16.10.2008., četvrtak

Dule Nedeljković - Pre Paket aranžmana

Kako je uopšte došlo do knjige ''Ponedeljak''? ''Ponedeljak'' je nastao od dve knjige. U stvari, sve je to inicirano na blogu B92 gde sam ja jedno vreme pisao kao VIP. Jedna priča je '' Gde ste, pankeri ''. To je po Kojinoj čuvenoj opasci, kojom je stalno nas prozivao, on je kao, ne znam šta, a mi smo pankeri, pa kao, gde ste, pankeri...To je kraj sedamdesetih i početak osamdesetih. A druga knjiga je Ponedeljak, to je priča o četrdesetogodišnjaku koji je ispustio svoj život, i malo se traži, u nekoj je konfuziji, u nekom svom ludilu, i na kraju je pronašao sebe.To sve traje jedan dan, a to je nekad u životu mnogo dugačko, a nekad mnogo kratko. E, sad, kad smo se Vlada Arsenijević ( urednik u VBZ) dogovarali, njemu je palo na pamet da te priče spojimo u jednu knjigu. Uglavnom, sve je to nastalo od bloga. Međutim, Biljana Srbljanović sa kojom sam ja ''vojevao'' na tom blogu- dok je to još imalo nekog smisla- me je u tom nekom periodu pitala da li mi je to knjiga. Ja sam rekao da nije, jer ja ne znam da pišem. Rekla mi je da samo nastavim da pišem, a ona će da udari zareze tamo gde treba... I kad sam ja na kraju to napisao, ona je pročitala, oduševljena, prosledila je Vlajsi. Vlajsa me je zvao, i to je to. To je ozbiljna knjiga o nečijem potpunom lomu, u nečijem životu, u nečijoj glavi, u ovo vreme sadašnje. I govori o tome da svaka izgubljena životna priča ima svoj zarez, i da ne treba definitivno stavljati tačku na svoj život ni u jednom trenutku. Uvek možeš da se izvučeš. To je moja priča. O ljubavima, o ludilu, o drogama i alkoholu, o tučama , svemu... Priča o mojoj generaciji, gde su bili i homoseksualci i narkomani...Ja sam te ljude imao za prijatelje i nikad ih se nisam odrekao, i uspeo sam da budem sa dosta njih do njihovog kraja...Mi smo bili samoubilački nastrojeni, jer niko tada nije znao da nam objasni da je to opasno što se dešava. A to opet ima veze sa onom čuvenom 81' godinom, kad se u gradu pojavila užasno velika količina nečega što je moglo da se šmrče, i što te je dovodilo do jednog stanja da postaneš lični heroj. A to je heroin. Svi su se bili ''isprimali'' na to, tada je napravljen masakr među mojom generacijom... Mi smo jedna desetkovana generacija, kad vidim slike iz moje osnovne i srednje škole, malo nas je živih ostalo. Ta heroinska faza, to je bio najstrašniji momenat u Beogradu. Pametnim ljudima je uvek dosadno,a heroin je droga koja ''radi'' mozak, a uništava telo... ''Ponedeljak'' nije nikakva edukativna knjiga, to je priča o jednom vremenu. Ti si bio jedan od prvih pankera u gradu? To je bila neka 78-79' godina, mnogo pre Paket aranžmana. Mi smo počeli da pravimo grupe, bilo nas je sa svih strana grada, iz svih slojeva društva.Nekom je ćale bio mašin-bravar, a nekome general. I tu je dolazilo do susreta drušvenih klasa. Prva ozbiljna pank grupa u Beogradu je bila Urbana gerila. Oni su, na primer, postali poznati jer su prvi gostovali van Beograda. Tu su bili: Vlajsa, Rosa, Pegla i Cane. Posle je tu došao Loka Nešović. Onda, Radost Evrope, Krvna zrnca, Humani genocid... Radost Evrope je bila najveća atrakcija svojevremeno, sviralo se desetak koncerata za redom, iz večeri u veče u Dadovu. To je bila super energija, mi smo bili ozbiljni klinci, svašta smo znali, pratili... Svi smo bili neki anarho-liberali ili komunisti.Imali smo