mrachni katuni i nesavremena razmatranja

Cuj, place Mesec mlad i zut.
Slusaj me, draga, poslednji put.

Umrecu, pa kad se zazelis mene,
ne vici ime moje u smiraj dana.
Slusaj vetar sa lisca svelog zutog.

Pevace Ti: da sam ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni clanke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenutog.

A kad te srce za mnom zaboli:
zagrli i ljubi granu sto vene.
Ah, niko nema casti ni strasti
ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.


Podkamien, u Galiciji 1915.

M.C.* je mlad Vojvodjanin. Ziveo je po selima, gradovima, po moru i shumama kao svi drugi.
Prevrtao je prashne knjige, ljubio zene, ishao po grobljima.
Ako mu spomenete Gogena ili Lastavicu, on ce o obojici govoriti tuzno. O svakom. U detinjstvu je nosio drven mach i vec u dvanaestoj godini spevao jedan plagijat, po onoj pesmi: Oj devojko, oj ovako: oj na Bosfor, napred oj! Tada je bio nacionalista. Posle je chitao prashne "Straze" i suzno gledao lepo lice Svetozara Markovica. Tada je bio internacionalista. Posle je upoznao rat i zelju umreti.
Danas je srecan. Sve mu je jedno, hoce li ga slaviti ili rugati mu se. On ne veruje u Boga, ali u buducnost. Sve jade nashe, sav ponos, svu sramotu nashu, sve zna. I pitali ga o smrti ili ljubavi, o Zagrebu ili narodnom jedinstvu, o pesimizmu ili optimizmu, o literaturi ili futurizmu, on ce na sve to odmahnuti prezrivo, ochajno, ali prijateljski rukom.
Ko ga je rodio? mati jedna od kamena kao Meshtroviceva; ko mu je bio otac? - Oh, on je sin Don Kihotov.

Komoran, 7. jula 1918.


*Autorov pogovor za 'romantichnu komediju' Maska, napisan kao 'Pismo' Juliju Beneshicu, uredniku edicije u kojoj je objavljena ova prva knjiga Milosa Crnjanskog

Na zlo okrecesh
moje rechi i pomisli

Nije ti to
ni najmanje teshko

Dovoljno je
da si pored mene

Izvodish taj obrt
ne znajuci da ga chinish

Sve se odigra
brzo, tiho, u pravi chas

Bilo kome da to kazem
nece mi verovati