Upoznao sam Aleksandra Todorovica davne 1971. godine, na dan sopstvenog rodjenja. Stajao je na vrhu materice i nije me pushtao da izadjem. Stajao je, onako sluzav i gnojav i vikao "Ja sam Bekan! Zapamti to mali!" Odvratan prizor...
No, zhivot takav kakav je, napravio je da se ponovo sretnemo 20-tak godina kasnije. I josh uvek se srecemo...potresno...
Nikada nisam video talentovanijeg choveka koji ne mozhe da se snadje u besmislenom okruzhenju. Da pije, sigurno bi bio alkoholichar, da se drogira, vec bi se overdozirao, da pije i da se drogira, vec bi bio ozhenjen.
Stoga, dragi posetioci ovog portala bekanizama, podrzhite velikog umetnika, kao shto ga i ja podrzhavam ovim tekstom. Zasluzhuje.
