20 do asa
24.12.2013., utorak
I tata bi sine !
|
...ili kako sam poklonio planinu za Božić Nije doba za pamćenje. Bilo je i boljih dana, godina, pa tako i Božića. Mi ljudi smo skloni nekad pretjerivat, nekad kukat bez pravog razloga, al to je život. Teško je bit u svakom trenutku zahvalan zbog toga što smo živi, zdravi ili tako to. Ali trebali bi, barem što više bit zahvalni na tome, tada možda ne bi bespotrebno bili opterećeni sa svime i svačime. Znam da nije lako razmišljat o takvoj zahvalnosti, ali život nas nauči. Nauči nas da smo mi zapravo slaba bića, nismo tako superiorni i život je zaista kratak. Malo sam i ja ove dane pokleknuo pred Božićnom groznicom i uhvatio sebe u neobičnom razmišljanju, jer sve oko mene je tako nekako oko Božića u znaku kupovine, darivanja, šoping groznice, pa sam i ja razmišljao : joj, što ću darivati !? Već sam i sebe uhvatio kako razmišljam : joj, što ću kupit, što darovat, a nemam skoro ni za kruh. I onda se sjetim da mi to zapravo nikad nije bilo do sada važno, uvijek sam volio primit poklon od srca, neku sitnicu, al pogotovo baš tu sitnicu koju netko izradi jer nema novaca, a želi nešto pokloniti. Bilo što, obični kolač ,čestitku, pa i pobojani kamen ili slično. To su mi uvijek draži darovi. Pa čak ako nije ni to ,može bit dobra riječ ,zagrljaj. Jer Božić nije stvar luksuza, poklona kao takvog, nego doba ljubavi, obitelji, sreće i mira. Ja sam danas na badnji dan htio za svoje doma nešto učiniti da im poklonim, nešto što se ne kupuje. Htio sam fotkati nebo ili nešto, al da ipak bude nešto posebno. Sunca nije bilo, odnosno pokušavalo se probijati kroz oblake, ali nikako. I gledam i gledam,al ništa. Kad sam išao s posla ušao sam u jednu zgradu, odvezao se liftom do 7. kata, pa kroz neka vrata po malim stepenicama na krov. Mislio sam ako budem bliže nebu, možda uspijem nešto slikati, nešto da donesem doma kao znak pažnje. Bio sam bliže nebu ,ali ništa od onog što sam čekao.    Slikao sam ja okolo, ali nije to to, ovo je obična panorama, nije to za poklon. To mi je više za hrt-ovu emisiju Zg panorama. Još sam malo čekao i slikao, možda se nebo otvori         Koliko god ja čekao ,ništa od toga. Nema sunca, nema moje čarolije i poklona. Odlučio sam krenuti kući, ali tu su nastali problemi. Kad sam se spustio po malim stepenicama do vrata, šok. Vrata su zatvorena, jer ja smotan nisam vidio da je kvaka samo sa unutarnje strane, a sa ove vanjske je kugla, vrata su se zalupila, a ja na krovu. Nisam paničario, pa pokucat ću ili dozvati nekoga, a u najgorem slučaju zvati nekoga i obrukati se da dođu po mene. Ali nitko nije čuo kucanje, ni dozivanje, a brukat se nisam morao jer sam upravo shvatio da sam uzimajući fotić ostavio mobitel u autu. No krasno ,bit će ovo zanimljiv doček Božića ,na krovu i potpuno sam. Malo sam razmislio i prošetao se po krovu i zapalio pljugu, možda postoji neki način da ne provedem badnjak na krovu. I našao sam izlaz, malo drugačiji nego je bio ulaz ali što je tu je. Nisam puno razmišljao što ako su požarne ljestve stare, što ako su toliko korodirale da ne izdrže, što ako padnu sa nosača. Ma bitno da su tu ,prvo je trebalo sići do nižeg krova....  ...pa onda dalje do ceste.....  Znate onu staru, svugdje je lijepo al čvrsto na zemlji je najljepše.  Uh, koje olakšanje.Ma to je dokaz da nisu važni pokloni, nego zdravlje, ljubav i ljudi koje volimo. Krenuo sam napokon kući na ručak i da okitimo bor. Ali na pola puta sam u retrovizoru vidio sunce kako se probija, i stao sam, izašao iz auta i ponovo slikao, ali ovaj put sa zemlje....               Danas je bio ludi badnjak ,ali ispunile su mi se sve želje, uspio sam sići s krova i stići kući na ručak, poslikao sam fotke neke kakave sam htio, dobio sam čaroliju na nebu koliko je to bilo moguće, a i još me doma dočekao poklon koji sam poželio. A i Ficho je dobio što je htio. Zaželio je da mu mama ispeče one Božične kolačiće, rekao je : ja bi one kolačiće sa mutelom i pekmezom(da, on veli sa mutelom), a ja sam mu rekao: i tata bi sine !  Al ja sam si poželio ove godine nešto što sam vidio kod @Zvonke na blogu, princes krafne, već sam zaboravio da postoje. Pa sam ja poželio da žena to napravi. Bilo je to prvi put da radi princeze i nije mi dozvolila da ih slikam jer veli da joj nisu dobro ispale, al ja sam ih svejedno slikao, meni su baš lijepe i dobre, ma savršene.....   Htio sam zapravo reći da pokloni i darivanje ne počinju u šoping centrima i štandovima, darivanje kreće iz srca čovjeka. Zaista je malo potrebno da usrećite nekoga. Dovaljan je i zagrljaj, ako je netko dalje dovoljan je poziv ili poruka, čestitka. Svi možemo nešto pokloniti i bez penjanja po krovovima. Tako sam ja ove godine mojima donio planinu sa neba.....   Njima poklanjam planinu punu ljubavi ! A vama želim sretan Božić i sretnu Novu godinu, a poklanjam vam sve ove slike od srca !! Nisam stigo u šoping da vam nešto kupim jer sam bio na krovu :)). Na kraju ispao čini mi se najduži post kojega sam napisao ,a nisam planirao danas uopće pisati. Ali kako je ovo bio neobičan badnjak, tako je i post malo neobičan ! Oznake: badnjak, darovi, Božić |