u glavi tu neku levu opciju: tolerancija, jednakost. Znali smo za problem Nato –pakta, i takve stvari... Cela ta ekipa, svi su danas ''face''? Pa, jeste, zato što su bili i tada ''face''... Ta ekipa je bila zdrava, mi smo se izvukli iz ''šminkerskih'' šema...Nismo se drogirali, nismo to voleli. Nama je bio pojam da budemo u bendu...Uvek smo prezirali siledžije, imali smo često sukobe sa pitomcima vojnih gimnazija...Svi ostali su bili strejt, a mi smo bili pametni. Mi smo ipak kreirali neku svest, i sve što danas postoji od neke potkulture, nastajalo je tamo u parkiću kod Moskve, u SKC-u...Ti si u jednom trenutku na dva kvadratna metra imao jednog Koju, Milana, jednog Uroša Đurića, Caneta, Srđana Dragojevića, Rosu, Ćirila, Vlajsu... To su sve ljudi koji su se pametno družili, svi su dolazaili sa nekom idejom. A pankerke? Nisu za priču (smeh)... Sećam se moje tadašnje drugarice Gage, ona je baš bila prva pankerka,ona je bila iz neke Borče, Ovče, ili tako nešto... Pa, onda neka Jasna, pa Goca... Pankerke se više pominju iz konteksta onog grafita '' Bolje kurac u ruci, nego pička sa Akademije''. A tu su bile i one kreativne ribe sa Dedinja, čuvena Bezideja, sestre Mijatović, Marina Švabić, pa Lola, Grdana...To je već bio gotivniji fazon. Ti si bio deo Ritma srca, preteče radija B92? Da li ti je žao što nisi ostao na devedesetdvojci? Pa, ja sam otišao sa B92 kad je u stvari i osnovan, kad je napravljena fuzija sa Indeksom. Ali, vraćao sam se par puta, radio sam sa Lunom Lu noćni program , pa posle sa Goricom jutarnji program i Zagrej stolicu... Ali, meni je najvažniji bio taj Ritam srca, to je bilo jedno fenomenalno vreme, jedna stravična energija preneta sa ulica... I tu je srećom postojao jedan Veran Matić koji je znao da nas usmeri i obuzda. Mi smo živeli jedan čudestan život tada popularnih klinaca. To je bila druga polovina osamdesetih. Nije mi žao što sam tada otišao, jer da sam ja ostao, sve bi na B92 bilo drugačije. A, i verovatno ne bih bio sada lično dobar ni sa kim , kao što se ispostavilo da mnogo njih koji su odlazili kasnije, nemaju nikakav odnos sa sadašnjom ekipom B92. Ne možeš ti da porediš moj karakter sa karakterom jednog Verana ili Čalije. To su ljudi koji imaju svoj put, svoj cilj i jako su strpljivi, za razliku od mene koji ne zna šta će u sledećih 15 minuta da uradi. Pre par godina, bila je jako popularna emisija Zagrej stolicu koja je išla subotom prepodne? Ti i Gorica Nešović u tandemu. - Uradili smo Gorica i ja 150 emisija zajedno. To je bilo sjajno zezanje. Mi smo tada uveli tu SMS komunikaciju sa slušaocima. Gorica i ja smo prijatelji i kumovi, to je bilo krajnje familijarno, mi smo preteča rijaliti programa i mi smo prvi posle Haurda Šterna i Džona Pila, koji su u Srbiji radili tako nešto... Najviše smo se smejali kad je gost bio ludi Srđan Miletić, pa onda Tika Stanić koji je neprikosnovena legenda. Najviše me je tada iznenadila Olja Bećković koja je potpuna opozicija sebe na ekranu... I ostali su bili zabavni, na primer, Velja Pavlović. Pa, Biljana i Alisa su nam jednom bile zajedno pred Novu godinu... Kad su nam bile Cece iz Peščanika, tada sam tek saznao da je Svetlana Lukić bila jedna od boljih rukometašica u tadašnjoj Jugoslaviji. U jednom periodu svog života radio si kao stjuart. Radio sam to nekih dvadesetak godina. Kao što danas svi klinci rade po bankama, ceo grad je tada imao