Lost.
Stvari su izašle na vidjelo. Očito je sve to bila samo predstava, samo neki bolesni reallty show u kojem nikome nije bilo stalo do mojih osijećaja. Priznajem patila sam jer od njih nisam dobivala ljubav koja mi je bila potrebna. Priznajem željno sam prželjkivala biti s njima, biti..one. Voljela sam ih. Moja ljubav čini mi se nikad nije bila dovoljno uzvraćena. Možda sam ja ta koja je tu luda. Vjerojatno sam ja ta koja je sebična i koja je previše zahtijevala. Hah a kako i kažu dijete treba mnogo ljubavi. Nikada me nisu voljele koliko su jedna drugu. Ja sam samo bila prihvaćeni nevažni dio u maketi te - grupe..
Sve je to očito bilo za javnost. To.da me vole kao da sam jedna od njih. To da moje ime pišu uz njihovo. Shvatila sam da je sa mnom puno ljudi koje me vole onoliko koliko i ja njih. Koje su tu uz mene, slušaju me, čuju me, vole me. Jedno smo. Možda je ispalo onako kako je trebalo. Kako je najbolje za sve. Njihova maketa na nešto liči bez onog nepotrebnog dijela.
Patila sam, ali više ne patim.
Voljela sam, ali više ne volim.
Još uvijek su mi drage, ali moje srce je naučilo da me više ne boli neuzvraćenost od njih.
Pa..pozdrav svima koji me vole radi mene. Lol.
Vidimo se.
Dodatak. Hah, zapravo, ovo gore je dodatak a sada kao "pravi" post.
Jako volim jesti mrkve. I paprike. Kada zapravo razmislim ne bih znala kakav je to okus. To je nekako više tek toliko nešto za grickanje. Meni je to prefino. Želim marte ko Martine. Ili te ili zelene. Razmišljala sam kako si još nisam kupila jaknu za zimu a kako imam ispade tipa kupiti nešto što moram nositi svaki dan ( tipa jaknu) neke kričave boje pa da se doma moram trgati kako mi ništa ne stoji uz tu boju. A fak moram na engleski. Budem kasnije nešto pisala,
Papa.
Ne usuđujem se biti drugačija, jer me brine što drugi misle o meni. Pa kakva sam ja to onda bolesna poremečena retardirana osoba? No iskreno nikad i nisam imala neku veliku potrebu da se istaknem, nekako mi je svejendo što god radila u životu. Pa onda se i čini da mi i nije toliko stalo što ljudi misle o meni. Meni tako svejdeno.
Ružan mi je dizajn. Stvar je u tome da sam ja voljela svoj stari dizajn „Red Apple“ ali slike su mi uvijek bile preširoke i više ništa nije imalo smisla. Potpuno sam se navikla na njega i nisam htijela promijenju što se toga tiče. Ovaj je prilično širok pa se nadam da s njim nebude problema.
15:05 -
Komentiraj { 11 }
Print -
#
Samo još malo budi tu pored mene.
„Ovo se događa malo prečesto.“-prošaptala sam.
I dalje je imala onaj svoj nadureni izraz lica.
-„Oprosti“ -opet sam pokušala.
I dalje nije prihvaćala. Razgnjevnila sam se. Sva iz frustirarna otrčala sam niz stubište. Nervozno sam izvadila ključeve. Ljutito sam ih grabila. Otključavala sam šupu i tražila role. Nisam mogla otkučati novi retardirani lokot i počela sam skakti od ljutnje i frustracije.
Kasnije. Našla sam se na rolama. Rolala sam se samo po kvartu, nedaleko od zgrade u krug. Bila sam u kratkim hlačama i majici bez rukava. Polako sam se opuštala,smirivala sam se. Prijalo mi je roalnje. Bilo je oko pola 11 i mirisalo je ljeto. Bilo je prilično mirno osim što su auti prolazili. U parku je bila neka mlađarija. Miris užarenog kolnika mi je pasao i više. Volim ljeto u gradu. Pasalo mi je što su mi niz leđa počele kapati sitne kapi znoja. Bila sam smirena. Osijetila sam par kapi na ramenima. Pogledala sam nebo. Smrknulo se, vidio se samo puni mjesec. Počele su me zasipati kapi. Počeo je nagli pljusak. Što opreznije da se ne posliznem kakve sam sreće, ali i što brže da ne budem mokra do kostiju žurila sam doma. Brzo sam stigla jer sam bila u blizini. Nije mi se išlo doma. Kratko sam sjedila u haustoru. Nisam ni slutila da je tada počinjala jesen. Bolje rečeno, da je završilo. Ljeto. Zbogom voljeno ljeto. Doma me uhvatila nervoza. Zaspala sam mirnim snom, misleći na njega.
Baš ti lijepo stoje suze, ali nemoj plakati. Zašto bisere u blato, nočas bacaš ti. Kad bi kiša bila tiša, ti bi čula korak moj. Kao nekad kad sam bio tvoj.
