Viđenje Melhisedeka u 'Knjizi Enohovih tajni'

Ukratko o ovom viđenju


Crkvenoslovenski tekst
(Libri sanetorum mysteriorum Enochi, pogl. 71 i 72, odnosno 23. – Priređeno prema: . . !>:>;>2J: !;02O=A:0O =830 =>E0 @0254=03>. 740=V5 @A:03> 1I5AB20 AB>@V8 8 @52=>AB59 >AAV9A:8EJ ?@8 >A:>2A:>A:20, !8=>40;L=0O "8?>3@0DVO, 1910.)

...

Prevod

71, 1 I evo, žena Nirova, zvana Sopanima /var.: Sophonima, Sothonima, Sothonim, Sothonia/, budući neplodna, ne rodi dete Niru. 2 I Sopanima beše vremešna; i u dane končine svoje zače ona u utrobi svojoj, a Nir sveštenik ne leže u njenu postelju, niti je dotače od dana kada ga je Gospod postavio da služi pred licem naroda. 3 Kada Sofanima saznade za svoje začeće ona se posrami, i obuze je poniženje, i pritaji se sve do dana kada dođe da rodi. I nijedan iz naroda ne dozna. 4 I kada se navršiše 282 dana i čas rođenja poče da se približava, Nir pomenu ženu svoju, i pozva je sebi u hram svoj, da popriča sa njom. 5 I Sopanima ode Niru, mužu svome, i gle, ona beše noseća, i čas određen za rođenje se približi. 6 I Nir je vide, i posrami se veoma, pa joj reče: »Šta si ovo uradila, o ženo, i posramila si me pred licem ovih ljudi?« I sada odlazi od mene, i idi onamo gde si začela sramotu utrobe svoje, da ne okrvavim ruku svoju na tebi, i ne sagrešim pred licem Gospodnjim!« - 7 I prozbori Sopanima Niru, mužu svom, kazujući: »Gospodaru moj, evo vreme starosti moje, i stigao je dan smrti moje. I ja ne znam kako zače bezazlenost i neplodnost utrobe moje.« - 8 I ne verovaše Nir ženi svojoj, i prozbori joj po drugi put: »Odlazi od mene da se pred licem Gospodnjim ne ogrešim!« 9 I kada govoraše Nir ženi svojoj Sopanimi, pade Sopanima na nogu njegovu, i preminu. 10 Nir se veoma ožalosti, i reče u srcu svome: »Zar zbog reči moje ovo bi? Kako zbog reči čovek sagreši pred licem Gospodnjim. 11 Neka mi se sada smiluje Bog. Zaista znam u srcu svom da moja ruka ne beše na njoj. I tako opet kažem: Slava Tebi, Gospode! Da ne doznade niko od ljudi za ovo delo koje učini Gospod.« - 12 I požuri Nir, i zatvori vratâ hrama svog, i otide Noju, bratu svom, i ispriča mu sve što bi sa ženom njegovom. 13 I pohita Noje idući za Nirom bratom svojim. Odoše u hram Nirov zbog Sopanimine smrti. U govorahu u sebi: »Kako li utroba njena stajaše sa vremenom rođenja?« - 14 I Noje reče Niru: »Ne žalosti se, Nire, brate moj, jer Gospod danas pokri sramotu njenu, za koju ne zna niko od ljudi. 15 Sada pohitajmo brzo, i sahranimo je tajno, i pokriće Gospod sramotu stida našeg. 16 I položiše Sopanimu na odar, i obukoše je u haljine crne, i zatvoriše je u hram pripremljenu za pogreb. U tajnosti grob iskopaše. 17 I iziđe dete iz preminule Sopanime, i sede na odru s njene desne strane. I Noje i Nir uđoše da pogrebu Sopanimu. I videše kako dete sedi uz mrtvu Sopanimu i briše odeždu svoju. 18 I Noje i Nir se zaprepastiše sa velikim strahom, jer dete beše savršeno telom kao trogodišnjak. I govoraše ustima svojim, i blagosiljaše Gospoda. 19 I osmotriše ga Noje i Nir, i gle, na prsima imaše znak sveštenstva, i beše slavan na izgled. 20 I Noje i Nir rekoše: »Evo, posle nas Bog obnavlja sveštenstvo iz krvi po svom blagoizvoljenju!« - 21 I pohitaše Noje i Nir, i umiše dete, i obukoše ga u haljine svešteničke, i dadoše mu hleb blagosloveni. I /ono/ jede. I nadenuše mu ime Melhisedek.
22 I uzeše Noje i Nir telo Sopanima, i svukoše joj haljine crne, i umiše je, i odenuše u haljine sjajne, svečane, i podigoše joj hram. 23 I pođoše Noje, i Nir, i Melhisedek, i sahraniše je na očigled. I Noje reče Niru, bratu svom: »Sačuvaj u tajnosti dete ovo za neko vreme, jer će se prevareni ljudi podići po čitavoj zemlji, i počeće se odmetati od Boga, i nekako dočuvši za /ovo/ dete, ubiće ga.« I ode Noje na svoje mesto.
24 I počeše se u dane Nirove umnožavati bezakonja velika po svoj zemlji. 25 I stade se zbog deteta Nir žalostiti još više, govoreći: »Avaj meni večni Gospode, u dane moje počeše se na zemlji umnožavati svakakva bezakonja, i shvatam da se bliži skončanje naše, i nad svom zemljom zbog bezakonja ljudskog. 26 I sada Gospode, šta je pojava deteta ovog, i šta je sud njegov, i šta da činim sa njim? Da li će se i on biti priključen pogibelji našoj? – 27 I ču Gospod Nira, i javi mu se u viđenju noćnom, kazujući mu: »Nire, velika bezakonja nastupiše na zemlji; mnoga od njih su nepodnošljiva. I eto, Ja ću sada dopustiti pogibiju veliku na zemlji. I izginuće svako biće zemaljsko, 28 a za dete se ne brini, Nire, jer ću uskoro poslati Mihaela, arhistratega Mojeg, i uzeće dete, i smestiće ga u Raj Edenski u pokolenje gde Adam ranije boravljaše sedam godina, imajući Nebesa otvorena sve do sagrešenja. 29 I dete ovo neće propasti u pokolenju ovom koje će postradati. Kao što Ja pokazah, Melhisedek će biti žrec sveštenički i postaviću ga da bude glva bivšim jerejima.«
30 I prenu se Nir od sna svog, i blagoslovi Gospoda, koji mu se javio, rekavši: »Blagosloven Gospode, bože otaca mojih, koji mi kaza kako stvori jereja velikog u dane moje u krilu Sopanime, žene moje. 31 Kako ne imadoh drugo dete u porodu ovom, neka bude jerej veliki, jer on je sin moj i služitelj Tvoj, i Ti si Bog Veliki, pošto se pridruži služiteljima svojim i jerejima velikim sa Setom i Enosom, i Rusijem, i Amilamom, i Prasidamom, i Malelejmom, i Serohom, i Arusapom, i Alemom, i Enohom, i Metusalamom, i sa mnom, robom tvojim Nirom. I Melhisedek neka bude glava dvanaestorici nas jereja koji bejasmo ranije. I opet u rodu poslednjem neka bude drugi Melhisedek početak dvanaestorice jereja, i posle neka bude glava svima, veliki arhijerej, Reč Božija i Sila, koja će učiniti velika čudesa i slavnija od bivših. 35 Neka on, Melhisedek, bude kralj u mestu Ahuzan, odnosno nasred zemlje, gde beše Adam stvoren, a da tu bude i poslednji grob njegov. 36 I za Tog arhijereja pisano je da će se i On pogrepsti tu gde je sredina zemlje, kao što i Adam sina svog Abela pogrebe tu kada ga ubi brat njegov Kain pošto nesahranjen ležaše tri godine, dok ne vide pticu čavku kako pogrebe ptića svog. 37 Znam da veliki metež nastupi i da će se u metežu skončati rod ovaj i nestaće sve osim Noja, brata mog, koji će se sačuvati, i posle će nastati rasadnik od plemena njegovog, i postaće narod drugi. I Melhisedek će biti drugi, glava jerejima u narodu, kraljujući i služeći Gospodu.«


Osvrt

Na osnovu nekih fantastičnih momenata u izlaganju da se zaključiti da ova epizoda sa Melhisedekom nije prevedena sa autentičnog predloška, već je proizvod kopističke “hrišćanske” literalne imaginacije. Ona za bogoslovski cilj, da nekako razložuće poveže pojavu Melhisedeka, selimskog kralja, i Isusa Hrista, novog Melhisedeka, kralja Novog Izraela.


Viđenje Avrahama kod Aleksandara Polihistora

Ukratko o ovome viđenju

Kod Eusebija (‘Priprema’, IX, 17) sačuvan je fragment Aleksandra Polihistora (‘O Judejcima’), koji se poziva na Eupolemovu (Eypolemos) knjigu ‘O Judejcima Asirije’ (Peri IoydaiMn ts Assyrias), te se precizira Avrahamova bogougodna upućenost u zvezdočatstvo.

Helenski tekst
(Praeparatio evangelica, IX, 17)

2 Eu)po/lemoj de e)n t%˝ periě ąIoudaiżwn th=j ąAssuriżaj fhsiě po/lin Babulw˝na ...


Prevod

Eupolem u svojoj knjizi ‘O Judejcima u Asiriji’ kazuje da je Babilon grad bio najpre ustanovljen od onih koji su umakli od Potopa /kataklysmoý/, i da oni behu divovi /gígantas/, i izgradiše Kulu čuvenu u historiji.
Međutim, kada ova bejaše bila porušena od dela Božijeg, giganti behu raspršeni nad čitavom zemljom. I u desetom pokolenju, kazuje on, u Kamarinu, gradu Babilonijskom, (koji neki zovu grad Uria /Oyríen/, i koji je po tumačenju grad haldejaca) |u trinaestom pokolenju|, rođen je Avraham, koji je nenadmašen od svih ljudi u plemenitosti i mudrosti, koji je takođe izumitelj u astrologiji i haldejskoj veštini /eyreín/, i ugoden Bogu dobro po svojoj revnosti prema pobožnosti.

Viđenja Jovana Krstitelja u 'Evanđelju po Luci'

Ukratko o ovim viđenjima

Helenski tekst 1

('Luka', 1:5-25.57-80. – Priređeno prema: The Greek New Testament. Ed.: K. Aland, M. Black, C. M. Martini, B. M. Metzger and A. Wikgren. Wu+rttemberg Bible Society. Stuttgart, 1968.)

5 ąEge/neto e)n taiÍj h(me/raij ¸Hr%Żdou basile/wj th=j ąIoudaiżaj i¸ereu/j tij o)...


Prevod

5 U vreme Heroda kralja judejskog beše jedan sveštenik po imenu Zaharija, od Abijinog razreda, i njegova žena od Aronovih kćeri po imenu Elisabeta. 6 Oboje behu pravedni pred Bogom živeći bez mane po svim zapovestima i odredbama Gospodnjim. 7 Dete nisu imali, jer Elisabeta beše nerotkinja, a oboje behu poodmaklih godina
8 Kada je on kao sveštenik služio pred Bogom po redu svoga razreda, 9 po običaju sveštenstva pade na njega kocka da uđe u Hram Gospodnji i okadi, 10 a za vreme kađenja sve mnoštvo naroda molilo se napolju. 11 Tada mu se pojavi Anđeo Gospodnji stojeći s desne strane kadionog žrtvenika. 12 Videvši ga Zaharija se uznemiri i strah ga spopade. 13 Ali mu anđeo reče: »Ne boji se, Zaharija, jer je uslišana tvoja molitva i tvoja žena Elisabeta rodiće ti sina, a ti treba da mu nadeneš ime Jovan. 14 Radovaćeš se i veselićeš se, i mnogi će se obradovati njegovom rođenju. 15 Jer će biti velik pred Gospodom, neće piti ni vina ni žestoka pića, a Duha Svetoga napuniće se još u utrobi svoje majke, 16 te će obratiti mnoge Izraelove sinove njihovom Gospodu Bogu. 17 On će ići pred Njim u Ilijinom Duhu i Sili, da obrati srca otaca prema deci i nepokorne na pravedničku razboritost, da pripremi Gospodu narod spreman.« - 18 Zaharija pak reče Anđelu: »Po čemu ću to poznati? Ja sam, naime, star a i žena mi je zašla u godine.«19 - Odgovori Anđeo i reče mu: »Ja sam Gabriel koji stoji pred Bogom, i poslan sam da govorim s tobom i da ti javim ovu radosnu vest; 20 i, evo, onemećeš i nećeš moći da progovoriš do onoga dana kada će se ovo dogoditi, zato što nisi poverovao mojim rečima koje će se ispuniti u svoje vreme.« - 21 A narod je iščekivao Zahariju i čudio se što se dugo zadržao u Hramu /= Svetinji/. 22 A kada je izišao, nije mogao da im govori, i uvideše da mu se neko javio u Hramu. I on im davaše znake glavom i osta nem.
23 I kad se navršiše dani njegove službe, ode domu svome. 24 A posle ovih dana zače njegova žena Elisabeta i krila se pet meseci govoreći: 25 »Tako mi je učinio Gospod u vreme kada pogleda na mene da ukloni moju sramotu među ljudima.«
Ŕ...Ŕ
57 Elisabeti pak dođe vreme da rodi, i rodi sina. 58 I čuše njeni susedi i rođaci da joj je Gospod ukazao veliku milost, te se radovahu s njom. 59 A u osmi dan dođoše da obrežu dete, i nazivahu ga Zaharija - po imenu njegovog oca. 60 Ali njegova majka progovori i reče: »Ne, nego će se zvati Jovan.« - 61 Rekoše joj: »Nema nikoga u tvojoj rodbini koji se tako zove.« - 62 I namagnuše ocu njegovom da kaže kako bi on želeo da se dete zove. 63 I zatraži daščicu za pisanje pa napisa: »Jovan je njegovo ime.« - I svi se začudiše. 64 A njegova usta i jezik se odmah otvoriše pa govoraše slaveći Boga. 65 I strah obuze sve njihove susede, te se u svem brdovitom kraju Judeje govorilo o svemu ovome, 66 pa svi koji su čuli primiše to u svoja srca govoreći: »Šta će to biti od ovoga deteta? Jer ruka Gospodnja beše s njim.«
67 A Zaharija, otac njegov, napuni se Duha Svetoga i izgovori proročke reči: 68 »Neka je blagosloven Gospod Bog Izraelov što je posetio i iskupio svoj narod, 69 i podigao nam rog spasenja u Domu Svoga služitelja Davida, 70 kao što je obrekao od davnine kroz usta proroka Svojih svetih 71 spasenje od naših neprijatelja i iz ruke svih koji nas mrze, 72 da učini milost našim očevima i da se seti svoga svetog Saveza, 73 zaveta kojim se zavetovao ocu našem Avraamu, da će nam dati 74 da mu služimo bez straha izbavljeni od neprijateljske ruke 75 u svetosti i pravednosti pred Njim u sve naše dane. 76 A ti, dete, zvaćeš se prorok Svevišnjega; jer ćeš ići pred Gospodom da pripremiš puteve Njegove, 77 da naučiš Njegov narod da je spasenje u oproštenju njihovih grehova, 78 milosrdnim srcem našeg Boga, kojim će nas posetiti Svetlost sa Visine, 79 da zasvetli onima što sede u mraku i senci smrti, da uputi naše noge na put mira«.
80 A dete je raslo i jačalo duhom, i bejaše u pustinji do dana njegovog istupanja pred Izrael.


Osvrt

Pri Jerusalimskom Hramu Isusovog vremena postojali su razredi (kolegijumi) dvostrukog sveštenstva: krvnog i beskrvnog, spoljašnjeg i unutarnjeg (posvećeničkog, istinskog Aronovog, Levitskog i Cadokovog); prvi su služili spoljašnjem žrtveniku u dvorištu, a drugi kadionom žrtveniku u Svetinji; prvi su prinosili svakidašnju krvnu žrtvu (čiji ostaci su se prodavali narodu, postavši tako hramski mesari) a drugi su prinosili svakidašnju beskrvnu, zakonsku žrtvu, onako kako je bilo i na početku, pod Melhisedekom i Mojsijem. Jasno je da je krvno, mesarsko sveštenstvo bilo zapravo služiteljski postmojsijevski uzurpator u Hramu, koji je se legitimisao i održavao zahvaljujući falsifikovanim mojsijevskim knjigama.

Aronovsko nazirejsko sveštenstvo (a od Arona, po majci, je i Jovan vodio poreklo – Panarion, haer. 30, 3) bilo je razvrstano na 24 razreda (baš kao i nazovi levitsko, krvno sveštenstvo); svake sedmice je dolazilo do promene razreda koji bi obavljao prinošenje svagdašnje kadione svete žrtve u Hramu: »Aronovi su sinovi imali svoje razrede.« ('Letopisi', I, 24:1, v.: 24.4-19.31) – Zaharija, Jovanov otac, pripadao je osmom, Abijinom razredu (I, 24:10).

Licimere i krvoloke među Judejima Gospod opominje i naznačuje im da će njihovo tvrdokorničko pokolenje čeka strašan Gnev Božiji, što je se najbolje pokazalo u stradanju Jerusalima pod rimskom opsadom: »Zmije, zmijski porode, kako da pobegnete od osude paklene? Zato, evo vam šaljem proroke, i mudre i književnike. Od njih ćete jedne ubiti i raspeti, a druge šibati u vašim sinagogama i goniti od grada do grada, da dođe na vas sva pravedna krv, prolivena na zemlji, od krvi Abela pravednoga do krvi Zaharije sina Barahijina, koga ubiste između hrama i žrtvenika. Zaista vam kažem, sve će to doći na ovaj naraštaj.« ('Matej', 23:33-36) - Barahijin sin, čija je nedužna krv prolivena između Hrama i krvnog žrtvenika, svakako je nazirej i pravednik Zaharija, otac Jovana Krstitelja ('Matej', 23:35). Po 'Jakovljoveom Protoevanđelju' Zaharija je ubijen ne između Hrama i krvnog dvorišnog žrtvenika, već u samome Hramu, u Svetinji, između Svetinje i kadionog žrtvenika gde je i kâd razgorevao i molio se Svevišnjem: »Kako on, pak, odocni sa izlaskom /iz Svetinje/, svi oni /=nazirejski sveštenici iz njegovog razreda/ behu zastrašeni; jedan od njih se osmeli i uđe unutra /u Svetinju gde je kadioni Žrtvenik/, i vide pokraj Žrtvenika zgrušanu krv. A jedan Glas /sa Neba/ progovori: „Zaharija je ubijen i krv njegova neće biti obrisana sve dok ne dođe njegova osveta.“ - I kada on ču ovu reč, uplaši se, i izađe i izvesti sveštenike /šta je video i čuo/. I oni se osmeliše i uđoše, i videše šta se zbilo. I daske /plafona i zidova/ Hrama zaškripaše, i njihove zavese se rascepiše od vrha do dna. I njegovo telo ne nađoše, već samo pronađoše krv njegovu preostalu na kamenu.« (24:2-3) Zahariju u kadionoj službi, po ovom viđenju, zamenio je pravedni i vidoviti nazirej Simeon (16:27), kome je Duh Sveti obećao da neće videti zemaljsku smrt pre nego što vidi Pomazanika Gospodnjeg ('Luka', 2:26). – Pseudo-'Nazarensko evanđelje' umesto imena Bar-Ahija (iz 'Matej', 23:35), oslonjeno na izveštaj iz 'Druge knjige letopisâ' (24:20-21) stoji ime Bar-Jehojad‘a: »U Evanđelju koje koriste nazareni, umesto reči „sina Barrahijina“ nalazimo reč „sina Jojadina“. Najprostija braća između nas među razvalinama hrama i žrtvenika, ili pri ulazu na vrata, koja vode u Siloam, pokazuju crveno kamenje i uobražavaju da su oni obliveni krvlju Zaharije.« (Hijeronim: Commentarii in evangelium Matthaei, na 23:35) Iz Isusovih reči jasno je da se ukazno cilja na širi vremenski period u kome su Božiji poslanici i glasnici trpeli progon u Izraelu, gde je i najviše svetlonoša utelovljeno, tako da se očigledno ovde misli na oca Jovana Krstitelja.

Sveštenicima koji su služili Žrtveniku i u Hram pristupali »najstrože je bilo zabranjeno da piju vino« ('Judejski rat', V, 5, 7), što je jedna od nazirejskih tekovina. Anđeo Gospodnji za Preteču naznačuje njegovoj majci da »neće piti ni vina ni žestoka pića /oínon kaí síkera/.« ('Luka', 1:15). Redaktori su dakako izbacili naznaku da neće jesti ni mesa. Istinski Božiji posvećenici su se celog života uzdržavali od žestokog pića i mesa, čak više imali su urođenu odbojnost prema takvoj nečasnoj i grešnoj ishrani.

Za dečaka i mladića Jovana (hebr.: Jochanan; grč.: JManns) kasnije nazvanog Krstitelj (hebr.: ha-Metabbel; grč.: ho Baptists), kaže se da je do pojavljivanja pred Izraelom obitavao u pustinji. Dakako među pustinjake esene, čiji će jednom i poglavar postati. Eseni su usvajali duhovno darovitu decu koja su izgubila jednog ili oba roditelja, a to je bio slučaj sa Jovanom, čiji je otac – Zaharija, uz to bio i nazirej.

Eseni, koji su u pustinji pripremali Gospodu put ('Pravilnik zajedništva', 8:13-14, 9:19-20), očekivali su da Izraelu, pred Posletak, dođu dva Pomazanika: sveštenički i kraljevski: »I neka niko od Saveta Zakona ne pođe putem tvrda srca jer će im biti suđeno po prvim zakonima kojima su se počeli pripadnici Zajedništva podvrgavati, sve do dolaska proroka i pomazanikâ Aaronovih i Izraelovih.« ('Pravilnik Zajedništva', 9:9-11; v.: 'Damašćanski savez', 14:19) – Upravo u pojavi Isusa Nazarena, Sunca Sveta, i Jovana Preteču, novog Ilije koji je Gospodu pripremio put, i poput Meseca ponizno odražavao Njegovu Slavu, ta očekivanja su se verno obistinila. Jovan Preteča svedoči za Mesiju-Kralja, za Sveto Izlazeće Sunce: »On treba da raste, a ja da se umanjujem.« (’Jovan’, 3:30)

Sam Jovan sebe nije nazivao Pomazanikom Božijim, opovrgavajući uz to da je i on onaj Veliki Prorok u Izraelu koga je najavio još Mojsije: »Ovo je Jovanovo svedočanstvo, kada Judeji iz Jerusalima poslaše k njemu sveštenike i levite da ga zapitaju: „Ko si ti?“ – I prizna i ne poreče, te ispovedi: „Ja nisam Hristos.“ - Tada ga zapitaše: „Šta dakle? Jesi li ti Ilija?“ - On reče: „Nisam.“ – „Jesi li Prorok /koga je najavio Mojsije/? - I odgovori: „Ne.“ - Onda mu rekoše: „Ko si? - da možemo odgovoriti onima koji su nas poslali; šta kažeš za sebe? “ - „Reče: Ja sam glas onoga što viče u pustinji: Poravnite put Gospodnji, - kao što reče prorok Isaija“.« ('Jovan', 1,19-23)

Iz činjenice da je Jovan imao mnoge učenike isposnike, da je bio cenjen i u judejskome narodu, očigledno pokazuje da je on bio prvi čovek esenskog redovništva. Kao što smo videli, neki od Jovanovih učenika, podstaknuti samim Jovanovim rečima, postali su prvi Isusovi sledbenici. I Jovan i Isus objavljivali su Radosnu vest, Evanđelje o Kraljevstvu Božijem na novoj, preobraženoj zemlji, koju će naslediti novi, preobraženi ljudi, koji su okajali svoje grehe.

