20 do asa
22.05.2014., četvrtak
Ne čitaj ovu glupost !
|
Moram priznat da dugo nisam pisao. Nije da nemam teksta, motiva, tema. Imam, itekako, uvijek. Samo je pitanje da li mi se da i da li želim. Ima toliko tih životnih ili običnih tema da boli glava. A i čini mi se da taj jadan mozgić u glavi nikad ne spava, možda samo onih par sati čvrstog sna. Ako ima čvrstog sna. E to je bogatstvo isto, čvrsti san. Što ako nema čvrstog sna, nešto nije u redu. A što ima ne bit u redu ? Pa može biti svašta. Već dugo ne pišem svoje neke tekstove. Kad kažem tekstove, onda mislim na ove kada samo idu slova. A mislim pod tekst na nešto iskreno kad riječi samo izlaze, i nije bitan pravopis i takve stvari. Mogao bih pisati danima, o svemu i svačemu, a ponajviše o ničemu, kao sada. Imam toliko misli da ne znam kud bih s njima. Možda je netko primjetio da u posjednje vrijeme baš ne pišem. Dobro, volim fotkanje i priče uz fotke, to mi je ljubav. Ali kada sam počeo pisati blog nisam imao pojma o slikama a i opostavljanju slika. Otvorio sam blog sasvim slučajno, uz želju da pišem. Tako je i počelo, tekstovi su se nizali, iznašale su se emocije, čitanost je rasla , a samim time i komunikacija sa drugim blogerima. Ne mogu pobjeći od dojma da je blog zapravo u mojim očima kao neka terapija. Može se to nazvati i kao hobi, ili kao ljubav, kao želja, kao volja. Ali blog može (a možda i je) biti kao terapija. Čini mi se da svi koji otvore blog na neki način su posebni. Ne zbog bloga , nego razloga otvaranja bloga. Ako pak nisu posebni, onda su možda na neki način sjebani. Možda grubo zvuči sjebani, ali pod time mislim da nisu kao većina. A biti kao većina zapravo mi znači ne biti svoj, priklanjati se običajima, okolini, sugestijama sa strane. A za takvo nešto opet treba neka snaga. Dakle, sjebani, ali možda kroz nečije druge oči, nekih ljudi koji se priklanjaju većini. Eto , pišem a još nisam stavio naslov i ne znam uopće u kojem smjeru idem, ali sad želim pisati i pišem. Htio sam pisati o pisanju, o ljubavi, o majci, o iskrenosti, o životu, o doživljenom i proživljenom, o sugestijama, autosugestijama, o podsvijesti, o svijesti, o snazi. Nije problem uopće pisati, pogotovo za one koji pišu što im je na duši. Lako je pisati ako pišeš iskreno, tada slova samo izlaze. Teže je pisati ako moraš nešto pisati, ako ti je to posao ili nešto slično, ako ti netko nešto uvjetuje. E zato je meni lako pisati, jer nikad ne pišem ono što nije u meni, ono što nije iskreno, ono što nisam ja. Odavno znam da je lakše pisati nego reći, naravno kad se radi o iskrenosti. Nekad mi se čini da je čovjek kadar napisati nešto što mu je teško reći ili nekom reći. Možda je i to meni bio nekad problem, ali s godinama sam se toga rješavao. Ne mogu glumiti da mi je dobro ako mi nije dobro. Možda bih volio da nije tako, možda bi bilo lakše. E sad, da ovaj post ne traje još danima morat ću prestat pisat. Eto, sjebani ili ne, imamo taj blog servis pa može tko što hoće. Meni nije problem to, meni je problem suzdržati se od iskrenih postova. Jer što god krenuo pisati, ne malo puta je bilo istaknuto, da li na naslovnici dnevnik hr ili vijesti ili što god. Samo da vam kažem da mi to uopće nije bitno, jer kad otvarate dušu znajte da to nije ni zbog kakve naslovnice bilo kakvog servisa ili bilo kakvog tamo nekog urednika ili čitača postova. Svaka čast svima koji rade na takvim servisima. ali mislim da oni više trebaju nas nego mi njih. Jer gola istina nikad ne mora biti objavljena, nikada na servisu, može biti doma na papiru kao i nekad. Ali da se vratim na ono o terapiji, možda smo stvarno sjebani. Želim vam samo reći da posljednjih nekoliko tjedana izbjegavam pisati. Pa kome treba čitanje nekih običnih iskrenih stvari jednog običnog čovjeka koji voli pisati. Eto, čim mi se piše pišem, još nisam ni krenuo a već je to post, tako da se ne želim niti raspisati. Zato se i bojim pisati o nečemu. E sad mi je pao i naslov na um, pa je ovo kraj posta. |
