D e m i j a n & M i k e l a

Počeo je čisto lijepo. Buđenje, spremanje na posao, buđenje mojih dečkiju, za pozdrav... odlazak u vrtić...

Nastavak dana. Neću prepričavat dogodovštine s posla, to definitivno nebi bilo dosadno ali-suzdržat ću se od takvih tema na blogu, samo mi dižu živac i čine aždajom .

Krećem doma i u tramvaju dobijem poruku da dida dolazi pred mene i Dema u vrtić (didin prvi dolazak u vrtić). Stižem ja u vrtić, a njih dvoje već na ljuljačkama, kaže dida javi se teti, Dem je je imal "karambol" . No vidim ga da je ok, ljulja se, nema suza, niš ne vidim na njemu...

Uglavnom, danas su dečki bili malo nestašni, i nisu slušali tete, đipali su po krevetičima i malo se posmicnul i zveknul glavom u ladicu. Teta odmah očistila malu ranicu na potiljku, pošpricala i namazala margarinom (nikad nisam čula da smanjuje otekline-maragarin!??), Uglavnom, ogrebotina nekih 2 cm na glavici pod kosom, ništa strašno, ništa duboko, stvarno površna ogrebotina. I tak, odemo iz vrtića i krenemo svaki na svoju stranu, ja doma, a dida i Dem kod bake, da ju vidi malo, da ode u parkića s didom jer ja imam klince u dvorani, a tata je na probi.

Prođe dan, dođe večer, zovem moje da pitam dal su krenuli doma... i čujem ja neku uvertiru....

Dakle, dolazi doma moj Zvrk, veseli, i priča mi kak ga je udarila curica s ljuljačkom, pričaju mi dida i on kaj se desilo, a ja gledam usnicu... presječenu, oguljenu.. a moj Zvrk i dalje priča sav u žaru, objašnjava pokazuje mi i zijeva da bolje vidim. Moji nisu mogli ništa vidjet od krvi i jer im nije dao dirnuti ga. Pogledam mu zubiče, i svi na broju svi čvrsti. Usnica dobrano natučena, nemogu pogledati gornje zubiće , ali osjetim da su i oni čvrsti i na broju.

Spremim ga za krevet, nemože piti niti jesti, ništa, i kreće cijelonoćna borba... Suza suzu goni, ja ga nemogu utješiti. Čas hoće da ga grlim, čas me gura od sebe. Tren hoće da budem u njegovom krevetu a onda se počne koprcat i plakat...
Boli ga glava, gura prste u usta, dira posiječenu usnicu... a ja mu nemogu pomoć
Nema upale, krv ne curi, samo sukrvica, nema gnoja, boli ga, a on nije navikao na takvu dugu bol. Cijela noć... k njemu u krevet, iz kreveta, pa ga stišćem k sebi pa odlazim od njega, pa hoće piti pa proba, pa neide. Neće ovak neće onak, nemože, boli ga, neće na slamkicu, neće ovak, neće onak...
Zaspao je tek negdje pred jutro, oko 4-5 između nas u krevetu, sav slinav, musav, natečenih okica od suza. Gledam ga ujutro kak spava, usnica je bolje, napravila se krastica tamo gdje je rasječeno, ali gornja usnica je jako natečena, malo sam pogledala i meso iznad zuba je upaljeno. Ostavila sam im zdravstvenu knjižicu, nazvala vrtić da neće danas doči i sad čekam dečke da mi se jave.
Prvo oko 9 su dida i baka otišli u bolnicu (baka opet na pregled i možda na hospitalizaciju jer je malo bolje, no još nedovoljno... predugo to traje već), onda moj mali i velki dečko idu voziti srednjeg brata na vježbe, noga se oporavlja, šavovi su ok, no zateže još mišić i štake su još u punom pogonu. A onda idu mali i veliki kod doktora da pogleda ta mala usta.
Mrvica, ništa nije jeo od jučer u vrtiću... više ga strah da će ga boljeti kad jede i pije nego što bi ga moglo boljet.
Čekam izvještaj... na poslu sam.. i vidite kak radim, kak sam u poslu... a znam da nije ništa strašno, al da svi budemo ziher da nema frke... a ponajviše dida koji je sav van sebe radi Zvrka.

Jesam vam pisala kak je didi pao na moru iz mreže za ljuljanje prošle godine? Dida nije mogao doč k sebi, ma mislim da još uvijek ima to na savjesti... i sad ovo...
Baš mi je žao dide... i Dema naravno, al Dem će ozdraviti, a dida će cijeli život imati pred očim pad iz mreže i ljuljačku...