Helenski tekst 2
(Luka, 3:1-22. Ver.: 'Matej', 3:1-17; 'Marko', 1:1-11. – Priređeno prema: The Greek New Testament. Ed.: K. Aland, M. Black, C. M. Martini, B. M. Metzger and A. Wikgren. Wu+rttemberg Bible Society. Stuttgart, 1968.)

1 ąEn eĂtei de pentekaideka/t% th=j h(gemoniżaj Tiberiżou Kaiżsaroj, h...




Latinski tekst
(Vulgata - Evangelium secundum Lucam, 3:1-22 Priređeno prema: Biblia Sacra Vulgatae editionis. Ex tribus editionibus Clementinis critice descripsit, dispositionibus logicis et notis exegeticis illustravit, appendice lectionum Hebraicarum et Graecarum auxit P. Michael Hetzenauer. Ratisbonae et Romae: Sumptibus et typis Friderici Pustet, 1914.)

1 Anno autem quintodecimo imperii Tiberii Caesaris, procurante Pontio Pilato Iudaeam, ...



Prevod (sa helenskog)

1 A u petnaestoj godini vlade cara /grč: kaísaros – kajsaros, kesaros/ Tiberija, kada je Pontije Pilat upravljao Judejom, i Herod četverovlasnik Galilejom, a njegov brat Filip kao četverovlasnik nad Iturejom i Trahonitidom, pa Lisanija kao četverovlasnik nad Abilenom, 2 kada su Hana i Kajafa bili prvosveštenici, reče Bog Zaharijinom sinu Jovanu u Pustinji. 3 I on dođe u svu jordansku okolinu propovedajući pokajničko krštenje za oproštenje grehova, 4 kao što je napisano u 'Knjizi reči proroka Isaije': »Glas onoga što viče u pustinji: “Pripremite put Gospodnji, poravnajte staze njegove. 5 Neka se ispuni svaka dolina i svaka gora i brežuljak neka se slegne, i što je krivo neka bude pravo i neravni putevi neka budu glatki. 6 I svako će videti Spasenje Božije”. /40:3-5/«
7 Narodu pak, koji je izlazio da ga on krsti, govorio je: »Zmijski porode, ko vam je ukazao da izbegnete predstojeći gnev? 8 Donesite, dakle, rodove dostojne pokajanja; i nemojte sad govoriti u sebi: “Imamo oca Avraama.” Jer vam kažem da Bog može od ovoga kamenja podići decu Avraamu. 9 Već i sekira leži kod korena drveća. Stoga se odseca i baca u vatru svako drvo koje ne rađa roda dobra.«
10 A narod ga je pitao: »Šta onda da radimo?« 11 On im odgovori i reče: »Ko ima dve haljine neka dâ onome koji nema, i ko ima hrane neka čini isto tako.« 12 - A dođoše i carinici da se krste i rekoše mu: »Učitelju, kako da postupimo? « - 13 On im reče: »Ne tražite ništa više od onoga što vam je određeno. « 14 - A pitali su ga i vojnici: »Šta da činimo mi?« - I reče im: »Ne zlostavljajte nikoga i ne optužujte lažno, i budite zadovoljni svojom platom.«
15 Kako je narod iščekivao i svi razmišljahu u srcima svojim o Jovanu, da nije on Hristos, 16 Jovan odgovori svima: »Ja vas krštavam vodom; ali ide jači od mene, Kome ja nisam dostojan da odrešim remena na obući Njegovoj /'Matej', 3:11 - ... Kome nisam dostojan da ponesem obuću /; on će vas krstiti Duhom Svetim i Ognjem. 17 U ruci Njegovoj je lopata, da očisti Svoje gumno i skupi pšenicu u Svoju žitnicu, a plevu će spaliti neugasivim ognjem.«
18 I tako je objavljivao Radosnu vest narodu napominjući i mnogo šta drugo. 19 A Herod četverovlasnik, koga je on ukoreo zbog Herodijade, žene njegovog brata, i za sva zla koja je Irod počinio, 20 dodade na sve još i ovo: zatvori Jovana u tamnicu.
21 A kad se sav narod krstio, pa se krstio i Isus i molio Bogu, otvori se Nebo, 22 te siđe Duh Sveti na Njega u telesnom vidu kao golub, i ču se Glas s Neba: »Ti si Sin Moj ljubljeni, Ti si po volji Mojoj.«


Osvrt

Jovan kao Mesijin Preteča u Judejskoj pustinji (blizu Mrtvog mora) nastupa u petnaestoj godini vladavine cara Tiberija; dakle ako je Tiberius Caesar Augustus počeo da vlada 19. septembra 14. g. ne., onda njegova petnaesta godina vladanja počinje 19. septembra 28 g. ne. a okončava se 18. septembra 29. g. ne. U to vreme Kajafa i Hana su bili prvosveštenici: Kajafa (hebr.: Josef Qajjaf’a) prvosveštenik Hrama (18.-36. g. ne.) a Hana (aram.: Chanan bar-Šeth), bivši prvosveštenik Hrama: 6.-15. g., bio je verovatno pročelnik Sinedriona, judejskog Velikog Veća. Jovan krštava u donjem toku Jordana; na obalama Jordana je se i veliki karmelski prorok Ilija preobrazio i vazneo u Nebo: »I dok su tako išli i razgovarali, gle: Ognjena Kola i Ognjeni Konji /= Keruvi/ stadoše među njih i Ilija u Vihoru uziđe na nebo.« ('Kraljevi', II, 1:11) Jovan Krstitelj, koji je pozivao na preumljenje i pokajanje, na preobraženje duha, delovao je u Ilijinom Duhu (pa su mnogi mislili da je on utelovljenje Ilije – 'Matej', 11:14; 'Marko', 6:15; 'Jovan', 1:21; cp.: 'Malahija', 4:5), kao što je tako posle Ilije (koji je imao 50 učenika-proroka) delovao i njegov pomoćnik prorok Elišej (II, 1:9.13); velikog proroka Mojsija (za koga se kaže da je imao 70 učenika-proroka) u profetskom vođstvu nasledio je Jošua sin Nunov, Mojsijev pomoćnik. Za Jovana Krstitelja, najvećeg proroka rođenog od žene, kako već sam Isus ukazuje za njega, znamo da je imao brojne učenike; neke od njih Isus je pozvao da budu Njegovi Učenici i Apostoli: »Sutradan opet stajaše Jovan i dvojica od njegovih učenika, i kad pogleda na Isusa koji je prolazio, reče: »Gle, Jagnje Božije.« I čuše ga dvojica učenika kako govori pa pođoše za Isusom. A Isus se obazre i videvši ih da idu za njim, reče im: »Šta tražite«? - A oni mu rekoše: »Rabi (što će reći: ''učitelju''), gde stanuješ?« - Reče im: »Dođite pa ćete videti.« - Tada dođoše i videše gde boravi, te ostaše kod Njega onaj dan; beše oko desetoga časa. Andreja, brat Simona Petra, beše jedan od one dvojice što su čuli od Jovana i pošli za Isusom.« ('Jovan', 1:35-40) - Jovanovi učenici, eseni, bili su inače i veliki isposnici, kao i sam Jovan ('Matej', 11:18), i zbog toga su jako uvažavani u narodu ('Matej', 9:14; 'Marko', 2:18; 'Luka', 5:33) – Zavidljivim i zajedljivim farisejima inače nije bilo pravo što je Isus, poglavar nazarenskog reda, stekao više učenika i sledbenika nego Njegov rođak (cp.: 'Luka', 1:36) Jovan Krstitelj ('Jovan', 4:1), poglavar esenskog reda. Kada su Judejci pokušali Jovana da okrenu protiv Isusa, kazujući mu da pridobija mnoge učenike, od kojih su neki dakako bili i Jovanovi, ovaj im znalački ukazuje da je njegova uloga pred Bogom upravo ta da se Hristovo Svetlo ponajpre pokaže i osvedoči pred svetom: »... Dođe Isus sa svojim učenicima u Judeju, onde je boravio s njima i krštavao. A i Jovan je krštavao u Enonu kraj Salima, jer je tamo bilo mnogo vode, i ljudi su dolazili i krštavali se; Jovan još ne beše bačen u tamnicu. Tada nasta raspra između Jovanovih učenika i jednog Judejina oko očišćenja. I dođoše Jovanu i rekoše mu: “Rabi, Onaj što beše s tobom s one strane Jordana, za Koga si ti svedočio, vidi, On krštava, i svi idu k Njemu.” - Odgovori Jovan i reče: “Ne može čovek ništa uzeti, ako mu nije dano sa Neba. Vi ste mi sami svedoci da sam rekao: Ja nisam Hristos, nego sam poslan ispred Njega. - Ko ima mladu mladoženja je; a mladoženjin prijatelj, koji stoji i sluša ga, veoma se raduje što čuje mladoženjin glas. Ova moja radost se, dakle, ispunila. On treba da raste, a ja da se umanjujem.« (3:22-30) – Jednom drugom, kasnijom prilikom, Jovan šalje dvojicu svojih učenika Isusu Hristu, Svetome Mladoženji, kako bi Ovaj i sam potvrdio da uistinu jeste očekivani Mesija i Prorok koga je najavio Mojsije: »... Jovan dozva dvojicu od svojih učenika, posla ih Gospodu pitajući: „Jesi li ti Onaj koji treba da dođe, ili da čekamo drugoga?“ - Kada su pak ovi ljudi došli k Njemu, rekoše: „Jovan Krstitelj nas je poslao k tebi i pita: Jesi li ti Onaj koji treba da dođe, ili da čekamo drugoga?“ - U taj čas je izlečio mnoge ljude od bolesti, muka i zlih duhova, i mnogim slepima darovao vid. Njima pak odgovori: „Idite, javite Jovanu šta ste videli i čuli: slepi ponovo gledaju, hromi hodaju, gubavi se čiste, gluvi čuju, umrli ustaju, siromašnima se propoveda Evanđelje; i blažen je koji se ne sablazni o Mene.“ - A kad su Jovanovi poslanici otišli, poče Isus da govori narodu o Jovanu: „Šta ste izišli u pustinju da vidite? Trsku koju vetar ljulja? Nego šta ste izišli da vidite? Čoveka obučena u meke haljine? Gle, koji nose sjajne haljine i žive u raskoši, na kraljevskim dvorovima su. Ili šta ste izišli da vidite? Proroka? Da, kažem vam, i više od proroka. To je onaj za koga je napisano: Gle šaljem svoga vesnika pred lice Tvoje, koji će pripremiti Tvoj put pred Tobom /'Malahija', 3:1/. - Kažem vam, među rođenima od žena niko nije veći od Jovana; a najmanji u Kraljevstvu Božijem veći je od njega.“ - I sav narod koji je čuo, pa i carinici priznaše pravednost Božiju, te se krstiše Jovanovim krštenjem. A fariseji i zakonici odbaciše ono što je Bog hteo da učini s njima, i ne primiše njegovo krštenje.« ('Luka', 7:18-30)

Za Hrista Božijeg, Prvosveštenika Crkve i Kralja Božijeg Izraela, Jovan Preteča ukazuje da će ponajprije krstiti Duhom Svetim i Ognjem. I uistinu, po Vaznesenju Istiniti je Svoje Bratstvo krstio Ognjenim Duhom, pomazao ih i krunisao ih za kraljeve Svoga Kraljevstva: »I odjednom nasta huka sa neba kao kad duva silan vetar, te ispuni sav dom u kojem su sedeli. I pokazaše im se jezici koji se razdeliše, kao da su od vatre, pa se na svakog od njih postavi po jedan.« ('Dela', 2:2-3) – No, Isus je, poput Jovana, za vreme zemaljskog življenja krstio i vodom: »... Dođe Isus sa svojim učenicima u Judeju, onde je boravio s njima i krštavao.« ('Jovan', 3:22) – Jovanovo krštenje, krštenje vodom, poznavali su i egipatski redovnici terapeuti; Apolos Aleksandrinac je verovatno bio jedan od njih: »U Efes, međutim, dođe jedan Judejin po imenu Apolos, rodom Aleksandrijac, rečit čovek i dobro upućen u 'Pisanija'. On je bio poučen u nauci Gospodnjoj, pa je svojim vrlim duhom govorno i učio tačno o Isusu, iako je znao samo Jovanovo krštenje.« ('Dela', 18:24-15) – U Efesu je Pavle naišao i na Božije posvećenike koji su takođe poput Apolosa poznavali samo pokajničko, vodeno Jovanovo krštenje: »Njima reče: „Jeste li primili Duha Svetoga kad ste poverovali?“ - Odgovoriše mu: „Nismo ni čuli da postoji Duh Sveti.“ - Reče im još: „U ime čega ste kršteni?“ - A oni rekoše: „U ime Jovanovog krštenja.“ - Na to Pavle reče: „Jovan je krstio pokajničkim krštenjem govoreći narodu da poveruje u Onoga koji za njim dolazi, to jest u Isusa.“ - Kad to čuše, krstiše se u Ime Gospoda Isusa. I kad je Pavle položio ruke na njih, siđe Duh Sveti na njih, pa govorahu jezicima i prorokovahu.« (19:2-6) – Kao što je Jovan Prorok Hristu pripremio evanđeoski put, tako će na kraju starog sveta sveta veliki Lažni Prorok pripremiti put velikome Antihristu, Zveri ('Otkrivenje', 13:12, 19:20).

Za isposnika Jovana Preteču kaže se da je se hranio prevashodno “skakavcima” i divljim medom. To skakavac-drvo je biljka melagrom, čiji ukusni plodovi nalikuju skakavcima, pa je po tome i sama biljka nazvana – 'skakavac'. Ne razumevši šta se tačno misli pod 'skakavcima', odstupnici ebioniti, koji su bili vegeterijanci, helenski naziv za 'skakavac' – akrís u svome Evanđelju preimenovali u egkrís ('lepinja', cp.: 'Izlazak', 16:31): »Hrana njegova beše divlji med sa ukusom mane, kao /što su medene/ lepinje u ulju – hMs egkrís en elaíM.« (Epifanije: Panarion, haer., 30, 13)

Svako onaj ko je priznavao Božiju Pravednost i prihvatao življenje u Svetlosti, on je i dopuštao da ga Jovan krsti u tekućoj vodi. Tako je Isus, iako čist od greha, dao znamenje početka predanog življenja, odnosno prepustio je se Jovanovom krštenju, da bi ispunio sve što je pravo, sve što je Bog odredio. Na Jordanu Isus nije kršten samo zemaljskom vodom, već i Nebeskom Vodom, pomazan je Duhom Istine i Dobrote, potvrđen kao Božiji Mesija, kao jedno sa Ocem, te je s punim pravom mogao da otpočne Svoju bogonosnu službu.

Za Jovana se inače kaže da je najpre krštavao u Betabari (’·¸±±˛±Á¬, lat.: Bethabara; v.: Eusebije – Jeronim: Onomasticon, 246 - 58) s one strane Jordana ('Jovan', 1:28 – cod.: C2, K, T; v.: 10:40), a potom u Enonu kraj Salejma - Salima /grč.: Saleim; lat.: Salem/, gde je bilo mnogo vode (3:23). U drevnoj topografiji Palestine poznata su najmanje dva Salima: Salim ('mir', 'miran') je stari naziv za Jerusalim – Urusalim (Jerušalajim) – Jevus ('Postanak', 14:8; 'Psalmi', 76:2); drugi Salim je se nalazio na Jordanu blizu Skitopolisa (12 km jugoistočno). Na svome hodočašću monahinja Eterija u Salimu je videla bazen i vrt svetog Jovana – hortus sancti Johanni (Peregrinatio ad loca sancta, 15, 3).

Inače helenski naziv za umivanje (hebr.: rachac) kroz krštenje – ho baptismos, ukazuje na radnju pogruženja, potpunog potapanja u vodu.


Viđenje Jovana Krstitelja u 'Evanđelju po Marku'

Ukratko o ovom viđenju


Helenski tekst
('Marko', 6:14-29. Ver.: 'Matej', 14:1-12; 'Luka', 9:7-9. – Priređeno prema: The Greek New Testament. Ed.: K. Aland, M. Black, C. M. Martini, B. M. Metzger and A. Wikgren. Wu+rttemberg Bible Society. Stuttgart, 1968.)

14 Kaiě hĂkousen o( basileuj ¸Hr%Żdhj, faneron gar e)ge/neto to oĂnoma au)tou=, ...


Neoaramejski (sirijski) tekst
(Pešitta, 'Marko', 6:14-29. – Priređeno prema: The New Testament in Syriac. Ed. G. H. Gwilliam, J. Pinkerton and R. Kilgour. British and Foreign Bible Society, Oxford University Press. London, 1920.)


0ndm9m Nnxwy 0wh rm0w hm4 ryg hl 0wh (dyt0 (w4y L9 0klm Sdwrh (m4w 14
...


Prevod (sa helenskog)

14 I ču kralj Herod /za Isusa/, jer se Njegovo ime razglasi, i reče: »Jovan Krstitelj je ustao iz mrtvih, pa zato deluju /čudesne/ sile u Njemu.« - 15 Drugi pak govorahu da je Ilija; a neki govorahu da je Prorok, kao jedan od proroka. 16 A Herod čuvši reče: »Jovan, kome sam odrubio glavu, on usta iz mrtvih.«
17 Irod, naime, /prethodno/ posla i uhvati Jovana, te ga sveza u tamnici zbog Herodijade žene brata svoga Filipa, što se oženi njome. 18 Jer Jovan govoraše Herodu: »Ne smeš ti imati žene brata svoga.« 19 A Herodijada beše kivna na njega i htede ga ubiti, ali nije mogla. 20 Jer se Herod bojaše Jovana, znajući ga kao čoveka pravedna i sveta, te ga čuvaše. I saslušavši ga beše u neprilici; ipak ga je rado slušao. 21 I kada dođe pogodan dan, kada Herod na svoj rođendan priredi čast svojim velikašima, časnicima i prvacima galilejskim, 22 uđe Herodijadina kći, te zaigra i ugodi Herodu i sustolnicima. A kralj reče devojci: »Zatraži od mene što god hoćeš i daću ti.« - 23 I zakle joj se: »Što god zaišteš od mene daću ti - do polovine svoga kraljevstva.« - 24 Ona pak izišavši reče svojoj majci: »Šta da zatražim?« - A ona reče: »Glavu Jovana Krstitelja.« - 25 I odmah ušavši brzo kralju zaiska govoreći: »Hoću da mi odmah daš na tanjiru glavu Jovana Krstitelja.« - 26 I sneveseli se kralj vrlo, ali zbog zakletve i gostiju ne htede da je odbije. 27 I odmah posla kralj dželata i naredi da donese Jovanovu glavu. I otišavši odseče mu glavu u tamnici, 28 i donese njegovu glavu na tanjiru i dade je devojci, a devojka je dade svojoj majci. 29 A učenici njegovi čuvši dođoše i uzeše njegovo telo i metnuše ga u grob, /pa dođoše i javiše Isusu. – 'Matej', 4:12/


Osvrt

Preotimanje i preuzimanje Filipove žene od strane Heroda Antipe (sina Heroda Velikog iz njegovog braka s Maltisom), vladara nad Galilejom i Perejom (4. g. se. – 39. g. ne), sina Heroda Prvog, sa kojom je tetrarh Filip imao decu, bilo je prema Mojsijevom Zakoniku nezakonito dok je Filip bio u životu. A tetrah Filip (Herod Boet) umro je 34. g. ne. u Julijadi: »... U dvadesetoj godini Tiberijevog vladanja umro je i brat tetrarha Heroda, Filip ...« ('Judejske starine', XVIII, 4, 6). Jovan Krstitelj nije odobravao skandalozan i sablažnjiv brak između Heroda i Filipove žene (Herodijade, kćerke Aristobula, unuka Heroda Velikog iz njegovog braka sa Marijamnom I), koji je povukao i nepotreban boj sa nabatejskim (partskim) kraljevstvom i izginuće mnogih, i zbog svoga prigovaranja, koje je i na razmišljanje i negodovanje naroda ostavljalo odjeka, bio je zatvoren u graničnu tvrđavu Maheru (prvobitno podignutu od Aleksandra III Makedonskog, istočno od Mrtvoga mora, na rubu Antipine i Haretine zemlje), gde mu je i odsečena glava na zahtev razuzdane Herodijadine kćeri Salome, Antipine nećakinje, odnosno na podgovor njene majke ('Starine', XVIII, 5, l-2). Nešto kasnije, 39. g. ne., pohlepnog Heroda Kesar je osudio na progonstvo u Lugdunum (Lion) u Galiji, Hispaniji (ibid., XVIII, 7, 2; 'Rat', II, 9, 6).

Po talmudskom traktatu 'Očevi' kada je znameniti judejski zakonik Hilel zapazio nečiju glavu kako pliva maticom reke, izustio je profetski: »Utopiše te, jer si ih utapala; na kraju će oni koji te utopiše biti utopljeni.« (2, 7) Ako bi se ovo primenilo na pogubljenog Jovana, imali bi anahronu situaciju, jer je Hilel Babilonac u to vreme već bio mrtav. – Letopisac iz Samarije Abu-l-Fath, upućen u judejska i arapska predanja, u XIV stoleću, u 'Hronici Samarije' ukazuje za Isusovo stradanje i raspinjanje u Jerusalimu: »I ja sam našao u starom jevrejskom letopisu da su s Njim raspeti dvojica, i da je, učenik Jasu uzeo glavu Jovana Krstitelja, ubijenoga rukom Heroda iz Sebastije.«


Viđenje Jovana Krstitelja u Flavijevim 'Judejskim starinama'

Ukratko o ovom viđenju

Sa hrišćansko-povesnog gledišta Flavijeve 'Starine' su značajne jer se osvrću i na lik Jovana Krstitelja, te Jakova, Isusovog brata. One Jovanovo pogubljenje predstavljaju iz jednog drugog ugla, nego evanđeljski tekstovi, odnosno redakcije.


