bedak u magli

srijeda, 10.10.2007.

sretni svijet

to kaj sam krenul na tečaj ronjenja na dah- to je priča za neki drugi dan
al sam zato krenul pješke u grad, nije mi se dalo patit s autom u centru grada. ne zgleda Grad (ZG) tak loše. čak, moglo bi se reč, odlično!

no ima jedna stvar koja jako kvari pogled i baca sjenu na moj grad.
/dugo nis bil u gradu i šetal sam se ko neki turist, samo mi je fotič falil, skoro sam i vrat istegnul okrečuči ga na sve strane/
jednostavno nisam mogel nač nekoga ko nije namršten... dobil sam osječaj da po zvjerinjaku hodam i da bu mi svaki čas neko za vrat skočil i pokušal oči iskopat... nevjerojatno je kak se ljudi uznemire kad uhvate nečiji pogled, moguče je da im smeta moja čudna faca koja nije pripremljena na boj do smrti
i vidi se kak im se vrat uvlači u ramena, dlake se kostriješe... da smo u ameriki, davno bi ja ovo iz groba pisal
stojim na Trgu i niko se nije nasmijal u 15min kolko sam bil tamo.

neznam, možda ja i jesam previše opušten i neozbiljan, ne shvačam ozbiljno svijet... no, ovo se i nema kaj shvačat, sve je jasno. gradski štakori su napokon shvatili da je godišnji završil i da su zaključani sljedečih 10 mjeseci... glupost, ak ja sa svojom plačom imam za otič na more jednom mjesečno, svi imaju tolko novaca da bar do Sljemena odu. e al to ova uvjetovanost asfaltom ne dopušta. to sam skužil još u osnovnoj školi i niš se nije promjenilo od tad. bar ne na bolje
šteta

zdrav biti
malo se nasmijati
i čašu dobrog vina popiti
yo
- 08:41 - Komentari (6) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 08.10.2007.

nikad zadovoljni...

pričam neki dan sa frendovima di ko kaj...
tek sam u čet. navečer došel nakratko u Zg, dan sv. Franje- misa na Opatovini pa cuga s frendovima, pa trk na ronilački sastasnak. malo sam zakasnil na sastanak jer sam si po dobrom starom običaju pretrpal raspored lud
i pričamo si mi tak, prošli vikend je skoro pol kluba bilo na svadbi na Šipanu, napokon smo oženili našeg Vođu i to prije 30-tog rođendana. majka mu je bila sretna kisssmijeh
nije loše otič na godišnji krajem 9.mj, to mi je prvi put. ni kiša ni jugo nas nisu spriječili ronit. kak izgleda dobit morsku bolest na 9m dubine neznam, ali Tanji nije bilo svejedno... nakon 3 dana juga i nije drugo za očekivat, nosili nas valovi i po 3 metra ljevo desno dok smo ronili. jedinstven doživljaj!

i u tim malim i kratkim razgovorima (jer za duže nije bilo vremena kad bi htel sa 20 ljudi popričat) shvatim da sam ja zapravo ovo ljeto u 6 (šest) navrata more videl i u njemu ronil, da se nisam zadržaval ko zavezan na jednom mjestu, svaštaa videl i dobro se u par navrata nasmijal
ma, nije savršeno, jer nikad ni nebu, no zadovoljan sam, dobro sam si uspel život posložit, bar ova zadnja 4 mjeseca. i da, jesam zahvalan na malim stvarima. one uljepšavaju život i u zbroju uvjek daju više od jedne velike

i... isplati li se napravit 500km da bi se vidlo ovak nekaj? da ja ne mislim tak, nebi ni ove slike bilo...
Free Image Hosting at www.ImageShack.us

i za kraj malo produženi haiku:
Bračni par
u jednu zoru
po prvi put
ide doma

yo!
- 11:07 - Komentari (1) - Isprintaj - #