Čim saznam kakvu novost, pišem-u nastavku

Malac je dobro, popio jogurt i kakao, treba ispirati samo kamilicom i ne dirati ništa, sve će ljepo zarasti. Baka u ponedeljak ide u bolnicu (usput, da spomenem, baka je moja mama, i nije baš tak stara).

Ljudi ugodan vikend. A sad bježim s posla jer mi već rit utrnula, a leđa mi se u paragraf pretvorila...
Ljetni spavač...

A ja ležim, nekak mi i paše.
Uštekala me opet kičma, i ležim i odmaram.
Javila se na posao-jesam.
Malac ovaj tjedan ide u vrtić ko ptičica
Mami i je i nije bolje, sutra će možda ostat na pretragama u bolnici (do sad je nismo uspjeli negdje smjestiti da sve napravi), no to ćemo saznati sutra oko podneva.

Vikend je prošao dinamično (obzirom da me leđa odvaljuju). U subotu smo bili na Bočarskom, bilo nešto za klince (fifi)


Dem se prvo najeo Fifinih kolačića, pa je popio male voćne jogiće, pa je dobio banane , pa bonbončiće, naravno isto Fifi...
Uglavnom Fifi mi je nahranila dete , nagledao se Fifi crtića, natrčao se i napenjao po igralištu, ja skakutala kljakasta za njim (uff, osjetila sam ja to navečer ), a u nedelju sam održala dano obečanje da idemo u ZOO.

Priznajem, bila sam zločesta , ali slućajno! Nisam ja to htjela...
Došli smo do Zološkog, prošli uvodnu šetnju do blagajne, i taman kad smo došli DO blagajne, Dem mi je zbrisal preko mostića u zološki! Naravno da sam potrčala (joj kak je to bilo smiješno drugima gledat, čak sam uhvatila jednog tatu kak mi se smijulji), i ušla da ga ulovim, i kaj sad?-niko me nije zaustavio, niko me niš nije pitao, niko me nije niti gledao kad sam ušla uza Demom, i tak smo mi ušli gratis u Zoološki vrtek.

Morala budem vježbat to s njim za drugi puta negdje drugdje.
Mislim, htjela sam se ja vratiti, ali, imala sam samo 50 čuna sa sobom, a za nas dvoje bi platila 30 i kaj mi ostane?

Eto, bila sam nezgodna i snalažljiva...
Dve i pol čuke smo bili među životinjama, i više sam ja uživala nego on. Kaj god sam mu pokazivala vikal je "necu gjedati! Ideeemo daje".

Ono kaj JE bilo zanimljivo, je to da je svu djecu oponašao, svima mažnjavao bicikle i isprobavao, gledao svačiju bebu i lutke, autiće i vješao se po ogradama od mostova, penjao po drveću.

I kad sam ga nakon svega pitala kaj smo vidli danas, veli on meni PUNO DECE i neke životinje...

Ajd dobro, biti će još godina za gledat ono zanimljivo i usputno...

Poslje smo otišli do bake i tate i braće i novog člana. Ah ta bratska ljubav... hrvanje, trčanje, lovljenje, mačevanje, i neznam kaj još ne. Lovljenje Tonke (malog peseka-novog člana), da skratim, bilo mu je super, a ja sam iskoristila priliku i otišla doma da udahnem i da mi leđa malo dođu k sebi. Bilo mu je tak dobro da nije stigao popodne odspavati, ali je u autu kad su se vraćali doma zaspao ko klada

Vikend je prošao ljepo. Vrijeme je bilo divno, svi na okupu, istina, malo boleština kvari prosjek, ali biti će bolje, ko što svi govorite i ko što znam, samo treba doči do toga i prodrmati se.

Ugodan ostatak tjedna svima želim.

pa mislim stvarno smo u lančanim reakcijama, iz malog nečeg lošeg u veće pa slabije pa veće i stalno, ali stalno neki klinac se loše dešava. Tu i tamo neki svjetli trenuci, koji naravno dolaze od Dema.

Taman kad sam se poveselila da je mami malo bolje, odvela sam je na masažu i bilo joj je bolje, i sve nekako ajde, ide ka boljem, jučer me nazove dragi ... "samo da ti javim da smo dida i ja upravo dovezli baku kod doktorice i da ide na hitnu..."

Baki je bilo bolje, no kak je od bolova samo ležala, nije baš nešto niti jela, i naravno da je malaksala, počela se tresti, a kičma je ne boli više već noga na koju jedva stane.