Helenski tekst
(Antiquitates Judaicae, XVIII, 5, 2 – XVIII, prgi. 116-118 . Priređeno prema: Flavii Iosephi opera. Edidit et apparatu critico instruxit Benedictus Niese. Vol. IV. Apud Weidmannos. Berlin/Berolini, 1890.)

Tisiě de tw˝n ąIoudaiżwn e)do/kei o)lwle/nai ton ¸HrwŻdou straton u(po tou= ...



Prevod

Pojedini Judejci, uostalom, smatrali su da je propast Herodove vojske došla od Boga, i da je vrlo pravedna, kao kazna za ono što je on učinio protiv Jovana, koji je nazvan Krstitelj. Jer Herod je smakao tog valjanog čoveka, koji je savetovao Judejce da vode čestit život, da budu pravedni jedan prema drugom, i da poštuju Boga, te tako da dođu do krštenja /baptismM/; jer ovo pranje /sa vodom/ biće ugodno /apodektn/ Njemu, ne pokazuje se radi iskupljenja /tinMn/ od nekih grehova /samo/, već za očišćenje /hagneía/ svoga tela, pretpostavljajući ipak još da je duša prethodno skroz očišćena za pravednost. A pošto se /mnogi/ drugi sjatiše oko njega, jer oni se vrlo oduševiše čuvši reči njegove, Herod, koji je se pribojavao da veliki uticaj Jovana na narod (potpuno podčinjenog njemu) može dovesti do pobune (jer oni izgledahu spremni da izvrše bilo koju stvar koju bi on savetovao).Stoga je on u okovima poslan, zbog Herodove podozrive ćudi, u Maheru, tvrđavu koju sam prethodno spomenuo, i onde je pogubljen. Judejci su pak bili ubeđeni da je propast njegove vojske poslata kao kazna na Heroda pošto je Drevni želeo opametiti Heroda, i kao znak Božijeg nezadovoljstva njime.



Osvrt

Vidimo da Flavije razlog Jovanovog smaknuća nalazi ponajprije u Herodovoj zavisti na Jovanovu omiljenost u narodu, koji je se pitao da li on nije možda očekivani Mesija ('Marko', 3:15). Dok je krštavao s one strane Jordana, u Pereji, Jovan je se i našao u delokrugu vlasti Antipe, koji ga je i utamničio, i potom pogubio.

Kada je arabijski (nabatejski) vladar Hareta, poslavši vojsku prema Pereji, razbio snage Heroda Antipe, koji je njegovu kćer oterao kao ženu a posle povratka iz Rim uzeo Herodijadu, narod je taj poraz tumačio kao nebesku kaznu za ubistvo Jovana Krstitelja. Pogibija Krstitelja, kako sledi, nikako se nije mogla desiti pre Antipine ženidbe Herodijadom (34. g. ne.) i posle njegove poraza od Harete (36. g. ne.). Po Flavijevim ukazima sledi da je Jovan Preteča pogubljen oko 35. godine nove ere (kada je okončao svoj život i legat Sirije Pomponije Flak), a utamničen najkasnije 34. g. ne., dakle pet godine pošto je krstio Isusa iz Nazareta; iz ovoga se da zaključiti da je i Isus tada bio još u zemaljskom životu, odnosno da je pogubljen tek nešto kasnije – 36. g. ne., kada je se okončalo i Kajafino prvosvešteničko službovanje.

Autor 'Prve Petrove poslanice' za krštenje iznosi da »se ne sastoji u uklanjanju telesne nečistoće, nego u molbi Bogu za dobru savest - posredstvom vaskrsenja Isusa Hrista,... « (3:21) Tajinstvom krštenja oprobani i osvedočeni kandidat, koji je se opredelio za življenje u kome srastuje sa slikom Hristovog Vaskrsenja, u ranome hrišćanstvu prihvatan je u Hristovo Bratstvo.


Viđenje Jovana Krstitelja u staroruskoj 'Historiji judejskog rata'


Ukratko o ovom delu i njegovom viđenju Jovana Krstitelja

Crkvenoslovenski prevod Flavijeve 'Historije Judejskog rata' sačuvao je se u više od 30 ruskih prepisa (XV-XVIII st.) i nekoliko srpskih prepisa (XVI-XVII st.), koje se uključene u ruski protograf. Među prepisima se razlikuju dve redakcije: Hronografska i Odvojena (koja ima bitne propuste). Prevod je nastao, za hronografske zborničke potrebe, negde u južnoj Rusiji, u XII ili XIII stoleću, negde je skraćen a negde kontaminaciono dopunjen prevodiočevom maštom. O Jovanu Krstitelju, u njemu se daju dve karakteristične narativne epizode koje se ne susreću u starohelenskom izvorniku.


Staroruski tekst 1
('Istorija Judejskoj vojni', II, 383v 19 – 383g 40 - Priređeno prema: AB>@8O C459A:>9 2>9=K >A8D0 $;028O. @52=5@CAA:89 ?5@52>4. ">< I. 740=85 ?>43>B>28;8: . . 8GE0475, . . 0:5520, . !. 0@0=:>20, . . #B:8=. /7K:8 A;02O=A:>9 :C;LBC@K. >A:20, 2004.)

">340 65 =M:K8 <>g6, E>6/4H5 ?> 8N4M8 2J GN4=KEJ w456/4E. ?@8;5?82J ...


Prevod

A u ono vreme neki muž, hodaše po Judeji /odeven/ u neobične odežde. On beše metnuo na sebe vlasi od marve na one delove svoga tela koji ne behu pokriveni sa njegovom vlastitom /dugom/ kosom. I on beše naizgled divalj. On dođe Judejcima i pozva ih na slobodu, govoreći: »Bog me je poslao da vam pokažem zakonit put, sa kojim ćete biti slobodni od mnogih /vaših/ gospodara. I nad vama neće biti vladanje smrtno, već Svevišnjeg, koji me je poslao.« - I čuše to ljudi, i behu radosni. I pođe za njim sva Judeja, i svi iz okoline Jerusalima. I on ne činjaše ništa drugo za njih, izuzev što ih je potapao u jordanski tok i otpuštao ih, izlažući im da se uzdrže od grešnih dela. I biće im dan Car, spašavajući njih a ponizivši sve nepokorne, dok sam On ne bi bio on nikog pokoren. Neki se narugaše njegovim glasovima, a drugi mu poverovaše. I kada je priveden pred Arhelaja i poznavaoci Zakona behu sabrani, oni ga upitaše ko je i gde je bio do sada. A on odgovorivši reče: »Čovek sam; gde me povede Božanski Duh. Hranim se korenjem od trske i izdancima drveća.« - Kada mu zapretiše sa mučenjem ako ne prekine sa ovim rečima i delima, on pak reče: »Vi ste ti koji bi trebali da prekinete sa vašim rđavim delima i prionete Gospodu, Bogu vašem.« - I podignuvši se u besu, Simon, po poreklu esenski književnik, reče: »Mi čitamo božanske Knjige svaki dan, a ti koji si sada došao poput zveri iz šuma usuđuješ se da nas poučavaš i zavodiš narod sa tvoje bezbožne reči.« - I ustremio je se da rastrgne telo njegovo. Međutim, on /= Jovan/ ukorivši ga, reče: »Nisam vam otkrio Tajnu koja je /ovde/ među vama, jer vi niste željni toga. Stoga, onde će doći na vas neizreciva nesreća, i zbog vas i (zbog) svih ljudi.« - I ovako rekavši otide s druge strane Jordana. I kako se niko ne usudi da ga spreči, on činjaše upravo ono što je ranije radio.

Osvrt

Ovaj redaktorski pasus u starohelenskom tekstu 'Judejskih starina' trebao bi da dođe posle II, 7, 2, no njega tu nema. Njegov sadržaj otkriva ruku “hrišćanskog” interpoliste. Jovan Preteča je tobože, svagda išao u životinjskoj /= kamiljoj/ odeždi. Jovan koji je se oglasio u Pustinji, nosio je odeždu od pustinjske životinje – kamile, jer mu je ona bila najpogodnija za čest boravak u vodi, odnosno za učestala krštavanja, pogruživanja pokajnika u vodi Jordana. Neznajući da je Jovan bio esen, čak više poglavar esenskog reda, interpolator mu diskusiono suprostavlja Simona Esena, koji se u XVII, 13, 3 starohelenske verzije 'Judejskih starina' spominje kao tumač jednog Arhelajevog sna (u 384b 27 on je pak 'sadukej').

Jovanu sličan pustinjak bio je i asketa Banus (Bannoy), čijoj školi je u mladosti pristupio i Josip Flavije (Vita, 2). Ovaj starac je se odevao u drvenasto lišće, hranio je se rastinjem i divljim plodovima, te danju i noću se pogružavao u hladnu vodu osvećenja radi.


Viđenje Jakova u 'Evanđeljima'


Helenski tekst 1
( š‘¤‘ ś‘��‘™źť, 13:53-58)

53 Kaiě e)ge/neto oŔte e)te/lesen o( ąIhsou=j taj parabolaj tau/taj, meth=ren e)...


Prevod

53 I kada Isus svrši ove priče, ode odande. 54 I došavši u svoj zavičaj /= Nazaret/ učaše ih u njihovoj sinagogi, tako da su se divili i govorili: »Otkuda ovome ova mudrost i moći? 55 Nije li ovo drvodeljin sin? Ne zove li se njegova majka Marija i njegova braća Jakov, Josif, Simon i Juda? 56 I nisu li njegove sestre sve kod nas? Otkuda dakle ovome sve to«? 57 - I sablažnjavahu se o Njega. A Isus im reče: »Prorok nije bez časti - do li u postojbini svojoj i u kući svojoj«. 58 - I ne učini onde mnogo čuda zbog njihovog neverovanja.« (Prevod: Emilijan Čarnić)


Osvrt

U Nazaretu, iako je to bilo mesto jakog nazarenskog uporišta, Isus Nazaren od većine življa ne biva prihvaćen kao Veliki Božiji Prorok. Nazarećani su u Njemu gledali samo ono spoljašnje – čoveka. Iz ovoga pasusa saznajemo i imena četiri Isusova brata: Jakov (Jakob), Josef, Simon i Juda. Saznajemo da je Isus, Davidov potomak, imao najmanje tri sestre (sudeći po upotrebi reči 'sve' - pásai) koje su živele u Nazaretu kad ga je Isus sa braćom pohodio. Kvazihrišćansko predanje je odbijalo da prihvati istinu da je Isus imao rođene braće i sestre, odnosno da su Davidovi potomci, Josef i Marija imali posle Isusa još dece. Tako su neki bogoslovi (Klement Aleksandrijski, Origen, Epifanije, ...), oslonjeni prevashodno na takozvano 'Jakovljevo Protoevanđelje' (8:13, 12:2, 13:1), učili da su Isusova braća ustvari Josefova deca iz njegovog prethodnog braka. Kad bi tako stvarno bilo, zašto onda tu decu ne spominju novozavetna 'Evanđelja' kad govore o sklanjanju svete Porodice u Egipat ili kod odlaska u Betlehem radi popisa?

Pored besmislenih tvrdnji da Isus nije začet iz (blagoslovenog) spoja, koji je imao i fizički izraz, Josefa i Marije, nakaradna crkvena predaja je izmisila da Josef i Marija posle rođenja Isusa više nisu imali polno-reproduktivni kontakt (dakle ni druge dece). Ako se u 'Evanđelju po Luki' (2:7) Isus naziva prvencem (tón prMtótokon) Marijinim, a ne 'jedincem' (monogens - cp.: 7:12), to jasno ukazuje da je Marija, pored Isusa i posle Isusa, imala još dece. Primus, 'Matej', odbacuje da je Isusovo začeće pratio biološki kontakt Josefa i Marija, ali ne odbacuje da su (u službi daljnje reprodukcije) Josef i Marija imali polno opštenje: »I ne poznavaše je dok ne rodi sina, i dade mu ime Isus.« (1:25; cp.: 'Luka', 1:34) Ako se Josef naziva mužem Marijinim, a Marija ženom Josefovom ('Matej', 1:16. 19. 29. 24), to pouzdano aludirajuće ukazuje na njihovu postojanu polno-reproduktivnu bliskost. Kada Isus sa krsta ljubljenom učeniku Jovanu (koji će, od svih Apostola, najduže ostati na zemlji – 'Jovan', 21:21), poveruje na kratko čuvanje Svoju majku, koja ubrzo biva vazneta u Nebo), to ne pokazuje da Isus nije imao braće, već da će Marija, u trenucima bola, kod Jovana naći najveće razumevanje i brižnost.

Isusova majka i braća njegova, gotovo stalno su Ovoga pratili po Izraelu: »... Siđe u Kafarnaum, On, i majka njegova, i braća, i učenici Njegovi, pa ostaše onde nekoliko dana.« ('Jovan', 2:12, v.: 7:3) Iako su mu bili pratnja, nekad nisu, zbog navale naroda, mogli dospeti do njega: »A majka i braća njegova dođoše k Njemu, ali nisu mogli da se sastanu s Njim zbog naroda.« ('Luka', 8:19) - Po besmislenoj interpolaciji u 'Jovanu', 7:5, navodno »ni Njegova braća nisu verovala u Njega.« Da Jakov, Josef, Simon i Juda nisu verovali u Isusa kao u Mesiju i Velikog Proroka, oni Ga ne bi ni svo vreme Njegovog delovanja u Izraelu revnosno pratili. Da Jakov, brat Gospodnji (aram.: Ach-Mar’a - ĐčŢľ×Đ), nije bio dugogodišnji osvedočeni vernik, on ne bi ni bio izabran za prvog episkopa Crkve u Jerusalimu. Po interpolaciji kod 'Marka' (3:20-21), iznosi se kako su jednom prilikom, kad se oko Isusa okupio golemi narod da On ni jesti nije mogao, 'njegovi' (hoi par’aytoý), došli da ga uhvate i odvedu kući, »jer govorahu nije pri sebi.« Zlobni kniževnici iz Jerusalima su govorili da je Isus opsednut Beelzebulom – demonskim poglavarom, i da čudesa i iscelenja čini njegovom silom (3:22). Zar bi se Isusova braća, u ophođenju sa Njim, spustili na opadački i ružiteljski nivo lažnih pismoznalaca i dvoličnih fariseja?! Naravno, takve besmislice o Isusu i njegovima su mogli da kroje redaktori i kopisti koji nisu ni izdaleka poznavali koliko jaki posvećenici u nazarenstvu i esenstvu su bila Isusova braća. Oni koji su pripadali Gospodu - despósynoi (Eusebius, EH, I, 7, 14, 4), pripadali su mu u ono vreme i duhovno i rodbinski, i bili su duboki sledbenici Puta Istinskog Života. I pre nego što je Isus Dvanaestoricu pozvao da Ga slede kao Njegovi Apostoli, Njegova braća su već hodala na Putu Života. Judu nazvanog Blizanac (grč.: Didymos), možemo videti kao rođenog Isusovog brata. Zašto je izdajnik Juda Iskariotski prvosvešteničkoj straži, u getsemaniskoj noći, trebao da pokaže ko je tačno Isus ('Matej', 26:48)? Jer po noći On bi se jako teško razlikovao od svoga "blizanca" Judu, koji Mu je bio jako fizički sličan. – Lapidarnu novozavetnu 'Judinu poslanicu' možemo videti kao delo Isusovog i Jakovljevog brata – Jude Tome, ali i kao delo Jude koji je bio brat (?) Jakova Alefejeva (... Ioydas IakMboy - 'Dela', 1:13); poslanica počinje predstavljanjem autora: »Juda, služitelj Isusa Hrista, a brat Jakovljev, pozvanima koji su u Bogu Ocu voljeni i sačuvani za Isusa Hrista; milost vam i mir i ljubav u izobilju.« Juda sebe ponizno vidi kao onog kome više priliči da se predstavi kao Jakovljev brat (adelphós de IakMboy), a ne kao Isusov brat. U ovoj Poslanici Juda se inače poziva i na patrijarha Enoha, a takozvane Enohove knjige koristili su i uvažavali prevashodno eseni. - Kada je car Domitijan hteo da istrebi sve potomke iz Davidove, kraljevske loze, neko mu je prokazao i potomke Isusovog brata Jude. Eusebije citira Hegesipa, pa prenosi dešavanja u vezi toga: »Od roda Gospoda ostali su Judini unuci. Juda je bio brat Gospodnji po telu. Njih su potkazali, rekavši da su potomci Davida. Evokat /= oyokátos/ ih dovede Domitijanu, koji se poput Heroda plašio Hristovog Dolaska. On ih upita da li su iz roda Davidovog, a oni rekoše da jesu. Tada ih upita o njihovom materijalnom stanju, a njih dvojica rekoše da imaju samo devet hiljada denara ali ne u novcu nego u 39 pletrona zemlje, da tu zemlju obraćuju i da od toga žive. Tada mu pokazaše svoje ogrubele šake. Na pitanje o Hristu i Njegovom Kraljevstvu, šta je ono, gde i kada će se pojaviti, oni odgovoriše da ono nije od ovoga sveta i nije na ovoj zemlji ne¬go da je na Nebu i sa anđelima, i da će biti na kraju sveta, kada Hristos doće sa Slavom, da sudi živima i mrtvima i svakome dâ po delima njegovim. Domitijan, ne našavši krivice na njima, ismeja ih kao ludake pa ih pusti na slobodu.« (‘Historija Crkve', III, 20)

Iz ovih ukaza, koji pominju Judine potomke, saznajemo da je Juda bio oženjen. Iz 'Prve poslanice Korinćanima' saznajemo da je i veći deo Isusove braće bio oženjen, poput Simona Petra: »Zar nemamo prava da vodimo jednu sestru kao ženu - kao i ostali apostoli, i braća Gospodnja, i Kefa?« (9:5) Verovatno je samo Jakov bio neoženjen. Pre nego što će se Ognjeni Duh Sveti krunisateljski spustiti na Prahrišćansko Bratstvo u Gornjoj Odaji Jovan-Markove kuće u Jerusalimu, i Isusova brća su bila sa Apostolima, njihovim Pratiocima i Učenicima: »Svi ovi istrajno i jednodušno su se molili Bogu zajedno sa ženama i Marijom, Isusovom majkom, i Njegovom braćom.« ('Dela', 1:14)



Helenski tekst 2
(š‘¤‘ ś‘ˇšźť, 6:1-6)

1. Kaiě e)ch=lqen e)keiÍqen, kaiě eĂrxetai eiąj thn patriżda au)tou=, kaiě a)kolouqou=sin ...


Prevod

»11. I ode odande, te dođe u svoj zavičaj, a učenici njegovi iđahu za njim. 2. A kada bi subota poče učiti u sinagogi. I mnogi koji slušahu divljahu se govoreći: "Otkuda to ovome i kakva je mudrost što mu je dana? I ruke njegove čine takva čuda? 3. Nije li ovo drvodelja, sin Marijin i brat Jakovljev, i Josijin, i Judin, i Simonov? I nisu li sestre njegove ovde kod nas"? - I sablažnjavahu se o Njega. 4. I govoraše im Isus da prorok nije bez časti - sem u postojbini svojoj, i u rodbini svojoj i u kući svojoj. 5. I ne mogaše onde učiniti ni jednoga čuda, sem što izleči malo bolesnika stavivši ruke na njih. 6. I čuđaše se zbog njihovog neverovanja.« (Prevod: Emilijan Čarnić)


Osvrt

U Pseudo-Markovoj recenziji 'Q-Evanđelja', redaktor takođe pominje četiri Isusova brata, ali umesto imena Josef (grč.: IMsph - IMspos), daje se ime Josija (IMss), koje možda glasi i Jovan, jer nemarni kopistički tekstovi često oko imena prave velike zbrke. Po Sekundusu , Isusovo raspeće je iz daljine posmatrala i »Marija majka Jakova Mlađeg i Josije, ...« (15:40) Jeronim je smatrao da su Isusova braća zapravo deca Marije Kleopine, sestre Isusove matere, jer se kod Kvartusa iznosi: »A kod Isusovog krsta stajahu Njegova majka, i sestra Njegove majke - Marija Kleopina, i Marija Magdalena.« ('Jovan', 19:25). Gledajući u dubinu evanđeoskih naracija i opisa vidimo da se Isusova braća povezuju sa Njegovom majkom, a ne njenom sestrom.

Viđenje Jakova u 'Prvoj poslanici Korinćanima'


Ukratko o 'Prvoj poslanici Korinćanima'

Takozvanu 'Prvu poslanicu Korinćanima' apostol Pavle i njegov saslužitelj Timotej uputili su vernima u Korintu i celoj Ahaji, i to pre nego što će Pavle po treći put doći u Korint (II, 13:1). Pavla pogađaju sporovi u Crkvi Korinta koji se nesmotreno iznose pred svetovne vlasti, umesto da se u zajednici rešavaju; smetaju mu i bludnici koji su se uvukli u crkvu Korinta; on želi i da ukloni i nesporazume nastale između njega i vernih u Korintu, te sumnju u njegovo apostolstvo (2:14-7:4). Poslanica je, inače, napisana u Makedoniji, kada je veliki Apostol od satrudnika Tita dobio vesti iz Crkve u Korintu (II, 7:5-7). Ova poslanica je, inače, dosta pretrpela redakcija i interpolacija od Pseudo-Pavla, koji nije poznavao značaj pravednog života, poštovanja istinskog Božijeg Zakona.


