Fantasy Dnevnik
subota, 06.10.2007.
Što reći? ne može se stalno bit sretan...
Jedan dan sam ostala sama, dok je ovaj istraživao neke tamo ljude.
Jedan dan, i naravno, baš taj dan se moraju pojaviti neki ljudi koji se čine užasno dragi i čini se da sve što im treba u životu je da meni naprave toplu šalicu čaja od jabuke sa cimetomi ne izazivaju nikakve nevolje. Uistinu mi je bilo drago što im je toliko stalo do moje dobrobiti, ali rekla sam Arathornu da ću ga čekati u špilji i da ovaj put neću raditi gluposti i dovoditi se u opasnost.
Pa sam im rekla, ne hvala.
I onda su odlučili donijeti mi čaj u špilju, "Kad sam tako tvrdoglava" jer ipak, oni ne bi mogli podnijeti da me vide bolesnu jadnu, ako su mi mogli pomoć. A šta sad, ne mogu im zabranit da dođu i donesu mi čaj od jabuke s cimetom. Pa sam ih dočekala tamo i za desetak minuta su došli, noseći vrč vrućeg čaja i tri šalice. Mogla sam osjetit njegov bezobrazno opojan miris još dok su bili na ulazu.
Popili smo čaj, malo porazgovarali, čaj je bio nevjerojatno ukusan, ali s razlogom. Uskoro se sve oko mene zavrtilo i bila sam negdje drugdje.
Eto.
Ne izlazim iz špilje i ne radim gluposti pa gluposti nađu mene.
Počela sam vikati na njih jer su mi to napravili i govoriti da ZNAM da je to bio napitak teleportiranja i da ZNAM da imaju negdje sa sobom napitak protuteleportiranja, ali su se pravili grbavi i zbunjeni i govorili da su iznenađeni koliko i ja. I i dalje izgledali slatkasto i nevino i drago i ...
Onda se pojavio neki niski debeli lik, sa smeđe-zelenom kožom i tankim brkovima i počeo nam se smijati. Idot debeli se MENI smije.
"Divno, poveli ste prijateljicu!"
"Šta hoćeš?" pitala sam ga.
"Ništa od tebe još. Trebao mi je netko tko radi dobra zemaljska jela. Ovo dvoje kuhara su savršen izbor. Ne znam zašto su s tobom popili čaj, al kad već jesu, i ti možeš pomoć. Možeš prat."
"MOLIM??" Ne znam kad mi je netko zadnji put rekao da moram nešto prat, ali i onda nisam dobro reagirala. Kamoli sad kad me netko kidnapirao da bih to radila. Htjela sam baciti vatrenu kuglu na njega, ali na kraju mi je ruka samo bespomoćno poletila po zraku i to je bilo to. Onaj smrdljivi namet sala se opet počeo smijati.
"Zar bih tražio kuhare da to mogu magijom riješiti? Ne bih. Nema magije ovdje, mala."
To je bilo to. NITKO, pogotovo ne netko kome guzica visi s čela, me ne zove mala. Zgrabila sam prvo na što sam naišla, i to je nekom slučajnošću bilo nešto oštro, i nasrnula na njega. Bila sam bijesna jer me odveo i što me ne namjerava vratiti, jer sam ionako zapela na drugom svijetu, a on me odvukao u treći, jer me zvao mala i jer ne znam gdje je Arathorn.
A i zato što je imao nešto otrovno zlo u očima. Zaletila sam se prema njemu i izbola svaki dio tog mekanog, ljigavog tijela, sve dok se više nije micao. Krvario je svojom smeđom krvlju kao nakupina kravlje balege na podu i mislim da mi je bio odvratniji mrtav nego što je bio živ.
A onda sam ga pretražila i pokupila sve što je imao kod sebe (iako sam neke stvari morala obrisati, bile su uprljane tom tekućinom koja bi trebala biti krv) a među tim stvarima je bio i napitak koji će nas vratiti natrag u onaj svijet koji je ovima dom a meni... meni je mjesto na kojem sam ostavila Arathorna.
Ovo dvoje se zamalo dalo u bijeg kad sam krenula prema njima, ali sam im nekako objasnila da ću ih vratiti kući, pa su prestali drhturiti i zamnom popili napitak. Uskoro smo bili opet u špilji, i bilo je kasno poslijepodne.
Mislim da mi nikad više neće napraviti čaj od jabuke i cimeta... Šteta...
Bila sam bijesna zbog toga.
