25.11.2007., nedjelja
BAŠTA TRNJA
|
(delovi knjige) Autor: Nikola B. Cvetkovic  1. The Roxy London. Subota vece. Adolf visi na Satesberi aveniji ocekujuci svoje ortake. Njih nema, ali se pojavljuje nekoliko Tedsa, starih, u proseku, oko 25 godina. Sa njima su I devojke, ocigledno je da su svi pijani. Adolf pogledom trazi mesto na kojem bi mogao da se sakrije, ali vec je kasno – jedan od Tedsa ga je ugledao: -Pogledajte, zaurlao je, evo jednog usranog Punkera. Nabicemo mu zihernadlu u dupe! Medju Tedsima se zaori smeh. Jedna devojka iz drustva zapade Adolfu za oko: bila je neverovatno lepa, a stajala je pored ogromnog, grubog Tedsa, cimajuci ga. Cinilo se da joj je cela situacija pomalo tuzna. Teds je bio toliko pijan da je posrnuo I umalo pao. Upravo se spremao da zvizne Adolfa kad ona uzviknu: -Nemoj, Nede! Molim te ostavi ga na miru, nije ti nista ucinio! Ako te cape pajkani, ponovo ces zaglaviti cuzu, a ja nemam nameru da ponovo cekam na tebe. –Okej, okej, - promrmlja Ned pomirljivo. – Jeste da je proslo dosta vremena otkada sam poslednji put sredio nekog Punkera, ali ako tin e zelis dam u natrljam njusku… Devojka ga zahvalno poljubi u obraz. Ostali Tedsi se zacerekase I pocese zajedljivo da dobacuju, ali bio je dovoljan samo jedan nezgodan, Nedov pogled, pa da momentalno zacute. Krupni Teds je ocigledno bio vodja druzine. Adolf pogleda devojku: bila je visoka, sa crnom kosom, friziranom u maniru kasnih pedesetih ili ranih sezdesetih. Nosila je beli pamucni prsluk oivicen tankom plavom trakom. Na ledjima je bilo ispisano veliko slovo “T”. Ispod prsluka je nosila duboko dekoltiranu crvenu haljinu sa belim stepovima, a boja haljine se izvanredno slagala sa bakarnom bojom njenog lica. Tamnog tena I usana namazanih zarko crvenim karminom, licila je pomalo na ciganku. Na divno izvajanim nogama, nosila je bele soknice, koje su joj dopirale do clanaka, a preko njih patikesa zutom prugom na ruzicastoj kozi. Izgledala je glatko I cedno. U tom trenutku iz tame izronise Adolfovi drugari, cetvorica odvratnih Punkera: Sid Sik, Bil Migren, Dzoni Vomit, Vins Vajolens. Uputili su se prema “Roksiju”, punk rupi u blizini Kovent Gardena, gde su odmah stali u red fanaticno odevenih tipova, od kojih se svako trudio da izgleda sto odvratnije I zesce I da izazove neku carku ili tucu. Omiljeno “ubijanje dosade” Adolfa I njegovih prijatelja je bilo dobacivanje I izazivanje prolaznika, ali im je neuporedivo vise prijalo da zajebavaju bogate zvezde koje su preko reda prilazili kasi da bi se upisali u listu gostiju. Adolf je mrzeo taj svet, koji za njega nije bio nista drugo do nadmeni, izvestaceni “plastic people”; prezirao je rok zvezde, kao sto su Who I Led Zeppelin koji stalno trube protiv sistema I kapitalizma, a uvek zavrsavaju kao milioneri I onda dele besplatne karte Kraljici I Elizabeti Tejlor. Na kraju, ceo red se ugurao nekako u hladnu prostoriju u kojoj prakticno nije moglo da se dise. Adolf se teskom mukom probijao kroz znojavu masu, pokusavajuci da prodre do bine, na kojoj je vec svirao neki bend. Larma je bila neizdrziva. Nekoliko momaka se tuklo; jedan od njih je upravo razbio flasu o ivicu bine I bacio je u masu kao znak opomene, svima koji su pokusali da pomognu drugom Punkeru. Zatim se okrete I udari protivnika glavom u stomak; ovaj se uhvati za zihernadlu