Sve sto nas ne ubije-ojaca nas!!!
Zivot je proces i svaki dan je novi izazov. Shvatajuci samo velike stvari kao one koje sudbinski deluju na nasu licnost, mi sebe osudjujemo na cekanje. Zivot to nije. Velike stvari se dese ili pak desavaju, one nas pomere iz temelja i pokazu nam nove aspekte nase licnosti. One, cak, ne moraju ni da se dese. Male nas polako i sitsematski menjaju, ni ne shvatimo, a mi smo vec postali drugaciji. One oblikuju nas zivot i daju mu smernice.
Kada te nesto izbaci iz temelja i baci "na cardak ni na nebu ni na zemlji" jedino sto zelis jeste da ponovo dodirnes zemlju. Ne biras gde da stajes, cilj je samo da stanes. U teznji ka zemlji i neposedovanjem sigurnog oslonca, ti kao jedinka tezis da nadjes neki svoj prostor i neko svoje sigurno tle. Neki zauvek ostanu levitiraju, ali vecina dotakne zemlju ponovo. Pri tom dodiru, to vise nije ono isto tlo, ono je drugacije. Ono nam daje novi pogled na svet i novo kretanje. Nismo postali jaci, samo smo postali drugaciji. Naviknuti na to da nam neka odredjena stvar ne moze vise naskoditi, niti nas udaljiti od zemlje. Ali uvek postoji nova stvar koja nas na isti nacin moze odbaciti sa tezista. Ova, jednom prozivljena vise ne.
Sta smo izgubili? Veru da postoji samo jedno tlo i da neke stvari, zaista, ne mogu da se dese. Sta smo dobili? Novu percepciju sveta, shvatanje da se nalazimo na klizavom terenu i da ne postoji nas dom do onog kojeg sami sebi zelimo da stvorimo.
Ja
plasim se ljudi, raskida, prekida,prekih pogleda,
Srecu ponekad vidim preko dvogleda. Srce od leda.
Kupicu novo srce jer je ovo prepuno rana iz starih dana!!!
afekt da ili ne??odaberite sami
Da li je tako? Da li ipak mozemo kontrolisati sebe?
Cesto se culi da ljudi cine stvari u afektu! Nekontrolisano osecanje u kome cinimo najvece ludosti - ishitrene odluke (da li su to uopste odluke). Covek kaze svasta u afektu, prebije nekoga na mrtvo ime, ubije coveka u afektu...da li su to olaksavajuce oklonosti?
Evo navescu vam jedan primer i otvoricemo malu sudnicu - afekat da ili ne?
U pola noci ocu zvoni telefon. Uplkani i prestravljeni glas cerke sa druge strane kroz jecaje zove oca u pomoc - razaznaje ime kluba, momci i krv. On seda u kola i ludacki vozi do kluba u kome mu se nalazi cerka. Ulazi unutra, zatice prebijenu cerku, ona pokazuje prstom na momke i on ih baca sa terase kluba. Jedan prolazi sa laksim povredama, a drugi ostaje paralizovan. Otac je uhapsen i ceka sudjenje.
Da li je ovaj cin odigran u afektu ili ne?
Molim vas da obrazlozite svoj stav i da se odlucite da li cete da pristupite odrbani ili tuzilastvu (i slobodno je citiranje drugih komentatora).
Odbrana - afekat - olaksavajuce oklonosti!
Tuzilastvo - nije afekat - nema olaksavajucih oklonosti.
Pa da pocnemo!
"Odlučiti - nije dovoljno - odluku treba i sprovesti"
Borba izmedju dobra i zla!!!
Ne razumem ljude koji gaze i preko mrtvih samo da bi stigli do cilja.
Kako se te osobe ne zapitaju "sta da meni neko uradi nesto ovako?" , zasto se ne zapitaju da li bi njih bolelo,da li bi i oni plakali zbog zlobe drugih ljudi koji su im unistili zivot ili bi mirno sedeli i posmatrali sve to bez ikakvih osecaja?