Helenski tekst
( ˇźŁ šźˇ™ť�™źĄŁ ‘,15:3-8)

1. Gnwriżzw de u(miÍn, a)delfoiż, to eu)agge/lion oÁ eu)hggelisa/mhn u(miÍn, ...


Prevod

»1. Obznanjujem vam, braćo, Evanđelje koje sam vam propovedao, koje vi primiste, u kom i stojite, 2. kojim se i spasavate, ako ga čvrsto držite kako sam vam ja objavio, sem ako niste uzalud poverovali. 3. Jer sam vam pre svega predao ono što sam i primio: da je Hristos, saglasno 'Pisanijama', umro za naše grehe, 4 i da je pokopan, i da je bio uzdignut trećega dana - po 'Pisanijama', 5 te se javi Kefi, zatim Dvanaestorici. 6 Zatim je bio viđen od braće kojih je bilo zajedno više od pet stotina, od kojih većina živi do danas, a neki već i usnuše. 7. Zatim se javi Jakovu, pa onda svima Apostolima. 8. Naposletku javi se i meni kao nedonoščetu.«


Osvrt

Hrista Vaskrslog mogli su da vide u Njegovom Sjaju ponajprije oni koji su bili čisti i koji su uzrastali u Čistotu, dakle Dvanaestorica, Apostoli i verni Učenici. Iz 'Evanđelja' znamo da je prvi svedok vaskrslog Hrista bila Marija Magdalena, Gospodnja družbenica: »A kada je vaskrsao rano u prvi dan sedmice, javio se prvo Mariji Magdaleni, ...« ('Marko', 16:9) Ona se u ovom predanju isključuje, što pokazuje redaktorski upliv, odnosno potvrđuje Pseudo-Pavlov upliv; on je narativno posebno izražen i u prethodnom umetku: 14:34-36. Pseudo-Pavle niti se poziva na istinsko predanje niti poznaje dobro istinska hrišćanska pisanija. Ovde se apostol Petar, pontif Hristove Crkve, predstavlja kao onaj koji je prvi (sa Dvanaestoricom) video vaskrslog Spasitelja. Tek onda dolazi Jakov, episkop crkve Svetog Grada, i svi Apostoli (Dvanaestorica i njihovi pratioci: Proroci, Evanđelisti, Pastiri - 'Efescima', 4:11-13; 'Korinćanima', I, 12:28-29). Kada se govori o 500 braće, tu se dakako ne uključuje samo izvorno ranocrkveno bratstvo koje je brojalo nekih 120 duša ('Dela', 1:15), već i oni koji su ubrzo prihvatili sveti život i kršteni u Hristovo Ime (2:41). Pošto se bratu Jakovu Hristos ukazuje (odmah) po Vaskrsenju, to pokazuje da je i odmah po Vaznesenju Svetog on izabran kao predstojatelj matične središnje Crkve u Jerusalimu, iz koje su se iznedrile i ostale lokalne crkve. Gde je se Hrist javio i Pavlu – 'Mališi', saznajemo iz nekoliko donekle nesaglasnih opisa i pripovedanja datih u 'Delima Apostolskim': pred vratima Damaska ('Dela', 9:1-22, 22:1-21). Iz 'Evanđelja po Luki' saznajemo ponajprije da je se Isus posle Marije Magdalene javio i dvojici svojih učenika na putu za selo Emaus (24:1-35). Jedan od njih zvao je se Kleopa. Posle prepoznavanja Gospoda u lomljenju hleba, oni se ushićeni vraćaju bratstvu u Jerusalimu i izveštavaju ga: »Gospod je stvarno vaskrsao i ukazao se Simonu.« (24:34) O kom Simonu se ovde govori: o Simonu Petru ili o domaćinu kuće u Emausu gde je Vaskrsli prepoznat?

Viđenje Jakova u 'Poslanici Galatima'

Ukratko o 'Poslanici Galatima'

Hrišćanima u maloazijskoj Galiciji, gde je uporište imala i druidska vera, stara vera Galata koji su u III stoleću se. iz Galije prešli na Istok, Pavle Taršanin je uspešno propovedao Evanđelje na svom Drugom ('Dela', 16:6; 'Galatima', 4:13-14) i Trećem misionarskom proputovanju ('Dela', 18:23). Kada su u Galatiju potom dospeli judaizanti (hrišćani iz judejstva, koji se nisu hteli odreći nekih starih običaja i shvatanja) i uzbunili tamošnje crkve, koji su od vernih tražili da se obrezuju i vrše propise mojsijevskog Zakona kako bi se spasili, Pavle iz Efesa Galatima upućuje poslanicu u kojoj brani svoje Evanđelje i ukazuje da nas spasava blagodat Hristova. Naravno, i u ovoj poslanici oseća se snažan redaktorski upliv, jer redaktor potcenjuje i ne poznaje istinski Božiji Zakon, koji je Isus došao uzorno da ispuni i tražio od sledbenika da ga takođe vrše ('Matej', 5:17-20); Hristova Blagodat nam upravo pomaže da budemo verni punini Zakona, da budemo savršeni, da ispunjavamo svete Zapovesti kako bismo bili ispunjeni Svetim Duhom.


Helenski tekst
( ˇźŁ “‘›‘¤‘Ł, 1:15-24, 2:1-21)

1,15 oŔte de eu)do/khsen o( a)foriżsaj me e)k koiliżaj mhtro/j mou kaiě kale/saj dia ...


Prevod

»1, 15 Ali kada se svide Onome koji me je izabrao od utrobe moje matere i koji me je pozvao Svojom blagodaću, 16. da otkrije Svoga Sina u meni - da ga ja objavim među mnogobošcima, nisam se odmah posavetovao sa ljudima, 17. niti sam otišao gore u Jerusalim onima koji su pre mene bili apostoli, nego odoh u Arabiju, pa se opet vratih u Damask. 18. Zatim, posle tri godine, odoh gore u Jerusalim da upoznam Petra, te ostah kod njega petnaest dana. 19. A nekog drugog od apostola nisam video sem Jakova brata Gospodnjeg. 20. Što vam pak pišem, evo pred Bogom govorim da ne lažem. 21. Zatim dođoh u krajeve Sirije i Kilikije. 22. A Hristovim crkvama u Judeji bio sam lično nepoznat. 23. One su samo slušale: naš nekadašnji gonilac sada propoveda veru koju je nekada rušio, 24. te slavljahu Boga na meni.
2, 1 Posle, nakon četrnaest godina odoh opet, gore u Jerusalim sa Barnabom, uzevši sa sobom i Tita. 2. Odoh pak po otkrivenju i izložih im Evanđelje koje propovedam među mnogobošcima, i posebno onima uglednima, da ne trčim ili da nisam trčao uzalud. 3. Ali ni Tit, koji je bio sa mnom, kao Grk nije bio prisiljen da se obreže. 4. To zbog tajno uvedene lažne braće koja su se uvukla da uhode našu slobodu koju imamo u Hristu Isusu, da nas zarobe. 5. Ovima nismo popustili ni za časak niti smo im se potčinili, da bi istina Evanđelja ostala za vas. 6. Što se tiče onih koji su važili kao ugledni, - ma kakvi da su nekad bili, meni je sve jedno; Bog ne gleda ko je ko, - meni, naime, ti ugledni nisu ništa dodali, 7. nego, naprotiv, kad su videli da je meni povereno Evanđelje za neobrezane kao Petru za obrezane, - 8. jer onaj koji je osposobio Petra za apostolstvo među obrezanima osposobio je i mene za mnogobošce, - 9. i kad su poznali blagodat koja mi je dana, Jakov, i Kefa, i Jovan, koji su važili kao stubovi, dadoše meni i Barnabi desnice u znak zajednice, da mi idemo k mnogobošcima, a oni k obrezanju; 10. samo da se sećamo siromašnih, što sam se baš i trudio da činim.
11. A kad Kefa dođe u Antiohnju, usprotivio sam mu se u lice, jer je zaslužio osudu. 12 Jer pre no što su došli neki od Jakova on je jeo s bivšim mnogobošcima, a kad oni dođoše, ustuknu i odvajaše se bojeći se onih iz obrezanja. 13. I dvoličahu s njim i ostali Judejci, tako da je njihovo dvoličenje povuklo i Barnabu. 14. Ali kad sam video da ne idu pravo po evanđeoskoj istini, rekoh Kefi pred svima: "Kad ti kao Judejac živiš mnogobožački a ne judejski, kako možeš da prisiljavaš mnogobošce da žive judejski"? 15. Mi smo po rođenju Judejci a ne grešnici iz mnogobožaca, 16. ali znajući da se čovek ne opravdava delima /mojsijevskog/ Zakona, nego samo verom u Isusa Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u Hrista a ne delima / Zakona, jer na osnovu dela Zakona niko neće biti opravdan. 17. Ako se pak mi - tražeći da budemo opravdani u Hristu - i sami nađemo kao grešnici, da li u tom slučaju Hristos služi grehu? Daleko od toga. 18. Jer ako ja ponovo zidam ono što sam jednom srušio, sebe prikazujem kao prestupnika. 19. Jer ja sam posredstvom Zakona umro Zakonu - da Bogu živim. Ja sam sa Hristom raspet na krstu. 20. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom u Sina Božijeg, koji me je zavoleo i Sebe predao za mene. 21. Blagodat Božiju ne odbacujem; jer ako pravednost dolazi posredstvom Zakona, onda je Hristos uzalud umro.« (Prema prevodu Emilijana Čarnića)

Osvrt

Kada Pavle Jakova naziva bratom Gospodnjim, to dovoljno jasno pokazuje i naznačuje da je on u Jakovu video Isusovog rođenog brata, jer u suprotnom ne bi ga ni tako nazvao i predstavio.

Vidimo da na početku Poslanice Apostol navodi kratke biografske crte koje se tiču prvih godina njegovog života u preobraćenju od fanatičkog fariseja do revnosnoh Hristovog sledbenika i apostola neznabožaca. Navodno tek posle tri godine od sirijskoj preobraćenja, Pavle dospeva u Jerusalim da bi video Petra, pontifa Hristove Crkve; pored Simona Petra od poznatih apostola susreće samo Isusovog brata Jakova, episkopa Hristove Crkve u Jerusalimu, koji je dakako sa Starešinama bio i morao biti u sedištu svoga episkopata. Posle četrnaest godina od svoga susreta sa Hristom, sada sa Barnabom i Titom, nešto pre Jerusalimskog sabora , Pavle opet dospeva u Sveti Grad, da bi uglednim Apostolima izložio Evanđelje koje propoveda, i dobio i njihovu potvrdu istnitosti svoga Evanđelja. Tada su se Simon Petar, Jakov Pravednik i Jovan (ljubljeni Učenik), koji su smatrani stubovima Velike Crkve, složili u Duhu da Pavle i Barnaba treba da nastave da propovedaju prevashodno među neobrezanima, neznabošcima. U Jerusalimu, od poglavarstva Crkve i Skupštine Pavle dobija i potvrdu svojih naznaka da hrišćani iz neznaboštva nisu dužni da se obrezuju, jer u Hristu nema prolivanja krvi.

Skup koji ovde pominje Pavle verovatno nije "sabor" koji je održan u Jerusalim povodom smutnji koje su u Antiohiji unosili "prebraćenici" iz farisejstva. Ovaj skup i odlazak u Jerusalim opisan je u 'Delima Apostolskim' 11:27-30; u vreme Klaudija zavladala je velika glad, pogotovo u judeji, pa su verni iz Antiohije po Pavlu i njegovim satrudnicima odlučili da pošalju pomoć Starešinama i svetima u Jerusalimu. Pavle je se ionako svagda sećao da pomogne siromašnima i svetima, svagda sakupljao pomoć za njih ('Galatima', 2:10). U 'Galatima' se nigde ne pominje četverostruki dekret jerusalimskog starešinstva, što pokazuje da je Poslanica nastala pre Sabora.

'Pavle' Galatima iznosi da posle svog preobraćenja pred Damaskom tobože nije otišao u Jerusalim da se susretne sa predstojateljima Crkve, što je vrlo neobično i otkriva redaktorsku netrpeljivost prema jerusalimskom vođstvu Crkve. U 'Delima Apostolskim' saznajemo da je se preobraćeni Pavle (Savle) ipak posle Damaska našao u Jerusalim: »A kad dođe u Jerusalim, pokušavao je da se pridruži učenicima; ali svi su se bojali njega jer nisu verovali da je učenik. Tada ga Barnaba prihvati, dovede Apostolima i kaza im kako je Savle na putu video Gospoda, i da mu je govorio, i kako je u Damasku slobodno istupao u ime Isusovo. I sa njima je ulazio u Jerusalim i izlazio istupajući slobodno u Ime Gospodnje.« (9:26-28)

Sledeća epizoda gde se Pavle i Petar navodno sukobljavaju oko gozbenog opštenja sa neznabošcima, svakako je redaktorski umetak, ispirisan jednom drugom redakcijom iz 'Dela Apostolskih'. Tamo čitamo kako su se neki verni iz obrezanja usudili da se u Jerusalimu prepirusa Petrom oko gošćenja sa neobrezanim hrišćanima: »Ušao si k neobrezanim ljudima i jeo si s njima.« (11:3) Preobraćeniku Korneliju, kapetanu iz Kajsareje, koji je Simona Petra pozvao u svoj dom, Hristov namesnik najpre uzvraća: »Vi znate da Judejinu ne priliči da se druži s tuđinom i da dolazi k njemu, ali meni je Bog pokazao da ni jednog čoveka ne nazivam poganim ili nečistim. Zato sam i došao bez pogovora, kad ste me pozvali.« (10:28-29) Ni jedan čovek nije nečist sam po sebi, ili po svojoj narodnosti, već po tome kako i za koga živi. Dakako, da čovek Duha ni molitveno, ni gozbeno ne treba da opšti sa onima kojima je mrzak Božiji Zakon, koji žive u smrtnim gresima. Zakon, štaviše traži da se odvojimo i od braće koja zastranjuju u svome življenju (dok se ne otrezne), a kamoli tek od opštenja sa okorelim bezakonicima iz neznaboštva: »U poslanici sam vam pisao da se ne mešate sa bludnicima, ne uopšte sa bludnicima ovoga sveta, ili sa gramžljivima i razbojnicima, ili idolopoklonicima, jer biste onda morali otići sa sveta. Napisao sam vam u stvari da se ne mešate sa onim koji se brat zove, a bludnik je, ili gramžljiv, ili idolopoklonik, ili opadač, ili pijanica, ili razbojnik; sa takvima nemojte ni jesti. Zašto, najzad, da ja sudim onima koji su napolju? Zar vi ne sudite onima koji su unutra? A Bog će suditi onima koji su napolju. Uklonite zloga iz svoje sredine.« ('Korinćanima', I, 5:9-13) A odvajanje od brata samo zato što je drugog roda, plemena naroda ili jezika, ili zato što je neobrezan, za istinskog hrišćanina bilo je nezamislivo. Prema tome, možemo zaključiti da Pseudo-Pavlovo pripovedanje kako je Petar "sablažnjivo dvoličio" nakon što je u Antiohiji jeo s hrišćanima iz neznaboštva, odnosno ustuknuo kad su naišli iz Jerusalima neutvrđeni hrišćani iz obrezanja, čista je nerazumna redaktorska fikcija. Niti je se Pavle smeo i mogao suprostaviti Petru, namesniku Crkve, niti je Petar bio slabić da "dvoliči" pred novoobraćenim farisejima, niti je mnogobošce prisiljavao da žive judejski.


Viđenja Jakova u 'Delima Apostolskim'


Ukratko o ovim viđenjima

Iako bi 'Dela Apostolska' po naslovu trebala da budu opis života i dela vodećeg apostolskog kruga, ona težište stavljaju na misionarsko delovanje apostola Pavla, čiji moralni profil, misleći da ga uzdiže, redaktor u stvari blati i srozava. 'Dela' se pripisuju apostolu Luki, no ni ovaj sastav ni treće novozavetno evanđelje nisu sastav lekara Luke, Pavlovog saputnika. Ova kompilacija je završena i nastala je iz nekog starijeg sastava. U njoj je čak i izostavljen opis stradanja Jakova Pravednika, prvog čoveka, prvog anđela Crkve u Jerusalimu.


Helenski tekst 1
( ˇ‘ž•™Ł ‘ źŁ¤ź›©ť, 12:1-19)

1. Kat' e)keiÍnon de ton kairon e)pe/balen ¸Hr%Żdhj o( basileuj taj xeiÍraj ...



Prevod

»1. U ono vreme latio se kralj Herod da zlostavlja neke koji su pripadali Crkvi. 2. I pogubi mačem Jakova, brata Jovanova. 3. I kad vide da je to po volji Judejcima, uhvati i Petra; a behu dani beskvasnih hlebova. 4. Uhvati ga i baci u tamnicu, predade četirma stražama od po četiri vojnika da ga čuvaju, nameravajući da ga posle Pashe izvede pred narod. 5. Petra su tako čuvali u tamnici, a Crkva se istrajno molila Bogu za njega. 6. Kada je pak Herod hteo da ga izvede, te noći Petar je spavao između dva vojnika, svezan dvostrukim lancima, a stražari su pred vratima čuvali tamnicu. 7. I gle, anđeo Gospodnji pristupi i svetlost zasija u odaji. On kucnu Petra u rebra i probudi ga govoreći: "Ustani brzo". – I spadoše mu lanci s ruku. 8. Na to mu anđeo reče: "Opaši se i obuj svoje sandale". – I on učini tako. Reče mu još: "Ogrni svoju haljinu i hajde za mnom". – 9. I izišavši iđaše za njim, i nije znao da je to, što je anđeo učinio, stvarnost, nego je mislio da vidi utvaru. 10. Prođoše tako prvu i drugu stražu i dođoše do gvozdenih vrata koja vode u Grad; ona im se sama otvoriše, te iziđoše i prođoše jednu ulicu, pa odmah anđeo odstupi od njega. 11. I kad Petar dođe k sebi, reče: "Sad zaista znam da je Gospod poslao svoga anđela, te me izbavi iz Herodove ruke i od svega što je očekivao judejski narod". 12. Shvativši to dođe do kuće Marije, majke Jovana koji je imao nadimak Marko, gde su se mnogi okupili i molili Bogu. 13. A kad on zakuca na avlijska vrata, dođe služavka po imenu Ruža da oslušne, 14. i kad prepozna Petrov glas, od radosti ne otvori vrata, nego utrča i javi da Petar stoji pred vratima. 15. A oni joj rekoše: "Ti si luda". – No ona je i dalje tvrdila da je tako. Na to oni govorahu: "Tto je njegov anđeo".16. A Petar je uporno kucao. I kad otvoriše, videše ga i behu van sebe od zaprepašćenja.17. On pak mahnu na njih rukom da ćute i kaza im kako ga je Gospod izveo iz tamnice, i reče: "Javite ovo Jakovu i braći". I iziđe, te ode na drugo mesto.18. A kad osvanu dan, među vojnicima beše ne mala pometnja, šta to bi od Petra. 19. I kad ga Herod zatraži, pa ne nađe, uze stražare na saslušanje, naredi da ih odvedu na gubilište, pa ode iz Judeje u Kesareju i onde je boravio.«


Osvrt

Pošto biva oslobođen iz Herodove tamnice anđeoskom intervncijom, Simon Petar se zapućuje u kuću Evangeliste Jovana zvanog Marko (12:25, 15:37), Barnabinog nećaka ('Kološanima', 4:10), Pavlovog ('Dela', 13:5-13; 'Timoteju', II, 4:11; 'Filemonu', 24), i Petrovog ('Petar', I, 5:13) satrudnika, gde je se okupljalo ranohrišćansko bratstvo ('Dela', 1:13). Učenici odmah ne mogu da poveruju da to Petar, predstojatelj Univerzalne Crkve, stoji slobodan pred vratima. Petar pred Učenicima traži da o ovom dešavanju bude obavešten Jakov Pravednik i Starešine; to potvrđuje koji značaj je Jakov imao u ranoj Crkvi.


Helenski tekst 2
( ˇ‘ž•™Ł ‘ źŁ¤ź›©ť, 15:1-29)

1. Kaiż tinej katelqo/ntej a)po th=j ąIoudaiżaj e)diżdaskon touj a)delfouj oŔti ą...




Prevod

»1. I dođoše neki iz Judeje, pa učahu braću: "Ako se ne obrežete po mojsijevskom običaju, ne možete se spasiti." 2. A kad se Pavle i Barnaba upustiše u ne malu raspru i prepiranje s njima, odrediše da zbog ovog spornog pitanja Pavle i Barnaba i još neki od njih idu gore u Jerusalim k Apostolima i Starešinama /Crkve u Jerusalimu/. 3. Tako su ispraćeni od Crkve prolazili kroz Fenikiju i Samariju pričajući o obraćenju mnogobožaca i pričinjavajući veliku radost svoj braći. 4. Kada pak dođoše u Jerusalim, primi ih Crkva, i Apostoli, i Starešine, pa kazaše šta je sve učinio Bog koji je bio s njima. 5. Ali ustaše neki od farisejske stranke, koji su bili poverovali, i rekoše da ih treba obrezati i narediti im da drže Mojsijev Zakon.
6. Apostoli i Starešine se okupiše da izvide ovu stvar. 7. I kako nasta velika raspra, usta Petar i reče im: "Braćo, znajte da me je Bog već od prvih dana izabrao između vas - da mnogobošci iz mojih usta čuju evanđeosku reč i poveruju. 8. I Bog, koji poznaje srca, posvedočio je za njih, kad im je dao Duha Svetoga kao i nama, 9. i nije postavio nikakve razlike između nas i njih, već je očistio njihova srca verom. 10. Što, dakle, sad kušate Boga time što hoćete da nametnete učenicima na vrat jaram, koji ni naši očevi ni mi nismo mogli da ponesemo? 11. Nego verujemo da ćemo blagodaću Gospoda Isusa biti spaseni na isti način kao i oni". 12. Tada zaćuta sve mnoštvo i slušahu Barnabu i Pavla, koji su pričali kolike je znake i čuda Bog preko njih učinio među mnogobošcima.
13. Pošto su oni svršili govor, progovori Jakov i reče: "Braćo, saslušajte me. 14. Simeon kaza kako se Bog najpre pobrinuo da između mnogobožaca uzme narod za svoje ime. 15. I s ovim se slažu proročke reči, kao što je napisano: 16. 'Vratiću se potom i ponovo ću sazidati Davidov Dom koji je pao, opet ću sazidati što je u njemu srušeno, i nanovo ću ga podići, 17. da bi i ostali ljudi mogli da traže Gospoda, i svi narodi na koje je prizvano Ime Moje, - govori Gospod koji tvori ovo 18. - poznato od večnosti'. 19. Stoga smatram da ne treba uznemiravati one koji se od mnogobožaca obraćaju Bogu, 20. nego da im se piše da se uzdržavaju od idolskih pogani, i od bluda, i od udavljenoga, i od krvi. 21. Jer Mojsije ima svoje propovednike u svakom gradu od davnih vremena: čita se po sinagogama svake subote".
22. Tada Apostoli i Starešine sa svom Crkvom odlučiše da izaberu između sebe ljude i da ih sa Pavlom i Barnabom pošalju u Antiohiju; Judu koji se zvao Barsaba i Silu, vodeće ljude među braćom, 23. te poslaše po njima [ovo pismo]: "Apostoli i Starešine, vaša braća, pozdravljaju braću iz mnogoboštva koja su u Antiohiji, i Siriji, i Kilikiji. 24. Pošto smo čuli da su vas neki od nas, kojima mi nismo ništa zapovedili, zbunili rečima i uznemirili vaše duše, 25. odlučismo jednodušno da vam pošaljemo odabrane ljude sa našim dragim Barnabom i Pavlom, 26. ljudima koji su predali svoje živote za ime Gospoda našega Isusa Hrista. 27. Poslali smo vam stoga Judu i Silu, koji će vam ovo isto usmeno javiti. 28. Odlučismo, naime, Duh Sveti i mi, da vas ne opterećujemo ničim drugim - sem ovih potrebnih stvari: 29. da se uzdržavate od mesa koje je žrtvovano idolima, i od krvi, i od udavljenog, i od bluda; ako se od svega ovoga čuvate, dobro ćete činiti. Ostajte zdravo".« (Prema prevodu Emilijana Čarnića)