u uvetu Punkera I trgnu: krv je pocela da istice neverovatnom brzinom. Zajedno sa “mindjusom”, otkinuo mu je I parce uha, a ostatak kao da se jedva drzao na glavi. Momak je pao I ostao da lezi u maloj lokvi krvi , koja se stvarala oko njegove glave, dok su ostali Punkeri, potpuno ignorisuci celu frku I dalje skakutali gore-dole, veslajuci rukama kroz vazduh, udarajuci pritom, jedni druge, kao da se bore za zivotni proctor. Muzika je prestala I Adolf se osvrnu: sastav je upravo zavrsio svoj nastup pa su clanovi sastava vracali publici konzerve od piva, flase I druge otpatke kojima ih je castila, tokom nastupa, smatrajuci da “Ded Dogs” nisu bili previse ubedljivi. Sa svih strana su dopirali uzvici nezadovoljnih Punkera. Pet minuta kasnije, svetina se razljutila I vratila sve konzerve nazad, na binu, na kojoj je nekoliko Punkera, odvratnog izgleda, upravo postavljalo svoje instrumente. Najzad, bend je poceo da svira, masa je zaurlala, a preko zavijajuce gitare I ubrzanih bubnjeva, cula se pesma: “Daj mi smrt / ne zelim da zivim / ma, daj mi smrt / ili cu o’laditi tvoju staru / dosta mi je dobrocinstva / dosta mi je zivota / zelim smrt / ma, daj mi smrt / ili cu ti razbiti lobanju / t ices biti mrtav / napravicu od tebe mleveno meso / I dacu ga svojoj macki / jer meni je potrebna smrt”! Pevac, Dzoni Blad, uze pivsku flasu I baci je u odusevljenu masu, koja je skakala tako visoko, da se sticao utisak da ljudi zele da svojim glavama sruse oronulu tavanicu kluba. Sastav otprasi svoj set od petnaestak minuta (sto je za jednu punk grupu bilo mnogo) I publika se polako primiri, spustajuci se sa svog opasnog leta, sa visoko eksplozivnog oblaka, prepunog znojave I naelektrisane atmosphere u kojoj je covek lako mogao da zaradi batine. Posle koncerta, zadovoljna gomila Punkera se razilazi iz demoliranog kluba na preplasenu ulicu. Adolf je ostao u drustvu svojih lepo raspolozenih drugara. Bio je uzbudjen svirkom, ali je negde duboko u sebi osecao nesto drugo. Pitao se gde li je sada devojka onog Tedsa. 2. Adolf Adolf Spic je polako isao dugim hodnikom na 21. spratu ogromnog solitera, sa kojeg se pruzao pogled na Nort Kenzington I auto-put za zapadnu Englesku. Sjaj ulicnih svetiljki se protezao u pravcu centra, vijugajuci izmedju oronulih kuca kao velika svetleca zmija. U ovo doba na auto-putu vise nije bilo kola. Tih prvih jutarnjih casova, grad je jos spavao. Iako je kompleks solitera u kome je Adolf ziveo, bio izgradjen tek pre nekoliko godina, vec je delovao propalo, sumorno I tuzno. Ne bi se bas moglo reci da su se arhitekte trudile, rasporedjujuci stanove kao kutije sa obe strane hodnika. Adolf se zaustavi ispred vrata svog stana: majka je spavala, a otac je radio u nocnoj smeni policijskog revira. Kao I svi drugi policajci I njegov otac je mrzeo Punkere iz dna duse. Kada je Adolf promenio svoje ime (ranije se zvao Dejvid), otac je pokusao da ga izbaci iz stana, ali je majka umalo dozivela nervni slom I otac je morao da popusti. Adolf je nerado stanovao sa njima, ali nije imao novaca ni posao, pa je morao da ostane tug de je. Lagano je otvorio vrata I tiho usao u svoju sobu. Odmah se uputio prema svom starom, izandjalom gramofonu, podigao poklopac I stavio iglu na plocu. Razlegla se bucna I nekontrolisana muzika: bio je to “Ded”, novi singl sastava “Sik” sa cijeg se koncerta upravo vracao. Stvar je trajala oko tri minuta I sastojala se iz nekoliko jednostavnih I slicnih rifova, koji su se ponavljali. Adolf popravi rukama svoju frizuru I izvadi zihernadle iz nosa I uveta. Zatim je legao. 