letačku dozvolu. To je bilo 88-89 godine. To je bilo ''ludilo'' iskustvo. Prvo smo krenuli iz zezanja, na šest meseci, kao ajmo, dobre su ribe... Onda je krenulo sa DC-10, interkontinentalni saobraćaj. Jedne nedelje u Sidneju, druge nedelje u Los Anđelesu... Pa mi se to osladilo. To je bio posao kakvog sam ga ja stvorio za sebe. Neki ljudi ga rade strejt, neki ga rade ludački. Ja sam ga zloupotrebljavao najstrašnije. Prvo, putujući na kvarno na sva gostovanja Zvezde po Evropi. Da ti ne pričam koliko sam puta ulazio u neke zemlje Šengena bez vize, to je moja lična pobeda nad imperijalistima. Nikad me niko nije provalio. U London sam ulazio bez vize, u Atinu bez vize... Sve na osmeh i ''dobar dan''. Tu je bilo jako lepe koristi, a najmanje materijalne...Ta putovanja ništa ne može da mi nadoknadi. Sada imam status penzionera JAT-a. Zna se za tebe da si često ranije išao na Zvezdine utakmice. Da li se ''prošabanisala'' ekipa na Severu? Ne znam, ne znam...Mislim da nije, pošto poznajem obojicu vođa, i Gagu i Šaviju... Mada, klinci su sada luđi.U stvari, i naša generacija je bila luda, ali je imala mnogo manje publiciteta,mnogo manje smo sranja imali van stadiona,demonstracije i te stvari... Klincima se sada pridaje prevelika važnost, i zato se sada oni kurče... Mislim, ima na severu i mnogo finih i normalnih ljudi, ali ima i ''šabana''...Ali, ne možes da shvatiš kakvih je ''džukela'' bilo u moje vreme... Kakvi su po tebi beogradski klinci danas? Dolaze neke nove generacije, dolaze novi klinci... Jeste, mnogo je ljudi došlo sa svojim lošim navikama, ali ipak, mislim da postoje klinci koji će da dignu ovaj grad. Ne možeš da kažes da je Beograd šabanski grad kad vidiš 15 hiljada ljudi na Leni Kravicu, i ne zna se ko je lepši od koga. Ili sad na Beer festu, na Partibrejkersima... Ja sam bio frapiran lepotom publike! Nema više brkatih rokera iz Inđije, nego su fina, čista deca koja vole tu muziku. Tako, da nemam ja problem sa tim...I ja sam bio džiber, nismo ,bre, mi bili zlatni... Ovi su bar pametni, pa se ne ''gudraju'' kao moja generacija. Jeste, imaju ovi danas jednu dozu agresije, ali to je zato što ne mogu da kanališu očaj... Ali, imaš i veliki broj klinaca koji su totalno ok. Bio si popularan na VIP blogu B92. Zašto si ga napustio? Ja gotivim Internet , i meni je ta vrsta komunikacije strašno draga. Nesto sto su bile nekad kafane, sad je Internet. A VIP blog... Sve je krenulo kao zezanje. Posle je bilo je nekih problema polu-lične prirode.Bilo je u jednom momentu dosta napada i na mene, i na Biljanu Srbljanović, dosta vređanja...Došlo je do zle krvi, i sve je bilo preterano, i mi smo (Biljana, Kusovac i ja ) rešili smo da se sklonimo. Došlo je do toga da se tri najčitanija blogera povuku. Na kraju su sankcionisani ljudi koji nisu trebali, a ostali su tamo neki ljudi koji su potpuno nebitni. Kakvi su ti dalji planovi? Pišem još jednu knjigu, to je jedno moje putešestvije po Africi. I nadam se da ću da nastavim da se bavim TV produkcijom čime se trenutno bavim. I da me niko ne dira, da me niko ne cima, da me niko ništa ne pita... Da ne misle da sam mnogo pametan, i da me puste da živim svoj pitomi život sa svojom ženom i svojim detetom. Šta čitaš? Čitam Den Simonsa. Čitao sam skoro ''Kvaku 22'', pa ''Devojka s pomorandžom''...''Komo'' od Srđana Valjarevića, koji me je baš prijatno iznenadio, potpuno genijalna knjiga. I sad ću da pročitam Goričinu i Jeličinu knjigu koju objavljuju za Samizdat B92. Autor: Bratislav Nikolić

