ma znaš,ono šta san ti jučer spominjala?
-Eee…
-Slušaj, ja san ti vako odlučila…E, al čekaj najprije ću ti pokazat šta san sve kupila…Našla san neke tećice na sniženju pa san uzela dvi, nije da mi tribaju, , al, nek se nađu.
I neke knjige su isto bile na akciji, uzela san tri, kad kome bude rođendan da se ne moran mislit.E i vidi kakvu san veštu kupila,borami san je platila ka svetog Petra kajganu,al nije mi žaj…
-A? Šta kažeš?
Taman san je tila upitat,da koja jon je prigodica i al jon je kogod uletija,al san uspila samo zinit.
A,oće mi bit dobra za sprovod,moran još nać i postole za nju…
-Sprovod? Čiji sprovod, ko je umra?
-Da čiji? Pa moj! Šta me tako gledaš?
Da san se smila itnit na pod,itnila bi se leđno,vako san se samo laganini spustila na katrigu.
Aj,aj …natoči zeru tog jegerića šta san donila i slušaj šta ti iman reć,mavala mi je čas vešton,čas jegeron isprid nosa.
-Ja san ti mojima lipo jučer objavila da mi je dosta sluškinjanja okolo njih. Pošto mi je vrime od udaje prošlo, uštedila san in veliku lovu, šta za dotu, šta za pir.Onda san in rekla da koliko san za njih učinila za života, da bi mi tribali dignit spomenik kad umren, i da bi najradije odma otegla papke njima za dišpet,pa nek vide kako će živit bez mene..
Onda je ona nesritnja, nevista Hurem rekla, da bi mi sprovod
doša više nego pir i da na to ne računam.
Mislila je ona kako će me moć zajebat,al vala neće.
Lipo san in izračunala koliko košta jedan sprovod, kapsil, cviće, pop, pa pusti svit po kući koji valja počastit, pa žalovanje…
Eee, vidiš…tek na to je nevistica zacijukala.
Prija slavodobitno podigne čašu i nazdravi mi.
-Na šta? Na žalovanje – jedva san uspila reć i dalje u totalnoj zbunjozi.
-Dašta, na žalovanje, jerbo ja znan puno svita koji bi doša, a ona je hipohonderica i grozi se bacila, rukovanja i baljenja.
E,onda san in predložila,da ono šta bi lipo potrošili na moj sprovod, uplate meni u kakvi wellness centar i tetoše me za života. A tila bi bokun i na skijanje.I štagod nova autića.A nevista Hurem mi ima svaki misec plaćat mise za zdravlje.I obidvavat prije mene…šta je sigurno,sigurno je...A ja ću in zauzvrat potpisat i ovirit u bilježnika da želin tihi ukop i bez posjeta žalovanja.
A kako je ona moja nevista škrta zloćuja,i da me ne bi pokopala u kojoj svojoj staroj, štraci, kupila san sebi veštu.Moran još nać i kakve lipe postole. Eto.