Mozda sam previse povredjena da gledam na lepsu stranu svega toga...
Cekaj,postoji li lepsa strana bola i patnje?
Mozda za nekog postoji,ali za mene licno ne.
Znam da iz bola izlazis jaci,ali ostaju rane na dusi koje tesko zarastaju.
Rane na srcu posle nekog vremena izblede,ali na dusi ostaju veciti oziljci.
Oduvek sam se pitala zasto postoje zli ljudi?
Znam da bez njih ne bi smo umeli da cenimo dobrotu i ono sto imamo. Znam isto tako da je borba izmedju zla i dobra vecita i da je to nesto sto odrzava ravnotezu svega.
Ali i dalje ne razumem kako neko moze da se smeje i uziva u tudjim suzama,jaucima,tudjoj krvi,tudjim proklinjanjem a da ostane hladan na sve to?
Kako neko moze da posmatra sve to bez imalo saosecanja?
Znam da posle losih stvari dolaze dobre,kao sunce posle kise, i da je to jednostavno ide u krug,iznova i iznova.
Da li je to zacarani krug?
Da li smo svi mi zaracarni u tom krugu koji se jednostavno zove zivot?
Da li bi mozda bilo drugacije da nema ovoliko zlobe na svetu?
Da li bi svet mozda izgledao normalnije da nema te vecite borbe izmedju dobra i zla?
Da li bi?
Borba dobra i zla je vecna tema koja se provlači kroz religije, knjige, filmove,kroz razne univerzalne i osobne filozofije. A šta je zapravo to dobro i to zlo koji se bore?
Borba dobra i zla je zapravo borba naših vlastitih životnih iskustava,ona se događa iznutra, a prenesena je u vanjski svet kroz ratove, nepravdu i sve ostalo što doživljavamo kao manifestaciju zla.
Znam da bi doslo do opste katastrofe kada bi se ravnoteza izmedju dobra i zla pomerila...
Pretopstavljam da bi doslo do jos vecih sukoba izmedju onih "iz podezmlja" i onih "na nebu".
Sta bi se desilo da nema te vecite borbe za prevlast izmedju dobra i zla?
Da li bi svi mi bili kao roboti bez osecaja ili bi mozda bili previse osetljivi?
To je pitanje na koje nikada necu saznati odgovor i zahvalna sam Bogu na tome.
Predrasude!!!
Predrasude prema debelima, prema crnima, prema mrsavima, prema belima, prema zutima, prema plavima...
Al mene najvise nerviraju one predrasude, koje se dobijaju o odredjenim osobama, tako sto cujete razne price, gledate kako se ponasaju prema drugima...
Nikad nisam cenila osobu prema prici, niti prema njihovom ophodjenju prema drugima, vec kako se ta osoba postavila prema meni...
Ako je neko dobar sa tobom, prema meni moze da bude najveci gad...
Isto tako ako je prema tebi neko los, prema meni moze biti najbolji, naj, naj, naj...
Ne mozes na osnovu tudjeg iskustva da procenjujes...
Desavalo mi se svasta...
Da za ljude za koje su govorili da su najgori, ispadnu najpametnije osobe koje sam upoznala...
Zasto?! Zato sto je ta osoba jednostavno iznad malogradjanskih misljenja... Zato sto ne prihvata drustveno prihvatljivo, zato sto jednostavno ima taj bunt u sebi, ima svoje misljenje...
Zato je takva osoba odbacena od drustva, jer jednostavno ta osoba drugacije razmislja...
Kad biste seli i porazgovarali sa tom osobom oci u oci, moze se desiti da primetite ono sto niste dozvolili sebi da primetite, jer ste se ogranicili predrasudama...
Zato ne slusajte druge, proverite iz prve ruke, a dok to ne uradite ne komentarisite ono sto ne znate
Cemu sluze vase glave??