- 06:49 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -

ILIJA CIGANIN

Zaspao je na klupi u parku, kada mu se učinilo da ga neko posmatra. Zamišljao je dve preslatke osamnaestogodišnjakinje koje su, full montirane za maturu, odlučile da pobegnu s proslave pravo njemu u naručje. Mrzeo je svadbe, veselja, rastanke, sastanke. Mrzeo je oficijalne svečanosti, dodele nagrada, priznanja. Mrzeo je grupnu terapiju alkoholom u kojoj svi prisutni znatno menjaju psihu. Neduhoviti krenu da pričaju, nešarmantni da zavode, ružni da se nadaju. On je uvek bio ljubazan, tako da se ogrebao za nekolicinu lakih petinga s petičarkama. Šta da radi ova fota? Cela taktika koju je smislio svodila se na to da vodi ljubav preko farmerki s Nadom iz V/3. Ložio se na miris Nadine kose. Posle seksa pred svima, oni su svoju igru nastavljali u žbunju kod crkve svetog Marka, dok je glupi Ćora žmurio. Dok je on brojao pet-deset-petnaest, niko se nije krio. Pola ekipe bi otišlo kući, neki bi odšetali do Pelivana na sladoled, a oni su se vatali u žbunju. Ćora bi odbrojao do sto, i krenuo da traži. Nikada nikoga nije našao. Svi su ga zajebavali, a on je uvek pristajao na to. Pomislio je u trenutku da se još uvek, tridesetak godina kasnije, vrzma po Tašu i traži nekog da ga zapljune. Samo što sada majke sklanjaju decu kad ga vide. Šta ti je progres. Nekad su se deca sama sklanjala od njega. Strah od nepoznatog nije mu dao da otvori oči. Šta ako nisu klinke nego panduri? Teraće ga da skida pertle i kaiš, kao da se njemu samoubijalo zbog privođenja u stanicu. * Onomad je razlog bio zastrašujuć. Krađa sladoleda iz “sanduka za sladoled”, bez fizičkog obijanja. Uhvatili su njega i Kengura u pet ujutru s hrpom sladoleda u naručju. Pandur nije imao razumevanja za odgovor: “Dao nam jedan čika”, pa mu je zavalio dandaru. Odčučao je u ćeliji do osam ujutru kada je saznao da je Kengur, zbog istog dela, zatvoren u podrumu stanice. Bilo mu je nekako drago. Dva izuzetno inteligentna inspektora postavljala su mu pitanja o obijenim stanovima, juvelirnicama, kolima. Njega je bolelo uvo. Razmišljao je o tome da sutra ide na more: “Onaj tvoj, drug –” “Kengur”, preduhitrio ih je. “Aaaa, Kengur se zove, dežurni, puštaj ovog, dovedi nam tog Kengura, mamicu mu jebem, dva sata nas laže da nema nadimak.” Izašao je ispred stanice, zapalio pljugu koju je ižickao od dežurnog puba i krenuo kući. Kengur će se već nekako izvaditi, ko ga jebe kad je hipik. * Bilo mu je pomalo hladno. Od šljunka su mu na leđima ostajali krateri. Okrenuo se na drugu stranu da ne utrne i ponovo otpao. Sad se nalazio na tankoj ivici između Dobrog i Lošeg. Mamurluk ga je lagano stizao. Nije imao gde da se sakrije. “Šta je najbolje na svetu!?” urlala je ekipa u tami šume koja je okruživala jezero. “Lepakkkkkkkk”, uzvikivao je Ilija Ciganin, ispred svoje kolibe na Adi, odziv na lozinku. Njemu je Ilije uvek bilo žao. Umesto prošnje po Italiji, izabrao je rokenrol. Posmatrao ga je svojim plavim, ciganskim, očima. Imale su heroinsku dubinu i plavetnilo. Iliji je bilo dosadno u plemenu, pa se navukao. Živeo je tu na Adi s Vesnom Jogom, ženom koja se karala najbolje u gradu. Ilija Ciganin je nije karao pošto su se pijani pobratimili, isekavši vene na rukama. Staklom od slomljene bombice vinjaka, povukli su