Osvrt

Misiji apostola Pavla smetnja nisu bili samo netrpeljivi i zavidljivi Judejci ('Dela', 14:9) već i zaneseni hrišćani judaizanti, koji su pre toga i u Galatiji smutnju unosili; kada su judaizanti i Jerusalima i Judeje dospeli i u Antiohiju Sirijsku, i tu počeli od vernih iz neznabošca tražiti da se obrežu po mojsijevskom Zakoniku, Pavle je shvatio da sam ne može da izađe sa njihovom zabludom koju se širi (cp: 'Rimljanima', 2:25-29); on se upućuje u Jerusalim, da od Petra i Apostolata, od Jakova i njegovog Starešinstva dobije potvrdu da je u pravu što odbacuje nužnost obrezivanja. Na najvišem sabranju prvi uzima reč Simon Petar, predstojatelj Hristove Crkve, iznoseći besedu koja je potvrđivala Isusovu reč da je Njegov jaram, njegov Zakon, lak za one koji imaju ljubav prema Istinitome, ugodan za one koji hoće da ga ponesu ('Matej', 11:28-30), te da mojsijevski Zakonik (koji nema gotovo nikakve veze sa istinskim Zakonom datim preko Mojsija, već predstavlja sitničavu i rigidnu ljudsku "ogradu") nikoga nije mogao privesti Spasenju. Kroz Mojsija je, osim toga samo delimično dat Zakon Izraelu, dok je preko Isusa Hrista svim narodima došla punina Blagodati i Istine ('Jovan', 1.17). Judejci, niti su izvršavali istinski Mojsijev Zakon, niti su mogli izvršiti falsifikovan Mojsijev Zakon opterećen teškim i sitničavim dometanjima: »Nije li vam Mojsije dao Zakon? I niko od vas ne izvršava Zakon.« (7:19)

Na kraju, visokom skupu se obraća i Jakov Pravednik, episkop crkve Velikog Grada, i ukazuje da preobraćenike iz mnogoboštva ne treba opterećivati i uznemiravati nepotrebno, već im naglasiti da iz onoga što se zakonski pripisuje Mojsiju (pored podrazumevanih Deset Zapovesti), trebaju da održavaju i da strogo paze samo na četiri zapovesti: da se ne okaljaju idolima (hranom prinesenom idolima – cp.: 'Korinćanima', I, 8:7-13), od bluda (koji je praktikovan i po mnogobožačkim hramovima kao "sveta" prostitucija), od jedenja udavljenog, i od krvi, odnosno od mesa (v.: 21:25). O nužnosti obrezivanja nije bilo ni reči. To im je i napisano u poslanici koju su Pavle i Barnaba predočili preobraćenicima iz Antiohije, Sirije i Kilikije. Još se u 'Levitskom zakoniku' susreće uredba koja i Jevrejima i pridošlicama u judaizam zabranjuje jedenje krvi (dublje gledano to znači uzimanje svakog mesa), pogotovo jedenje crkotine: » "... Protiv svakoga pojedinca od Izraelova doma, a tako i protiv svakoga pridošlice među vama koji bi blagovao bilo kakvu krv, Ja ću se okrenuti, svakoga ko blaguje krv odstraniću iz njegova naroda. Jer je život živoga bića u krvi. Tu krv Ja sam vama dao da na žrtveniku njome obavljate obred pomirenja za svoje živote. Jer krv je ono što ispašta za život. Zato sam kazao Izraelcima: "Neka niko od vas ne jede krvi; neka ni stranac koji među vama bude ne jede krvi. Ko god, Izraelac ili stranac koji među vama boravi, uhvati u lovu kakvu zver ili pticu što se može jesti neka joj prolije krv i zatrpa zemljom. Jer život svakoga živog bića jest njegova krv". Zato sam i rekao Izraelcima: "Ne smete jesti krvi ni od kakva živog bića, jer život svakoga živog bića jest njegova krv. Ko god je bude jeo, neka se odstrani". Ko bi god, Izraelac ili stranac, jeo što je uginulo ili što su zveri rastrgale neka opere svoju odeždu, u vodi se okupa i ostane nečistim do večeri. Tada će postati čist.« (17:10-15)

Pseudo-Pavle u 'Prvoj Poslanici Korinćanima' iznosi jedan potpuno bogoprotivan stav "zapovedajući" da je za hrišćanina svaka hrana tobože dozvoljena (pa i prinesena idolu, ako nije upoznat sa njenim poreklom), jer najbitnije je da je uzima bez spoticanja, bez sablažnjavanje blžnjih i mirne savesti: »Sve je dozvoljeno /u ishrani/, ali nije sve na korist; sve je dozvoljeno, ali sve ne naziđuje. Niko neka ne traži svoje dobro, nego dobro drugoga. Jedite sve što se prodaje na trgu ne ispitujući ništa savesti radi; jer "Gospodnja je zemlja i sve što je ispunjava". Ako vas ko od nevernika pozove i hoćete da idete, jedite sve što se iznese pred vas ne ispitujući ništa savesti radi. Ali ako vam ko kaže: "Ovo je meso od žrtve", onda ne jedite zbog onoga koji vam je na to ukazao i zbog savesti; a ne mislim na tvoju savest, nego na savest drugoga. Zašto da tuđa savest sudi mojoj slobodi? Ako ja jedem sa zahvalnošću, zašto da se huli na mene zbog onoga za što ja zahvaljujem? Ako, dakle, jedete, ako pijete, ako ma šta činite, sve činite na slavu Božiju. Ne budite na sablazan ni Judejima, ni Grcima, ni Crkvi Božijoj, kao što i ja svima ugađam u svemu ne tražeći svoju korist, nego korist mnogih, da oni budu spaseni.« (10:23-33; v.: 8:4) Nijedan istinski hrišćanin neće jesti krv, odnosno meso, jer zna da mu sve kao hrana nije dozvoljena Bogom. Baš savesti radi, čovek treba jako da ispituje hranu koja mu se nudi, isto kao što ispituje i duhove.


Helenski tekst 3
( ˇ‘ž•™Ł ‘ źŁ¤ź›©ť, 21:17-26)

17. Genome/nwn de h(mw˝n eiąj ¸Ieroso/luma a)sme/nwj a)pede/canto h(ma=j ...




Prevod

»17. A kad smo došli u Jerusalim, braća nas primiše radosno. 18. Sutradan Pavle s nama poseti Jakova, a sve Starešine su bile prisutne. 19. I pošto ih pozdravi, pričaše im u pojedinostima sve što je Bog njegovom službom učinio mnogobošcima. 20. A kad su to saslušali, slavljahu Boga i rekoše mu: "Vidiš, brate, koliko hiljada vernih ima među Judejcima, i svi revnuju za Zakon; 21. a o tebi su obavešteni da sve Judejce, koji su među mnogobošcima, učiš i otpađuješ od Mojsija govoreći im da ne obrezuju svoju decu i da ne žive po svojim običajima. 22. Šta ćemo, dakle, sad? Svakako će čuti da si došao. 23. Stoga učini ovo što ti kažemo: imamo četiri čoveka koji su se zavetovali; 24. uzmi ih, podvrgni se očišćenju s njima zajedno i plati za njih da ošišaju glave, pa će svi doznati da nema ništa od onoga što su čuli za tebe, nego da i sam živiš držeći se Zakona. 25. A za mnogobošce koji su primili veru odlučili smo i poručili da se čuvaju od mesa žrtvovanog idolima, i od krvi, i od udavljenog, i od bluda." – 26. Tada Pavle uze te ljude, pa sledećeg dana očišćen s njima zajedno uđe u hram objavljujući da su se navršili dani očišćenja, - dok je za svakog od njih žrtva bila prineta.« (Prema prevodu Emilijana Čarnića)


Osvrt

Tobožnje zauzimanje Jakova i Starešinstva oko njega da Pavle, koji je po poslednji put došao u Jerusalim, ugodi podozrivąĽ Judejcima tako što će očigledno izvršiti žrtveno-obredne čini koje traži mojsijevski Zakon, očigledan je i naivan upliv redaktora 'Dela Apostolskih'. Pa tako redaktor hoće da prikaže da za Judejce, ne samo četiri odredbe iz Zakona važe za držanje (jer zapravo potiču iz istinskog Božijeg Zakona datog preko proroka Mojsija!), već zapravo ceo mojsijevski Zakon, pa čak i obrezivanje! Ako u Hristu nema razlike između Judejina i Helena ('Rimljanima', 10:12), onda i za svakog vernog, bio on Judejin ili Helen, važe iste Zapovesti koje ispunjene uvode u Život. Onaj ko je hteo da ugodi falsifikovanom judejskom Zakonu, on dakako nije ugađao Hrist-Božijem Zakonu. Da je nešto takvo Jakov Pravednik tražio od bilo koga, vrlo je neozbiljno i pretpostaviti. Da je Jakov Pravednik držao mojsijevski Zakon ne bi i sam bio ubijen. Da je apostol Pavle držao mojsijevski Zakon ne bi na svakom koraku Judejci nastojali da ga ubiju: »Okupiše se Judeji i zakleše da neće ni jesti ni piti dok ne ubiju Pavla. Bilo ih je više od četrdesetorice, koji položiše ovu zakletvu. Ovi priđoše prvosveštenicima i starešinama, i rekoše: "Zakletvom smo se zakleli da nećemo ništa okusiti dok ne ubijemo Pavla".« ('Dela', 23:14-15) Temelj Pavlovog nauka je da se čovek ne opravdava držanjem (falsifikovanog) Mojsijevog Zakona, već delotvornom verom u Isusa Hrista, vernošću Hristu, koji je doneo i objavio puninu Zakona, koji je uzorno živeo istinski Zakon Svoga Nebeskog Oca i razotkrio laži mojsijevskog Zakona: »A sad se bez sudelovanja /mojsijevskog/ Zakona javila pravednost od Boga, posvedočena od 'Zakona' i 'Prorokâ', naime, pravednost Božija koja verom u Isusa Hrista dolazi za sve koji veruju.« ('Rimljanima', 3:21-22; v.: 10:43, 1:16)


Viđenje Jakova u 'Judejskim starinama' Josipa Flavija



Helenski tekst


(Antiquitas Judaeorum, XX, 9, 1 – XX, 197-203)

Pe/mpei de KaiÍsar ąAlbiÍnon eiąj thn ąIoudaiżan eĂparxon Fh/stou thn teleuthn ...



Prevod

Saznavši za smrt /namesnika/ Festa, Kesar /Neron/ je poslao u Judeju za namesnika /= eparha, nuntiusa/ Albina. U to vreme /judejski/ kralj /Agrippa II/ lišio je Josefa prvosvešteničkog dostojanstva i za njegovog naslednika odredio je sina Ananovog, koji se i sam zove Anan. Zadnji, naznačeni Anan Stariji, bio je vrlo srećan čovek: imao je pet sinova, koji su svi vršili službu prvosveštenika Božijeg, kao što je i on sam sam dugo vremena zauzimao to počasno mesto; takve časti nisu pripale tako dugo ni jednome od naših prvosveštenika. Anan pak Mlađi, o čijem postavljenju samo što smo smo pomen napravii, imao je tešku i nemirnu narav. Pripadao je stranci sadukeja, koji su se, kako smo već kazivali, u sudovima odlikovali naročitom žestokošću. Budući da je bio takav čovek, Anan je pretpostavljao, da pošto je Fest mrtav a Albin još nije stigao, da je nastupila povoljna prilika /da udovolji svojoj surovosti/. Tako on okupi sudije Sinedriona, i izvede pred njih brata Isusa, koji je nazvan Hrist, čije je ime Jakov, uz još neke druge /iz njegove družine/. I kada je izneo optužbu protiv njih kao prekršioce Zakona, predao ih je da budu kamenovani. To je jako ozlovoljilo i najrevnosnije i Zakonu odanije građane, i oni potajno poslaše vest kralju /Agripi/ i zamoliše ga neka Ananu pismeno naloži da se ubuduće kloni ovakvih dela, jer je i sada bio sasvim u nepravu. Neki od njih štaviše pođoše u susret Albinu, koji je pristizao iz Aleksandrije i obavestiše ga da Anan bez njegovog odobrenja nije nikako smeo sa sazove Sinedrion za suđenje; po toj žalbi, u jakoj srdžbi, sastavio je Albin pismo Ananu, u kome mu je zapretio zasluženom kaznom. Isto tako ga je kralj Agrippa zbog toga svrgnuo s časti već nakon tri meseca i postavio Isusa, sina Damnejeva, za prvosveštenika.


Osvrt

Iz ovog Flavijevog svedočenja tačno vidimo da je Isusov brat Jakov 62. g. ne. pogubljen u prvosvešteničkoj zaveri. Rimski namesnik u Judeji Porkije Fest (Porcius Festus) upravljao je ovom od 59. do 62. g. ne.; inače Fest je apostola Pavla, želeći da ugodi Judejcima, dve godine držao u sužanjstvu ('Dela', 24:27). Josef Kabi, sin Simona-Kantera, bio je judejski prvosveštenik od 61. do 62. g. ne. Agripa II (rođen oko 27. g. ne. i vaspitavan u Rimu), koji je od 48. g. ne. najpre upravljao malom Halkidom, kasnije i delom Galileje i Pereje, šurak prokuratora Feliksa i rimski poverenik za stvari Jerusalimskog Hrama i nameštenje Prvosveštenika, kada je Josefa lišio prvosvešteničke časti, na njegovo mesto postavio je Anana Mlađeg, sina Anana Starijeg (aram.: Chanan bar-Šeth). Po mojsijevskom Zakoniku, inače, služba prvosveštenika je trajala do smrti ('Brojevi', 35:25.28). Anan Stariji je bio Kajafin tast, nekadašnji prvosveštenik Hrama (6.-15. g. n.e., smenio ga je Valerius Gratus); pred njim je (pošto je tada bio predstojatelj Sinedriona i uticajan čovek) hramska straža svezanog Isusa najpre odvela ('Jovan', 18:12). U jednoj talmudskoj tužbalici Hananova porodica se ogorčeno pominje: »Teško meni zbog doma Hananovog, teško meni zbog njihovih kleveta. /.../ Zato što su oni prvosveštenici, i njihovi sinovi rizničari, i njihovi zetovi nadglednici u Hramu, i njihove sluge udaraju ljude štapovima.« - ’Babilonski Talmud’ – 'Pesahim', 57A; Tosefta – 'Menahot', 13, 21) Vidimo da je surovi i zavidljivi Anan (Hanan) Mlađi prvosvešteničku dužnost obavljao samo tri meseca. Tom oholom aristokratskom sadukeju, očigledno je, Jakov kao siromašni, ugledni i revnosni nazirejski prvosveštenik u Hramu, jako smetao, i želeo ga je nekako odstraniti. Iako je ananovska dinastija decenija držala ključne verske pozicije, nakog brutalnog i podlog smaknuća uglednog Jakova, Anan Mlađi je morao napustiti uglednu službu, jer je i u običnom narodu Jakov bio dosta uvažavan, baš kao i nekada Jovan Krstitelj. Anan Mlađi je judejsko Veliko Veće sazvao na svoju ruku, dok je u njegovo vreme za to bila potrebno odobrnje rimskog upravitelja. Očigledno je da Sud nije izvršio i svoju ulogu branioca optuženog, odnosno bez temeljnog saslušavanja i ozbiljnog ispitivanja Jakova i družine, oni su osuđeni: »Zar naš zakon sudi čoveku, ako ga prethodno ne sasluša i ne dozna šta čini?« ('Jovan', 7:51; v.: 'Ponovljeni Zakon', 19:16-18) ) Sinedrion je, čak i bez odobrenja rimske vlasti, izvršio smrtnu presudu nad Jakovom. Iz 'Evanđeljâ' vidimo da je u Isusovo vreme Sinedrion imao pravo kapitalne jurisdkcije, pravo da nekome dosudi smrt, ali je tako osuđenog morao predati rimskoj vlasti, koja je mogla potvrdi presudu Veća ili da ga oslobodi osude ('Jovan', 18:31,19:10); time je Sinedrion mogao svoga osuđenika posredno da ubije rukama bezakonika ('Dela', 2:23; 'Marko', 10:33; 'Matej', 20:19). Inače, čim je Judeja 6. g. ne. postala rimska carska provincija (čime je okončana vlast Arhelaja koji je vladao nad Judejom, Samarijom i Idumejom – 'Matej', 2:22), samim tim je veliki deo svojih jurisdikcionih ovlašćenja morala predati gvozdenoj Imperiji. A praksa postavljanja judejskih prvosveštenika od strane Rimljana, započela je još 63. g. se. kada je Pompej zauzeo Jerusalim (čime je Judeja postala vazalna kraljevina) i Hirkana proglasio za prvosveštenika (Flavije: 'Judejski rat', I, 7, 6).

Pošto Flavije jedini od referentnih izvora pominje Jakovljevo izvođenje pred Sinedrion pre kamenovanja, moguće je da je on u zapisao zapravo iskrivljeno predanje, i pomešao Jakova sa helenitičkim đakonom Stefanom, koji je od lažnih svedoka optužen za huljenje na Mojsija i Boga ('Dela', 6:11). Svoj govor pred Sinedrionom Stefan završava optužujući Judejce da su oni zapravo postali prekršioci istinskog Božijeg Zakona (7:51-53). Stefan je kamenovan izvan grada, i završio je svoj časni zemaljski život moleći Boga za svoje krvnike, da im ne upiše taj brutalan greh.

Viđenje Jakova kod Hegesipa


Ukratko o ovom viđenju

Za našu studiju Hegesipovo svedočenje o Jakovu kao nazireju, esenu i prvosvešteniku je od prvoklasnog značaja. Imamo citiran i preveden kraći pasus kod Jeronima, i naveden nešto duži pasus kod Eusebija. Ovaj drugi, inače, naznačuje da je Hegesipovo svedočenje u skladu sa onim što o Jakovu govori i Klement Aleksandrijski, te da je podrobnije ('Historija Crkve', II, 23, 19).

Latinski tekst
(Hegesippus: Commentariorum, lib. V - Hieronymus: De viris illustribus, cap. 2)

Suscepit Ecclesiam Hierosolymorum post Apostolos frater Domini Jacobus, cognomento ...


Prevod

Nakon Apostolâ, Jakov – brat Gospodnji, prozvan Pravednik, postao je glava Crkve u Jerusalimu. Mnogi su se odista zvali Jakovom. Ovaj je jedini bio svet od majčine utrobe. On nikada nije pio vina niti žestokog pića, nije jeo mesa, nije strigao kosu, nikada se nije mazao sa uljem ili banjao. On jedini je imao privilegiju da ulazi u Svetinju nad Svetinjom, jer odista nije nosio vunene haljine već samo /bele/ lanene; on je sam ulazio u Hram i molio u korist naroda, tako da za njegova kolena beše smatrano da su stekla tvrdoću kamilinih kolena.


Osvrt

Zašto je Jakov od rođenja bio svet? Zato što je se rodio u svetoj porodici, zato što ga je sveta Devica od njegovog rođenja odgajala i pripremala za sveti život, baš kao i Isusa, svoga prvorođenca. Jakov je se rodio u Egiptu (gde je se sveta Porodica pred Herodovim gnevom sklonila), među tamošnjim prahrišćanskim isposnicima, terapeutima, koji su kao posvećenici (redovnici nazireji) živeli sveto i čisto. Jakov nikada nije strigao svoju (dugu) kosu, baš kao i pravi doživotni nazir, posvećenik Svetla.

Da li je za onog koji je pomazan Božijim Uljem bilo dostojno da se radi prikazivanja u svetlosti ovoga sveta maže ukrasnim uljima? Da li je za onog ko je okupan Hristovom Banjom, koji je u Duhu nanovorođen, bilo dostojno da ide i izležava se u svetovne banje, javna kupatila gde je često vladala razuzdanost i blud? Maloazijski crkveni spisatelj Apolonije (II stoleće) razotkriva frigijske, montanističke proroke: »Da li prorok odlazi u banju, da li dovodi u nepriliku oči, da li voli ukrašavanje ...?« (Eusebije: Historija Crkve’, V, 18) Za zabludelog novatijanskog episkopa i dijalektičara Sisinija Sokrat svedoči da je dvaput sedmično odlazio u banje (‘Historija Crkve’, VI, 22) Trulski sabor zabranjuje da se sveštenici i monasi, pa i laici, kupaju po banjama zajedno sa ženama (prav. 77) i Judejcima (prav. 11), što sve ukazuje na zavladalu sveštenoslužiteljsku degradaciju koju su čak i pagani prebacivali hrišćanima.

Po mojsijevskom Zakonu u Svetinju nad Svetinjom (gde je nekada stajao Kovčeg Zaveta) smeo je ulaziti samo prvosveštenik Hrama, i to jedanput godišnje: na veliki Dan izmirenja (Jom qippur). Zato što je od rođenja živeo sveto, zato je i Jakov kao nazirej pri Hramu i predstojatelj nazirejskih razreda mogao da ulazi u Svetinju i svetinju nad Svetinjama, Dephir (hebr.: Qodeš Qodašim) Solomonovog Hrama. Jakov, koji je živeo među terapeutima, nazarenima i esenima, vršio je i hramsko-sveštenu razrednu službu, koju je ranije imao i nazir Zaharija, Jovanov otac ('Luka', 1:5), čak više on je pod sobom imao 24 nazirejska razreda. U vreme rane Jerusalimske Crkve, Jakov kao njen anđeo, pod sobom je imao opet 24 starešine. – Kada je Jakov odeven u bele lanene, nazirejske haljine, ulazio u Hram, da bi prineo mimirisni kad, on je se dugo molitveno zadržavao u njemu, moleći za narod koji je se kajao; gorljiva molitva je upravo duhovno kađenje pred Bogom ('Otkrivenje', 8:3). – U Svetinji (Hekhal) Hrama je se, inače, nalazio zlatan, stalno upaljeni sedmokraki svećnjak (simbol sedam Snaga Duha Svetog), zlatan kadioni oltar i pozlaćen stol za hlebove predloženja, na koji je svake subote, "pred lice Božije", stavljano na njega (od strane krvnog sveštenstva) dvanaest svežih hlebova koji bi ostajali do naredne subote. Flavije objašnjava da je u svetinji bilo »mnoštvo nagomilanih mirišljavih stvari za kađenje, ...« ('Judejski rat', I, 7, 6) Kadioni oltar je simbolisao sveti i predani život u Bogu, no Flavije ima nešto drugačije objašnjenje: »... Kadioni oltar, sa trinaest vrsta tvari za kađenje koje su uzimane iz mora, te iz nenastanjene i nastanjene zemlje, označavalo je da je sve od Boga i da Bogu pripada.« (V, 5, 5)

Kako su nazirejima mogle da postanu i žene, to su i one služile posvećenički u Hramu. Tako u vreme Isusovog rođenja tu nalazimo proročicu Anu: »Bila je i proročica Ana, Fanuelova kći iz plemena Aserova; ona beše vrlo stara, od svoga devojaštva živela je s mužem sedam godina, a kao udovica do osamdeset i četiri godine, nije napuštala Hram služeći Bogu postom i molitvom noću i danju.« ('Luka', 2:36-37) – Po 'Jakovljevom Protoevanđelju' i mlada Isusova majka je bila posvećenica u Hramu: »Marija nastavi da živi u Hramu kao naučena golubica, primajući hranu svoju iz ruke anđela.« (8:2)

Ako je Isusov brat Jakov još od začeća i rođenja bio Božiji posvećenik, nazir, koliko pre je bio i sam Isus. Zapravo cela Isusova porodica bila je nazirejski orijentisana. U samom Nazaretu, koji je bio u blizini nazarenskog monastira na Gori Karmel, bilo je mnogo nazira. Zato su i Isusovi rođaci posle Gospodnjeg Vaznesenja vodili prevashodno Crkvu u Jerusalimu; najpre Jakov Pravednik, a potom Simeon, sin Kleope, brata Isusovog oca Josipa: »Oni staju na čelo Crkve ili kao rođaci Gospoda ili zbog toga što se ne ustežu ispovedati svoju veru.« (Eusebije: ‘Historija Crkve', III, 32, v.: III, 11; III, 20) Nazivajući Solomonov Hram Domom Svoga Nebeskog Oca ('Luka', 2:49), Gospod time pokazuje i Svoje poštovanje prema nazirima koji su službovali u Hramu. I posle Gospodnjeg Vaznesenja Hristovi sledbenici su se sa nazirima sastajali u Hramu: »Svakodnevno su bili stalno i jednodušno u Hramu, ...« ('Dela', 2:46) - »Petar i Jovan su išli gore u Hram u vreme molitve, u deveti čas.« (3:1, v.: 3:3.8.11) - » Preko apostolskih ruku zbivali su se mnogi znaci i čuda u narodu; a svi su bili jednodušno u Solomonovom tremu.« (5:12, cp.: 'Jovan', 10:23)



Helenski tekst
(HĄ źśť—‘¤‘  •ť¤•, ’™’›™źť •' – Eusebius: Historia Ecclesiastica, II, 23)

4. ”iade/xetai thn e)kklhsiżan meta tw˝n a)posto/lwn o( a)delfoj tou= kuriżou ą...