Tjedan. Bilo je vruće, i više. U školi je bilo nepodnosivo, misli su mi s pržile. Dani su prolazili brzo. Naglo je zahladilo. Nitko se nije mogao načuditi. Vrijeme je bilo prehladno.
Shvatila sam da volim jesen. Ne koliko i ljeto, ali ja volim jesen. Ovaj tjedan, bilo je hladno kao da je zima. Kalendarski još traje ljeto, ali nije to to. U školi još nisu počeli grijati. Imamo školu ujutro i smrzavamo se svi. Ljuta sam na glupu školu, ne mogu nas grijati, a zato nas mogu snimati. Bezveze. Djeca u školi se smrzavaju i skapavaju radi one –zdrave prehrane-. No glavno da oni sve to imaju na kazeti. Fakat su me razljutili.
Vraćajući se doma pod nogama je šuštalo lišće. Odma sam se oraspoložila. Mirisala je jesen. Primjetila sam kako je lišće počelo padati.
Jedva čekam kada će drvo u mojem parku požutiti. Onda je to najljepše drvo u cijelom kvartu.
Jedva čekam.
Ljeto se ne može mjeriti sa jeseni, ali ima svojih čari :)
Jinxi samo stavljaju sol na ranu.
-heh, prvi put takvo nešto mislim za njih-
Vidimo se.
12:56 -
Komentiraj { 13 }
Print -
#
Let's take a closer look.
Nikad nisam trebala reći, ljudi ostat ćete bez daha.
Automatski sam sebe stavila pod pritisak,
jer sad mi je došlo da napišem post i onda sam
shavatila da sam vam obećala neki dobar,
a ja još uvijek nemam inspiracije.Panika .
Haha, nije bitno.
U školi sam se kao nečeg sijetila šta mi je bilo
smiješno i mislila sam to natipkati,
jer ono, fora je. Haha. Pisala sam o tome kako su
ljudi poput svojih pernica.
Moja pernica je mekana i plišana, ali je iznutra sva
išarana i prljava. Ha-ha.
Na svoju pernicu sam postavljala par šarenih bedževa
koji bi kao trebali ukrašavati
tu jadnu pernicu. Puna je sranja, ali u nju stane
puno olovčica, koje ona jako voli i
nikada ne misli ispustiti. Jer je pouzadana.
Sa mnom je još otkako mi ju je
Klara kupila (što sam morala posebno napomenut)
za rođendan, pa, iskreno ne znam koji.
Mislim 11. Ili 12. Fala mojoj Klari.
Kad smo već kod nje, njena pernica j
e ofucana prljava krava, ahahahahha.
A moja Dora, njena pernica je mala išarana limena, ahahahhahah.
Kontakt Veky kaže (16:28):
mala je i bijela,sa raznim plavim bojama na ribicama..
U nju jedva stane par olovčica i malena gumica.
Kontakt *Michelle kaže (16:29):
ovakoc
traper
plava
s đepičima
Ispričavam se, možda neki drugi put ostanete bez daha.
Ahahaha, ili možda ne.
Marta.
16:35 -
Komentiraj { 5 }
Print -
#
White and empty.
Prošlo je dugo vremena. Dovoljno dugo da se udostojim pošteno istipkati. Ne pada mi ništa napamet. Trenutno bi radila milijun drugih stvari sada, no nekako mi je već žao ovog jadnog bloga, ovakvog, zapuštenog.
Kako uopće nastaje post. Uvijek ide nekako lako, samo slovo po slovo, ne znam ni sama, nikad nisam imala baš nekog problema sa inspiracijom. A eto sada, spisateljska blokada. Ako se to može tako nazvati, jer ja nisam spisateljica, samo mi se sviđa ta riječ. Sve što radim u životu, počela sam u glavi govoriti kao u knjizi. Shvaćate li o čemu govorim? Nije bitno..Blokada. Pjesme me nadahnjuju da pišem. Koraci, okolina. No sada se ne osijećam baš nekako da bih išta dijelila s vama. Jednostavno sam umorna. Čovjek koji me ne poznaje, već samo čita ovo blogersko sranje, bi reko da sam prilično često umorna. No, nisam. Samo dok postim. Dok postim bez inspiracije. Ko da lutam bezveze bijelom beskrajnom prostorijiom, bez vrata i prozora, onako, beskonačnom. Onakve sobe koje se pojavljuju u crtićima i filmovima, kada se potpuno izgubite. Tamo ste u nekom međuprostoru, ni ovdje, ni ondje, i ne vidite ništa vrijedno spomena.Samo bijelo. Pa žao mi je ljudi, ne vjerujem da vas jesam, ali sebe sam razočarala. Ne pišem upravo o ničemu.
Samo nešto bezveze trabunjam.
Glupa sam i dosadna.
Dobri ljudi, ovo nije gotovo. VRATIT ĆU SE JAAA-
E i tada..
tada ljudi. ostat ćete bez daha.
Marta
19:21 -
Komentiraj { 4 }
Print -
#
