Kamenjar među ljudima

ne postoji vrijeme za vrijeme
i nikada nećemo sa sigurnošću znati
koje je vrijeme ( recimo ) mojih saznanja
sebi ponekad sličim Proustu koji je uvijek
na dnu šalice lipova čaja vidio istu sliku:
krošnje i krovove Combreya

a ja
vidim da mi duša trpi i sanja
na tankoj prostirci položenoj na kamenjaru
i da je nebo nada mnom preveliko za
sva nadanja,
pa odustajem

kamenje pod prostirkom
šaljem mislima u nebesa
neka se trve, bori i grmi
i nek' živi životom čežnje
nek' sliči nama
dok na tlu odvajamo kamenčiće
pune mržnje i
čežnje i
bijesa





Zoran Ivančev, dozvola autora