tri linije Adidasa preko kože podlaktice. Iz te sprave su se pre toga naduvali “Turčinom Ludakom” koji je u to vreme u Beograd donosio sin američkog ambasadora. Iz Turske. “Jebem li ga”, kezio se Ilija. Svi su ga zajebavali zbog celibata s Jogom ali Ganci je imao svoj put. Vozikao ga je po gradu, na motoru, sablažnjavajući prolaznike. Ilija je vitlao štapom, dodatkom za nogu, i pevao “Satisfaction”. Jezdili su tako, Hari Kvoter i njegova pudlica. Ljilja je na početku sankcija zatrudnela s tadašnjim mužem i otišla na pregled. Abortirala je ne trepnuvši i vratila se kući s pudlicom. Muž joj se neviđeno obradovao. Umesto osobe na dve noge, dobio je psa na četiri. Mužjak, s jednim jajetom. Potpuno nebitna jedinka iz legla ruskih aristokrata. Mrzeo ga je. Šetao ga je. Vili je piškio i kakio ispred prozora koji je pripadao panduru u penziji. Pandur u penziji je šutnuo Vilija. Ljiljin muž je nožem izbo pandura. Završio je u zatvoru, a Ljilja u solarijumu. Vili je veselo lizao svoje jaje ispod sanduka sa suncem. Osećao se moćno. Odradiće već on, nekako, onu kokerku, poslepodne na Tašu. Ljiljin muž je u zatvoru upoznao Iliju i zajedno su se navukli na dop od sreće što je muž izbo baš onog pandura kome je poslednje hapšenje pred penziju bio Ilija. Ljiljin muž je morao da proda kola da bi se izvadio iz zatvora. Ljilja je prodala kola. Pola je dobila u parama, pola u koki. Žurka je trajala tri dana dok nije pošmrkano pola “jaguara”. Trajala bi i kraće, ali je isplata bila poštena. “Zet” je, čim se dočepao slobode, oslobodio Ljilju i Vilija svog prisustva i otišao s Ilijom u kolibu, na sveto trojstvo. Lepak, vinjak i heroin. Sto posto je još uvek tamo. Noću se čuju krici iz šume. Videli su Miru Furlan s njim. Priče su se dočepali scenaristi LOST-a. Gorela je Ilijina koliba, a on se smejao, zaspao je s pljugom, omamljen barbikom, i jedva se izvukao iz krematorijuma. “Jebote, al, gori Marlboro, a?” Osećao je miris paljevine. Huni su zapalili Tatarsko selo i miris paljevine uvukao se u nos Plavom Vojniku koji je zapalio vigvam Dastinu Hofmanu, sve je to iz prikrajka gledao Neron. Stiv Mek Kvin je protrčao u vatrogasnoj uniformi i otišao da gasi Misisipi. E-ma-es-es-a-es-es-a-pi-pi-ja, preskakale su klinke lastiš u školskom, a on im je gledao pod suknju i pogledom prepoznavao boju gaćica. Želeo je da oseti bilo šta. Ali, ništa. Samo mu se pomalo digao. Tek toliko da je morao da odsedi malo, ženski. “Da ti se otac pojavi u školi u sredu”, urlao je razredni starešina na njega. Ilija je otišao u sredu da odigra ulogu Hamletovog oca. Razredni posle tog razgovora nije smeo ni da pomisli da pogleda preko ramena u autobusu koji ih je vozio na ekskurziju. “Ćelavi Globus-vozi autobus, Ćelavi Globus-vozi autobus”, urlao je ceo bus prepun pubertetlija, ne bi li pomogli šoferu da siđe s uma dok vozi slalom kroz Gorski kotar. “Ćelavi Globus-vozi autobus”, skandirao je u sebi dok mu se avion lomatao preko Alpa. Žena pored njega nežno ga je uhvatila za ruku i unela mu mir. Vesna Joga, odmah je zaboravio na paranoju slobodnog pada i poželeo seks. “I can’t get no satisfaction”, ubrizgavao je Ilija poslednji zlatni metak u životu. Dva je preživeo pa se kurčio. Ilija je umro. Izgorela mu je koliba. Veliki Mali Čovek. Kao Veliki ili Mali Mokri Lug. Sve to jednog dana postane pepeo i dim.

- 05:58 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -