uz kavu
zapela sam za neke knjige, u posljednje me vrijeme miris korica jako privlači, ne znam zakej.. uglavnom, osječajnost mi je na razini, stvarno, plačem se i smijem nadasve histerično i neuobičajeno, samo dok me nitko ne vidi. malo sam zdrmana, ne znam kaj je točno, protumačit ćemo to kao jedan od onih dana kad jednostavno moram iznijeti sve svoje jade i bijede svijetu na danje svijetlo i da mi treba tu i tamo neki topli zagrljaj od nekog finog i toplog. znaš ti dobro!!! stvaram nešto lijepo, nešto romantično i nešto što bi trebalo nekog ostavit bez daha sa suznim okama. hoće li mi poć za rukom, ne znam, mogu se samo nadat, ali vidjet ćemo!
u zadnje mi vrijeme stalno dolaze lanci sreće, i nekakvi tagovi. ubijte me ako znam što je tag, nema veze ako ispadnem glupa, ne obitavam više tako puno na internetu. živcira me to. krajnje. ne volim te lance, niti vjerujem u njih, no svejedno mi se moj web kaslić svakodnevno puni idiotizmima poput : pošalji ovo na 2, 35, 298 adresa i upoznat češ svog princa/suđenog/voljenog... nisam dosada poslala nijedan takav mail, a onog kojeg volim znam već dulje vrijeme. ne pokušavam si dokazati da su to stvarno idiotarije i traćenje dragocjenog mi vremena, jednostavno sam osjećala potrebu da to napišem. ističem se u vremenu i prostoru!
dotaknut ću se i izbora, a Bože moj, nemoš bez toga na blogu, već je sve zasipano poli-blogovima (političkim...)
i svi su nekako oduševljeni i sretni što su pusićka i ožboltica krenule u blog vode. možda misle da će im to pomoći kampanji? hmmm, pa iz čiste znatiželje sam otvorila jedan poli-blog i preskočila tekst te se bacila na komentare jer je ipak glas naroda najbitniji. da... kakav narod, majko moja, komentare je suvišno komentirat. ali čisto iz razbibrige bi se moglo bacit oko ili dva na to pa se i nasmijat. sve u svemu, gay parada, ludnica-po meni bespotrebna i tako to. moje mišljenje, nemojte me hapsit!
smels like winter...
uhvatio me neki dan histerični napad čišćenja. ribala sam, strugala i četkala, i mrlje su ipak otišle te sam si time dokazala da domestos ipak nije jedino sredstvo za čišćenje koje valja. da, lakše se diše, ali sam izgubljena bez svoga nereda.
prekjučer je zborče (including me) pjevalo, imali smo kakti neki majušni tini tajni koncertić. nije koncert toliko bitan koliko činjenica da sam ja (debilčina) obula tanke balerinke, na nagovor svoga uber pametnog oca te da sam se smrzla ko mrtvo pile u zamrzivaču. ali i to preživjesmo, pouka dana- izvuci čižme s tavana, zima je!!!
pa sam si kasnije odmrzavala noge u kipučoj vodi.
dakle, vanjski nagovještaj jest da je zima, što me je ajde i u jednu ruku razveselilo jer sad konačno mogu izvući svoje velike i šarene šalove. ne znam zašto, ali vesele me...
ufurala sam se u taj zimski đir, svako veče pijuckam šalicu čaja i to nekog zimskog, sa cimetom i rumom, baš si guštam. noge privijam uz radijatore i zamotavam se veste. znam pretjerujem, ali jedva sam dočekala tu zimu, ljeto mi je već išlo na muško spolovilo...
elem, još samo očekujemo snijeg, neki s veseljem, drugi sa tugom , ja spadam među one neutralne, volim snijeg dok nemoram izlazit iz kuće. ali vjerojatno ni od njega ništa, prošle godine se nije baš nešto iskazao, ne znam kako će onda ove. vjerojatno će nas zatrpat metri i metri bijele pojavetine. ali, ne želim bacat uroke, ne nadam se ničemu, ne znam ništa. i tako, ja ću sutra, kako bi reko moj dragi drug jazo, vesela i mlada u kaputu crnom, krojenom sa jednim od svojih luđački nabrijanih šalova krenuti u nove pobijede po nove ozebline.