6. Dan u gradu Bio je suncan dan, neobicno suncan za Nort Kenzington. Adolfu je bilo vruce Bacio je jorgan na pod, ustao I odvukao se, pospano, do ormana. Otvorio je vrata I izvukao izbledele zelene farmerke, od somota, gace I Larex sokne, zlatne boje. Obukao se I stao pred ogledalo. Provukao je mindjusu kroz uvo I udenuo zihernadlu kroz nosnicu. Bila je to narocito velika zihernadla. Rukom je razbarusio svoju kosu I krenuo u kuhinju. Iz frizidera je izvadio dva jaja I slaninu. Bacio je slaninu u tiganj I ukljucio sporet. Zatim je seo za kuhinjski sto. Danas je izuzetan dan. “Sex Pistols”, “Damned” I “Clash” sviraju u Roksiju. Od jedan do tri. Oticice po Telmu, ali pre nego sto odu na koncert, svratice zajedno na rucak u “Hard Rok Cafe”. Miris, vec pomalo nagorele slanine ga je prenuo iz razmisljanja, te on pohita da pripremi dorucak. Telma je stanovala u Izlingtonu, sasvim blizu stanice Endzel. Izlington je predgradje Londona, poprilicno zapusteno I prljavo. Adolf se tu osecao kao kod kuce. Cesto je razmisljao o tome kako bi bilo lepo kada bi I on stanovao u tom delu grada. Telmina kuca se nalazila u maloj, tihoj ulici. Adolfu se ta ulica cinila posebno otmenom. Zazvonio je. Culi su se koraci. Nameravao je da Telmine roditelje malo uplasi, tek tako, stosa radi. Vrata se otvorise I jedan prijatan, visok covek, intelektualnog izgleda je stajao pred njim. Smeskao se. Adolf podrignu I pljucnu na ram vrata. -‘Bar dan, jel’ Telma tu? Hajde, sta si se ukipio, nemam nameru da ceo dan stojim pred ovim glupim vratima. Covek se osmehnu, kao da uopste nije cuo sta mu Adolf rece. -Udji, Telma te ocekuje. Moje ime je Majkl, ti mora da si Adolf, zar ne? -Izgleda. Majkl uvede Adolfa u kucu. Prvo sto je Adolfu palo u oci, bile su umetnicke slike na crnom zidu hodnika. Majkl ga povede dalje, do Telmine sobe. Adolf se spusti na jedan od jastuka, koji je lezao na podu. -Telma, trazi te neki prljavi Punker. Adolf se pravio kao da nije cuo ovu opasku. Soba je bila veoma prostrana. Iako je u kuci postojalo centralno grejanje, u sobi se jos uvek nalazio I stari kamin, sa nekoliko cepanica. Pod je bio zastrt persijskim tepihom I veoma velikim svilenim jastucima. Na tavanici je bilo rasireno padobransko platno, pricvrsceno samo u coskovima I u sredini tavanice. Kristalni luster, virio je kroz rupu na platnu. “Blesavi tinovi koji slede svaki modni hir”, razmisljao je Adolf. Svuda pos obi bile su rasporedjene mesingane lampe iz dvadesetih godina. Ogromna hi-fi oprema, cvrkutala je sa za nju posebno napravljene police, koja se uklapala u cudan stil ostalog sobnog namestaja. U tom trenutku se pojavi Telma. Na sebi je imala platnene crne pantalone I plavo-zuto-crveno prugasti blejzer. Na nogama je imala bledoplave Larex sokne I crne plasticne sandale. -Cao, moj stari je ubedjen da si neki totalno propali tip. Jesi spreman? -Hajde, idemo. Adolf se pokrenu I uze Telmu za ruku. Prodjose kroz hodnik I izadjose na ulicu. Uskoro su sedeli u vozu za Grin Park stanicu, koja je bila u blizini “Hard Rock Cafea”. Voz je bucno ulazio u tunnel. Telma pogleda Adolfa: -Gde cemo posle “Hard Rocka”? -To je iznenadjenje. Uskoro ces saznati. Dopasce ti se, to je u nasem fazonu. -Ma hajde, reci mi…-mjaukala je Telma. -Ne, necu ti reci, videces sama. Hej, pa ovo je nasa stanica. “Hard Rock” je u vreme rucka bio prepun. Bilo je dosta bucno, posto je iz nekoliko, dobro postavljenih zvucnika tutnjala muzika grupe “Dr. Feelgood”. Veliki ventilator na tavanici, rasterivao je gust duvanski dim. Izdvojili su se iz reda, provukli kroz lavirint stolova I stopili se sa bucnom gomilom gostiju, koji su stajali za sankom. Adolf ubaci deset pensa u flipper pored sanka. Za kratko vreme, dobio je nekoliko besplatnih igara, ali ga Telma cusnu I rece nestrpljivim glasom: -Hajde da sednemo, I popijemo nesto, ja cu Harvi Volbenger. -Okej, okej. Adolf se okrenu ka sanku I rece jednoj od sankistkinja. -Daj mi jedan Harvi Volenberg I jednu Tekilu Sanrajz I ako mozes, nadji mi jedan sto, molim te. -Svakako, samo sacekajte. Devojka se okrenu I uskoro se pojavi sa picem. -Izvolite, Sir, dve funte, molim. Adolf joj dade novac. -Sad cu se pobrinuti za Vas sto. Posle nekoliko minuta, Adolf I Telma su sedeli za malim stolom u dnu kafea. Druga, zgodna kelnerica im pridje sa jelovnikom u ruci. -Odmah dolazim –rece I opet se izgubi. Uskoro je Adolf narucio I udobno se zavalio u stolicu. -Odakle ti novac za ovakve izlaske? -Ah, zaboravio sam da ti kazem: dobio sam novi posao u ribarnici. -A ja sam se vec pitala otkud taj cudan miris. -Ala ti je fazon. Plata je dobra. To je skupa ribarnica. Sav novac koji zaradim mi ostaje, dobijam dovoljno baksisa. Adolf se jos vise zavali u stolicu I rece aristokratskim glasom: -Uz to, osoba mog formata mora da zivi onako kako vec prilici njegovom drustvenom statusu. Zar ne? Stigla je klopa: dva tanjira prepuna pomfritom, sa velikim hamburgerima I uz to, dva velika piva. Oboje se bacise na hranu. Sledela je duga pauza, koju je prekidalo samo povremeno Adolfovo podrigivanje. -Daj mi svaki dan tanjir pun pomfrita I mesa I ja cu biti jaci I od najjaceg Popaja, koji se hrani konzervama spanaca –mrmljao je izmedju zalogaja Adolf, ubacujuci poslednje komadice krompira u usta. -Nemoj da mislis da ne bih mogao da smazem jedan Kafe Hot Fadz Sandi. To ti je super ukusan krem sa nekoliko kugli sladoleda od banana I gomilom vazdusastog slaga I prahom od… -Prestani, toliko sam se nazdrala d ace mi pozliti –uzdisala je Telma. -Hajde, popicemo jos po kafu. Adolf je narucio jos dve kafe I ostali su da sede. Metro se zaustavio na Kovent Gardenu. Telma I Adolf iskocise iz vagona I istrcase na ulicu. -Hej, pa jos ne znam kuda smo krenuli. -Koliko je sati? Telma pogleda na casovnik. -Petnaest do jedan. -Odlicno. Krenuli su put “Roksija”. Telma do sada nije isla tim pravcem, zato I nije mogla da zna kuda su se uputili. To ju je bunilo I zato je neprestano nervirala Adolfa pitanjima. Adolf je zeleo da joj priredi iznenadjenje I tek kada su vec bili u ulici u kojoj se nalazio “Roksi”, on joj rece: -Okej, uskoro stizemo. Sada ti mogu reci kuda smo se uputili – idemo u “Roksi”. Jesi li cula za taj klub? -Da, a sta se tamo dogadja? To je super koncert. Pre godinu dana su “Pistolsi” otpoceli svoju karijeru bas u “Roksiju” – danas to proslavljaju. Imaju I goste: sastave “Damned” I “Clash”. -Stvarno? Super, oduvek sam zelela da ih vidim. Stigli su