nedjelja, 22.04.2007.

samo njemu....

Zaljubljena, zaljubljena
u tvoje usne, u pogled tvoj
mada znam da nade nema
ti nikad neces biti moj

Zaljubljena, zaljubljena
daleko si mi k'o zemlja od sunca
sama u velikom gradu
jos jedna devojka ukradenog srca

Pogledaj mi u oči… Vidiš li sjaj? Ne plaši se, ne može te boljeti moja sreća. Priđi bliže... Osjećaš li otkucaje mog srca? Kuca samo za tebe, za nas... Dodirni mi usne usnama... Osjećas li žar? Gore od želje za tobom. Ispucale i krvave od samoće, čekanja, nadanja... Ne plaši se... Ni samoća nije toliko strašna ako nekog čekaš, ako znaš da će ti doći...

Srest ćemo se opet na našem polju, pokriveni mjesečevim velom i smijat ćemo se sa suzama u očima. I tada ćeš me grliti... osetiti strah i želju, tugu i sreću, led i vatru. Opet ćeš osjetiti da sam tvoja, samo tvoja, da tuđa nikada nisam ni bila. I trčaćemo kroz zelena polja našega kraja, valjati se po vlažnoj travi, daviti u moru strasti... Opet ćemo posmatrati zvezde i našu planinu i osećati u grudima isti onaj nemir. Grlit ćeš me čvrsto, ljubiti kao da je prvi put. I pričat ćemo o nama kao o nekim strancima kojima ni imena ne znamo. Pjesak zaborava će prekriti svu tugu i neprospavane noći, ludilo i suze. Sa istim žarom govorićemo o našem proljeću, mladenačkim snovima. Pršutit ćemo one teške riječi i sa osmehom reći: „ Gotovo je!“ Nećemo se okretati za bolnom prošlošću, postojaće samo taj trenutak, NAŠ! I nećemo tražiti krivce, bit će sve jedno. Znam, izdržat ćemo. Naša je ljubav jača od svega. Nećemo je pustiti da odleti u beskrajno plavetnilo. To je naša ptica, samo naša! Našla je svoje gnijezdo, i znam, osejćam, bit će tu kada se oluja stiša...
Možda neću biti ista. Sa kojom borom više, rukama ispucalim od samoće, nogama premorenim od lutanja. Ali u duši ostaću ono isto dijete koje si volio, onaj isti sanjar i romantičar, tvoja maza, lutka. Neću dozvoliti da me slome, ubiju. Borit ću se za nas, za sve ono što je sveto u nama. I znam, ni jedan udarac više ne može boljeti, može me samo ojačati. Padala sam i prije, otresala prašinu sa sebe i opet ustajala, trčala dalje... Uvijek sam imala svoj cilj, svoje snove... Vratit ću se... i nastavit ćemo tamo gde smo se spotakli. I sve će biti isto, kao da se ništa i nije desilo.. Čekat ćeš me? Sa tim istim osmehom u očima? Sa ovim istim rečima na usnama? Čekaj me... Opet će proleće biti samo naše... To nam niko ne može oduzeti...

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.