an image

21.03.2019., četvrtak

planina je ok

mogao sam da odaberem spa centar ili planinu ja sam uzeo planinu usled stresa nakon obracuna s pljackasem. naime, s obzirom na odredjenu dozu introvertnost i asocijalnih potreba trebalo mi je dugo, dugo, cak citavu noc da presecem: hocu li u spa u beogradu koji mi je prakticno preko puta nosa i u koji mogu uvek kad imam viska para ili cu na planinu gde cu da putujem sa ostalim prezivelima izmedju ostalog i s nekim kolegom i njegovom nakaradnom devojkom buljavih plavih ociju i izbacenih zuba i gde cemo da razumenjujemo iskustva, cerekamo se, brisemo rukavima usta, gde cemo da kenjamo o zivotu i duplom poslu koji uvek ceka jer neko zabusava... ne mogu da opisem koliko mi je bilo tesko da presecem ali ja se ucim da budem odlucnijii i time svoje odluke koje su najverovatnije nikakve predstavim kao fantasticne i koje bi svako pozeleo za sebe jer trenutak upornosti i samouverenosti ima svojih drazi cak i kad svesno jedes govna jer bez toga ako bi mene iko pitao o bilo cemu cesto nemam neka cvrsta uporista stavise zivot dozivljavam kao nesto sto se mora ali i ne mora jer kao koliko bi moglo biti lose, uostalom sve prolazi i menja se... i na kraju ocu na planinu jer uzivam u svezem vazduhu i setnjama iliti to se zove planinarenje iako ne mozes da se uspentras na vrh, isto tako rekli su mi da ne moramo da budemo svi na okupu i da se druzimo, dakle moze se i tamo asocijalno. bez obzira na svu idilu, mislim da je najbolji odmor medju poznatim predmetima, tamo gde znam da imam internet, naviknut na udobnost kreveta i fotelje, taolet, a to se zove moja skromna holivudska kucica ali takodje valjda je u prirodi coveka radoznalost tako da kresne kamen o kamen, da izadje iz pecine, da vidi nesto sto nije eto odgovora zasto planina i otkud ja ovako srecan i svestran na planini.
nas majstor primera vec dva dana preseca plocice za kuhinju, taj covek tako fino radi svoj posao da mu niko nista ne moze zameriti mada cinjenica je da bi te zidove trebalo fino poravnati, iako je mozda mogla neka lepsa sara, zar ne jer u masi izbora sve je lepo ili manje ruzno od malo lepseg.... ali to je tako kad umes i mozes a znas i za mene je to sto vidim nesto najbolje i najlepse sto sam video u zivotu; jednostavno ljudi umeju da prodaju i sve klimavo da predstave najboljim izborom.
- 07:49 - Komentari (5) - Isprintaj - #

09.03.2019., subota

hodnici

dan provodim na forumu depresivnih. čitam njihove svakodnevnice i svaka mi odaje utisak en sekston, van goga, ali za mene je to neopisiv osećaj glogote iako nije da ne mogu da razumem očaj i halucinaciju malo je nakaradno u datom trenutku tvrditi suprotno od toga. iz svake rečenice izviruje život koji uprkos svim poteškoćama, teškim psihozama, epizodama šizofrenije, pronalazi svoj put ka svežem vazudu, kafi, sitnicama koje život znače čak i kad su na granici da izvrše samoubistvo oni ipak smognu snage da se odvrate od toga i da pomisle da ovaj život ima nešto da ponudi i da vole da žive. naišao sam na temu u kojoj se ljudi žale na duševnu bolnicu dr. laza lazarević, kako im fali protok svežeg vazduha kao i malo skuvane kafe, da im wc nema vrata, i sad među njima beše jedan forumaš (koji živi sve to što piše ma koliko god to sve bilo ko roman) sav ogorčen na bolnicu i na tretman jer čovek ima psihoze i nakon par sekundi nakon poslednjeg nikad bešnjeg posta šalje novi post: Ustvari ne želim nikome ništa loše. Dovoljno će im biti da znaju da nam nije lepo tamo. kako ne voleti te mile i dobre ljude koji samo pružaju podršku svojoj braći iz regiona koja su se okupila na jedno mesto sa ciljem da ne lažu psihijatre, da podele svoje iskustvo i tako pomognu drugom čoveku koji zajedno s njima kroz to prolazi i da ne odu na još jedan tretman u bolnicu..... bolnica, koja im ipak na kraju sačuva život. i na sreću ili na žalost većina njih ode i bude tamo po mesec, dva, neki euforično misle da su ozdravili i bude im dobro neko vreme a onda se sve to vrati. retko je da čovek naiđe na nekog ko nije introspektivan ali ima i toga onih kojima nije stalo da zagledaju u sebe a ipak imaju volje. ali taj vokabular, to precizno izražavanje, humora.... o, bože, bože, što bi rekla moja mala sestričina