Zar ste zaboravili? Dekart je ipak rekao – “Mislim, dakle postojim”
Da li ste sposobni da mislite svojom glavom ili je ipak lakse po sistemu “Kud svi tu i mali Mujica (pleonazam da ili ne?)”??
Zivimo u svetu u kome je lako pridobiti potreban deo da budemo priznati sa svojim suludim ideologijama – od izmisljenih religija, stranki i slicnih grupacija. Lako je zavesti masu da klice, nije vise ni bitno na sta urlicu, bitno je samo da se urlice. Eh, asocijacija na ulazak u Arenu – gde kada krv siklja narod klice…dajte narodu Hleba i igara…danas imamo modernije “Arene” na televiziji, sada mesto krvi siklja pljuvacka raznih zagrizenih “ovih i onih”… “Alea iacta est” i stavite prst na celo – ko ste, sta predstavljate i za sta vam sluzi ta glava? Znam da moderna vremena govore kako ona treba da sluzi za ukras, ali manite se salona – raznih frizeraja i farbi…Zar vam nije dosta farbanja?!?
Previse je pomada prodato zarad dzepa tajkuna kojima smo prodali svoje parcele. Sta ce vama pisati na ploci? Nije postojao! Bezimeni clan jednog bezimenog drustva sa bezimenim brojem leseva u ime bezimene nicije zemlje. Jasno je i poznato da drugi vuku konce, ali moramo li bas i mi biti drvene lutke koje ce se dobrovoljno nakaciti na te iste konce i lelujati u skladu sa nekom tupavom pricom za decu u kojoj hleb kosta mnogo manje i u pozadini ce biti neka srceparajuca pesma – mi volimo vas, vi volite nas, a mrzecemo sve. Besmisleno zar ne? No, zaista, u kom vi svetu zivite? Znate li ista vise od serviranog? Da li ste se ikada usudili prouciti pravni, ekonomski, drustveni, kulturni…zivot drugih zemalja? Mislim da zaista jedna recenica najbolje opisuje nas mentalitet – “Mi smo nebeski narod” – oooo daaa, mi cekamo da nam sve padne sa neba!
E dragi moji, znate li uciniti nesto za sebe?
Zastanite na trenutak, bolje dva…pogledajte oko sebe…sta vidite? Jeste li samo bleda kopija ili pak postoji malo originalnosti u vama? Pogledajte puteve od zutih opeka, manite ih se…propadate u blato kada zakoracite na njih…usudite se poci onim drugim nepoznatim stazama u kojima cete svojim rukama redjati kamen po kamen – jer niko se nece boriti za vas, osim vas…
Sve ima svoje razloge??
Ljudi pricaju da sve sto nam se desava ima svoj razlog zasto nam se desava. A da li je to stvarno tako? Koliko puta nam se nesto desilo, a da ni sami nismo znali zasto. Pa bi nam onda neko mozda rekao da je to trebalo da nam se desi, to jest da je tako bilo sudjeno. Ljudi izgube zdravlje, posao, partnera, pa da li se sve te stvari desavaju zato sto za to ima neki razlog?
Tesko je reci sta je istina u svemu tome. Mislim da dok smo zivi nikada necemo shvatiti svu sustinu zivota i svih tih dogadjaja koji nam se desavaju i razloga zasto nam se desavaju. Mozda se moze reci da sve to ima neki svoj smisao ali u sustini to niko ne zna sigurno. Mi sami ne mozemo usmeravati svoj zivot kako zelimo u potpunosti. Znaci sta nam drugo preostaje nego da se pokusamo nauciti da prihvatamo ono sto je neminovno.
Sa druge strane, neki bolni zivotni dogadjaji su cak i "korisni". Mnogi ce pomisliti da to nije tacno, ali bol je jedan od velikih pokretaca u zivotu. Bol nas je mnoge nagnala da naucimo neke stvari koje inace nikada ne bi. Recimo, covek koji se razbolio i proveo nekoliko meseci u postelji ce sigurno vise ceniti zivot i zdravlje nego oni koji to nisu okusili.
