Na zemlji talasa krezava trava. Sugrađani nedeljom spavaju koji sat duže, pa je milina izaći napolje sa psom. Pas je ženka i ima povodac u skladu sa svojim polom što je mnogo neobično posmatračima. Roza povodac je na granici tolerantnog, ali to ne predstavlja problem za one proćudnije koji na ozbiljniji način doživljavaju uvažavanje tuđih života. U prošlosti bez dodira modnih kuća i novaca, roza boja je uvažavana i posmatrana kao muška boja, odraz svetlije nijanse vatrene crvene, dok se plava tumačila kao ženska, nežna plava, nehajna i nedodirljiva poput sklupčanog šumskog zumbula. Tad se pojavljuje raskošna kraljevska plava.

Dok šetam psa primetim i jednog nestrpljivog muškarca u sivoj trenerci kako drži ruku na kuku poput drške čajnog bokala, drugom rukom prinosi ustima cigaretu i iznad leluja dim, a njegov naizgled opasan pas koji liči na nekog rotvajlera ili buldoga ala nabudženi besni džip iskošenih očiju po seoskim uličicama- trčkara oko njega i ja uvek pomislim da bi i on mogao da mu stavi povodac ili bar da se udalji od parkinga i šljunka ali kao što voda ispira šljunak na obalama tako se čisti i savest, i on je svoju dužnost obavio, pas je bio napolju, onjušio je koju gumu, popiškio se na nečiji automobil, kompromisi su kao entuzijazam vremenom postaju navike.
Šetamo livadom između zgrada, livada je bez cvetnih ukrasa i stambenih jedinica; tek trava i mraz, i sivilo i travu reže jedino izlakirana roza povlaka u vidu dugačkog užeta (2m). I sve biva srebrno, srebrno, čisto poput suza isklesanih statua.