Vranek

srijeda , 26.09.2018.

Kako jesenski radovi prazne oranice oko mojeg sela, sve češće jata vrana lutaju poljima i povremeno dođu do kuća. Potaknuta pričom na blogu "depresija i ja" o bijelom golubu, danas pišem malo drukčiju priču o crnoj vrani.

Nazvali smo je Vranek. Bila je velika i crna i dovoljno agresivna da bude mužjak. Tamno perje joj se presijavalo na jesenskom suncu, dana baš kao ovog danas. Znam da je nama stigla negdje oko prvih mrazova.

Šetali smo poljima, moja sestra, moj brat i ja. Još smo bili djeca. Njih dvoje je već bilo u školi, ja sam tad krenula u vrtić. Jesenska popodneva kratili bismo tako tim šetnjama širokim poljima i malim šumarcima oko naše kuće.
Odjednom tako, iza jednog šumarka, začujemo ciku. Lavež pasa i kreštanje ptice. Smijeh susjeda krivolovca.

Potrčali smo da vidimo što se događa.
Na kratkoj uzici svezanoj oko noge držao je crnu vranu. Bila je ranjena i uplašena.
Bio je spreman dati je psima da se s njom "igraju", tako nam je rekao.

Ne znam zašto nam je zapravo na kraju dao tu vranu. Znam da smo svo troje bili ustrajni da on tu vranu neće dati psima i neka je radije pokloni nama.
Na kraju, vrana je bila na sigurnom u našim rukama.

Na krilima je imala rane. Uzica joj je napravila krvav prsten oko noge.
No, gledala je prkosno i grickala naše dječje prstiće dok smo je nosili doma roditeljima.

Roditelji su joj naprašili rane praškom i zavili ih. Rekli su da vrana može ostati samo dok ne proleti opet.
I da se mi moramo pobrinuti da je hranimo i čistimo za njom.

Kljucala bi nas svaki put kad bismo donosili hranu u njezinu nastambicu. Nikad jako.
Ne možete pripitomiti divlju vranu, rekli bi nam roditelji.

Previjali bi joj rane i dalje, sve dok jednog dana nisu objavili da je vrana dovoljno dobro da je opet pustimo.
Već smo prije opazili da pokušava letjeti po svojoj nastambici. Znali smo da je vrijeme.

I tako jednog, tada zimskog jutra, pustili smo Vraneka da odleti.
Isprva je let bio nesiguran, a potom je raširio krila i vinuo se u nebo.
Plakali smo. Mislili smo da je to bilo zadnji put da ga vidimo.

Ipak, idućih dana, uočili smo Vraneka, na stablu graba podalje naše kuće.
Nikad nam više nije prišao blizu. No, vraćao se, godinama nakon, na stablo graba podalje od naše kuće.
Znali smo da je to Vranek. Promatrao bi nas kad bismo izašli van i kreštao.
Kao da kaže hvala.

<< Arhiva >>