hobi
u zadnjih nekoliko dana sam se premišljala u vezi s blogom, imala sam veliku volju za brisanjem te cijele male straničice, ali me opet ona neka sentimentalnost potezala za rukav... nemrem se odvojti od njega, a ne znam kak bi više s njim. nekak sam strašno nemirna u zadnje vrijeme, stalno si nekaj premišljam, smišljam, non stop nekaj kuham u glavi, glavna tema mi je bila blog- živ il neživ, pa sam sad prešla na započinjanje jednog hobija, jest da mu treba puno vremena i pažnje, i povrh svega strpljenja, a ja sam nestrpljiva ko kokoš ili neka druga nestrpljiva životinja. uglavnom, pokušavam si nać neku razbibrigu budući da nemam dovoljno volje za rješavanjem problema, zataškavat ću ih preko zahtjevnog hobija. pitala me frendica zašto si dodatno otežavat već iovako zahtjevan život sa zahtjevnim hobijem? pa, kao što rekoh, zbog razbibrige, neke opuštenosti koje bi ti hobi kaki trebao dati. da se zavučem u svoj mali kutak i igram se ko malo dijete s nečim i da me nitko ne smeta jer radim nešto što me smiruje. a ponavljam, nemirna sam u zadnje vrijeme jako. zahtjevnost tog hobija je već naveliko počela jer sam se bacila na istraživanje, i to podosta, moj istraživački duh je očistil prašinu sa sebe, rastegnuo se i bacio na posao. možda će ishlapit za cirka mjesec dana, možda se pretvori u opsesiju. nikad se ne zna. ali radoznalost nema granice, pa tako i nemir stoga zavrnimo rukave i let´s get dirty!! dobila sam jednom savijet kad sam prolazila kroz faze iz pakla da se pokrenem malo, da se trgnem pa makar uzela usisavač u ruke i napokon posaugala leglo paučine i prašine ispod kreveta. nisam to napravila, ali sam odlučila imati hobi! leglo nije tako veliko i strašno, može pričekati... dakle, primam se posla, i to zahtjevnog, na čuđenje svih onih koji me znaju jer ako me dovoljno dobro poznaju, onda i znaju da sam ja jedna velika lijena guzica! nisam prekritična, stvarno sam lijena. i tako će se moja malenkost pozabaviti nečime interesantnim i osjetljivim, dići se sa već udubljenog kauča, odlijepiti očne jabučice od ekrana televizora i stvoriti sloj crnoga ispod noktiju! živjeli hobiji!
primitivna zbog pisma
od jeseni još uvijek ništa, deseti je mjesec, ljudi hodaju polugoli... to je depresivno, zašto nas sve mora podsjećati na globalno zatopljenje??
dočekalo me pismo neki dan kad sam se kao prebita kuja dovukla doma mrtva umorna sa željom da nekoga upucam. javila mi se dugogodišnja prijateljica koju nemam priliku često viđati. znam samo da je puno ljudi ostalo zapanjeno kad sam ja rekla "pismo".buljili su u mene širom rastvorenih očiju kao da sam rekla govno ili incest... zar se uz toliku tehnologiju danas, e-mail, sms, msn, internet općenito, čak i teletekst, ja još uvijek koristim nečim tako "primitivnim" kao što je pisanje pisama?? .zašto, što fali tome? osobnije je i sentimentalnije od e-maila. i zašto bi, o zaboga zašto pisanje pisama bilo primitvno? što sam ja, majmun ako pišem pisma? gušt mi je gledati hrpicu koverti sa hrpetinom uspomena koje sežu iz dubokog djetinjstva, pa malo pročitat koje i nasmijati se na pričice koje smo si nekada pričale... da, volim pisma, baš mi izazivaju onako nekakvo sičušno veselje, kad vidim kovertu s mojim imenom, a da mi ne prijete u njemu da sam dužna novaca. kasnije se iz toga razvila rasprava, koja nije završena jer sam ja popizdila i lagano sterala sve u rodne krajeve, jer kaj me kog vraga zajebavaju zbog pisma??
naravno da sam odmah išla odgovoriti na pismo i za inat svima ga otišla poslat, dokazati kolika sam ja primitivna majmunčina jer šaljem pisma... čak me i žena na pošti čudno gledala kad sam rekla da mi treba markica za pismo. zaboga, ženo radiš na pošti, pa šta se ti čudiš??? iako su svi ostali zapanjeni zbog običnog mader faking pisma, ja sam pak ostala zapanjena da su ljudi zaboravili na to. ali što se čudim ko pura dreku, kad nema smisla iščuđavati se tome. kako bi ikome to moglo bit normalno uz robote koji predstavljaju društvo kad smo usamljeni, robo pse, mačke, konje, amebe, viruse... tako je, ja sam tu bolesna, pa kako sam se usudila spomenut pismo u javnosti, sad se nikada neću zaposlit jer se koristim primitivnim načinom komuniciranja sa ljudima! onak, zujo kretenčino jedna mutava, izvoli spalit papire da ti više nikada nije palo napamet napisati PISMO! možda pretjerujem, ali su isto tako mnogi pretjerali zbog, ponavljam, pisma.
očajna sam, pišem o komarcima...
no, i otišla sam na predstavu. nije loše, tema je recimo političko-moralno-društvena. čovjek izbode ženu u guzicu jedanaest puta i dalje se sve odigrava oko toga
. zapravo samo još jedan način da se rugamo politici i ekipi političara, a da prođemo nekažnjeno. interesantna je doduše bila, ima i komedije u svemu tome, tako da ipak nisam prošla loše. toliko o kulturnom osvrtu...
jedno tri noći zaredom naganjam komarce po sobi, mislim da sam počinila genocid... skakučem po sobi s kreveta na stolac pa na krevet, pa nekim čudom skočim na stol a da ne polomim noge i možda jednu ruku. da bih nakon sat vremena krvave borbe sa krvožednim stvorenjima otkrila da nisam pobila ni pola plemena malih gadova. osjećala sam se kao kojot u onom crtiću gdje vječito naganja prokletu pticu, samo što ja nemam pretjeranu želju da pojedem sve te ubijene. i naravno, uz samu činjenicu da ih nisam sve pobila, imam pun krevet mrtvih komaraca i hrpetinu smeđih mrljica po novo ofarbanim zidovima!! 
dalje, o čemu da pišem kad nemam apsolutno nikakve ideje za nekakav suvisli tekst. nije da su mi tekstovi inače suvisli, ali ipak se trudim. pa onda ćemo o onome o čemu obično započinjemo civilizirane konverzacije da bi spriječili neugodne šutnje, vrijeme. danas je baš zapržilo. šutnja...