Baka u bolnici, ja na poslu, razmišljam i mislim, nema smisla da i ja dolazim još i da samo radimo gužvu. Dida je s njom, i moj dragi, u sigurnim je rukama. osim toga, ko zna koliko će biti tamo, a i Dema treba pokupiti iz vrtića...

I mozgam i i mozgam i nemogu skužiti, nikako da nam krene. Loše vuče loše, raspoloženje neko, ono, trudimo se biti dobre volje, al nije to to. Nervoza u zraku, osjećaj koji bi ja nazvala: "pa dobro nek prestane više to negativno i dođe malo više svjetla i pozitive... znam i da smo zaslužili".

I opet si postavljam pitanje: gdje je ono što uvijek kažu da se dobro vraća dobrim, uloženo se nagrađuje.... habla, habla... da, očito uvijek nekome drugome, ili mi dovoljno ne dajemo? dovoljno ne ulažemo? Neznam što još? Dužni su nam na sto strana-nikako da krene vraćanje-jer nemaju, i to razumijem i ne zamjeram. Šta bi trebala? Jel to dobrota ili samo glupa što uopće pomažem skupa s dragim? Vjera i strpljenje? Pa ako je neko strpljiv i uporan onda je to moj dragi (ok strpljenje mu malo šteka ali dobro se nosi ). Al nakon nekoliko godina, nekak mi je logično da očekuješ da ti se vraća... da ti bude bolje... da ti krene ono u što si ulagao godinama... i šta se do sada desilo? Krenula je od 100 stvari jedna, jedna jedina i to sad gledam koda nije istina. I šutim da ne ureknem. Ja, vještica da ne ureknem jer se nadam i vjerujem da je stvarno barem za tu jednu stvar bilo vrijeme da NAPOKON BUDE OK I DA KRENE BOLJE!

Eto, iskreno, otvoreno, razočarana sam. Razočarana u ljude koje ne poznaje i one koje poznajem. U ljude koji neznaju reči otvoreno što se može od njih očekivati ili ne. Ako mi kažu da će negdje doči da se pojave, a ako ne dođu da mi kažu da neće doč ili da neće uopće nikada više doč, ili nešto... a ne ne javiti se i ne pojaviti i upropastiti drugim ljudima koji su vezani uz njih nešto što ih veseli.

Ljuta sam na ljude koji iskorištavaju druge jer osjete da to mogu. Tužna što sam nemoćna sebe promijeniti da postanem onaka kakvom me drugi žele vidjeti, a i ja sama. Ljuta što mogu po sebi pljuvati do beskraja, dok mi se ne javi moja kuma i ne popljuje me, kao i dragi, jer ipak valjda nisam takva kakvom se osjećam. Samo sam željna mira, pozitive, bezbrižnosti. Nakon toliko godina šljakanja na sto poslova i 10 strana, pa nije vraga da nisam zaslužila!? Ja bi odmor, ja bi da MI imamo odmor, i da onda krenemo ispočetka, smireno, odmorno i bezbrižno sa sigurnim ključem u rukama. Želim samopouzdanje, vjeru u sebe prvenstveno, pa onda u ono što radim jer to polako gubi smisao u mojoj glavi. I istina, najlakše se predati, a mene uhvati kriza i drži me (sad već predugo) iz koje se nemogu iskoprcati, samo zato jer nemam više snage. Al da sam se predala nebi sad ovo pisala, jer bi mi bilo svejedno,a nije. Nebi se grizla, bilo bi mi ravno sve. Znači još nisam odustala, i još se koprcam, i koprcat ću se dokle god imam bar malo vjere u sebe i one koje volim, a njih ima.

Jesam bik, i ostajem tvrdoglava i uporna, samo trebam zaleta i crvenu maramicu...


A sad ljepa novost.
Dem je danas otišao u vrtić s tatom (umrem od smijeha kak njih dva idu u vrtić s autom, a vrtić je 10 minuta Demovog hoda ).
Kad su došli do vrtića, nije bilo suza, već je on tješio jednu malenu curicu iz grupe da ne plaće. Pitao je ko dolazi po njega kad se probudi, i dao dozvolu da mogu ja, i tata, i dida, i baka doči po njega. Bez suza... Napokon bez suza!

Dem Potter

Jesam se hvalila kak se Dem super snalazi u vrtiću i da su tete oduševljene s njim jer je tamo ko doma od prvog dana?! E, pa bilo je sve super dok je imao nešto novo za gledati, za proučavati, nešto novo za poigrati se...

