07.09.2008., nedjelja
DARK SIDE OF BRAIN
 dule - photo maniac Šta je „poželjno“ da sadrži savremena srpska estetika? Pa, naravno, sve ono sa druge strane političke korektnosti. „Pušim, pijem, volim da se bijem“, mačo izgled muškarca i „obučena za silovanje“ outfit tinejdžerki. Kako se u to uklapa moj mozak izrezbaren kiselinom i zatrovan politikom? Savršeno. Sada sam u godinama gde mogu mirne duše da dozvolim sebi da pljujem omladinu i džangrizavo prigovaram svojoj životnoj saputnici. Sada sam u godinama kada me svi jebu i kada sam uhvaćen u kandže prosečnosti. Plastic Fantastic estetika, metalne konstrukcije umesto zgrada, klonjare po restoranima pretvorene u svemirske brodove sa ex-teritorijalnim baba-serama, pokondireni pijačni prodavci, kurve na štajgi sa svim zubima u glavi, kompjuterski rokenrol, Mile Kitić, Radojka Bubamara, karirane košulje voditelja na televiziji, fudbal koji to nije, jeftina gudra, estradni političari, neobrijani pazuh u tramvaju, pobuna belih čarapa iz koledžica, susret sa Šabanom Šaulićem i Šabanom Bajramovićem uz naklon i nazivanje dobrog dana uz korektno: „Gde ste Šabani“, pivo iz plastičnih flaša, vera u Boga i otadžbinu ili kralja i otadžbinu-kako god, poplava Stojadina i Stojadinki obučenih u dance plesačice sa Pink-a, deca po parkovima rođena u brakovima dizelaša i kraljica splavova, plakati sa licima bez bubuljica i bora. I ja u sredini tog ringišpila, nekako miran i spokojan. Glup i ciničan. Što bih čitao Luisa Kerola, što bih gutao Hofmana. Zemlja čuda je tu ispred mene. Uživo. Reality. Uopšte mi nije potreban mozak i čulo ukusa da bih se dočepao požude. Sredovečne komplekse lečim „na jedan“. Srbijo, starice majko. Ne damo Kosovo! Leteće kese, pune đubreta, lansirane kroz prozore sa najviših solitera, panduri ne viši od 160 cm, obilne porcije nečega u fancy restoranima, ljudi koji ne znaju da pešački prelaz ne služi za prelazak pešaka preko ulice nego misle da je to parking za njihova kola, divlji srednjoškolci koji svojim neznanjem kao taoce drže sopstvene roditelje i nastavnike, taksisti bombe, neduhoviti grafiti po zidovima, ruski rulet čija bizarna igra započinje onog trenutka kada se uhvatimo za kvaku sopstvenog stana i krenemo napolje, komšije voajeri koji kroz odškrinute prozore ne gledaju sex nego imovinsko stanje, psi ne naučeni na nošu koji su nam tapacirali ulice govnima, ponižena srednja klasa koja je bila više nego klasa u besklasnom društvu, modernizovana 4P filozofija (pajero, pištolj, plavuša, pejdžer) iz devedesetih, tajkuni ili tajfuni sa nonšalantno otkopčanim gornjim dugmetom na košulji, kućno vaspitanje kao prevaziđeni koncept, krađa kao smisao života, prevara kao zamena za sex, trafike umesto biblioteka, tange sa hauba kola ispred pijace, Kaluđerica-grad koji ne postoji na mapi, cveće pokradeno sa grobova, Veliki Brat umesto bunta, gej parade opasne po život učesnika i prolaznika, monopol nad hranom, ćelave lobanje na sve strane, kompjuterske igrice gde se možete najebati, naklati, nasilovati, naždrati kao zamena za ruske klasike i lektiru. Građevinska, prosvetna, fudbalska, doktorska, saobraćajna mafija na jednoj i nas nekolicina na drugoj strani. „Margita Je Dečak“, jedan od prvih grafita savetnika predsednika je svakako bolji od „Srbija UBER ALLES“, ali ko nas pita. Mi