ĐED LOVRA U BIZOVCU

Autor ove monodrame je moj prijatelj, vama već poznati, Ilija Babić Andrin iz Babine Grede

Pjesma „Seko Rezo“, dragi moji blogeri, bila je zadnja pjesma naše analize. No to ne znači da smo došli do kraja. Ostati će mo još u našem kontekstu, u Babinoj Gredi, na tragu erotike, koja će od ovoga posta ipak biti malo drugačija, neobičnija.

Đed Lovra započe svoju priču:

“E zbiljam sam sad ko tica, ma mogo bi poskočit pa polećet.Tako sam lagan, tako mi krv proradila, uskuvala, prid očima se prosvitlilo, izbistrilo, a tilo ko da ni moje, njekako gipkije, laglje, a mlađe makar dvajst. A lipo oni mene zvali još priklane, ti naši penzonirci, ajd Lovra s nama, pa lane ope, a ja neć. Ge ću ja ić kraj toliko briga kiselit sido prkno. I onda me proljetos nagovoriše pa se upiše za taj vraži Bizovac. Odma ja sve uplatim, al kad je trebalo ko sutra ić, uvati mene njeka štreponica, njeki stra kako li ću šta li? Cilu noć sam se privraćo po krevetu, a kad sam se njekud đeo, sanjam ti ja kako sam se spremijo u kupaće gaće i kako izlazim iz vode priko njakog betona pa kako sam se nakečio, pukne mi guma na gaćama, a moja sramota sini kolika je široka. Čuo sam žensku vrisku, smij i vidijo kako su sve uperile prste u mene, a ne moš se iskobeljat iz vode. Mrdo sam, puzo i njekako zamanem desnom nogom da ću van, kad ja ošajdari čašicom o beton.Toliko sam jauknijo da sam i sebe probudijo kad no ja žvajznijo koljenom u duvar od silnog vrćenja i tezmanja. Sav sam bijo oznojit, a koljeno boljelo da mi je stavljalo paru. Mislijo sam ujtru da neć moć ić. Mord i ne bi da nisam stalno meto unšlag, umako truljicu u rakiju pa š njom na čašicu.

Kretalo se isprid crkve u polak osam. U što me bilo stid nosit torbu. Prije sam ja lako il u kolim il natovarim na babu, a sad ajd ko pican. Čim me spaziše navaljiše na mene ko ose. Jedna viče: »A dala ti je sna da ideš.» Druga: »Fala Bogu, Lovra živnijo.» Treća: »Baš me zanima kako izgleda u kupaćim gaćama.» Na vo sve sam odšutijo i nak se malo naškumijo, ko da mi je svejedno, prikrivo sam no što me bockalo: »Ludi Lovra, bolje se vrni doma.» Ipak izduro sam. Onda sam nak ispod pervaza pogledo po toj rpe koj tud od muškinja. Bome nas sedmorica, a no sve ženskinje. E, sad i u men počeše kundravci štrcoljit, kake l da li će ve izgledat kad se poraspremaje? Zagledim se u dvi s najvećim prsjima, uh što su se podbradile, sam što im bluze ne popucaje.Ta Bože ti fala koliki njima trebaju jastučići da te svoje mirakule uture. A onda dođe jedna koju mi je ćeo moj pokojni drug Pava ugovorit. Držala se nevoljnjača ko štampa, nit je povorana, nit pogurita, a i štel joj je bio kunten. I sad mi ko ne bijade krivo rašta sam krenio.

Posjedali smo u autobus. Njeki su si još otprije našli para, a ja sam sio ge bilo prazno. Čim smo krenili, jedna vikni: «Ajda da se za sretan put izmolimo.»I započe Očenaš. Kako sam se naučio useb molit, tako sam i sad. Čim se izmoliše, počeše se dovikivat i pripovidat štaj koja sanjala, kog je sanjala, al bi najgorje kad jedna udovica reče. « Joj, ja ti noćas sanjala Lovru kako smo se uvatili za ruke i idemo u bazen. Prvo zagazi on ponda se okreni, mene nježno privati i pusti u vodu. Prvo smo se malo zapljuskivali po leđim, a potlje me masiro tako lipo, polako da se evo i sad ježim.» U to doviknu druga: «A štaj dalje bilo?» «E to vam neć kast! Toć njem kad uniđemo u bazen.»

Prvo sam sakrivo glavu, al potlje provirim i spazim nu koja je došla na kraju. Kroz mene prođe njeki vrag ko trnci, a u tilu uskuva. Nisam više ništ ni slušo. Počeo sam razmišljat štaj sa mnom, jesam li ja još muško, jesam li se ja zapustio i umrtvijo il mi je dragi Bog uzeo no ščim sam se ponosio i počem me baba faljila prid ženama. Al po vom vrckoljenju u tilu reko seb. « Ma Lovra ne daj se! Još si ti đečko, ta nit imaš pupka, nit su ti se ruke ni koža objesila, a lice ti glatko ko đeče dupence, pokaži ti njima ko si!»

I tako mi dospješmo u taj Bizovac.

Nastavak slijedi

- 00:05 -

Ukupno Komentara (18)

Po sokacki divani ------------U Miraz spremi

Linkovi

Ovo je moje društvo drago

PJESMA SLAVONIJI