Skratio je bradu. Dobro, nije skratio bradu ali zvuči kao stvar mogućnosti, kao da je drvoseča koji čisti šumu i turpija drvo. Ne treba da čudi, gospođa Dalovej je na sličan način došla na ideju da kupi sebi cveće.
Kresnuo je šibicu i iskra spusti svetlucave tavanske stepenice tame ka dlanu. Mali plamičak osvetljavao je prostoriju koja beše obložena crvenom toplom ciglom i slikama.
Suviše mašte, pomisli, Kivi je duboko skriven iza kulise, sklupčan pod svojom senkom poput nalegnute kokoške na jaja. Fiktivni likovi nisu čak ni on nego uistinu izmišljeni, nestvarni, možda tek nose koji delić njega u očima. Teško je to objasniti, tu hladnu distanciranost, i bolno.
Neizvestan je vidik zbog gustine tame ali Kivi je imao vere u svoju misao, reč, i krenuo je lagano ka napred dok mu je srce kucalo brže no u kolibrija. Ali Kivi ne može da leti, i to beše otužno na tren kako jedna neprimetnost baca na kolena i primorava na puzanje ali bolje i to, mislio je on za sebe, nego da ga strah potpuno parališe.