Ne mogu opisati kako se osjećam... Kao da u sebi nosim nešto što ne mogu pustiti pa da mi bude lakše. Znate ono, smijem se i sve, ali nisam baš presretna... Ne znam što se dešava i zašto mi ne može biti onako kako želim, ako ne u potpunosti - barem malo...
I ne znam kakav je, a jako mi se sviđa. Nemam pojma što voli, ne znam ništa o njemu, samo ime i neke užasno nebitne stvari... Ne znam na čemu sam. Kako je to moguće...? Zašto mi se to događa...? Toliko toga želim napraviti, a jednostavno nemam hrabrosti, na žalost... A znam da ću požaliti... Imam neopisivu želju da budem hrabrija, ali jednostavno ne mogu. Ponašam se onako kako ne želim, onako kako nikad nisam željela... Imam osjećaj da neke stvari previše uzimam k srcu i onda postanem tužna, bezveze...
Znam da s nekim stvarima koje radim ostavljam dojam neozbiljne i djetinjaste srednjoškolke... A nisam baš takva.
I znam da će svi koji su pročitali ne znam koliko mojih prijašnjih posteva mislit kako sam u zadnje vrijeme nestabilna i nekompetentna osoba (barem za neke određene stvari...), i neće bit u krivu. Trenutno sam sposobna samo za neslane šale koje nemaju smisla i za pretvaranje da je sve u redu. Nadam se da će biti boljih dana i da ću moći napisati da sam iznimno sretna i zadovoljna...

Znaš onaj osjećaj kad ga prvi put vidiš...
K'o da je izronio iz dalekog sna.
I neuspjeli pokušaj da mu se svidiš...
Nemam sreće ja...