PRVI DIJALOG
ŠIME
Moreš li virovat
da smo nekad dica bili,
na mulu ćakulali
o daleki kapetani
ki samo sa srićon
kopno će vidit.
Kad dotakneš more
ositiš dubine i putnike sve.
Ako možeš bacit sidro,
dobar je znak,
i ja ću ga bacit,
vrime mi se krati.
Bija sam dite
i nisam vidija ćaću,
onako od oka
samo ga se sićan,
iman mater ka mi
dala svu toplinu,
jer starog odnilo je more.
Dignut ću sada sidro i ja,
naša jubav je mlada,
ako ćeš sa mnom
zaplovit morem jubavi
bacit ćemo sidro
di su ga bacili oni ko mi.
MARE
Moj dida je isto naviga,
a otac ne zna ni bacit mrižu
kamo da ju plete.
Dalmatinski geni u meni,
nisan upoznala jubav,
ka ti nije bija niko.
Bila je nevera,
kiša se spustila nad naše misto
i ti si biža kući,
nisan mogla odolit
jer san infiša u te,
dala san ti zaklon,
očevu košulju i gaće,
najlipše ća san mogla nać,
ćaća te je gleda,
i ošinuo me pogledom,
bija si zgodan ka i danas.
Kažu:
Maslina je neobrana nema koga da je bere.
Tko će je brati
kad ima tako lipih momaka,
svaki će nać divojku,
a onda ka i ti
otić će na more.
PRIPOVJEDAČ
Dalmacijo, zemljo bremenita,
kora kruva tu se teško služi,
kad upre sunce
i žega kad uvati
otvore se boce,
bevanda se pije.
U konobi di je društvo staro,
kad sunce zalazi bacaju karte
pisma je u duši,
onu staru još jednom
kad duša voli
i kad boli
uz gitaru tiho zakantaju:
Moreš li mi doć,
moreš jubavi,
ti nisi srca kamenog
ko stina koja lomi val.
Zbog tebe vridi živit,
zbog tebe vridi umrit,
ako triba bit,
bit ću more,
da se stopimo,
dvije duše al nerazdvojivo.
I tako triba bit
ljubav se ne smi krit.
DRUGI DIJALOG
Ovako je počela jubav.
MARE
Šime nisi mi još reka
znaš li pivat,
evo gle klape,
možda pođem za tebe
ako mi zapivaš pismu.
ŠIME
Zapivat ću onu najlipšu
ko cviće usrid prolića,
da ti budem ko kolarina
da te pratim dok se s mora ne vratim.
Dobar vam dan momci!
Oćemo jednu zapivat za moju dragu?
KLAPA
Uvik!
Koju ćemo?
ŠIME
Ajmo onu meni najdražu,
Lipa moja, samo za tebe Mare,
poslušaj te riči.
Željo moja zvizdo sa neba,
ja bi tija s tobom do groba,
i ništa me ne vuče jače,
nego kad se zamislim
da bi mogli jubav imat.
Lipa moja, ti si moj put,
ti nisi uzalud,
ja nemam vrimena
da bacan godine
lipa moja ja molim te.
Dalmacijo sve je moje,
sve što imaš za nas dvoje,
dok ti pivam sklopi oči,
sanjaj jer sve će jednom proć.
Odjednom se spustila kiša,
Mare je tila ić doma,
al Šime ju je uvatija za ruku
da ni sam ni zna jel zbog pisme
ili lipog tila koje se ocrtavalo
kroz njenu mokru veštu,
tija je da pismu otpiva do kraja
jer najlipši dio tek triba da se piva.
Čovik triba da isprosi jubav,
bisera dva da ga isprate,
kad odlazi od doma,
kad se rastaje.
Čovik triba dobro znan
da fjaku ositi,
da ga žena miluje,
za sriću to dovoljno je.
MARE
Kad je pisma završila Mare se bacila u Šimino naručje.
Nit kiša joj ni smetala.
Bila je u sedmom nebu.
Baš je lipa pisma,
ko da je pisana za nas,
oduvik san volila pisme o jubavi,
njima ne mogu da odolim,
tako i tebi.
