ŽENA U CRVENOM

Obrisao je ruke o njenu crvenu haljinu.Bile su masne od ulja s motora kojeg je popravljao do maloprije.Ošamarila ga je.Znao je da će ga kazniti zbog namjerne nesmotrenost i samo se nasmijao,podrugljivo,s diverzijom na očekivano.Suze su joj navrle na oči,bila je bespomoćna.Vidio je njena opuštena ramena i htio joj pomoći.Nije znao kako.Podigao je rub njene haljine i probio je straga,jako,silovito.Trgala se od bolova dok je on zadovoljavao svoju pohotu.Suze su kapale po haubi,sunce je bilo na zalasku,crveno,boje nečije krvi...
On je bio muškarac.Tresao se dok ju je punio vrelom tekućinom,naglo je izašao i obrisao se,opet u njenu haljinu.Bio je nadmoćan.Okrenuo se da uđe u auto i izgubio život.
Dugo ga je udarala francuskim ključem.
Mon ami.
Sjela je u auto i plakala.
Sama će nastaviti put.
Sama se je i rodila.
Krenula je crvenim autom prema crvenom suncu koje je obećavalo...
Crveno je boja ljubavi.
I nečije krvi...