nekad me spopadne tvrdokorna tuga i ta tuga duboko zadje ispod koze i ociju da me svaki pokret razbesni i svaki sum me podseti na nesto sto sam mozda davno ziveo, jos u najranijoj mladosti kad nisam imao pojma o puzevoj kucici, a rec je o sreci koja je nicim izazvana tu, medju travom i suncem. ta tuga je nesto vise od obicnog tugovanja vise je kao inje u kosi mrtvaca i koliko god prelazio tusem po njoj ona nece da se spere i nece da bude deo umivaonika nego te poput senke prati i izaziva u svom ocaju. uziva u tebi koji ostavljas tragove po zidovima i stolovima.
i sjaj. ta tuga ima sjaj koji privlaci ko sijalica komarce i sve pulsira.
.
.
.
.