Prevod

4. Brat Gospodnji, Jakov, nasledio je nadzor nad Crkvom zajedno sa Apostolima. Od svih on je nazvan Pravednikom; jer tu behu mnogi koji nosaše ime Jakov. On je bio svet /= nazirej/ od utrobe svoje majke. 5. Nije pio vina ni žestokih pića, nije jeo mesnu hranu, brijač se nije dotakao njegove glave, nije se ukrašavao uljem i nije odlazio u banje. 6. Samo njemu je bilo dopušteno da uđe u Sveto Mesto. Jer on nije nosio vunene već lanene haljine. I on je po običaju ulazio u Hram sam, i često je nalažen kako kleči na kolenima i moli se za otpuštenje grehova naroda; njegova kolena su tako postala tvrda poput onih kod kamile, zato što je se on svagda molio na kolenima i tražio oproštaj za narod. 7. Zbog svoje nenadmašne velike pravednosti on je prozvan Pravednik i Oblije /ho Díkaios kaí Lblías/, a to znači „zaštitnik naroda", što stoji u saglasnosti sa onim što su proroci objavili u vezi sa njim.
8. Neki iz sedam sekti, koje su postojale u narodu, a koje sam već spomenuo u svojim 'Sećanjima' /Eusebius: HE, IV, 22,7/, upitali su Jakova: "Šta su to Vrata Isusova"? – I on im uzvrati da je On /= Isus/ Spasitelj. 9. Za dobitak ovih reči neki poverovaše da je Isus Mesija. A gorepomenute sekte nisu verovale ni u Vaskrsenje Hrista, ni u to da će On doći da bi svakome čoveku dao po njegovim delima. Ko je pak poverovao, taj je za to dugovao Jakovu. 10. Pošto su mnogi poverovali /u Hrista/, takođe iz vlasti, to dođoše u smutnju Judejci, i književnici, i fariseji, koji stadoše kazivati, da ako se tako nastavi sav narod će se ugledati na Hrista. Zato svi zajedno pođoše Jakovu i rekoše mu: "Preklinjemo te, obuzdaj narod; jer oni su zabludeli obazirući se na Isusa, kao da je On Hristos. Preklinjemo te, ubedi sve, koji će doći za svetkovinu Pashe, u vezi Isusa; jer mi svi imamo pouzdanje u tebe. Mi i sav narod držimo tebe svedokom, da si ti pravedan i ne obazireš se na ličnosti. Ti, stoga, ubedi mnoštvo da se ne vodi zabludom u vezi Isusa. 11. I sav narod, i svi mi takođe, imamo pouzdanje u tebe. Stani, dakle, na vrh Hrama, da sa tog visokog položaja ti možeš biti čisto viđen, i da se tvoje reči mogu lako čuti od sveg naroda. Jer sva plemena, sa mnogobošcima uz to, doći će zajedno zbog Pashe." – 12. Pomenuti književnici i fariseji tako postaviše Jakova na vrh Hrama i povikaše: "Ti Pravedniče, u koga bi svi mi trebali da imamo poverenje! Narod je u zabludi o Isusu Raspetom; objavi nam šta su to Vrata Isusova." – 13. I odgovorio je on gromkim glasom: "Što mene pitate o Sinu Čovečijem? On sedi na Nebu s desne strane Velike Sile i doći će na Oblacima Nebeskim." - 14. A kada mnogi behu potpuno uvereni i proslaviše Jakovljevo svedočanstvo, rekoše: "Hosana Sinu Davidovom!" - Ovi isti književnici i fariseji rekoše opet jedni drugima: "Grdno smo pogrešili ponudivši da iznese takvo svedočanstvo o Isusu. No popnimo se i strovalimo ga, kako bi se prepali i nepoverovali mu." 15. I oni povikaše: "Oo! I Pravednik je takođe u zabludi!" - Oni ispuniše napisano kod 'Isaije': "Hajdemo ukloniti pravednika, jer on je neprijatan nama. Stoga će oni jesti plodove svojih činjenja." /cp.: 'Isaija', 3:10-11/ - Tako se oni popeše i zbaciše Pravednika. 16. I rekoše jedni drugima. "Hajdemo kamenovati Jakova Pravednika". 16. I počeše bacati kamenje na njega, pošto on nije poginuo od pada, već, povrativši se, stao je na kolena, govoreći: "Gospode Bože, Oče, molim Te, oprosti im jer ne znaju šta čine!" – 17. Tako dok ga oni behu obasipali kamenjem, jedan od /nazirejskih/ sveštenika i sinova Rehavovih, sin rehavitski, o kojima je kazivao prorok Jeremija, povika, govoreći: “Stanite! Šta vi činite? Pravednik se moli za vas”?« - 18. A jedan od njih /onih koji su ga kamenovali/, nekakav suknar, uze palicu sa kojom je valjao haljine, i udari Pravednika po glavi. I tako je on mučenički postradao. I oni pokopaše njega na komadiću zemljišta uz Hram. I ostaci njegovog spomenika još uvek su uz Hram. On postade istinski svedok, i Judejcima i Helenima da je Isus Pomazanik. Uskoro potom opsede ih Vespasian.


Osvrt

Iako Hegesip, u ovom narativnom okviru, ne spominje prvosveštenika Hanana Mlađeg, očigledno je da je on vukao konce koji su doveli do Jakovljevog mučeničkog stradanja. Kao što je Kajafa sa prvosveštenstvom bio u velikoj i gorkoj zavisti spram Isusa zato što je svojim mudrim besedama i pronicljivim poukama pridobijao narod, tako je i Anan sa sektanskim vođama bio kivan na Jakova. Želeo je da ga odvrati da narodu svedoči za Isusa, da Ga ne potvrđuje kao Božijeg Pomazanika. Hanan je očigledno, i sam ulazeći u Svetinju, mnogo puta u njoj nalazio molitveno zadubljenog Jakova, što je bolo njegove častoljubive oči: »Prvosveštenik je sa njima /= sveštenicima "bez mane"/ ulazio u Hram /= u Svetinju Hrama/, nego samo subotom iza novomesečje ili ako se svetkovao neki otački praznik ili svenarodna svetkovina tokom godine.« (Flavije: 'Judejski rat', V, 5, 7) - Kada judejske starešine od Jakova traže da pred narodom odrekne da je Isus – Hristos (Mesija), Vrata Spasenja, to pokazuje da ga duboko nisu poznavale. Sam Spasitelj za sebe svedoči: »Zaista, zaista, kažem vam, Ja sam Vrata za ovce. Svi koji su došli pre Mene - lopovi su i razbojnici; ali ih ovce ne poslušaše. Ja Sam Vrata; ako ko uđe kroz Mene, biće spasen, ulaziće i izlaziće, i pašu će nalaziti. Lopov dolazi samo da ukrade, zakolje i upropasti; Ja sam došao da imaju Život i da ga imaju u izobilju.« ('Jovan', 10:7-10) Hrist je i Vrata, i Vratar, i Ključ Vratiju koja vode u Večni Život. I one koji su u Hristovoj Lađi Vrata Hada, Vrata Tame i Smrti nikad neće nadvladati ('Matej', 16:18).

Jakova, koji je kao najugledniji nazirej godinama služio u Hramu, postavljaju na vrh Hrama, da pred masom, koja mu je verovala, odbaci Hrista. Kad Pravednik, nasuprot očekivanjima sektanskih starešina, potvrđuje Isusa kao Spasitelja, književnici (pismoznalci) i fariseji ga nemilosrdno bacaju sa Hrama. No taj pad mu ne nanosi smrtnu ranu. Oni uzimaju da ga obasipaju kamenjem. No ni to ga ne dokrajčuje. Tada ga bedno, palicom ubija jedan suknar, koji je bio u masi koja je kamenovala Pravednika. Jakov Pravednik, koji je se ceo život u Hramu na kolenima molio za narod, i u poslednjim trenucima svog zemaljskog života, uzima da se ponizno na kolenima moli za narod, da mu Bog oprosti. Jer on je, iz Isusovih najava, znao da na Jerusalim dolazi teško vreme, najstrašnije vreme. I on je svojim molitvama želeo da se mnogi pre strahota koje će doživeti u ratu sa Rimljanima (počeo 66. g. ne.) otrezne, okaju svoje grehe, kako bi našli milost u Boga: »... Tada će biti velika nevolja, kakve nije bilo od postanja sveta do sada, niti će biti.« ('Matej', 24:21) A izlazeći na golgotsko stratište Isus ženama koje su ga pratile i kukale nad njegovom nesrećom uzvraća: »Kćeri jerusalimske, ne plačite za mnom, nego plačite za sobom i za svojom decom. Jer, eto, idu dani kada će govoriti: "Blažene su nerotkinje, i utrobe koje ne rodiše, i dojke koje ne dojiše". Tada će početi da govore gorama: "Padnite na nas!", i bregovima: "Pokrite nas. ('Luka', 23:28-30) - Oni koji su verovali da je teška Vespasijanova opsada Jerusalima došla kao Božija kazna i zbog Jakovljevog mučkog stradanja, svakako su bili u pravu. U svojoj Poslanici, na neki način, sam Jakov Pravednik, protivnik bezdušnik i tlačiteljskih bogataša, proriče svoju mučeničku smrt: »Osudiste, ubiste pravednika; on vam se ne protivi.« (5:6)

Pred napadima razjarenih judejskih poglavara u zaštitu Jakova otvoreno jedino ustaje jedan od nazirejskih sveštenika u Hramu, neki esen (rehavovac, cadokit); dakle neki Jakovljev saslužitelj.



Viđenja Jakova kod Klementa Aleksandrijskog


Ukratko o Klementovim viđenjima Jakova

U svojim 'Ćilimima' (StrMmateis) i 'Primerima' (HypotypMseis) Klement Aleksandrijski se kratko osvće i na Jakova, prvog anđela Crkve u Jerusalimu, predstavljajući ga kao istinskog hrišćanskog gnostika. Klementovi 'Primeri' samu su fragmentarno sačuvani, kod poznijih Spisatelja.


Helenski tekst
(Ą ź¤Ą ©Ł•™Ł, ’™’›™źť Â' – Eusebius: HE, II, 1, 3)

Pe/tron ga/r fhsin kaiě ąIa/kwbon kaiě ąIwa/nnhn meta thn a)na/lhyin tou= Swth=roj, ...


Prevod

Jer oni kažu da Petar i Jakov i Jovan nakon Vaznesenja našeg Spasitelja, iako su i kod našeg Spasitelja uživali prednost /= bili počastvovani/, nisu kasnije težili časti, već izabraše Jakova Pravednika za episkopa Jerusalima.


Osvrt

Jakov koji je pominje uz Petra i Jovana jeste Jovanov brat; Jovana i Jakova Zevedejeva ('Matej', 4:21), zbog njihove revnosti, Gospod ih je nazvao Boanrgés – 'Sinovi groma' ('Marko', 3:17; v.: 'Luka', 9:54). Pored Petra i Jovana i Jakov Zevedejev je bio istaknut Apostol (cp.: 'Matej', 17:1; 26:37; 'Luka', 8:51). Primus i Sekundus u svojoj redakciji Proto-Evanđelja Jovana i Jakova prikazuje častoljubivo ishitrenim Apostolima: »Tada Mu priđe majka sinova Zevedejevih sa svojim sinovima klanjajući se i moleći nešto od Njega. A on joj reče: "Šta hoćeš?" - Reče mu: "Reci da ova dva moja sina sednu jedan s Tvoje desne a jedan s leve strane u Tvome Kraljevstvu." - A Isus odgovori i reče: "Ne znate šta ištete. Možete li ispiti čašu koju ću Ja piti?" - Rekoše Mu: "Možemo". - Reče im: "Čašu Moju ćete ispiti, ali sesti Meni s desne ili leve strane, to ne dajem Ja, nego će pripasti onima kojima je pripravio Otac Moj." - I čuvši desetorica rasrdiše se na dva brata. A Isus ih dozva i reče: "Znate da vladari naroda gospodare nad njima i velikaši ih tlače. Među vama da ne bude tako; nego koji hoće među vama da bude velik, neka vam služi, i koji hoće da bude među vama prvi, neka vam bude sluga; kao što Sin Čovečiji nije došao da Mu služe, nego da posluži i da život Svoj da kao Otkup za mnoge.« ('Matej', 20:20-28; slično: 'Marko', 10:35-45) – Velik pred Bogom jeste onaj koji izvršava Božije Zapovesti, koji je Bogu ugodan, koji služi Zakonu i bližnjima koji žive za zajedništvo u Bogu i Bogom.

Posle Vaznesenja Gospoda, Petar nije mogao da bude izabran za episkopa Crkve u Jerusalimu, jer je već bio određen da u Hristovo Ime bdije nad celom Crkvom, nad Vaseljenskom Crkvom. Jovan (ljubljeni Učenik) i Jakov Zevedejev bili su dokazani sledbenici, ali Jakov Pravednik, Isusov Brat, bio je mnogo duže od njih na svetome putu, bolje od nih je poznavao Hristovu reč, i bio je najpogodniji da dobije nadzor nad središnjom pomesnom crkvom, nad Jerusalimom, gde je već služio u Hramu kao sveštenik-nazirej. Jakova Zevedejeva je, inače, pogubio Herod Agripa I (41.-44. g. ne.) u vreme haranja velike gladi: » U ono vreme latio se kralj Herod da zlostavlja neke koji su pripadali Crkvi. I pogubi mačem Jakova, brata Jovanova.« ('Dela', 12:1-2)


Helenski tekst 2
(Ą ź¤Ą ©Ł•™Ł, ’™’›™źť –' – Eusebius: HE, II,1, 4-5)

4. ąIakwŻb% t%˝ dikaiż% kaiě ąIwa/nnv kaiě Pe/tr% meta thn a)na/stasin ...



Prevod

Jakovu Pravedniku, i Jovanu, i Petru, Gospod je posle Svoga Vaskrsenja predao znanje, ovi su ga pak predali ostalim Apostolima, a ostali Apostoli – Sedamdesetorici /Učenika/, među kojima Barnaba beše jedan. Behu, pak, onamo dva Jakova: jedan nazvan Pravednik, koji je bačen sa vrha/krova Hrama i bio štapom za valjanje sukna tučen do smrti, i drugi kojem je odrubljena glava.


Osvrt

Klementov izveštaj se nešto razlikuje od Hegesipovog po pitanju ukaza kako je tačno stradao Pravednik. Po Hegesipu, videli smo, navodi se da je Jakov nakon zbacivanja s vrha Hrama bio obaspen kamenjem, a tek onda štapom ubijen, dok Klement ne pominje, odnosno izostavlja kamenovanje, i ukazuje da je Jakovljev zemaljski život okončao štap nekog njegovog mrzitelja. Kamenovanje je inače, kod Jevreja, bio čest metod kojim su u afektima činili linč. Znamo da su još Mojsija hteli kamenovati ('Izlazak', 17:4; 'Brojevi', 14:10).

Klement Aleksandrijski, hrišćanski gnostik (grč.: h gnMsis = 'znanje') koji je proučavao i heretičku 'gnozu', iznosi predanje da je ponajprije Jakovu Pravedniku, Jovanu i Petru Vaskrsli Gospod ponajprije preneo duhovno znanje. Jakov je i pre toga bio umudren posvećenik. Posle Svog Vaskrsenja, do Vaznesenja, Gospod je, bez pojedinačnih isključivosti, poučavao istrajno celo Bratstvo, i ko je imao u duhu otvorene oči i uši, on je mogao da primi te pouke. Na početku gnostičkog heretičkog spisa 'Pistis Sofija' iznosi se da je Isus navodno čak 11 godina proveo, posle Svog Vaskrsenja, u poučavanju učenika.


Helenski tekst 3
(Ł¤ˇ©ś‘¤•™Ł, ’™’›™źť ‘', 11, 3)


ąAll' oiá men thn a)lhqh= th=j makariżaj s%Żzontej didaskaliżaj para/dosin eu)quj a)...


Prevod

Svi oni /kod kojih sam učio/, sačuvavši istinito predanja blagosloveng učenja, (primljenog) neposredno od svetih Apostola, Petra, i Jakova, i Jovana, i Pavla, nasledivši ga kao sin od oca (iako nekolicina behu slični očevima), došli su po Božije zaveštanje upravo da nam polože ovo nasleđe i apostolsko seme.


Osvrt

Klement Aleksandrijski (oko 150.-217. g.) je učio, slušao hrišćansku nauku kod mnogih znamenitih učitelja onog vremena (II stoleća), koji su bili iz Helade, iz Velike Helade (donji deo Italije naseljen Helenima), iz Kelesirije, iz Egipta, iz Asirije, iz Palestine. Po imenu on pominje ponajprije Pantena, koji je propovedao Hristovu reč u Indiji i bio starešina katehetskog učilišta u velikoj Aleksandriji. Klement smatra da su svi oni verno sačuvali predanje i učenje Apostola (koji nisu preživeli Prvi jevrejski ustanak), što je malo verovatno; oni su zapravo sačuvali redakciju hrišćanske nauke i hrišćanskog učenja s kraja I i početkom II stoleća. Kao nosioce istinskog hrišćanskog predanja Klement ponajprije nabraja Petra - (prvog) pontifa vaseljenske Hristove Crkve, i Jakova Pravednika – prvog anđela središnje i matične pomesne crkve, Crkve u Jerusalimu, - što je ukaz koji odgovara istini.


Viđenje Jakova u 'Evanđelju po Hebrejima'

Ukratko o ovom Evanđelju i ovom viđenju

'Evanđelje po Hebrejima' imamo danas samo fragmentarno sačuvano; prvobitno je zabeleženo na aramejskom jeziku hebrejskim, kvadratnim slovima (Jeronim: Adversus Pelagium, III, 2). U Jeronimovo vreme izdanje na hebrejskom jeziku bilo je sačuvano u Kesarejskoj Biblioteci, koju je prilježno sabrao mučenik Pamfil. Po Nikeforovoj metrici ono je imalo 300 redaka manje nego ‘Evanđelje po Mateju’ kakvo danas poznajemo. I Epifanije u 'Panarionu' ukazuje da ebionitska evanđelska verzija ne sadrži puni poznati tekst 'Evanđelja po Mateju' (haer. 30, 13). Evangelium Secundum Hebraeos pored Jeronima Stridonskog pominju i Kiril Jerusalimski, Origen, Klement Aleksandrijski, te Eusebije podozrivo govoreći o nekim kanonskim knjigama: »Neki među te knjige svrstavaju i ‘Hebrejsko Evanđelje’ (kath' Hebraíoys eyaggélion). Njega najviše od svih vole Jevreji koji su i predali Hrista.« (‘Historija Crkve’, III, 25, 5) Eusebije dalje iznosi da su ebioniti prihvatali samo ovaj redukovani evanđeljski tekst (zato se on naziva i 'Evanđelje prema ebionitima'), koji je očigledno nastao redakcijom i pozamašnim skraćivanjem aramejskog 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici'; 'Hebreje' je koristila i neka nazarenska sledba, koja je ovaj sastav smatrala izvornim 'Matejem' (Jeronim', 'Tumačenje Mateja', tum. 12:3). Inače, ovo Evanđelje je filolog Jeronim sa aramejskog (sirijskog) preveo na helenski i latinski.

Prema jednom latinskom fragmentu sačuvanom u 'Znamenitim muževima' (De viris illustribus, 2) Jeronima Stridonskog, sam Isus, kao dokaz Svoga vaskrsenja, sluzi velikog sveštenika Kajafe predaje laneni prekrivač u kome je za pogreb obavijen, a bratu Jakovu, koji je se zavetovao da će postiti sve dok ne vidi Gospoda, razdeljuje hleb.


Latinski tekst
(De viris illustribus, cap. 2 - Jacobus frater Domini)

Dominus autem cum dedisset sindonem servo Sacerdotis, ivit ad Jacobum, et apparuit ei. ...


Prevod

»"No Gospod, pošto je dao Svoje platno sluzi Sveštenikovom, pokaza se Jakovu" (jer Jakov je se zavetovao da neće jesti hleba od onog časa u kojem je pio iz čaše Gospodnje dok ne bude video sopstvenim očima Njega ustalog od onih koji su usnuli). I opet, malo potom, /Evanđelje/ kaže: "Donesi sto i hleb, reče Gospod". I odmah potom je dodano: "On uze hleb, i blagoslovi, i razlomi, i pruži Jakovu Pravedniku, i reće mu: Brate Moj, jedi ovaj hleb, jer Sin Čovečiji je ustao od onih koji su usnuli.«


Osvrt

Ovaj evanđelski tekst ima jasnu težnju da iznese kako je se Vaskrsli Gospod u Bratstvu najpre znamenitom posvećeniku Jakovu pokazao. Ebionitima, koji su za asketski život bili prilježniji nego prednikejski hrišćani, Jakov kao asketa i posvećenik je više uzorno odgovarao nego bilo koji drugi Apostol ili Učenik Hristov. Jakov se hoće predstaviti i kao onaj koji je u vreme Poslednje Večere pio od Hristove čaše, što svakako odgovara istini.