Pristala bi da me ženiš,
ti ćeš zaplovit,
izdržala bi to
makar bi suza nekad potekla,
al moj otac nije dobre voje,
mršti čelo kad čuje tvoje ime
pa te više i ne spominjem.
ŠIME
Pušti oca,
kad ti vidi lice
i što si isplakala
njegovo srce će se slomit.
PRIPOVJEDAČ
Oduvik je jubav,
al triba imat dom,
za svoje se triba borit,
dat krv i znoj,
barbari su tili
da uzmu ća je naše,
al ponosno smo stali
jer naši stari imali su dušu
znali su kao i mi
odkud vjetrovi pušu.
Padali su tada,
plašili se nisu,
uspomena, ponos,
al di danas takvi su,
došle su devedesete
majke sinove dale,
pod granatama bili
nek se zakunu u Boga
koji u foteljama se krili.
Na tvrdoj zemlji
krševiti judi,
i kad bura dere
svak je svoj na svom,
doći će dan
kad će se sudit
izdajice u pakao,
pošteni judi u svit
o kojem svak je sanjao.
Da čujem tisuću riči
slika više govori,
kad boriš se za svoje
svašta preživiš,
slike ti se urežu,
sreća i tuga,
šaren ti je svit,
od vrha pa do dna
lako padneš,
al ako si čvrst
kao soko letit ćeš.
TREĆI DIJALOG
Sutradan uveče sjedeći na klupi uz more.
ŠIME
Jesi li razmislila
da pobignemo iz ovog mista,
ja bi zbog tebe ostavija sve,
bilo bi nam lipše,
bonaca bi nam bija život.
MARE
Ne znan kako ću pobić,
morat će mi pomoć mati,
ona je na mojoj strani.
Već cilo misto zna za nas,
morat ću se dogovorit s materom
ona me bolje razumi.
STIPE
Može mila,
čekat ću te dok mi ne javiš
da si spremna.
PRIPOVJEDAČ
Trgni se da bi uspija u životu
priša je svakom poštenom čoviku,
posa triba da se svrši,
kad napuhne se jidro
i kad se barka valja na vali,
kad s morem odu godine
i proguta ća kriješ od ljudi,
sve obale ovog svita
spojit će more s kopnom,
neznane duše ća žive po svitu
ositit će brime tvoje.
Danas je vrime da se šporke riči
bacaju u lice časnih judi,
takvi su gori od najvećih beštija
pokidali bi cime svakom čoviku,
lažna obićanja bez mrve stida
ko kad se baca kocka igraju se s nami,
sve je više vrana,
tama njihovih sjena nas ovila u crninu.
Svake nedilje judi pođu da se pomole
da im Bog oprosti i izbriše grihote,
u životu se griši, to se mora priznat
samo njegova presvitlost je čista
ko dite kad ga mater
donese na svit.
Svi smo mi dica vako il onako,
al se pretira i skrene s puta,
pa iđe u zrak sve ća si ima
svaka žena tad okreće glavu
ka da su bisne na čovika,
a on je tija biti ka i drugi.
Nitko mu više piće neće platit,
na viru ne ide,
da kupi cvit na lipe oči
ne more ni to,
al ima jedan svit
ća te uvik može spasit.
PROSIDBA
Došlo vrime da te ženi Šime.
Šime: Ljubav da ti dam,
ne ostanem sam.
Klapa: Došlo vrime da skineš brime.
Šime: Ljubav da ti dam jer zbog tebe sam sam.
Drugu neću ja
meni se ne dopada,
samo tebe draga šetao bih ja.
MARE
Mare izleti iz dvora.
Ženi me Šime! Ženi!
Ćaća vikne za njom:
Ako misliš za njeg poć
pod ovaj krov više se ne vraćaj.
Ja slušam srca glas,
a ti možeš puknit od bijesa.
Briga me nije!
MATI
Samo idi ćeri!
Pusti oca.
***
Mare zagrli šimu
i tiho mu šapne na uho:
Sićaš li se kad sam pobigla od ćaće?
ŠIME
Ne mogu zaboravit
i da hoću
i kad sam sam
ti kvariš mi samoću.
***
SIN
Ovdi su se ljubili moj ćaća i mater
a sad ka i oni
kad zvono zvoni
tu nađemo svoj mir.
Oznake: proza u stihu, život, borba za opstanak