smo loši dečaci. Oni su dobri. Oni su Idoli i oni nam kreče svakodnevnicu. Čačkajući uvo malim prstom sa prirodno nadograđenim noktom, obični Srbin fakat ovako misli u sebi: „odrednica Novi Svetski Poredak mi je uvek pretstavljala nešto onespokojavajuće. Šta će mi nešto novo kada mi je super i ovako. Ako je Evropska Unija toliko dobra stvar, što onda amerikanci ne uđu u nju“, a ustvari na glas kaže: „Dlakav sam po celom telu i ćelav sam po glavi, ne brijem grudi i pazuh. Ono dole malo leti podšišam. Volim da odem na narodnjačka mesta, tamo su ribe ludilo. Pijem pivo i domaću rakiju. Pušim Best. Volim da gledam fudbal. Žena mora da zna da kuva, žena mora da zna da pegla, žena mora da bude domaćica. Libo me racku za politiku dok je meni ovako“ i dobija aplauz na otvorenoj sceni, na šta se na BIS oduševljeno počeše po jajima. Visoko-umna pošalica (ona o novom svetskom poreDku) ima dubok temelj. Svi mi koji smo svedoci ovog vremena i života u Srbiji smo zaista pred dilemom da li je ta Evropska Unija, kao i život i pravila koja su tamo striktno određena, imaju sukob sa poštovanjem slobode i individualnosti pojedinca. Da li smo spremni da poverujemo i prihvatimo da budemo šraf u korporativnoj mašini koja nas tera da ceo svoj život položimo na oltar nečijih interesa u sferi visoke politike. Stalno mi se po glavi vrzma slika u kojoj mali ljudi rade u kutiji a iznad njih sedi svemogući džin koji ih pomno posmatra. Sve mi se čini da agresivno propagiranje zdravog života krije činjenicu da im trebamo zdravi i pravi što duže ne bi li nas što više izrabljivali. A onda u ranim devedesetim godinama života, prkoseći smrti sa foto aparatom na ramenu obilazimo istorijske spomenike sa kojih nas sa podsmehom posmatraju bolja vremena“. Dilema je tu. Šud aj stej or šud aj gou! Aj stej, maj midl nejm iz Mazohista! Klinci koji glavama razbijaju izloge stranih firmi, otekli palčevi od sms-ova, Velja Ilić, zločini u porodici, Njegoševom ulicom devojke ne idu, svi Srbi u jednom gradu, cigančići koje više tako ne smeš da zoveš-na semaforima peru šoferke, motori na biciklističkoj stazi na Adi Ciganliji, sumanute novine i sumanuti novinari, nema bioskopa, nema telesnog dodira osim pesnicom, bensedin kao pokretač života, crni talas Srpske televizije-serije Siniše i Ljiljane Pavić kao mejnstrim i serije u kojima se baba češlja kao underground, senzacionalizam i fatalizam u svakodnevnoj komunikaciji, siromašni službenici u bogatim firmama, politički poltroni, muve sa dve glave. Naša generacija lagano izumire. U tuđini ili u Beogradu, gde se po svaku cenu bori za egzistenciju, često prihvatajući izopačena pravila igre, koju je nekada prezirala. Onima koji nisu doživeli tridesetu ni broja se ne zna. Među preživelima ima nas koji nismo pristali da upadnemo u “kandže” prosečnosti, da pogazimo ideale mladosti. Buntovnik je onaj koji nikada ne prestaje sa buntom. I onda se posle svakih izbora osećamo zbunjeno, poniženo i uvređeno. Mi smo ljudi koji dišu na mutirane škrge. Živimo u vodi, teško se krećemo, otvaramo nema usta. Srbima je definitivno preopširna azbuka sa 30 slova, nama više u govoru nisu potrebni samoglasnici. Svi mrmljaju i gledaju u pod dok pričaju. Neko je kriv, neko stidljiv. Nebitno je šta je izgovoreno, važno je koliko to košta. Svadbarske šatre na sred