pred “Roksi”. Gomila Punkera je vec stajala pred klubom, pokusavajuci da ostavi sto odvratniji utisak. U tom neko otvori vrata kluba. Svi nagrnuse, a na vratima je stajao neki tip I naplacivao ulaznice. Malo po strani o dove gomile, formirao se red onih koji su vec imali ulaznice. Nekoliko poznatih zvezda je uslo na sporedni ulaz. Velika imena, Robert Plant I Mik Dzeger su bili medju njima. Kit Ricards ili Kif, kako su ga nazvali njegovi obozavaoci, prispeo je nesto kasnije. Gomila pred klubom nije bila narocito odusevljena ni Mikom ni Kifom, ali Robert Plant, koji gotovo da je bio stalni gost “Roksija” nije bio neprijateljski pozdravljen. Telma I Adolf su relativno brzo usli u salu, jer su vec imali ulaznice. Adolf je odavno cuo za koncert I pravovremeno kupio karte. Publika u Sali je bila dobro raspolozena, sto se videlo I po tome kako je reagovala na ploce koje je pustao disk dzokej. Ali, to se dobro osecalo, niko iz publike nije dosao zbog ploca, vec zbog “Pistolsa”, “Damned” I “Clash”. Adolf I Telma se progurase do sanka, koji je danas bio izvanredno snabdeven. -Sta ces da popijes? –rece Adolf, hladnim glasom. -Pa, uzecu Spesl Bru. Adolf naruci dve case Spesl Brua, predomisli se, te naruci dva dupla. Zatim su se ugurali u publiku koja je vec sa nestrpljenjem ocekivala svoje ljubimce. Stali su u sredinu gomile, nedaleko od same bine. -Volim da imam dovoljno prostora za igru –rece Adolf. -I ja –dobaci Telma. Guzva je bivala sve veca. Gore, na galeriji, sedeli su Mik, Kif I Robert. Tako je to na muzickoj sceni –ljudi ti ugadjaju, a ne retko te smatraju bogom. Iznenada se na bini pojavise “Damned”. Brajn Dzons udenu gitaru u pojacalo, a Ret Skebiz (Sugavi Pacov), sede za bubnjeve. Keptn Sensibil I Dejv Venijan, zajedno sa Brajnom, stupise napred. Keptn Sensibl vrisnu: -Hello! Dragon am je da ste dosli. Zelite li da igrate? Okej, evo prave stvarcine: NEW ROSE! Ret udari po gitari I pevac otpoce: “I gotta New Rose… Sastav je prasio neverovatnom brzinom. Svirali su bez pauza izmedju pesama I onda: kraj. Najveci broj posetilaca je freneticno aplaudirao. Mnogi su bili tako zadihani od igranja da su jedva dolazili do vazduha. Ceo repertoar sastava nije trajao duze od deset minuta. Na redu su bili “Clash”. Svetina odusevljeno poce da vristi kad sastav otpoce sa: “Bela pobuna/ zelim pobunu/ belu pobunu/ svoju sopstvenu pobunu…” Pesma se zavrsi za nekoliko minuta I clanovi sastava pocese da pljuju publiku. Zbijena gomila uzvrati. Neki iz publike preteci podigose pesnice. Sledeca pesma bila je “1977”. “Clash” je odprasi jos vecom zestinom. Oni koji su bili tik uz binu skakali su I po metar u vazduh. Neki od Punkera su bili totalno van sebe. Njih nekoliko se srucilo na pod, drugi su padali preko njih, tako da se na kraju ispred bine stvorila prava ziva gomila. Dzo Stramer uze casu piva I prosu je po publici. Pevac ovaj gest proprati recima: -Vruce mi je! Ohladi me! Publika poce da ga gadja punim casama, koje vecinom nisu dopirale do bine, vec se srucise po publici. Grupa nije prekidala svirku. Adolf je djuskao kao lud, a I Telma se trudila da ne zaostaje. Oboje su skakali koliko ih noge nose. Odjednom, muzika prestade. Clanovi sastava su stajali na bini: -Hocete li jos!? -Daaa! –odjekivalo je iz publike. -Evo vam! Grupa nastavi da svira, a iz velikog zvucnika