sasvim običan dan
|
Zaspala sam jutros. Prvi puta i jako sam ponosna. Zvoni mobitel. Zapravo ne zvoni, vibrira i skakuće po stolu. Poruka od Ivane: „Nisi zaspala jel da?“ Hmm, izgleda da ipak jesam… „Baš uopće nisi spremna?“ Baš… Dakle, imam pola sata da se spremim i prevalim put do Utrina, za koji mi je u prosjeku potrebno četrdestipet minuta. Ne volim se hvaliti svojim ultrakul megačarobnim moćima koje uključuju sposobnost letenja (uz nevidljivost, pretvaranje u želatinu, gledanje kroz zid, oči na zatiljku i ostale pogodnosti). Dovoljno je reći da sam stigla na vrijeme. I dok sam se vozila u tram…, ovaj, letjela, negdje nasred Avenije Dubrovnik, jedna je vrana odlučila počiniti samoubojstvo. Ozbljno, odšetala se pod kotače crvenom Opelu. Guma ju je odbacila pokraj ceste, ali ne, vrana je bila odlučna. Hrabro se vratila i bacila pod srebrni auto, nisam vidjela koji model jer sam zažmirila. Neki mali klinci ispred mene su navijali: „To, e, kako ju je!!“ „Desno, desno, uuu…“ „Masno, čovječe!“ Malo su tako vikali, a onda su zašutjeli. KristinA |
