Pitam se zašto.
Želim pisati i imam mnogo toga za zapisati.
A ne znam kako da napišem i kako da sve to složim.
Samo se osjećam tužno.
Želim sad plakati.
Ali nisam dovoljno tužna za to.
Plakala sam u utorak.
Nenamjerno. Puklo me.
Kao da je netko pritisnuo gumb "Plači".
I onda presjekao žicu da je nemoguće isključiti ono što je uključeno.
Plakala sam samo zbog pišljivog natjecanja iz biologije.
Jer nisam ni bila na natjecanju.
Nitko mi nije rekao da su pomaknuli vrijeme ranije.
Nitko.
Ne znam jesam li plakala zbog tog što mi nisu rekli.
Ili zato što sa propustila natjecanje?
Ili zato što sam učila dugo biologiju umjesto da učim korisno npr. za neocjenjene predmete.
Ili zato što... Ne znam.
Ali znam da sam plakala. I to u razredu.
Trudila sam se kontrolilati govoreći si: "To je samo obično natjecanje." i slično.
Znala sam da situacija nije onakva kakvu ja smatram.
Znala sam da se to događa. Znala sam da ima i gorih stvari.
Znala sam što će mislit i govorit cure iz razreda.
No suze su tekle i tekle.
Jebote, kako da se skuliram?! Osramotit ću se još više ako ovo ne prestane.
To sam govorila samoj sebi.
Trebalo mi je dugo da se smirim. :/
Iskreno sam zahvalna što je Jarac bolestan. Prvi put otkad je u srednjoj školi.
Ne znam što bi rekao niti što bi bilo. I ne želim znati.
Dođe logika. Da vidimo koliko sam dobila iz ispravljanja...
Zove profesor i kaže: dovoljan(2). Meni padne mrak na oči.
Ne shvaćam. Ne shvaćam.
Bila sam sigurna da sam dobro naučila. Ispalo je da nisam.
Pokušam podići ocjenu viška i pita me nešto što zaista ne znam.
Gotovo je. Prolazim prvo polugodište s dobrim(3).
Sad je svejedno kako ću s ostalim neocjenjenima jer više nema šanse za vrlo dobar(4).
Meni je tama u glavi i kaos.
Plače mi se još više. Trudim se biti neopažena. Ne ide mi.
Poželim samo odjednom izaći bez riječi iz učionice i otići Bog zna kamo.
Možda u Božju guzicu.
No, nikad ništa ne radim nešto nepromišljeno čak i ako želim.
Razum me tresnuo, kao inače. Ja inače radim sve s razlogom.
Bila sam toliko užasnuta, puknuta, iznervirana i tužna.
Toliki trud bačen u vjetar.
To je zadnje što želim čuti. Da je trud zakurac.
/Ej, pa ja i ne čujem.../
Prihvatim činjenicu da je sve grozno. I da se tu ništa ne može popraviti.
I tješim se da sam barem pohranila korisne infromacije.
Odjednom upita moj gosp. Pesizam iz glave: "Korisne? Za što? I hoće li mi ikad trebati?"
"Možda hoće... Nikad se ne zna." - nastavljam sebe "tješiti".
Svejedno...
I onda mi pred oči dođe sjećanje na Linuxa.
Onako odjednom.
Sjetim se kako smo davnih dana znali pričati o svemu.
Bezazeleno ili važno. Zezali se, smijali se.
A sad... Pokušvam s njim pričati. Nešto onak bezveze.
Samo da povučem njegovu pozornost.
Ništa. Linux šuti.
Onda ga zezam malo po malo ili nešto smiješno podvalim.
Svaka njegova rečenica na to je: "Ti si luda. :)" ili "LOL" Samo to.
Ne nastavlja se zezati ili nešto pitati, kao prije.
Onda mi se plače zbog toga.
Njegova šutnja me ubija. Postao je skroz šutljiv.
Zašto mi je tako stalo od njega?
Govore mi da ga "lipo odjebem".
Da je glup. Da ne zna što propušta.
Ne znam jel oni ovo zbilja ili me samo žele utješiti.
Igrana scena:
Neki dan sam ispričala Jarcu nešto o "jednom tipu koji mi se doista sviđao".
Jer je Jarac bio naporan i preznatiželjan oko toga što ima u mom životu. Ah.. Nabada nos tamo di mu nije mjesto.
No neka, plitkim prepričavanjem i ništa jako osobnim podatcima sam ga se riješila na dugo. Jej...
Jarac me pita: "Kakav ti je to prijatelj da se tako ponaša?"
Gledam ja Jarca dugo i ukočeno. Nisam znala jel se trebam smijati ili plakati.
Čuvši to pitanje, sjetila sam se što li smo samo on i ja prošli...
Onda sam počela polako cerekati.
Nastavi Jarac: "On je budala. Zašto uopće trčis za njim? Trebaš ga upucati i reći mu u lice jednostavno da je budala."
Eh, tu sam stvarno odvalila od smijeha. Ne zbog tog što je to rekao za Linuxa.
Već te rečenice koje je izgovorio kao da su se odnosile i na samog jadnog Jarca. :DDDD
Gleda me Jarac čudno, a jadan je samo htio pomoći. LOL...
Ja njemu: "Eh, ne mogu ja to. Ni tebi nisam mogla reći ni kad si bio budala osim kad si me jako naljutio."
Jarac: "E pa, reci mi sad to."
Ja sva se cerim: "Neću. Nisam takva. Rađe ću reći na blagi način. Ti si šašav." :P
Jarac zakoluta očima.
Zašto onda Linuxa već jednom ne "upucam"? Ne želim.
Smeta mi pomisao da ću ga zauvijek izgubiti. Kao frenda.
Ostalo je ionako izgubljeno.
A on... On ima prijatelje samo ako su mu do koristi.
Ja? Što mu imam biti do koristi?
Meni neće žaliti. Meni neće pričati kako je proveo dan.
Meni neće pokazati svoja dijela jer se ne kužim u programiranje.
Čemu bih onda ja bila do koristi?
Ne znam. Ne znam više ništa.
I počinjem shvaćati zašto on ide nekim ljudima na živce, a meni je trebalo više od pola godine da shvatim.
Tužno... Cijelo vrijeme mi je u očima bio samo mali dragi čudakić.
Kad uspijem odvući tog Linuxa van /čitaj: Nemoguća misija 4/ pokušat ću s njim pošteno pričati.
I pitat sve što me zanima makar to dovelo do raspada prijateljstva.
Jebemu, ne želim se stalno pitati tipa jel mu idem na živce, govorim li dobro itd...
Samo mi treba mamac... Smislit ću ja nešto... :/
Zašto ovo pišem? Ne znam. Puklo me. I sad je 3 ujutro.
A sutra /tj. danas teorijski gledano/ imam lektiru Seljačku Bunu, a ja tek stala na 15. stranici. :DD
I imam ispit iz matematikle za koju UOPĆE NISAM ZNALA. I saznala tek prije par sati.
Budale mi nisu rekle, a profa nije ni pisala na ploču datum.
Mrziiiim kad se ovo dogodi. Pokušat ću popričati s profom.
Markiranje ne dolazi u obzir. Ne želim to raditi i danas je roditeljski i petak je.
Znam da je ovaj post ko dnevnik i donekle glup... Ali, ni ja ne štimam. :D
I to ste mogli zaključiti čitajući post. Ako ste imali volje...
Laku noć, ljudi.. Idem lijepo primit Seljačku bunu i čitati koliko god mogu dok ne zaspim... :)