U ponedeljak nakon cijelog dana s tatom, vratim se s posla a on se zaleti k meni, "mama ja tebe jako volim" , i grli me i smije mi se, inaće, nije baš da mu se svaki dan grli i ljubi, pa me ovo ostavilo jako iznenađenom. (Usput, to se događa i kad je samnom cijeli dan, pa tata stigne doma a on krene s izljevima ljubavi i nježnosti baš kao ovaj ).

U utorak je krenuo opet u vrtić i sve je bilo relativno ok, no u srijedu je već bilo negodovanja i željice da neide u vrtić. Jučer je plakao jer nije htio spavati u vrtiću, a oko 15 kad sam ga išla pokupiti, još je spavao.. pričekala sam, probudio se uplakan i dojurio k meni ko stampedo, izletio je iz vrtića ko munja.

Pričala sam s tetom i kaže da je sve super, i da je jako dobar obzirom da oko njega plaće barem 5-6 klinaca i da to nije jednostavno za izdržati. Ljepo je jeo, igrao se... ali eto, više mu nije toliko interesantno i da se sad treba naviknuti da je svaki dan u vrtiću. Po putu doma potužio mi se da ga je tata "ostavio" u vrtiću i pitao:"budes mama opet dosa po mene?".
A onda kreće objašnjavanje da ga niko nije ostavio već da sva djecu u vrtić dolaze na igranje i mame i tate idu raditi, i da sve mame i tate dođu svaki dan po svoju djecu i niko nikoga ne ostavlja.

Malo se smirio i sve je bilo ok, kasnije je rekao da mu je bilo ljepo u vrtiću i da se igrao.

A danas... zove me tata, čujem da je uznemiren, kaže:"nikad ga takvoga nisam vidio, plače, histeričan, neće u vrtić, uhvatio se za mene i ne pušta, protestira... a po putu do vrtića je htio u svaki park, samo da neide u vrtić..."

Ovo je ona kriza o kojoj svi pričaju, samo je kod nas došla nakon 10 dana... nadam se da će brzo proči... i drago mi je da ja nisam ta koja ga odvodi ujutro u vrtić





Javio mi brat maloprije da je mama na hitnoj u Puli, uhvatila je kičma...


ludim polako!

Kupujem punjač!
Om: 57 M@P
Kapaciteta cca: 10.000.000.000 MB

Hitno tražim radi nadogradnje i dogradnje raspoloženja i kapaciteta izdržljivosti i tolerancije, pozitivnih vibri i laprdavosti! Imunološkog i općenito zdravstvenog imuniteta, treba biti otporan na udarce psihičko-fizičke, koji pokriva sve u krugu 100 metara (familiju 100% bez obzira na udaljenost)+ fleksibilan štit.
Moj punjač je oslabio, a dio i pregorio, šifra komponenti za umetanje još neznam, nadam se da će majstor sve srediti.

Sve informacije molim na mail, ili u komentare!

Unaprijed hvala i izvolite, poslužite se dok čekate moj slijedeći post!



p.s.
ispričavam se svima koji su se zabrinuli,
mislim, vidite da je bilo bezpotrebno brinuti.

Nakon jučer provedenog, vrlo ugodnog popodneva-večeri, i nakon što smo Dema ostavili na igranju kod ujaka i ostale familije. (dok starci jedu i piju, dete se igralo i zabavljalo, i svi zadovoljni a svak na svojoj strani)... naravno, nekaj je moralo krenut naopačke, dugo nije

Noćas je Dem opet počel kuriti.. oko 3 sata nekih 38,7, pa cijelu noć nije spavao već mi pričao i izmišljao samo da me održi budnom. Dala mu Lupocet, i niš.. u 6 ujutro temperatura 39,2 opet Lupocet...
Zovem pedijatra... niko se ne javlja, zovem ga doma-čovjek još na GO, al par savjeta dobro dođe kad počneš neimeti više neki jocker u rukavu za ublažavanje ovakvih simptoma.
Roknem mu Ibuprofen, otuširam ga, pa kupam, pa ovo pa ono. On super volje, samo curi nos i temperatura ne silazi...
oko 9 temperatura i nakon lupoceta i ibuprofena 39,5, opet kupanje.. oko 12 sati on još ne spava, proveo je većinu jutra u kadi igrajuči se, pijuči kakao (legendarni), jedući čokoladne kuglice i sendvić i mjerimo temperaturu 40,2

Oblačimo se i idemo u ambulantu, opet sve super, igra se, priča, mene počinje kičma opet zezat (od stalnog dizanja malca iz kade, opet šteka stara boljka... išijas mi je izgleda suđen da me prati kroz život).

