noć je, tek huk vetra
opominje krik svesti
čitam poeziju koju ne razumem
od autora koje ne poznajem
zagnjuren u vlastite valove tišine
zamišljen u neznanim svetovima
osećam njihove tople dlanove,
labave misli poput strujnih kablova
po nebu

divim se senkama, zvuku, odabirom
krvavih pločica u književnosti

nije neophodno uvek imati odnos
kao da gledamo kroz mikroskop,
distancirano, matematički
kakve veze racionalnost ima
s tačkama sveta, odrazima po rekama,
nebom, poznatim šetnjama.
uostalom, i čemu razlaganje ovog sveta
na sve nepoznate jednačine, brojeve, odgovore?
šta li je za astronauta Njutnova jabuka, kosmos -
pun svetlucavih kamenčića, tmine......
nije mu sigurno ono sa zemlje
kad je licem u lice s večnim.

umeće je u prepuštanju nečemu
većem i dopuštanju da bude takvo
nagnuto poput Besne Kobile

poema je živopisna sličica
animacija, ozbiljna rukotvorina
i samo je data šansa
da se zalepimo za nju
poput kraste na kožu;
da je osetimo u potpunosti,
svaku neravninu, miris,
bol

čikanje

ili da nam poezija strgne
neki deo kože
i da raskrvarimo
ranjeni (rečju)
pred svetom

zašto da ne
mi sve to umemo
ako verujemo