Kada bi samo znao!
Vetar mi donosi tvoje ime u gluvo doba noci. Sat na Katedrali otkucava ko zna koju minutu posle ponoci, i opet sedim sama sa cigaretama koje mi pruzaju utehu. Jedinu utehu...Sedim u tami. Oko mene sve kameno i crno. Ima li ista smisla? Slaba sam, slomljena. Nemam vise osecaja.Llisena sam svake emocije. Pred ocima samo slike prelepih dana...Odsjaji proslosti. Od mene se odkida komadic po komadic I nestajem dok se stapam sa mrakom...Cekam te tuznih ociju, da se pojavis, makar na tren. Ali nema te...
Zora svice i pozdravlja me: Dobro jutro, tugo – pomislih. Kisa ponovno pada, tmurni oblaci me prate u stopu. Sunca za mene vise nema...
Za mene je sve stalo onog trena kada si okrenuo ledja i zatvorio vrata za sobom. Sada zasluzujes samo moj prezir i moju mrznju. Ali nista od toga ne osecam...Zasto?
Mislila sam da ce biti lako, jer navikla sam na poraze. Gubila sam bitke i ratove ali sve sam brzo zaboravljala. Bili su mi potrebni samo sati. Ovu bitku ne mogu da prezalim. Iz dana u dan, kako prolazi vreme, sve vise verujem da ovo nije trebalo zavrsiti kako jeste. Tako iznenada. Zasto smo toliko reci presutili?
Bio si drugaciji od svih. Poseban za mene. Budio si u meni sto niko pre nije mogao da dokuci. Nakon dugo vremena, stavio si osmeh na moje lice i ja sam bila sretna. Privlacio si me svim svojim bicem. Bio si tu dovoljno da mi ne nedostajes, dovoljno da mi ne dosadis. Kako je glupo – ali nedostaje mi osmeh, lice, lazi, i sve one male sitnice moje su bile tako lepe. Otisao si. Pustila sam te, jer sam morala....
Bila sam tu za tebe kada je bilo najpotrebnije. U bilo kojem trenutku si mogao racunati na mene, ja na tebe. Trudila sam se. Branim te pred ljudima kada govore ruzno o tebi, kako god znam. A ti to ne zasluzujes. Verovala sam u svaku laz, u svaku istinu. Kao i uvek, oprastam, jer drugacije ne znam. Presla sam preko bolnih reci, neoprostivih postupaka koji su me jako boleli. Presla sam, jer ne vidim poentu u tome da te proklinjem i da budem ljuta. Oprastam ti sve, mada u tebi vise ne vidim bice zbog kojeg vredi sve oprostiti. Oprastam ti, jer nikada nisam nikog ovako trebala....
Nismo trazili mnogo. Mozda zbog toga se sve ovo i desilo. Verovali smo jedno drugom, i bilo je tako lako. Spokojno. Ali ti nisi bio nacisto sa sobom. Znao si da preko svega bi presla ali opet si sve to bacio u vodu. Rekao si da mrzis sto me vredjas. Rekao si da ne zelis da me vidis uplakanu. Rekao si da nisi sretan. Da tvoj zivot je vec odavno izgubio smisao i da ne zelis da i ja patim sa tobom. Rekao si da sam ja jedna od retkih osoba do koje ti je stalo....Pozelela sam u tom trenu da me nema. Verovala sam da je to sve samo ruzan san i da cu se probuditi iz ovog kosmara. I jos uvek verujem.
Sve sto smo imali nije bila laz. Nisi me mogao lagati svaku sekundu koju sam provela sa tobom. Poznajem te bar toliko...
Ne pruzaj mi nadu da ces se jednoga dana vratiti. Ja nemam snage za to. Jer svaki put kada si pored mene vidim tanku liniju svetlosti – liniju nade. Sam tvoj pogled me obeshrabi svaki put. A nisam zasluzila da prolazim kroz isto ponovno. Ne mogu...
Molim te...
Kamo sada? Kud god krenem, sve nosi tvoj predznak. A to nije nimalo lako. Postoji hiljadu puteva, ali cini se da me svaki vodi tebi. Tesko je, ali poslije svega necu biti ista. Mozda cu druge i ljubiti, ali ovo srce vec odavno pripada tebi i zauvek je tvoje.
Samo Bog zna koliko me boli svaka suza prolivena za tobom, svaka rec progovorena sa tobom. Boli me, i bolet ce zauvek. Mozda nikada neces znati koliko sam noci provela u nadi da je ovo samo kusnja i da ces ponovno biti onaj stari. Da ces doci i reci da me trebas. Da ces svatiti da smo jedno za drugo. Da ces obrisati suze sa mog lica i vratiti onaj osmeh kako samo ti to znas. Nadam se... I zauvek cu...
Kada bi samo znao....
0
