- Đurđ'ce, deder uzm'de ti kolica. Ja ću malog i gajbu.
- Pa oće ti sve stat u gepek?
- Oće, oće, nagurat ću ja.
I tako rano litno jutro, Zagreb na plus milijun, a ja niz škale s malim Đurom i praznom gajbom karlovačkog, a Đurđica s kolicima. Sidnemo lipo u auto i dovezemo se pred jedan dom zdravlja, koji nam baš nije usput, pa smo zbog toga sve ovo obavljali u 7 ujutro, ili čak i malo prije, jer ja trebam i na posa još stići. Ode tako Đurđica čekati red, a ja malog Đuru u kolica stavim i lipo se điramo okolo.
Cili pregled proša u redu i eto Đurđice niti sat vrimena kasnije. Mali Đuro odspava. Ja se pošteno umorio, ali pošto uvik čitam da je jutarnja šetnja najbolji način vježbanja, odmah sam zaboravio na sve bolove i osjeća sam se važno. Vježba sam ka pravi. Skoro sam odlučio da bih tako moga svaki dan.
Izlazi Đurđica i idemo u auto. Ali kaže ona meni, aj samo da pokažem teti doktorici malog Đuru, kaže da bi ga volila vidit. I ode s kolicima prema prozoru di radi doktorica. A ja sidnem u auto i slušam radio, kadli u javljanju sa zagrebačkih cesata kažu da je velika gužva baš na putu do posla. I inače me ne bi to živciralo, ali zašto je ona baš morala ići pokazati malog doktorici kad se meni žuri. I normalno, dok je doktorica otvorila prozor i pogledala malog Đuru, koji se skoro pa nije ni vidiio od pustih zaklona od sunca koje sam postavio, prošlo je još kojih par minuta koje su se meni činile ko godine. Vidim da se Đurđica vraća i ja brzo izlazim iz auta, rastavljam košaru od kolica, stavljam malog Đuru u auto, Đurđica stavlja kolica u auto i vozimo se nazad prema stanu.
Na 500 metara prje stana kaže meni Đurđica, aj stani tu pa ćemo mi prošetati do stana, a i ti možeš na brzinu gajbu prominit. Razmišljam, oću-neću. Pa vidiš ionako je gužva na cesti, ali aj, ka zapet ću u dućanu pa neću.
Dođemo pred zgradu i pitam je jel oće da joj izvadim kolica i odnesem u stan. Kaže ona da neće, da će joj biti teško spuštati ih skupa s njim, pa će ona u šetnju u marami. Aj, dobro. Ostavim ih ja tako i odem na posa. Što je najbolje nisam zaksnio niti 10 minuta. Zanemarivo.
Tako ja idem s posla u 5:10, jer ipak sam doša u 9:10 i stajem pred onim istim dućanom da zaminim gajbu. Ipak je vrući litnji dan, pa treba se malo rashladiti. Otvaram gepek, kadli nema kolica unutra. Prvo pokušavam vratiti film u glavi. Di su? Zovem Đurđicu, a ona misli da se zafrkavam. Hm, zatvaram gepek i idem u stan. Bez zamijenjene gajbe pune piva, koje bi sad vrlo dobro došlo.
Ulazim u stan kao kod OK korala. Umjesto pištolja imamo poglede. Oboma u očima isto pitanje 'kako si moga zaboraviti kolica?', ali niko ne želi ga izustiti. Ka da mali Đuro ne bi nešto osjetio. Ipak smo bržni roditelji koji žele svoje dite odgojiti u ljubavi bez vike. I onda se pogledavamo, telepatski svađamo, osuđujemo, psujemo...
Sjedamo u auto i idemo nazad do doma zdravlja. I dalje bez riječi. Mi se okolo razmilili tražeći kolica, ali nigdi im ni traga. Sve u šutnji, sve u tišni. I onda, onog trenutka kad smo se pomirili da ih nema mali Đuro je poče plakati, najjače dotad u svojih mjesec i pol. Pokušala ga smiriti Đurđica, pa pokuša ja, ali dok nismo zajedno oko njega počeli skakati nije se smirio.
