20 do asa
16.12.2016., petak
Znam da ništ ne znam
|
Evo me. Bok! Kak ste? Pokusavam se vec mjesec i nešto nagovoriti na pisanje. Toliko sam već doma. I ne znam do kad ću biti. Ne znam ni kako sam. Ne palim laptop uopće. Ne mogu, valjda sam se odviknuo. Mijenjamo se. Onako. Ali u globalu i ne. "ostaću svoj al se ipak mijenjati" reko bi Bare. Ne znam jel mi se da uopce pisati o sebi. Više me zanima kak ste vi i kaj radite? Izasao sam iz velikog formata pisanja. Postojim tu negdje, ali moji su zapisi kratki. Kad sam dolazio doma pocetkom 11. mj nazvao sam odmah firmu i trazio bar 2 tjedna da budem doma,ako moze. To je bio moj zadnji kontakt s firmom. Jos me nitko nije zvao. Da ne lazem, kao i obicno pisem kako je. Godi mi da budem doma. S druge strane hvata me nemir ne znanja. Kad cu i da li cu opet ici. Moram. Kad velim moram, odma mi je muka. Jer ne mora se nista. Ali biram, jos uvijek. Mozemo birati, Mozda je ovo sve dobro,doma sam sa svojima,bio sam na priredbi u školi,na Fichinom rodjendanu također. Vodio sam ga na mađioničarsku predstavu,jer to voli. Mozda i za Božić i Novu godinu ostanem još doma. Jer,neke stvari i dani nikada se neće vratiti. Sve je to vrijedno,sve to pamtiš. Evo, čak sam doma i počeo kuhat, u stvari više pržit, jer ne znam kuhat i nisam nikad. Rekli su da je dobro, i jestivo. Na terenu mnogi znaju dobro kuhat,ja perem suđe, jer moraš nekako pridonijeti zajednici. Sad me žena već priprema i za velike stvari,kao što je kuhanje graha. To si ne mogu zamislit. Govorim zapravo o pomicanju granica,o učenju, o mijenjanju. Jesam, malo sam,ojačao,ali zauvijek ću ostati onaj mali uplašeni dječak. Takav mi je mentalni sklop. Al kad treba dobiješ snagu valjda. Mogao sam već napisat 30 postova,ali ne znam ni sam o čemu. Toliko toga bi imao za pisati da pređe u onu sferu kad možda nema smisla. Bio bi čušpajz. Sreo sam jednog velikog čovjeka u Poljskoj. Igrom slučaja on mi je na tom gradilištu bio šef. Kad sam pobjegao iz Poljske nakon 4 dana bivanja tamo, vratio sam se jači. Puno sam pričao s njim. Kasnije, već pred kraj posla, bili smo zajedno u stanu. Nekih dva tjedna. Svaku večer pričali smo na terasi uz pivu i cigarete iako je vani bilo jako hladno. Ja sam učio od njega, o životu. On je rekao da uči od mene. Bilo mi je čudno,jer on je zaista čovjek neki poseban. Mogu se usuditi reći da je on Tesla ovog doba. Da sad ne objašnjavam, osim što zna sve, o poslu i tome, puno je emocija u njemu i puno zna o životu. Ja sam si zapisao neke njegove rečenice, on kaže da je zapisao moje. U glavi negdje, u podsvijest. Htio je da idemo zajedno i dalje,u Francusku. Taj posao se nije ostvario. On je sad otišao u Njemačku, čuli smo se porukama i rekao je da se valjda vidimo tamo. Mene još nitko nije zvao. Ja ne zovem. Upravo zato jer sam vam i rekao na početku. Ne znam di sam i što želim. Lijepo mi je doma,ali naravno, ne može tako. Kad sam doma nije mi ništa plaćeno. Tako da ni sam ne znam, volio bi još ostat preko blagdana. Ne znam ništa. Pustila me neka energija koju sam imao, kao da sam malo potonuo. Nekako sam se ulijenio i ušuškao u toplinu doma. Zakraj samo jedna rečenica iz naših razgovora iz Poljske : "svaki čovjek je u svakom trenutku tamo gdje misli da mu je najbolje" Malo je filozofska,al mislim da ce te shvatiti na čemu je naglasak. Ja sam sad bio na na laptopu zadnjih 20 min. Vjerojatno sam mislio da mi je to u tom trenutku bilo najbolje. Mogao sam tih 20 mim biti negdje drugdje, zar ne? Lijepi pozdrav svima. Stvarno me zanima kako ste? Mi smo dobro, Ficho stalno nekam hoda. Trenira tek van do, ide na gitaru i tak.... |