Napravili odmah pretragu u ambulanti, isprepadala nas doktorica jer nismo bili oduševljeni oept pikatimalca, a pretrage su rađene pred 2 tjedna i sve je bilo ok, no izdržao je to. Pikica je bila samo kap da protestira jer je nakon nje došao i čepić (a ko voli čepiće molim??)

Sad gleda Carevo novo ruho, nemogu vjerovat ali još ne spava a budan je praktički 16 sati. Daklem, ima adenovirozu, temperaturu skidati kak znaš i umiješ, a čepiće čuvati za noć... ak dobije još neke simptome (proljev, povraćanje) hitno na zaraznu...

Jel sam već rekla da je ovaj mjesec nikakav?? A i tata je slinav i šmrkav... jedino se ja još držim, samo da me ne zeza ta ...... kičma.

Nisam spomenula da se u međuvremenu desilo i jedno vjenčanje koje nisam stigla spomenuti... i jedan sprovod... sve meni bliskih ljudi.

Još jednom da se vratim na jučer, meni je osobno bilo ljepo, žao mi je da nisam imala više vremena, i da više nisam s nekima stigla popričati, no vidim Tata Vuk je završio na naslovnici bloga, i sve ćete pročitat, manje više kak je bilo.

Veliki pozdrav svima od nas ukomiranih, ali držimo se još uvijek, uporno se trudimo sve prevladati...

Dajte malo pozitive da se izvučemo, ono, neznam, koja pusa, koji osmijeh, vic ili glupost!

Osim ljepih ima i loših... i nikako da ih se riješimo, koja je to karma, nemam pojma, no da je se nekako želim riješiti-NEIZMJERNO ŽELIM!

Srednji od Demove braće u nedelju je bio gurnut od jednog starijeg tipa (kretena od nekih 40 godina), iz čiste gluposti, na staklena vrata. Vrata su staklena prepletena žicom, pao je i razrezao obje noge sve do mišića. Kreten je pobjegao, i niko nema pojma ko je, niti gdje ga se može tražiti.
Završio u Klaićevoj, operiran, sve će biti ok, ali... nikak mi nije jasno, i nikad mi neće biti...zašto.

Dalje, malo pozitivnije, sa primjesom neke nervoze i strke. To je tak kad ti pola priprema pojede bolovanje i nesposobnost da se središ i radiš nešto konstruktivno.
Upisi su počeli, polako i sigurno skupljaju se malci i oni veći i već se vesele novoj sezoni i plesu, Pegaz u akciji opet!.

Situacija doma je u privikavanju na prostorno preoblikovanu sobu. Zeznula sam, ja sam kriva i žao mi je. Možda i radi toga imam neodoljivu želju udahnuti dubokim plućima, a to nemogu, jer me guši klaustrofobija koju sam sama napravila. Zatvorila sam sobu radi funkcionalnosti8 i radi prostora. Bila bi to divna soba da je to samo i isključivo soba od Zvrka. Krevet mi je genijalan, ALI NE za ovu, našu zajedničku i jedinu sobu.
Sad nema svrhe likovati nad samom sobom. Ko prizna grize se još više i teže prihvaća grešku. Nadam se samo da ću se brzo naviknuti, priviknuti, prihvatiti kakve stvari jesu oko mene u kojima sam ja. I da, još uvijek nije sve na svojem mjestu, niti završeno, nakon mjesec dana, još uvijek nije. Ponavljam se...

Vrtić i privikavanje prolaze previše dobro .
Danas je 3 dan i ostaje od 9-14:30, tete vele da se ponaša koda je cijeli život u vrtiću. Tati samo veli bok (ako i to), sam skine cipelice, obuće šlapice. Jučer je pojeo sve za ručak, i to sam!
Nije mu se samo dopala salata i paradajz al možda se i to promijeni


Danas sam nama (Monteru i sebi) napravila malu pauzu. Popodne idemo na blogovsku 100 obljetnicu Darkwolfa. Da i njega napokon upoznam, a koliko vidim biti će i još pokoja poznata osoba tamo, što iz virtualnog, što iz živog-opipljivog svijeta. A one koje neznam, biti će veselo i zanimljivo upoznati.

Dem će biti na dobovorenom čuvanju kod ujaka, šogorice, nećakinje i nećaka. Baš su ga s veseljem prihvatili pričuvati tih 2 sata što ćemo mi na druženje. A sve nam je u blizini

Javim se kad mi prođe strka upisa, plakatiranja, obavještavanja i razgovora, organiziranja i sastančenja...

Baš me zanima slići li imalo ovom vuku...