gradskih bulevara nije mogao da smisli niko kreativan ili je možda Kusturica kriv za to. Magareće uši svi nosimo od 5 oktobra na ovamo. Otpor koji se pretvorio u Otvor. Kod nas postoji večna nepoznanica oko veličanja najgorih. Ubi bližnjeg svoga-religija. Nejasno amnestiranje zločinaca od strane crkve bez očitavanja kaznenih „očenaševa“. Međusobna maltretiranja srednjoškolaca snimana mobilnim telefonima. Masovna pojava arogancije kojom se prikriva nedostatak inteligencije, kiseli kupus kao dominantni miris u soliterima, prljave obale reka, mostovi koji se „na foru“ drže preko istih tih obala, lažni glamur, nepoznati ljudi na naslovnim stranama predstavljeni kao da su poznati, nestanak rokenrola iz medija i sa ulice, povratak muških frizura sa repovima, maltretiranje radnika Gradske Čistoće. Spolja gladac a iznutra jadac (trebalo bi da tako zvuči ova poslovica) nametnuti osmesi, opuštenost svojstvena blago dementnim ljudima, crno ispod noktiju, sportske kladionice kao poslednje utočište glava porodice. Svakodnevnica. Unutrašnja emigracija, kao nova klasa, polako ali sigurno postaje egzotična vrsta balsamovana i izložena u izlogu sa nesnosnim foto-tapetom prirode u pozadini. Ispred prolaze spodobe koje prezrivo pogledavaju u tom pravcu. Zatim uzmu kantu sa farbom i boje stvarnost. Srpska estetika se svodi na nemoć pred bahatošću. Brendirana potemkinova sela su na svakom koraku. Najnoviji trend od koga mi se diže kosa na glavi i koji zaista asocira na neko zlo su srpske zastave na antenama taksi vozila. Žute trake oko ruke ali u kontri. Nova srpska uniforma. Šta da radimo mi bez antene na kolima? Da li će nas neko opkoljavati u mračnim sokacima ili će to transparentmno raditi. Ko su ti ljudi. Šta dokazuju i šta nam poručuju. Jesmo li se podelili na gengove kao u najglupljem i najbizarnijem gradu Amerike, Los Anđelesu. Šindlerova lista kojom nam mašu ispred očiju. Eurosong u Beogradu. Turisti kod nas. Ne znam zašto mi na pamet pada safari u Keniji. Srbija kao nacionalni park. Teslino oružje je ustvari vremenska mašina na kojoj se pokvario brojač vremena pa smo zakucani na kraju 20-tog veka. „Kulijana, šminkerica, nikad kičerica“, parola generacija koje su predstavljale nedodirljivi progres u ovom delu sveta, se pretvorio samo u kičeraj. Ovde je dizajn izumro u svom nastanku. Nama treba neko da okreči vijuge u mozgu a za vizuelno ćemo lako. Plašim se samo da se još nije rodio genije koji može da izdizajnira mrak. A, akvarijum umesto zidova na restoranima, stanica kod Vukovog spomenika, Novi Beograd, SC Olimp, autoputevi kroz Srbiju, banjski turizam i renesansa, humanitarni rad B92, firmirana garderoba u Delta Sitiju, Akva Park, metro, tridesetak mostova u najavi, Partizan prvak Srbije u fudbalu, sajam knjiga, Novogodišnji Vašar na sajmu, ženska vlada u senci. To što su proterani miljei sa televizora, što se objavljuju best-seleri estradnih novinara u tiražima od 100.000 primeraka, što ima više vrsta sapuna u samiškama. Tramvaji za 21. vek! Moj prijatelj i ja sedimo na klupi i gledamo zvezde, i slušamo vesti što su upravo stigle. Kažu da imamo još samo par godina za nas. moj tekst u PRESTUP-u |
- 00:14 - Komentari (4) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
________________________
________________________
Idi na vrh strane >>