“The Courtyard Of The Hospital In Arles” (1889, France) Oil on canvas By Vincent Van Gogh
- 17:14 - Komentari (5) - Isprintaj - #

08.03.2019., petak

osmi mart

zvanično je; moja orhideja je uginula. ne znam kako se to dogodilo ali nije preko noći. još pre par meseci zapazih da je bolešljiva ali to pomislih da je tako usled snega i mraka, kao i da joj listovi menjaju boju poput semafora te su joj sad svi spali na pod, s toga odlučih da proverim korenje ali s obzirom na to da nemam taj čuveni specijalni granulat nisam suviše postigao sem da je sad u matičnoj saksijii ko neki dečak u očevoj košlji, to nije dobro. nema veze, neću da žalim, kupiću drugu, a ovu ću da ostavim neka viri iz saksije sa svoje dve zdrave sabiljke. možda kao podsetnik dok samu sebe ne istera napolje kao što kornjača napušta svoj oklop i od nje ostaje samo zelena mlrja, u ovom slučaju ciklama vaza.


- 19:01 - Komentari (5) - Isprintaj - #

06.03.2019., srijeda

tuga

nekad me spopadne tvrdokorna tuga i ta tuga duboko zadje ispod koze i ociju da me svaki pokret razbesni i svaki sum me podseti na nesto sto sam mozda davno ziveo, jos u najranijoj mladosti kad nisam imao pojma o puzevoj kucici, a rec je o sreci koja je nicim izazvana tu, medju travom i suncem. ta tuga je nesto vise od obicnog tugovanja vise je kao inje u kosi mrtvaca i koliko god prelazio tusem po njoj ona nece da se spere i nece da bude deo umivaonika nego te poput senke prati i izaziva u svom ocaju. uziva u tebi koji ostavljas tragove po zidovima i stolovima.
i sjaj. ta tuga ima sjaj koji privlaci ko sijalica komarce i sve pulsira.
.
.
.
.

- 01:10 - Komentari (0) - Isprintaj - #

04.03.2019., ponedjeljak

b a b u s k a

jbg, 2019. godina je a ja sam i dalje bloger koji bloguje o svom zivotu u kom se btw ne dogadja nista. neke stvari valjda moraju tako sve dok mogu i dok ovo telo uzdise i izdise. u ovaj nas grad doslo je neko fino, prolecno vreme i svi mi napolju bivamo kao da smo se izlecili od nekih teskih bolesti dok nam topao vetar miluje izubijana lica. sefica mi je dala godisnji odmor od prosle godine koji je doduse prepolovila na dva dela da bi ona mogla da iskoristi svoj dakle dala je sebi tako sto je skratila meni moj i sve ima logiku i srecnu zavrsnicu. poenta price je da u zivotu moras da znas kad treba da se povuces i da skontas kad su te naprosto pobedili filozofijom i manirima. ako si pametan nakon tog zakljucka uzeces ta dva kraja rascepa i napravices najlepsu masnu ili ces lupati glavom o zid dok ne padnes na dupe od krvavih ociju. hocu da kazem, lepota je ni u cemu i sav mir ovog kosmosa je u mojoj zguzvanoj dusi. moj mozak recimo ima tendeciju najvece majke; on brine i pati za moje misli, cuva me dok u svakoj milisekundi prolazi milion slika i bivam zarobljen u ocekivanju, zvuku i osecaju, te otrgnem se od njega i bivam kad je misao prazna i to se postize vezbom, prosto se iskljucis i ukljucis u dati trenutak, osetis stolicu na kojoj sedis, toplo stopalo i spoj s podom, prisutan si trenutku i taj je trenutak deo tebe. najvise mrzim kad zivim malo unapred iako nisam u tom vremenu duhom i telom. vidis, kad sipam mineralnu vodu iz lidla neko ko zna obavezno kaze kako je to voda koja kosta malo i jos manje kad je na akciji, a ja je pijem jer mi se svidja njen ukus, ma sta god... ali ja imam svoje nacine na koje se tesim od ocaja koji ume da se lepi na mene poput smole na laktove imajuci jedino na umu kako je vreme jedan povetarac i da je jedino on taj koji ostaje urezan u vremenu.
- 23:30 - Komentari (11) - Isprintaj - #

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Opis bloga

pravim nešto lepo

Box 1

anonimac1402@gmail.com


Box 2

paradajz

Box 3