Viđenje Jakova u Jeronimovim 'Znamenitim muževima'

Ukratko o ovom viđenju

Učeni latinski bogoslov i prevodilac Eusebius Hieronymus Stridonensis (oko 347.-420. g.).) u listi znamenitih muževa ranog i nikejskog hrišćanstva (De viribus illustribus sive cathalogus de scriptoribus ecclesiasticis), na prvo mesto stavlja Simona Petra a odmah zatim Jakova Pravednika. O Jakovu pišući, više prenosi ono što Hegesip i Josip Flavije izveštavaju, a manje iznosi svoje lične poglede o Pravedniku.


Latinski tekst
(De viris illustribus, cap. 2)

Jacobus, qui appellatur frater Domini (Galat. I, 19), cognomento Justus, ut nonnulli ...



Prevod

Jakov, koji je nazvan brat Gospodnji, sa nadimkom Pravednik, kao što neki smatraju sin Josipov od druge žene, međutim, kako se meni čini, sin od Marije, sestre od matere našeg Gospoda, koju Jovan spominje u svojoj Knjizi, nakon stradanja našeg Gospoda odmah određen od Apostola za biskupa Jerusalima, napisao je jednu poslanicu, koja se računa među sedam Opštih Poslanica, i staviše nju pojedinci pripisuju nekome drugom, i smatraju je samo objavljenom pod Jakovljevim imenom, a postepeno, kako je vreme prolazilo, zadobila je punovažnost. /.../

I tako, on je upravljao Crkvom u Jerusalimu trideset godina, što doseže do sedme Neronove godine, i sahranjen je blizu Hrama sa koga je bio bačen. Njegov nadgrobni kamen sa njegovim natpisom bio je veoma poznat do opsade Tita i do kraja Hadrijanove vladavine. Neki od naših spisatelja smatraju da je on ukopan na Maslinskoj Gori, međutim oni su nejasni.


Osvrt

Jeronim, koji Jakova vidi kao jednog od sina istoimene sestre blažene Marije (Adversus Helvidium, 11-12), s pravom zapaža da je Pravednik odmah posle Spasiteljevog Stradanja (i Vaznesenja) postavljen za predstojatelja Crkve u Jerusalimu. Njegovu sveštenu vladavinu matičnom Crkvom proteže do sedme godine Neronove (Nero Claudius Caesar Augustus Germanicus, 54.-68.) carske vladavine, dakle do 61./62. g. ne. Ako je Gospod najverovatnije postradao 36. g. ne., a tad i Jakov zaređen, tada je Pravednik središnjom pomesnom Crkvom upravljao nešto manje od 30 godina. Pošto je bio visoki nazirejski sveštenik u Hramu, ništa nije neobično ako je sahranjen u blizini Solomonovog Hrama, i što je njegov grob bio poznat do kraja Hadrijanove (Caesar Traianus Hadrianus Augustus) vladavine (117.-138. g.).


Viđenje Jakova u 'Evanđelju po Tomi'


Ukratko o ovom viđenju

U 114 izreka pripisanih Isusu u gnostičkoj zbirci nazvanoj 'Evanđelje po Tomi', jedna od njih soterološki glorifikujuće pominje i Isusovog brata Jakova Pravednika.


Koptski tekst
('Evanđelje po Tomi', logion 12, 1-2)

peje Mmachths NIS je tNsooun je knabwk NtooTN nim pe etnaR noq exrai" ejwn peje IS ...



Prevod

1 Učenici rekoše Isusu: »Mi znamo da ćeš Ti otići od nas. Ko će biti naš predvodnik«? – 2 Isus im reče: »Bilo gde da ste, idite ka Jakovu Pravedniku, za koga su nebo i zemlja došli u postojanje".«


Osvrt

Gnostički heretici su imali proklamativno veličanje Jakova, koje je išlo, kako vidimo ovde, do blasfemije. Onaj radi koga je Svet stvoren, jeste Hristos Božiji, Logos; apostol Pavle ukazuje: »... Mi imamo jednoga Boga Oca, od Koga je sve i za Koga smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz koga je sve postalo, pa i mi - njegovim posredstvom.« ('Korinćanima', I, 8:6) I ne samo da je sve kroz Hrista postalo ('Jovan', 1:3), već i radi Hrista: »On je slika nevidljivoga Boga, Prvorođeni sveg Stvaranja, jer je u Njemu stvoreno sve što je na Nebesima i na Zemlji, sve vidljivo i nevidljivo, bili to Prestoli, ili Gospodstva, ili Poglavarstva, ili Vlasti; sve je Njegovim posredstvom stvoreno  i za Njega. I On je pre svega i sve u Njemu ima svoje postojanje.« (‘Kološanima’, 1:15-17) - Kao što je Hrist medijatorski stožer Stvaranja, tako je i Središte Dela Otkupljenja i Spasenja, odnosno On spašava Svet koji je kroz njega i za Njega sazdan: »Sve je, naime, od Njega, kroz Njega, i za Njega.« (‘Rimljanima’, 11:36) – Kada "gnostici" kosmogonijska preimućstva, umesto Isusu Hristu pripisuju Jakovu, oni time i implicitno pokušavaju obesnažiti apostola Pavla i njegovu reč.


Viđenje Jakova u 'Evanđelju po Egipćanima'

Ukratko o ovom Evanđelju i ovom viđenju

Fragmentarno sačuvano ‘Evanđelje po Egipćanima’, koje je verovatno delom izvedeno iz Proto-Evanđelja, pominju Klement Aleksandrijski ('Šarenica', III, 9, 64, III; 13, 92; III, 9, 63), Origen, Hipolit, Teodot, Epifanije govoreći o sabelijanima, antitrinitarnim modalistima (Panarion, haer. 62, 2). Nas ovde interesuje Koptski pseudoesoterični traktat ‘Sveta Knjiga Velikog Nevidljivog Duha’, u kolofonu imenovan kao 'Evanđelje po Egipćanima' (koji nema sadržajne veze sa istoimenim sastavom koji pominje patristička literatura), nastao je krajem III stoleća među Setovim gnosticima u Egiptu. Kroz inkantancije, diskursivno neartikulisane sekvence glasova daju se navodna skrivena imena Nebeskog Oca, iako se na početku sastava iznosi da se Božije ime ne može izustiti. U završnici manuskripta se iznosi da je data knjiga skrivena s nadom da će jednom dospeti u ruke izabranog roda. U Nag Hammadi Biblioteci ovaj traktat se javlja u dve vrlo slične verzije (koje su neovisno jedna o drugoj prevedene sa helenskog): u trećem i četvrtom kodeksu. Kao i većina pseudognostičkih spisa i ovo "Evanđelje" koje prikazuje Setov život je jedan veliki narativno-ukazni mitološki mutljag, pogotovo u svom prvom i drugom delu gde govori o fenomenalizujućim emanacijama iz Duha, odnosno poreklu, očuvanju i izbavljenju Setove rase. Ime Jakovljevo susrećemo u himničkom delu kada se iznosi kako je Veliki Set oboružao oklopom znanja svoje istine, nepobedivom moći neuništvosti one koji su rođeni i oduzeti.


Koptski tekst
(NHK, cod. IV, II, p. 75, 24 – p. 76, 4 – Priređeno prema: Nag Hammadi Studies, IV. Edited by Alexander Bohlig, Frederik Wisse, and Pahor Labib. Leiden, Brill, 1975.)

au[w au]ouwnx nai" ebol Nninoq etaxeratou I"ESEA MASAREA I"ESSEDEKEA pimo ou ...



Prevod

75, 24 I ukazaše im se | 25 moji veliki pratioci /= parastasi, pomoćnici/: Jesseos | 26 Mazareos Jessedekeos, | 27 živa voda, i veliki upravitelji: /= stratezi/ | 28 Jakob Veliki /= Pinob/, i Theop[emptos], | 76, 1 i Jsaouel, i onaj koji presedava | 2 nad milošću: Mep[..]el, i oni koji | 3 presedavaju nad istočnicima istine: | 4 Mihea, i Mihar, i Mnesinou, ...


Osvrt

U kodeksu III ovaj tekstualni deo stoji u 64, 9-16. Složeno ime (u nominitivu dato kao) Jesseos Mazareos Jessedekeos susrećemo i u IV, 78, 10-13 ("O zbilja istiniti - Jesseos Mazareos Jessedekeos , o živa vodo, o dete djeteta, o slavno ime, ..."), odnosno u IV, 75, 25; III, III, 64, 10; III, 66, 10 (u vokativu dato). Susreće se i na kraju 'Otkrivenja po Adamu' (V, 85, 30). Ovo ime možemo jasnije pročitati i protumačiti kao koptsku verziju imena Jesej (Esen) Nazaren Jessedekej (Cadokit). Pošto ono stoji pred Jakovljevo ime, jasna je aluzija da spisatelj zapravo ima esenski, nazarenski i cadokitski karakter Jakovljevog lika; on ga potvrđuje kao velikog duhovnog stratega. Helenski izraz za sadukeja je ho saddoukaíos, pa je moguće da je autor helenskog izvornika imao nameru da kroz dato višesložno ime i sledbu sadukeja "postavi" na dokazani pijedestal koji su zauzimali eseni i nazareni. U III, 64, 13 Jakovljevo ime je dato kao IakMbos, dakle uz bolje prevodilačko uvažavanje helenskog predloška.


Viđenja Jakova u Eusebijevoj 'Historiji Crkve'

Ukratko o ovim viđenjima

Najvažnije svari o Jakovu Eusebije (koji je imao uvid u mnoge drevne hrišćanske spise) iznosi dajući citate od Hegesipa i Klementa Aleksandrijskoj. U svojoj 'Historiji Crkve' u deset knjiga, delu koje tretira prva tri stoleća razvoja hrišćanstva (do 324. godine Eusebije se više puta osvrće na harismatski Jakovljev lik. Ti osvrti su jako dragoceni izvor za potpunije sagledavanje Jakovljevog lika i dela.


Helenski tekst 1
(•šš›—Ł™‘Ł¤™š— ™Ł¤źˇ™‘, ’™’›™źť ’', š•¦‘›‘™źť ‘', 2)

To/te dh=ta kaiě ąIa/kwbon, ton tou= Kuriżou lego/menon a)delfo/n, oŔti dh kaiě ouÂtoj ...


Prevod

U to vreme i Jakov, koji je nazvan brat Gospodnji, pošto je poznat kao sin Josipov, a Josip je smatran za oca Hristovovog, jer Devica, budući zaručena za njega, i pre nego što su se sastali oni, otkrila je da je začela od Svetog Duha, kao što sveti zapis Evanđeljâ poučava, - ovaj isti Jakov kome su ljudi od starine i dali ime Pravednik, zbog njegove izuzetne čestitosti, kako kazuju, prvi je izabran na episkopski prestol Crkve u Jerusalimu.


Osvrt

Eusebije Jakovljevo stradanje nadovezuje na kamenovanje đakona Stefana; i Stefan i Jakov su svojom časnom smrću proslavili Božije Ime. Ipak, između Stefanovog i Jakovljevog mučeničkog stradanja prošlo je dosta godina. I mnogo pre nego što je došao na presto Jerusalimske Crkve Jakov je poštovan zbog svoga ćudorednog življenja. A zašto je tako širokoj masi ljudi bio poznat kao takav? Zato što je služio u Solomonovom Hramu, i tu, štaviše, bio visoki nazirejski dostojanstvenik, sveštenik.


Helenski tekst 2
(Historia Ecclestiastica, lib. II, cap. 23, 1-3. 19-20)

23, 1 ąIoudaiÍoiż ge mhn tou= Pau/lou Kaiżsara e)pikalesame/nou e)piż te thn ...


Prevod

23, 1 Kada je Pavle zatražio Kesarov sud i Fest ga otpravio u Rim, Judejci, izgubivši nadu za ostvarenje svojih zamisli protiv njega, okrenuše se protiv Jakova, brata Gospodnjeg, kome su Apostoli poverili episkopski prestol u Jerusalimu. 23, 2 Sledeća drska mera beše preduzeta protiv njega. Dovevši ga na svoj skup, tražili su da se on pred celim narodom odrekne vere u Hrista. On pak, nasuprot svem očekivanju, prouznese pred svom masom smelu i slobodnu reč, koju oni nisu očekivali, da Spasitelj i Gospodar naš Isus jeste Sin Božiji. Oni ne mogaše da podnesu svedočenje toga čoveka, kojega su svi zbog njegovog savršenog življenja, mudroljubivog i blagočestivog, smatrali najpravednijim. Ubili su ga, koristeći se anarhijom, koja je uzrokovana zbog činjenice da je Fest umro tačno u to vreme u Judeji, i da je Provincija tako ostala bez namesnika i poglavara. /.../
23, 19 Jakov je tako doista jedan značajan čovek i čuven među svima zbog svoje pravednosti, tako da su razumniji među Judejcima smatrali da je bezočni prestup koji je nad njim izvršen zapravo uzrokovao opsadu Jerusalima, koja se zbi odmah posle njegovog mučeničkog stradanja. 20 Josip nije ni najmanje oklevao da posvedoči o tome u svojim zapisima; evo njegovih izvornih /= aramejskih/ reči: "To je se desilo Judejcima kao kazna za Jakova Pravednika, brata Isusa, nazvanoga Hristom, jer su ga Judejci ubili iako je bio veliki pravednik".



Osvrt

Opsada i strašno stradanje Jerusalima nije došlo samo kao Božija kazna zbog stradanja Jakova Pravednika, već i zbog stradanja Isusa Hrista, i svih proroka, pravednika, i svih nedužnih krvnih žrtava koje su sveštenici-mesari prineli u Hramu: »... Evo vam šaljem proroke, i mudre i književnike. Od njih ćete jedne ubiti i raspeti, a druge šibati u vašim sinagogama i goniti od grada do grada, da dođe na vas sva pravedna krv, prolivena na zemlji, od krvi Abela pravednoga do krvi Zaharije sina Barahijina, koga ubiste između Hrama i Žrtvenika. Zaista vam kažem, sve će to doći na ovaj naraštaj. Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k tebi, koliko puta htedoh da skupim tvoju decu, kao što kvočka skuplja svoje piliće pod krila, i ne htedoste. Eto, ostavlja vam se dom vaš pust.« ('Matej', 23:34-38; v.: 'Jeremija', 26:18) - Upravo i opsada Jerusalima u Prvom jevrejskom ustanku je se desila kada je se za Pashu u grad okupila milionska masa.

Citat koji ovde Eusebije sa referencom daje i pripisuje Josipu Flaviju, danas ne susrećemo u njegovim delima; moguće je da je se Eusebije premeo, i Flaviju je pripisao autorstvo ovog zaključka, koji je pripadao nekom drugom starijem spisatelju. No odmah potom, Eusebije precizno citira drugo i sačuvano Flavijevo svedočanstvo o Jakovu (II, 23, 21-24) iz dvadesete knjige 'Judejskih starina', o kome smo već podrobnije govorili. Verovatno je pronicljivije ako taj citat vidimo kao sastavni deo izgubljenog aramejskog izvornika 'Judejskog rata', koji je nastao pre helenskog prevoda (za potrebe Helena i Rimljana) načinjenog od strane samog autora koji odbacuje druge nekritičke povesti judejsko-rimskog rata: »... Odlučih da za žitelje Rimske države prevedem na helenski historiju koju sam ranije za gornjoazijske barbare sačinio na njihovom maternjem /= aramejskom/ jeziku. /.../ Parćani, Babilonci, daleki Arabljani, mojim nastojanje bili su tačno obavešteni o tome kako je rat nastao, i o strašnim patnjama i konačnom ishodu rata.« (De bello Judaico, I, 1.3) – U helenskom prevodu 'Rata' Josip je verovatno sam izbacio pominjanje Isusovog imena, koje je bilo mrsko rimskoj vlasti; naime, čineći helenski prevod i redakciju svoje povesti Rata Josip je pre njegove konačne redakcije, svojim dobrotvorima – Vespasijanu i Titu, davao svoj rukopis na uvid i pregled. Sam Titus Vespasianus Augustus (79.-81. g.) je svojeručno naredio da se Flavijev 'Rat' objavi kao jedno verno prikazivanje jevrejsko-rimskog rata (Josephi vita, 363).


Helenski tekst 3
('Historija Crkve', III, 7, 8-9)

8 tau=ta d' aÄn eiă diżkaion e)piqeiÍnai, aÁ ge/noit' aÄn parastatika filanqrwpiżaj th=j ...



Prevod


8 Potrebno je, međutim, kazati o tome kako je pokazalo čovekoljublje Preblagog Proviđenja: tokom celih četrdeset godina posle zločina, učinjenog nad Hristom, odložena je bila njihova pogibelj. U tim godinama još su bili u životu mnogi Apostoli i Učenici, i sam Jakov, prvi tamošnji episkop, koji je proglašen bratom Gospodnjim. Grad Jerusalim je bio mesto njihovog prebivanja, a oni su za njega bili /= obezbedili mu/ neprobojni bedem; 9 jer Božiji Nadzor je dugotrpeljivo čekao, da se oni pokaju zbog učinjenog, kako bi zadobili oproštaj i spasenje. I uz tako veliko dugotrpljenje On im je još poslao začuđujuća predznamenja onoga, što će se sa njima dogoditi, ukoliko se ne preobrate.


Osvrt

Apostoli i Jakov su za Sveti Grad uistinu bili neprobojni bedem, dok zločini i hajke Judejaca protiv Crkve i Hrista nisu dosegli do Neba. Božija Milost je ta koja nam posle zgrešenja, a pre sazrevanja negativne setve, daje dovoljno vremena da uvidimo, priznamo i okajemo svoje grehe: »I dadoh joj vremena da se pokaje, ali ona neće da se pokaje za svoje bludničenje.« ('Otkrivenje', 2:21) Jer Bog ne želi da niko od nas smrtno strada, već da svi nađu Život i uđu u Njega. S druge strane, kada čovek puno greši, a kazna ga "ne sustiže", pokazuje pak da je čovek izgubio Božiju milost koja ga vodi spasenju. – U starozavetnoj 'Knjizi o Joni' susrećemo poučnu priču, gde prorok Jona stiče u veliki asirski grad Ninivu, da bi njihovim brojnim žiteljima najavio da će za četrdeset dana doživeti pogibelj, ukoliko se ne pokaju. I Ninevljani su ozbiljno uzeli tu proročku opomenu, stali živeti u pokorništvu, i tako odvratili Božiji Gnev od sebe.

Pre opsade (67. g.) i razaranja Jerusalima i Solomonovog Svetilišta (70. g.), njegovi žitelji su na brojne načine bili opomenuti od Boga, pozvani na preumljenje i otrežnjenje. O tim opominjućim znamenjima, koja nisu uzeta u obzir od žitelja Svetog Grada, govori i Flavije u šestoj knjizi svoje 'Historije Judejskog ratovanja protiv Rimljana (Historia Ioydaikoy polemou pros RMmaioys): nad Gradom je blještela zvezda koja je ličila na mač /= krst/, a tokom cele godine nad Gradom je stajala kometa; pred Ustanak, na Praznik beskvasnih hlebova, oko devetog časa noći, veliki žrtvenik je obasjala strahovita svetlost skoro pola sata, a za istu svetkovinu, žrtvena krava je usred Svetilišta otelila jagnje; istočna vrata unutarnjeg predvorja Svetilišta, tako teška da su ih dvadesetorica ljudi s mukom zatvarala, iako zatvorena prevornicom i zasunom, oko pola noći su se sama od sebe otvorila (davši znamenje da će neprijatelj naći prolaz u Svetilište i Hram). Drugom jednom prilikom, pre Sunčevog zalaska, nad celom okolinom Jerusalima, u vazduhu su se ukazala bojna kola i naoružani bojni redovi kako jure kroz oblake i opkoljavaju gradove; na Pedesetnicu, kada su sveštenici ušli u unutrašnje dvorište Svetilišta, začuli su buku i šum, a zatim i mnogozvučni glas: "Hajdemo odavde"! Poljodelnik Isus, Hananov sin, nekih 7-8 godina pre Rata (dakle od počeo je da oglašava po Gradu njegovu pogibelj, pokolj naroda i rušenje Solomonovog Svetilišta (VI, 5, 3).



Helenski tekst 4
('Historija Crkve', knj. IV, pogl. 5, 1-4)

1 Tw˝n ge mhn e)n ¸Ierosolu/moij e)pisko/pwn touj xro/nouj grafv= s%zome/nouj ou)...



Prevod

1 Hronologiju /= vreme služenja/ episkopa jerusalimskih ja nigde nisam našao sačuvanu u zapisu; jer predanje kaže da su svi oni kratko živeli. 2 Iz pismenih izvora ja sam samo saznao da je do opsade pod Hadrijanom, njih bilo petnaest, koji su prejemstveno smenjivali drug druga, da su svi oni bili po poreklu Jevreji, i da su Hristovo učenje primili iskreno, tako da su ljudi, koji bi mogli o tome suditi, došli do ubeđenja da su oni bili dostojni episkopskog služenja. Sva Crkva je se kod njih sastojala od Jevreja koji su poverovali, počev od vremena Apostolâ pa do onih koji su doživeli datu opsadu, kada su Judejci, opet podigavši ustanak protiv Rimljana, bili pokoreni nakon oštrih bitaka. 3 Kako od tog vremena episkopa iz obrezanja više nije bilo, to ih treba nabrojati, počevši od prvoga. Prvi je bio Jakov, nazvan brat Gospodnji; drugi - Simeon; treći – Just; Zakhej – četvrti; peti – Tobija; šesti – Beniamin; Jovan – sedmi, osmi – Matej; deveti – Filip; deseti – Seneka; jedanaesti – Just; dvanaesti – Levije; trinaesti – Efrem, četrnaesti – Josip, i poslednji, petnaesti – Juda. 4 To su bili jerusalimski episkopi koji su živeli između apostolskog i gore spomenutog vremena; svi su oni bili od obrezanih.


Osvrt

Kada se kaže da su svi jerusalimski episkopi do Hadrijanove (117.-138.) opsade Jerusalima bili obrezani, iz obrezanja /ek peritoms/, to nam ne kaže da su oni podržavali obrezivanje, već samo da su po poreklu bili Jevreji, koji su od davnine tradicionalno-kulturološki praktikovali obrezivanje. Posle sloma Drugog judejskog ustanka (132.-135. g. ne.) predvođenog razbojnikom i lažnim mesijom Bar Kohbom ('Sin Zvezde'), Caesar Traianus Hadrianus Augustus je zabranio svim Jevrejima da kroče na zemlju u okolini Jerusalima, koji su naselili strani narodi. Oni su mogli samo jednom godišnje, na dan rušenja Solomonovog (Herodovog) Hrama, da uđu u Sveti Grad . U čast imperatora (A)Elija Hadrijana novopodignuti Sveti Grad je nazvan Aelija - Aelia Capitolina. Tada su episkopi Crkve u Jerusalimu (koji su predsedavali u Peli) počeli da dolaze iz neznaboštva, i prvi od njih bio je Marko (Eusebije, HE, IV, 6, 4; V, 12).