dopirao je pevacev glas: “Sansa za nov posao/ koju nikada ne propustas/ sansa za nov posao/ to je kad te otpuste…” Kada se pesma zavrsi, gomila ponesena nekim prirodnim impulsom, nagrnu napred, ka bini. Sastav brze-bolje nestade sa podijuma. Sada je disk dzokej pustao ploce. Bile su to ploce sastava “Peaches” I “Stranglers”. Pesma je vec bila pri kraju, kad publika poce da peva, zajedno sa “Strenglersima”: “ Ah, meni je pobegao bus/ sad cello leto tavorim ovde/ Kakvo sranje/ Ali znam I za losija mesta/ recimo napolju na ulici/ ili dole u getu/ ili cak kao raznjic na vatri”. Sve vreme, gomila je nestrpljivo iscekivala zvezde koncerta, ali “Pistolsi” se nikako nisu pojavljivali. Svetina je postajala sve nestrpljivija I pocela je u hour da vice: -Pistolsi, Pistolsi! Zelimo Pistolse! Po klubu su pocele da izbijaju tuce. Neko je pokusavao da se progura kroz gomilu. Jedan Punker se okrenu I dobaci mu: -Hej, smiri se! -Necu, zelim da prodjem, bolje bi bilo da se ti smiris. Prvi Punker se okrenu I zveknu onog drugog pesnicom po njusci. Iz njegovih usta potece krv, ali on se uspravi I baci se na protivnika. Obojica padose, gurajuci ostale. Mnogi se okrenuse, ljuti sto im je neko prosuo pivo iz case I istresao cigarette iz ruku. Uskoro se pola kluba tuklo. Posle petnaest minuta se na bini pojavi neki tip: -Izvinite sto ste toliko cekali. Sad nastupa sastav koji danas slavi jubilej –SEX PISTOLS! Publika zaurla I Dzoni Roten se pojavi na bini. Nosio je crne, pocepane pantalone. Oko vrata je imao psecu ogrlicu, a noge sum u bile povezane, jedna za drugu, lancem. Posmatrao je publiku, a njegova, inace plava kosa, bila je crna od znoja I prasine. -Ne znam, budale, sta uopste cekate? Mi u svakom slucaju necemo svirati, ako vi idioti, ne prestanete da se makljate. Prestanite I to odmah! Dzoni pogleda gore, na galeriju: -Sta je ovo? Poselo matorih drkadzija!? Mik Dzeger pocrvene, samo to se nije moglo najbolje videti zbog njegove novostecene kalifornijske bronze. Dzoni Roten se okrenu I pogleda, samo njemu svojstvenim, tupavim pogledom u publiku. Rukom obrisa znojavo lice I rece: -BBC ne zeli da pusta, Vulvort ne zeli da prodaje, ali to vam nece smetati da I pored toga kupite nasu plocu. Sastav zapoce sa GOD SAVE THE QUEEN. Ova pesma je publiku dovela na ivicu ekstaze. Ceo klub je igrao, a kada se pesma zavrsi ceo klub je zajedno sa “Pistolsima” pevao NO FUTURE. Sid Visouz rukavom svoje kozne jakne obrisa znojavo lice: -Gospodin M.P.Dzeger neka bude tako ljubazan da me posle koncerta saceka na izlazu kluba, vrlo rado bih ga potucao. Zatim grupa nastavi sa svirkom. Svirali su svoje najbolje stvari: ANARCHY IN THE U.K. I PRETTY VACANT. Kada su zvrsili sa svirkom, zadovoljna gomila Punkera napusti “Roksi”. Adolf I Telma su se po lepom suncanom popodnevu uputili ka Lester Skveru. Dok su tako hodali, Adolf jednom rukom zagrli Telmu. Sa druge strane ulice ih je posmatrala jedna lepo obucena osoba. Bio je to bivsi Telmin momak. Oci sum u sijale od mrznje. Njegova saka je stezala noz u dzepu jakne. Ali dobro je znao da Adolfa ne moze da ubije tu, na sred ulice. Adolf I Telma su stajali na prepunom peronu metroa. Uskoro se pojavio I voz. Njih dvoje udjose malo pre nego sto se vrata automatski zatvorise. Ali pre nego sto je voz krenuo, vrata se jos jednom otvorise. Ned ih je