Ali samo fotka, kesa nije moja.
Mrtvačka tišina - čitam knjigu. Kad su zimski dani, dan posivi već oko 14.00 časova i tad je bitno uključiti uljanu lampu priključavanjem utikača na produžni kabl, kako bi se sivilo pomešalo s mlečnom svetlošću, i da slova budu čitkija, plemenitnija.
To sivilo dana me podseća kao kad greškom među beli veš dospe šarena čarapa i od šarenog leptira se u treptaj oka stvori mrtvačku sivi leptir jer belilo je podložno prljanju. Možda tako gledano ima neke filozofije i u zidinama. Na isti način je i Huan odlazio pod podrškom tmine u ženske odaje i retko kad se ponovo vraćao po danu, igra tame i svetlosti. Drugim rečima, izgleda, sasvim drugo su strast, potreba i lepota.
Radoznalost, izazov, strah.
Knjige ipak u poslednje vreme posmatam kao ogroman hamer papir koji je precizno ispisan najnaoštrenijim srcem grafitne olovke, i svaka stranica je zapravo more reči, rečenica.
Moj problem u odnosu na knjige je u tome što je sve dobro dok mi knjiga drži pažnju ali vremenom moje interesovanje biva sve manje i čim se približim kraju odugovlačim, izmišljam, prelazim na druge, bežim u mrak..... Ta knjiga će još dosta da se kruni, mrcvari, bivati kao družbenica kroz dane nekoj drugoj knjizi dok ne bude pročitana. Govore ljudi: knjige su poput ljudi.
