11.04.2005., ponedjeljak
...s pogledom na more
 3 godine i 5 miseci.Već.A sićan se ka da je bilo jučer.Nisan tu večer plakala.Spavala sam.I mrzim se zbog toga.Drugi su to proživljavali za mene.Od početka. Nisam to htjela,ali bila sam najmlađa.A i oni pusti protokoli. On meni nikad nije bia javna osoba,niti neko poznat.Bia je jednostavno moj dida. I nisam smila plakat.Smirila sam se.Nisam smila ić vanka.Preživila sam.On nije.Zašto? I koliko god to bilo otrcano,ali sve bi dala da sam taj dan puno više vrimena provela s njim.Pričala s njim.Zagrlila ga.Evo,mogu ga osjetit.Istina je,najviše sam ga volila.I mrzim se jer nisam to popodne ostala s njim jest monte i gledat Carstvo Divljine.Rekla sam da idem na trening.Nisam išla. Tu večer sam bila ljuta na cili svit.Svi su mi bili krivi šta njega više nema.Iako toga zapravo još nisam bila svjesna. Ali ja sam svejedno spavala.Ujutro sam išla u školu.Ponašali su se prema meni ka da sam hendikepirana ili da imam kugu.Glupa ljudska psiha. Sićan se da me on pita jel mi triba šta..to mi je puno značilo. Kasnije mi je sve bilo smiješno.I gradonačelnik.I telegrami.I novine.I gledat ga na Dnevniku.I osmrtnice.I moja baba na apaurinima,praxitenima,helexima i sličnim lijekovima.I komemoracija.I sprovod.I kamere.(ODJEBITE!!!!)I ona zastava.Mornari.Vojnici.Puške.Vijenci.Klapa. Ubacila sam mu ružu.Histerično sam se smijala jer nisam znala kako da se ponašam.Ni plakat nisam mogla. Miljun ipo ljudi koje uopće i ne poznajem.(MAKNITE SE!!!) Prošlo je.Nema ga više ni na Dnevniku,ni u novinama(osim 6.11. u «sjećanjima»).Al ipak je tu..kod mene.Čuvam ga. Znam da tu unutra sigurno ima svoju sobu s pogledom na more.I unutra su njegovi lovački trofeji.Slike unučadi.Njene njoke i pašticada.Karte za briškulu.Lula.I ja.. Tu unutra,u mom srcu. (. . .) Sjetim ga se,u zadnje vrime pogotovo.Zapravo,svaki put kad vidim ovog drugog didu.Vidi se na njemu da je bolestan.Kraj.Ali ne želim to. Ko će me vodit u Primu 3?S kim ću se igrat s plastičnim balotama i vozit u Škodi? S kim ću igrat šah? S kim ću pit kiselo mlijeko i ko će mi pričat priče? Znam da mu je teško. I meni je.(Sebična sam.)Sve teže gledat ga,slušat ga,poljubit ga svaki put kad ide u bolnicu znajući da je to možda naš zadnji susret?Znam da je i on svjestan toga.Ali ne predaje se.Sokol. . . .puno toga mi se vrti po glavi.Ne volim rastanke.Ne volim otić ili bit ostavljena bez pozdrava.Ne volim gledat tuđu patnju..ni svoju.Kako sad pomirit sve te sukobljene svjetove u meni? U mojoj glavi i u mom srcu-nikako. Al razmišljam ovako…Ovaj dida će,kad umre,tamo negdi di god da ide..srest ovog drugog didu.I pričat će mu šta se sve dogodilo.I kako smo se preselili u Zg,kako smo brat i ja narasli..ja nosim naočale,baba je napokon pristala na aparat…brat će se sad upisat na faks i nismo prodali kuću. I onda će lipo njih dvoje sist,popit bevandu,ćakulat i uživat u onoj sobi s pogledom na more. Tu unutra,u mom srcu. |
- 22:50 -
a
mislin,bija bi red napisat neshto...
(6) -