Ja mislim da se sve desava sa nekim razlogom, da iz svega treba da naucimo nesto i da je zivot knjiga iz koje svaki dan ucimo i ucimo..
Obicno kad mi se desi nesto lose, kazem sebi da je to moralo da se desi i ne razmisljam mnogo o tome i nastavim dalje! Treba uvek biti pozitivan, pokusati razmisljati pozitivno i onda ce se i tako desavati.. Iz licnog iskustva to mogu da garantujem!
Hmmmm....
Svako od nas se preispituje, postavlja sebi pitanja i trazi odgovore, pocesto i "ispravlja krive Drine". Ponekad mi se cini da sam na ovu planetu sletela u pogresno vreme i da su zbog toga i nastali moji problemi.
Svaki indijanac tezi da bude vodja i poglavica, svaki covek danasnjeg vremena tezi da bude predsednik ili direktor neke kompanije. Dobro ne bas svaki, naravno ima i izuzetaka. I zbog toga svi danas teze da zauzmu "sto bolje pozicije" da bi imali taj "laksi i bolji zivot".
Surova istina je da sve te pozicije direktora ili poglavice u sustini ne donose neki posebno bolji osecaj. Da, dok posmatramo na te ljude sa strane mislimo da je to pozicija vredna paznje, ali kad sami dodjemo do nje uvidimo da i nije bas tako sjajna kako nam je izgledala dok smo bili van nje. Pa se onda opet postavlja pitanje zasto je to tako i zar ne bi trebali da budemo sretni sad kad imamo toliku moc i novac? Zasto se odjednom osecamo tako lose?
Moc i novac nam ne mogu dati srecu ako je nemamo u sebi. To i jeste mali trik zivota ili mozda te neke sile koja je sve ovo stvorila. Da nam zamaze oci sa svim tim vizuelnim drazima i lepotama i skrene nam paznju sa onog sto je u sustini esencija dobrog osecaja. Ok, necu reci dobrog ali mogu sa sigurnosti reci boljeg. Jer idealno ne postoji. Opet cete se pitati zasto ne postoji? Odgovor je da je to jednostavno tako. Postoji crno i belo, gore i dole, plus i minus, i cela priroda je bazirana na tom
Razmazena!? treba biti malo a?
Pa kod mene je to lakse,ja uputim jedan tuzan pogled tati ili mami,mada mi tata vise popusta i dobijem ono sto hocu...
I ponosna sam na svoju razmazenost,naravno necu uvek biti takva,ali imam vremena da shvatim da je zivot tezak,zar u ovim najlepsim godinam trebam da razmisljam o losim stvarima???
Necu to sebi dozvoliti,pa ja svaki dan maksimalno uzivam,hvala BOGU pa mogu da uzivam,a znam jos ljudi koji uzivaju i koji su zadovoljni s onim sto imaju,nebitno je koliko imaju,neki vise,neki manje,ali ja se sa svima druzim,jer ja mozda sutra necu imati,nikad se ne zna,meni je vazno da je osoba s kojom se druzim dobra,iskrena i da nije izdajica,a ostalo sve mozemo...
I malo sam skrenula s teme,uglavnom nemojte se previse uozbiljiti sad u ovim godinama,da previse radite,pa verujte mi da ima za to vremena i previse,kad dodemo u godine nasih roditelja shvatit cemo sta je zivot zapravo,zar treba sad misliti o tome???
Samo uzivajte!POZZIC
Dete u meni,ili deca u nama!!!
Bez obzira na to, svatko od nas, s godinama postaje ozbiljniji i zreliji, kako tko, naravno. Netko je zreo već sa 14 netko ni sa 35 nije... ali.. bit je u tome, da u nekom trenutku života, jesmo i smatramo se odraslim osobama, kako po zakonu, kako po godinama, kako po načinu funkcioniranja svake osobe za sebe.