...
Nakon tri dana stigla nova polovna kolica, ista. ionako nam je trebala samo konsktrukcija Hvala Bogu na oglasnicima :)
Lipi moji,
Dajte samo malo sna, jednu noć u komadu. Da, povika bi to i naglas, ali onda, jedan osmijeh...
Mali djuro je poče zafrkavati. Nemojte mi sad napisati da je to normalno i da će tako biti dok je god pod istim krovom s nama. Toga sam se već nasluša. Nego, neće spavati, nego mu je draže buditi dobre i poštene ljude, ko što smo djurdjica i ja, neutješnim plačom usred noći. I onda milijun pitanja, a on nikako da kaže što mu je. Više neće ni da guguće, sad oće samo kašljucati. To mu je ka fora, a nema veze što djurdjica i ja odmah na net spičimo i tražimo uzroke kašlja u petomjesečne bebe. I kad se vratimo s tri moguće dijagnoze, kojih se ni doktor House ne bi posramio, on se samo šeretski nasmije i ko da bi reka 'a jesam vas.'
A sad ispada da samo kukam, ma nije. Super je mali djuro. Pogotovo je bio super dok nas jepušta da normalno spavamo. Ma šalim se, neću više o tome.
I tako pred neki dan, djurdjica odlučila da treba malog djuru voditi na plivanje. Naravno, kako uvijek biva, moje konačno „da“ je donijelo odluku. A kao da sam izbora, no nema veze, bitno je shvatiti kako uređena zajednica poput naše male obitelji funkcionira.
I tako, došli mi hrabro na mali bazen. Obuka sam svoje narančaste kupaće, koji po definiciji teta koje tamo rade nisu kupaće, ali po etiketi u dućanu u avenue mallu jesu, istušira se prije toga, da budu zadovoljeni svi higijenski uvjeti. Djurdjica obukla kupaću pelenu. Ne sebi, nego malom djuri.
Ali kupaća pelena i to od pampersa. Nekako mi to bio oksimoron. Pa što ne bi pelena trebala upijati vodu? Pa oće onda kad uđe grupa dječice s kupaćim pelenama upiti cili bazen? Toliko je to mene mučilo, da sam jednu večer prije, kod standardnog kupanja malog djure, napunio kadicu s malo više vode i obuka mu te kupaće pelene. I što bi rekli braniaci na discovery channelu „Myth is busted“. Ostala ista količina vde koliku sam i ulio, minus ono malo što je mali djuro prskajući izbacio van. a uz to sam tražio i deklaraciju proizvoda. Sad otkad sam roditelj, moram ozbiljno paziti. I ugalvnom, piše da je svrha ili namjena proizvoda ili nešto tako „da se spriječi da ne iscure male neugodnosti“.
Nakon, što smo sve provjere prošli krenuo je napokon i sami sat, točnije pola sata, plivanja. Od plivanja nije bilo ni p. Ja sam šetao po bazenu noseći malog djuru u rukama. On je uglavnom bio nezainteresiran za sve oko sebe, prvenstveno je odbijao komunikaciju sa mnom, osim što bi tu i tamo reagira na visoki ton tete trenerice. I tako mi prošli bazen ukrug, odoka jedno 43 puta. Glisira s malim djurom livo, desno. Pa onda 1, 2, hop. Naravno, na hop moram ga jače dignuti iz vode. Onda onaj kolut u kojeg ga stavim. A čovik se lipo nalaktio na njega i zamišljeno promišlja o smislu života. Mislim da je on tako moga tri dana biti, zapravo tri sata dok ne ogladni, ali moje ruke su već počele drhtat nakon 20-ak minuta. Zadnje vježbe su već bile iscrpljivanje zadnjih rezervi, ali nisam smio pred ditetom pokazati, iako on to sigurno ne bi ni doživio, ali bi mu mama rekla kad bude dovoljno star, da sam skoro odusta na prvo plivačkom satu.
I tako, sad se svi veselimo novom satu. A u međuvremenu malo vježbam ruke.
Živili