nasilno otvorio I usao u isti vagon. Uzeo je neke novine I rasirio ih, mada je bilo ocito dam u sluze samo kao zaklon. Cekao je. Povremeno bi pogledao u pravcu Adolfa I Telme, kako bi na vreme video gde ce izaci. Pred vratima kuce, Telma se okrenu I poljubi Adolfa. Vec je bila stavila kljuc u bravu, kad Adolf rece: -Sutra idemo u Kings Road. -Okej, dodji sutra u jedan po mene. Jel’ vazi? -Vazi. Adolf se okrenu I podje niz ulicu. Ned ga je pratio. Adolf zavi u jednu mirnu ulicu. Njegov pratilac pozuri za njim I uzviknu: -Hej, momak! Adolf se okrenu. Bio je to Ned, ogromni Teds. Adolf ga odmeri; dobro je znao sta Ned smera, ali je pokusao da dobije na vremenu: -Sta hoces? -Tebe, govnarko. A ti dobro znas zasto. Ti se muvas oko moje zenske, zar ne? -Ona vise nije tvoja zenska. Ne zeli ni da cuje za tebe. Skini mi se… Adolf se okrenu I htede da podje. -To ti mislis, budalo! Ned se baci na Adolfa, ali Adolf je bio isuvise brz za njega. Jos u padu je uspeo da se na trenutak izmigolji, ali Ned ga ipak zadrza te zajedno padose na asfalt. Ned levom rukom poteze noz. Adolf se uplasi, kad ugleda britko secivo na samo nekoliko santimetara od svog lica, ali je reagovao munjevito I nogom udari Neda u jaja. Ned izgubi vazduh I sam se povredi svojim nozem. Adolf obrisa rukom krv sa lica I pokusa da pobegne, kad se Ned pridize. Izgledao je jos razjarenije. Nozem je vitlao po vazduhu, ali Adolf je uvek bio brzi. Ned se brzo umori I Adolf ga dobro tresnu po gubici. Iz Nedovog nosa potece krv; dok je padao na njegovom licu se ocitavalo iznenadjenje. Adolf ga sutnu jos jednom. Noz, koji je podigao sa zemlje, zabio je u Nedova ledja. Ned se zgrci I ostade da lezi. Adolf rukom obrisa znoj sa lica I odbaci noz. Osvrnuo se. Nikoga nije bilo na ulici. Onda krenu polako ulicom I udje u prvi javniWC, da se upristoji. 7. Kraj Adolf je prosle noci lose spavao I zevao je dok je prolazio ulicom u kojoj je ubio Neda. Nije rado prolazio tuda ali to je bio najkraci put do Telmine kuce. Na jednoj od okolnih kuca ugledao je plakat kojim je policija trazila svedoke jednog ubistva. Prolazeci pored plakata, Adolf se pravio da ga ne vidi, jer se plasio da ga neko posmatra. Odlucio je da Telmi nista ne govori, ali kako se blizio njenoj kuci, sve je vise bio siguran da ona zna ko je ubio Neda. Zazvonio je. Vrata je otvorila Telma. Delovala je smuseno. -Sta ti je –upita Adolf. -Nista…pa, eto…Znas…reci cu ti kasnije. Odmah su izasli I uputili se ka stanici metroa. Hodali su cutke. Telma je prva progovorila: -Procitala sam ono za Neda. Ti si ga ubio, zar ne? Mora da si ti to ucinio. On nas je pratio na povratku, to si sigurno I ti primetio, zar ne? Adolf slegnu ramenima. -Jeste, ja sam. Kad sam se vracao od tebe, naleteo sam na njega. Rekao sam mud a ti vise ne zelis da budes sa njim, a on me je napao. Telma ga je pogledala. Oci su joj bile pune suza. -Ne brini, ja sam na tvojoj strani. Jel’ neko video tucu? -Ne, a I ako je video… Telma I Adolf su izasli na stanici Sloun Skver I uputili se ulicom Kings Roud u pravcu pabova “Roubak” I “Man in the Moon”. “Roubak” je bio najomiljeniji Adolfov pab ali je I u “Man on the Moon”, bilo uvek dosta Punkera. Bilo je lepo subotnje popodne. Kings Roud je bio prepun setaca. Adolf I Telma su usput sreli puno Tedsa, ali zacudo, niko im nista nije dobacio. Kad su vec