Ono što bih volela istaknuti jest to, da smatram da svatko od nas, treba zadržati u sebi dozu dečjeg sveta... dečje bezbrižnosti, zaigranosti i veselja... naravno ne da preteruješ, tipa da se igraš s barbikama u 21 godini.. hehe.. ali ... zašto čim navršimo 18 pa nadalje, moramo se striktno ponašati kao odrasli.. što se očekuje od nas.. dobro, možda ne s 18 već.. al ono... btw. da napomenem, to nema veze sa zrelošću... koliko god zrela osoba bio, to ne znači da moraš biti i smrtno ozbiljan...
Ja sam dosta brzo, reći ću odrasla, i jako ozbiljna... ja sam zaista jako puno prošla u životu, i svaki dan se trudim biti što bolja osoba i učim na svojim i tuđim greškama svaki put iznova... mogu reći da sam razumna osoba... ali... u meni stvarno čuči mala devojcica koja je vođena osećajima i koja u sebi ima dozu nečeg dečjeg... onu neku nevinost i maštanja.. sanjarenja... primjerice, rado tepam osobama koje volim... svi bi trebali imati u sebi tu neku dečju osobinu koja će nas učiniti sretnijima i opuštenijima.. sretnijima...
. mislim da kako godine prolaze, da se ne trebamo odreći nekih svojih slatkih sitnica, bilo da se radi o stvarima ili o nečemu nematerijalnom... jer živimo u jako jako stresnom svetu, tempo je nenormalno ubrzan i vreme nam izmiče..
Deca su izvor radosti i bezbrižnosti.. znatiželjni su... to nas čini nekako i pristupačnijima... jednostavno opuštenima i zanimljivima... ipak je svatko poseban na svoj način.... svatko od nas je bio dete... ostavite delić toga u sebi... bolje ćete se osećati kada spoznate da ste sačuvali barem mali deo tog dela života.. to nas čini boljim čovekom... ako se slažete samnom..
(btw. NE mislim na detinjasta ponašanja
to je fuj.. NAJVEĆI ČOVEK UVEK OSTAJE DETE
....a AKO SE SVAKI DAN IZNOVA RAĐAŠ, NIKAD NEĆEŠ OSTARITI 
Ne volim Januar
Ne volim januar ni bele zimske vragove,
u svakom snegu vidim iste tragove,
tragove malih stopa broj trideset i ko zna,
kako polako odlaze.
Više ne prolazim ulicom Dositejevom
i nemam pojma kad neko pita gde je to?
Tih dvesta šest koraka dužine tog sokaka,
nikad ja nisam brojao.
Nisam te nikad čuvao,nisam te nikada mazio,pazio,
tvoju sam ljubav gazio,svemu smišljao broj.
Nisam te nikad štedeo i nisam umeo stati i postati,
šta će od mene ostati,mali anđele moj?
Ne gledam filmove iz ranih sedamdestih
dosta je suza i rastanaka nesretnih,
ko takve stvari sniva?Baš čudnog sveta ima.
Kako se lako rasplaču?
Nisam te nikad čuvao,nisam te nikada mazio,pazio,
tvoju sam ljubav gazio,svemu smišljao broj.
Nisam te nikad štedeo i nisam umeo stati i postati,
šta će od mene ostati,mali anđele moj?
Balasevic....
Oprost!!!
Svi smo razliciti i te razlike treba prihvatiti...ali ne! Mi sve redom dignemo nosiće jer smo tobože uvređene/ni...ŽIVELA TOLERANCIJA! Ponos i tvrdoglavost puno su me puta sprecili da oprostim ljudima koji su me ''uvredili'' necim, cesto samo iz neznanja ili nepaznje,ali svaki put sam tu uvredu dozivljavala kao kraj sveta... jos pod dojmom ponovo citam clanak,dok ponavljam dobro poznate stihove ''say,say to each other,to each other I'M SORRY...
0