bili u blizini Kings Roud Teatra, Adolfu zapade za oko veca gomila Tedsa. -Hej, zar ono nisu Nedovi ortaci? Telma ih pogleda. -Da, nema veze. Dobro ih poznajem. Ne verujem da ce biti frke. I Tedsi su primetili Telmu I Adolfa; osam Tedsa je prelazilo ulicu. Sa njima je bilo I pet Teds-tetki. Posli su za Telmom I Adolfom I uskoro su ih sustigli. Jedan od Tedsa dobaci Adolfu: -Hej, Punkeru, zar ti nisam zabranio da se ovuda cunjas? Sta trazis ovde? -Tvoja dozvola mi I ne treba, ovo je slobodna zemlja. Teds ga ostro pogleda I pridje blize. -Sta je malisa, jos si I drzak? Pre nego sto je Adolf stigao dam u odgovori Telma stade izmedju njih dvojice. -Cao, Alfi. Zar me ne prepoznajes? Jas am bivsa Nedova devojka. Nedu se sigurno ne bi dopalo da mi se nesto desi, zar ne? On ne voli da me iko dira, zar ne? -Ned je mrtav –rece Teds tuzno. –A I sta se ti uopste mesas? Izdajice! Samo sto je zavrsio recenicu, Teds je odalami. Telma pade. Adolf opali Tedsa svom snagom po nosu, ali pre nego sto je uspeo da ustukne, ostali Tedsi se bacise na njega. Pet Teds-tetki pocese dam late Telmu. Ona uhvati jednu od devojaka za kosu I gurnu njenu glavu na staklenu povrsinu izloga; oko devojcine glave, prastalo je staklo. Ali, protiv preostale cetiri devojke, Telma nije imala bas nikakvih sansi. Ubrzo se oko Telme, koja je lezala na asfaltu, stvorio krug: Teds devojke su je besomucno tukle. Ni Adolf nije prosao bolje. Osam tedsa je stajalo oko njega, dok je on, onesvescen, lezao na zemlji. Curila mu je krv iz usta. Tuca je bila zavrsena. Premlacena Telma nekako dopuze do Adolfa, misleci da je ovaj mrtav. Stavila je ruku na njegovo celo, a glavu spustila na grudi, kako bi utvrdila da li mu srce jos uvek kuca. Bio je ziv. Telma odahnu I kleknu pored njega, cekajuci da Adolf dodje k sebi. Tedsi su neodlucno stajali pored njih. Nisu mogli da procene sta se stvarno desilo. -Mrtav je –rece jedan od njih. -Ma kakvi, taj je jos ziv. Bilo bi bolje da se izgubimo pre nego sto dodju pajkani. Tedsi se okrenuse I potrcase. Samo jedna devojka je ostala. Posmatrala je Telmu, dok je ova ljubila Adolfovo lice. Iznenada joj pridje I hladni metal bljesnu. Bodez se duboko zari u Telmina ledja. Telma zaropta I pade preko Adolfa. Devojka zabode noz u Adolfov vrat. Zatim se ponovo uspravi: -Ubila sam dvoje za tebe Ned! –uzviknu I potrca ulicom, sudarajuci se sa prolaznicima. Iz sokirane gomile koja je posmatrala mrtve Punkere, istupi neki covek. -Brzo! Zovite hitnu pomoc ili tako nesto! Niko se ni ne pomeri. -O, boze! Nije ni cudo sto ova zemlja propada! –vikao je covek. Gomila je mirno stajala posmatrajuci Adolfa I Telmu, koji su lezali u lokvi krvi. Policijske sirene su bile sve blize. KRAJ Napomena: Ovaj roman je pronadjen u stanu jednog Punkera, koji se svojevremeno uputio u SAD. Da li je ovaj roman slucajno zaboravio ili ga se na ovaj nacin odrekao, ostace zauvek tajna. Meni je posle dvadesetak godina pao na pamet. Ljubaznoscu Jugoslava Pantelica sa Studija B, nasao se u mojim rukama. Jas am uzeo tu slobodu da ga na ovakav nacin ponovo objavim. Filozofija: “Sve sto je do sada publikovano je javno dobro” me opravdava za ovaj potez. PUNK’S NOT DEAD! |
- 00:56 - Komentari (5) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
________________________
________________________
Idi na vrh strane >>