Uobičajno se smatra, mada je to vrlo problematično, da su svi svi hrišćani, pošto su znali Hristova proroštva o uništenju Jerusalima, na vreme sklonili preko Jordana, u Pereju i grad Pelu (III, 5), u Arabiju (gde je se pojavila i ebionitska frakcija), te u planine Gileada i Bašana. U svome spisu De ponderibus et mensuris Epifanije Kiparski iznosi da su Hristu verni žitelji Jerusalima, od anđela Božijeg razumeli da će Grad opsesti i zauzeti neprijateljska vojska, pa su se blagovremeno preselili u Pelu, ostavši tamo do vremena cara Hadrijana. Ukazujući na progon rane Crkve od strane Jevreja, u Eusebije iznosi da su posle kamenovanja Stefana, obezglavljivanja Jakova Zebedejeva i ubijanja Jakova, episkopa Hristovog u Jerusalimu, Jevreji na brojne načine nasrnuli na živote ostalih apostola, koji su izgnani krenuli da pronose Evanđelje i drugim narodima: »... Ljudi koji su pripadali Crkvi u Jerusalimu, povinujući se otkrivenju koje je pred Rat dano tamošnjim uvaženim muževima, napustili su Grad i preselili se u jedan grad Pereje zvan Pela. I kada oni koji su poverovali u Hrista dođoše onde iz Jerusalima, onda, pošto je kraljevski grad Jevreja i čitava zemlja Judeja bila potpuno lišena svetih ljudi, Sud Božiji sustigao je, na kraju, Judejce, jer veliko je bilo njihovo bezakonje pred Hristom i Njegovim Apostolima; i potpuno beše zbrisan s lica zemlje naraštaj tih nečastivaca.« (‘Historija Crkve’, III, 5, 3; cp.: 'Solunjanima', I, 2:14-16) – Donekle je besmisleno tvrditi i smatrati da su svi hrišćani, bez obzira na preteća ratna pustošenja, napustili Judeju i Jerusalim pre opsade i razaranja Svetog Grada, jer su Sveta Zemlja i Jerusalim bili teritorijalni stožer hrišćanstva. Mnogi hrišćani, a među njima možemo i videti i apostola Jovana (cp.: 'Jovan', 21:22), ostali su u Jerusalimu do Opsade, verujući i znajući da će se Gospod pojaviti i izbaviti ih iz te nevolje, baš kao što je i obećao ('Matej', 24:1-35)

Eusebije pripoveda kako je Simeon nasledio Jakova: »Posle Jakovljevog mučeništva i zauzeća Jerusalima koje ga je odmah pratilo, rečeno je da su oni Apostoli i Učenici Gospodnji, koji su ostali u životu, došli skupa sa svih strana, sa srodnicima Gospodnjim po telu (jer mnogi od njih takođe behu još živi), i stali su se savetovati koga uzeti za dostojnog naslednika Jakova. Svi oni su se jasno saglasili da je Simeon, sin Kl/e/opin, koji se i u Evanđelju spominje, dostojan episkopskog trona ove parikije /= Jerusalima/. On je bratić, kao što oni kažu, Spasitelju. Hegesip piše da je Kl/e/opa brat Josipov.« (III, 11) – Naravno, nije tek nakon pada Jerusalima Simeon izabran za episkopa Jerusalima, već odmah nakog Jakovljevog stradanja. Toliko dugo, u tim prelomnim i teškim vremenima, katedra matične Crkve nije nikako smela da bude upražnjenja, a u Jakovljevom okruženju bilo je mnoštvo čestitih posvećenika.

Pošto su Jakov Pravednik (36.-62. g. ne.) i Simeon (62.-107.) najduže upravljali Crkvom u Jerusalimu, da se zaključiti da su brojni ostali episkopi, do Hadrijanove opsade, predsedavali matičnom Crkvom uglavnom tek po godinu-dve-tri. To dalje implicitno ukazuje, da su oni stradavali pod inteziviranim progonom Sinagoge i Imperije. Iako su Jevreji pod rimskom vlašću trpeli teror, stvarni i najdublji izvor dva njihova ustanka nije oslobađanje od rimske vlasti, već je zapravo satansko preko judejskih ekstremista i terorista (koje su bodežari najbolje oličavali) htelo da razbije jerusalimsko hrišćansko i zatre svaki trag na njega i njegove izvorne literalne spomenike i literalnu baštinu.

Kada je nazaren Simeon, Isusov rođak (sin Isusovog strica Kleope – cp.: 'Luka', 24:18.34; 'Jovan', 19:25) dobio jerusalimsku katedru posle Isusovog brata, nazireja i esena Jakova, to ne ukazuje na nekakav isključiv i protekcionističko-dinastički princip nasleđivanja u Crkvi Jerusalima, već prevashodno to da je Crkva za predstojatelje izabirala istinski posvećene i upućene ljude, koji su od svojih najranijih dana pripadali nazarenskom i esenskom redu Crkve, a takvih je tada bilo najviše u Isusovom, odnosno Josipovom i Marijinom rodu; taj rod je i Pashu beskrvno obeležavao, baš kao što je bilo u početku zapoveđeno, izazivavši tako bes okorelih i fanatizovanih mojsijevaca. Hegesip (što prenosi Eusebije), govori o Simeonovom stradanju u vreme kada je rimska vlast paranoidno tragala za Davidovim potomcima: »Neki od tih /judejskih/ heretika podigoše optužbu na Simeona, sina Kleope, rekavši da je on hrišćanin i potomak Davidov. Tako je on i postradao, sto i dvadesete godine od rođenja, u vreme imperatora Trajana i konsula Atika.« ('Historija Crkve', III, 32, 3) – Eusebije, čak više, smatra da je Simeon bio jedan od onih koji je lično gledao i slušao Gospoda, čemu u prilog ide i njegova starost (III, 32, 4). Hegesip još ukazuje za prve jerusalimske predstojatelje i za Simeonovo mučeničko i slavno stradanje: »Oni dolaze, tako, i postaju vođe svake Crkve, kao svedoci i rođaci Gospodnji. I pošto duboki mir obuze svaku crkvu oni su preživeli sve do vladavine Kesara Trajana, sve do vremena kada je više puta pomenuti Simeon, sin Kl/e/ope, strica Gospodnjeg, oklevetan od strane nekih heretika, po istoj optužbi /= da je Davidov potomak, time i pretendent na judejski prestol/ pred konsulom Atikom. Mučen tokom mnogih dana, sve je zadivio svojim nepokolebljivim ispovedanjem Hrista, i naročito konsula, koji je se pitako kako to da starac od sto i dvadeset godina može podneti sve te muke. I onda odrediše da on bude raspet.« (III, 32, 6) – Davidovi potomci, očigledno su boli oči rimskim imperatrima, koji su bili opterećeni judejskim pobunama. Jer za judejskog kralja je se očekivalo da dođe iz Davidovog roda i judinog plemena. Dok su Hašmonejci imali samo prvosvešteničko dostojanstvo, Aristobul je, iako nije bio iz Davidovog kolena, stavio sebi kraljevski venac na glavu, odnosno ovenčao se i kraljevskim dostojanstvom (Flavije: 'Judejski rat', I, 3, 1). - Sam Eusebije u svojoj 'Hronici' (koju je na latinski dopunio Jeronim) iznosi da je Simeon raspet desete godine Trajanove, dakle 106./107. g.: »10 Trajano adversus Christianos persecutionem movente, Simon filius Cleophae, qui Jerosolymis episcopatum tenebat, crucifigitur.« (Col. 607)





Helenski tekst 4
('Historija Crkve', knj. VII, pogl. 19)

Ton gar ąIakwŻbou qro/non, tou= prwŻtou th=j ¸Ierosolu/mwn e)kklhsiżaj thn e)...




Prevod

»Presto /= katedra/ Jakova, koji je prvi primio episkopat za Crkvu u Jerusalimu od Spasitelja i Apostola, i koji je, kao što božanski zapisi pokazuju, nazvan brat Hristov, sačuvan je sve do sada. Tamošnja braća, od naraštaja do naraštaja čuvaju njega, očigledno pokazuje svima kakvo poštovanje sveti muževa za njihovo bogoljublje čuvaju naši savremenici. I toliko o tome.«


Osvrt

I čuvanje Jakovljeve katedre sve do Eusebijevih dana, pokazuje koliki ugled je taj sveti čovek imao u prednikejskoj Crkvi.

Viđenje Jakova u Epifanijevom 'Panarionu'


Ukratko o ovom viđenju

Sledeći donekle pogrešnu predaju Epifanije Kiparski u svome 'Panarionu' odbija da prihvati da je Jakov Pravednik bio Isusov rođeni brat, odnosno Marijin sin. Epifanije zapaža da je Davidov Presto i kraljevsko sedište posle Hrista zapravo Hristovo sveštenstvo u svetoj Crkvi, odnosno da je Hrist, koji je došao iz Davidovog roda i kraljevskog Judinog plemena, Kralj (duhovnog Izraela) i Prvosveštenik, sjedinio kraljevsko i svešteno dostojansvo u jedno (haer. 29, 3), što potvrđuje i 'Otkrovenje po Jovanu": »... Učini nas kraljevstvom, sveštenicima Bogu i Ocu Svome« (1:6; v.: 5:10) – Svaki sedmerostrukim Duhom pomazani Hristov posvećenik je tako kralj u Duhu i sveštenik Bogu, koji pred Nebom neprestano uzdiže miomirisni kad svoje goruće molitve. Upravo je se posle Hrista ponajprije Jakov Pravednik osvedočio kao veliki Hristov kralj i sveštenik, kao Božiji prestol i posvećeni Božiji hram u kome je i kroz koga je Duh Istine živeo, vladao, molio se i svedočio.


Helenski tekst 1
(Panarion, haer. 29, 3-4 – lib. I, tom. II, 324)

3 ... Metapesou/shj de th=j basilikh=j kaqe/draj, e)n Xrist%˝ e)piě thn e)kklhsiżan a)...



Prevod

3 ... Nakon što je kraljevsko sedište promenjeno, kraljevsko dostojanstvo je preneto u Hristu iz telesnog Judinog i Izraelovog doma u Crkvu, i Prestol je poboden u svetu Crkvu Božiju za večnost. Ona održava to dostojanstvo po dvostrukom pravu – i kraljevskom i prvosvešteničkom: po kraljevskom od Gospoda našeg Isusa Hrista – dvojako, i zato što je On po telu od semena kralja Davida, i zato što je On od večnosti veliki Kralj po Svojoj Božanskoj prirodi; po pravu pak svešteničkom, zato što je On Arhijerej i Načelnik arhijereja; zatim, kao prvi episkop postavljen je Jakov, nazvan apostol i brat Gospodnji. (On je fizički sin Josipov, po srodstvu, a nazvan je brat Gospodnji zato što je živeo s Njim u jednoj porodici.)
4 Ovaj Jakov bio je Josipov sin od njegove /prve/ žene, ne od Marije, tačno kako je to i ispričano na mnoga mesta nama i jasnije proneto od nas. Mi nalazimo, prvo, da je i od Davida, jer je i on sin Josipov, i on je postao nazirejem /naziraíon/ (jer je prvorođen od Josipa, zato što je bio njegov prvorođenac i posvećen /kao takav Bogu/, i štaviše nalazim da je on i sveštenodejstvoval po starozavetnom sveštenstvu. Stoga je i njemu bilo dozvoljeno da jednom godišnje uđe u Svetinju nad Svetinjom, tačno kako je prvosveštenicima zapovedio Zakon u Pisanijama. Tako su pre nas izvestili o njemu mnogi: Eusebije, i Klement, i drugi. Drugo, njemu je štaviše bilo dozvoljeno da na glavi /= kapi, mitri/ nosi prvosvešteničku pločicu, tačno kao što su posvedočili prethodno pomenuti pouzdani muži donoseći svedočanstvo u svojim spisima.


Osvrt

Jakov, kao nazirej, uistinu jeste sveštenodejstvoval po starozavetnom sveštenstvu, ali istinskom starozavetnom kraljevskom sveštenstvu, koje su nazireji najbolje oličavali. Nazirejsku službu pri prinošenju beskrvne žrtve judejsko-talmudski spisi su jednostavno prećutali i zakamuflirali. Nazirejski prvosveštenik, kao istinski Aronov duhovnik, imao je pravo da ulazi u Svetinju nad svetinjom Solomonovog Hrama; i takav jedan prvosveštenik bio je Jakov Pravednik. Stoga je i on svagda morao biti u Jerusalimu, odnosno kad se u spisima govori o njemu, uvek se prikazuje da prebiva u Jerusalimu. U poegzilskom periodu između nazirejskog i krvnog sveštenstva dolazilo je do čestog trvenja. Nazireji, sveti hramovnici, kraljevsko sveštenstvo Svetog nad svetima ('Danilo', 7:27) su posebno teško stradali u vreme pustošenja Antioha Epifana ('Danilo', 7:25) i Prvog jevrejskog ustanka protiv Rima.

Epifanije prenosi da je posvećenik i prvosveštenik Jakov, kao takav, nosio prvosvešteničku pločicu na mitri, koju pominje 'Knjiga Izlaska': »Onda napravi pločicu /pétalon/ od čistoga zlata i na njoj ureži, kako se urezuje pismo u pečat, ove reči: "Posvećeno Gospodu" /Hagíasma Kyríoy/. Pričvrsti je za vrpcu od modrog skerleta, da se može nositi na kapi /ts mítras/; neka stoji spreda na kapi.« (28:36-37) - »Metni mu kapu /tn mítran/ na glavu i na kapu pričvrsti svetu pločicu /to pétalon/.« (29:6). - Zakoniti starozavetni prvosveštenik na glavi je nosio kidar (kidarin, kod persijskih careva šiljata, kupasta kapa je h kítaris), kao simbol Božijeg prestola, koji je nazivan i mitra (i tiara). Uz Arona i njegovi posvećeni sinovi su nosili visoke kupaste kape (28:9). Naravno, kidar je bio lanen, kao i cela sveta odežda: »Neka se obuče u posvećenu košulju od lana; na svoje telo neka navuče gaće od lana; neka se opaše lanenim pasom, a na glavu stavi mitru od lana /kídarin linn/. To je posvećeno ruho koje ima obući pošto se okupa u vodi.« ('Levitska', 16:4). Flavije govori za raskošnu kapu koju su nosili prvosveštenici njegovog vremena: »Glavu mu je pokrivala tiara od visona, izvezena hijacintom, a oko nje je bio obavijen drugi zlatni venac, ispisan svetim slovima, a to su četiri glasa.« ('Judejski rat', V, 5, 7) Mitru, kasnije nalazimo u odeždi Aleksandrijskih Patrijarha; nju možemo videti na nekim starim prikazima Atanasija Aleksandrijskog i Kirila Aleksandrijskog. Iz reči Simeona Solunskog, jasno se vidi da su na Istoku, u njegovo vreme (prva polovina XV stoleća), mitra nošena ne samo od strane Aleksandrijskog Patrijarha, već i od strane drugih arhijereja (Migne, PG, CLV, 717); kasnije nošenje mitre prihvataju i drugi istočni patrijarsi i jereji. Herma u svom četvrtom viđenju vidi Crkvu u licu Devojke u beloj odeždi, čiji je pokrivač bio kao mitra ('Pastir', prg. 22, 1; v.: Filon: 'Mojsijev život', II, prg. 116).


Helenski tekst 2
(Panarion, haer. 78, 7 – vol. III, 357-358)

OuÂtoj men gar o( ąIwshf a)delfoj giżnetai tou= Klwpa=, hĹn de ui¸oj tou= ą...



Prevod

»Ovaj Josip, brat Kleopin /KlMpa/, bio je sin Jakova, prozvanoga Panter /Panthr/. Oni obojica su rođeni od Pantera, po nazivu. Josip je, pak, imao prvu svoju ženu iz Judina kolena, i ona mu je rodila dece kojih je bilo šest: četiri muška i dva ženskoga pola, kako je izneseno u 'Evanđelju po Marku' i 'Po Jovanu'. Kao prvorođenog on je imao Jakova, nazvanoga Oblije – što će reći 'Bedem', takođe 'Pravednik', i nekadašnjeg nazireja, što znači 'svet' /hágios/. I on je prvi dobio episkopsku katedru, pošto je njemu prvome Gospod poverio Prestol Svoj, i nazivan je bratom Gospodnjim, kao što se i Apostol /Pavle/ slaže s tim, ovako kazujući na jednom mestu: "Nikoga, pak, od apostolâ nisam video, samo Jakova, brata Gospodnjeg" /'Galatima', 1:19/, i dalje. Bratom, pak, Gospodnjim naziva se po zajedničkom odgoju; ne po prirodi, već po blagodati. Jer Marija, pripojena Josipu, samo što smo rekli, zaručena je za muža, no nije imala zajedničko stanovanje /= ljubavništvo/ sa njim.«


Osvrt

Po Epifaniju, Isusov otac Josip i njegov brat Kleopa, bili su sinovi Jakova nazvanog Panter. - Govoreći protiv 78. herese (Kata AntidikomariamitMn) Epifanije se opet vraća na Jakova, kome odriče blisko krvno srodstvo sa Isusom. Epifanije je pod teškim uticajem predaje koja je iznedrila takozvano 'Jakovljevo Protoevanđelje' koje odbacuje svaku mogućnost da su Josip i Marija imali reproduktivni kontakt. Origen u svome 'Tumačenju Mateja' iznosi: »Što se, pak, tiče Isusove braće, za to neki kažu, bazirajući se na predanja koja su došla u 'Petrovo Evanđelje' i 'Jakovljevu knjigu', da su oni bili Josipovi sinovi od ranije žene, koja je bila pre Marije.« (Tumačenje na 10:17) Iz samog 'Evanđelja' vidimo da je Marija bila zaručena za Josipa ('Matej', 1:18), i da je se trebala sa njim bračno sastati; zaruke su u službi braka, brak u službi zajedničkog rađanja i podizanja dece. Kada se Marija i četiri sveta muža na isti način povezuju sa Isusom, jasno je da se povezuju kao najbliži srodnici: »Nije li ovo sin tesarov? Ne zove li se majka njegova Marija, i braća njegova Jakov, Josip, Simon i Juda?« ('Matej', 10:17) – U Origenovom 'Tumačenju Jovana' Isusov brat Josip /Josija zapravo nosi ime Jovan (19, 2, 10).


Viđenje Jakova u 'Pashalnoj Hronici'




Ukrato o 'Hronici' i njenom viđenju

Helensko-hrišćanska 'Pashalna (Uskršnja) Hronika' (Epitom ChronMn), poznata i kao Chronicon Alexandrinum, Chronicon Constantinopolitanum ili Fasti Siculi, sastavljena je između 631. i 641. g. ne., od strane nekog klerika iz okruženja konstantinopolskog patrijarha Sergija (Sergios, 610.-638. g.); 'Hronika' (u svom sačuvanom vidu) obuhvata događaje datirane od 5507. g. se. (početka Bizantijske ere) do 627. g., i obuhvata mnoge povesne beleške i dokumente. Naravno, ona je značajna pre svega za uvid u povest VII stoleća. Oslonjena i na Josipa Flavija, ova kompilacija prenosi i potvrđuje njegov pogled na vreme Jakovljevog stradanja.


Helenski tekst
(Chronicon Paschale, I, 463, 16-21)

ąIwŻshppoj i¸storeiÍ e)n t%˝ pe/mpt% lo/g% th=j a(lwŻsewj oŔti eĂtouj triżtou Ou)...



Prevod

Historik Josip saopštava u petoj knjizi svojih 'Opsada', da su Judejci bili pobeđeni treće godine Vespasijanovog vladanja, i to je se dogodilo četrdeset godina nakon toga kako su oni raspeli Isusa, i u to vreme, kazuje, da je i Jakov, brat Gospodnji i episkop Jerusalimski, bio uhvaćen od strane njih, te strovaljen sa vrha Hrama i ubijen kamenjem.


Osvrt

Autor se poziva na (nepoznato) Flavijevo delo 'Opsade' - AlMseMs (Jerusalima), njegovu petu knjigu. Ako bi to delo poistovetili sa 'Judejskim ratovima' (Peri toy Ioydajkoy polemoy), u petoj knjizi 'Ratova' ne nalazimo pominjanje ni Isusa ni Jakova. Kao što smo videli Jakovljevo bacanje sa vrha Hrama pominje se u dvadesetoj knjizi 'Starina'.

'Pashalna Hronika', inače, Jakova Pravednika smešta među Dvanaestoricu prvih apostola: ąIa/kwboj o( tou= ąAlfaiżou, o( a)delfoj tou= Kuriżou kata sa/rka, o( e)piklhqeiěj diżkaioj (I, 399).
Viđenje Jakova u 'Bakrenom svitku'

Ukratko o ovom svitku

Kumranska pećina broj 3 otkrivena je u martu 1952. g. U njoj je nađeno 14 manuskripta, pored ostalih 'Knjiga jubilejâ' i 'Bakreni svitak'. Tekst 'Bakrenog svitka' (napisan na poznijem hebrejskom jeziku), kao što i samo njegovo ime, dato od učenjaka, navodi, urezan je na bakrenu ploču, koja je bila rolna prepolovljena na dva dela. Svitak govori o mestima gde su navodno sakrivena šezdeset i četiri blaga, dragocenosti i rukotvorine iz Hrama.


Hebrejski tekst
('Bakreni svitak' - 3Q 15, col. 11, 2-7)

ęŮŢŐčÓÔ ßĐ×áĐÔ Ôŕä ę×ęŢ 2
...


Prevod

2 Ispod južnog ćoška Trema, u grobnici Cadoka, 3 ispod stuba eksedra /= pokrivene galerije sa sedištima/: 4 /nalaze se/ posude za ubacivanje desetine, desetine za štetu; i vrlo blizu onde, 5 u 'tronu' pri krajičku stene, prema zapadu, 6 nasuprot Cadokovog dvorišta, podno velike 7 ploče koja pokriva njegov vodeni izlaz: /nalaze se/ osvećena prinošenja.


Osvrt

Ovaj zapis je verovatno nastao pre rimskog zauzimanja Jerusalima, kada je se sklanjalo hramsko blago, i kada je sećanje na Jakova zvanog Pravednik (hebr.: Cadoq) bilo još sveže. I zato je i njegov grob mogao da bude orijentir za stvarno ili fiktivno sklonjeno blago. Po Hegesipu, ranohrišćanskom historiku, upravo je Jakov Pravednik sahranjen uz Hram.

Viđenje Jakova kod Petra Đakona i Egerije

Ukratko o ovom viđenju

Spis monahinje Egerije (u nekim transliteracijama ime se susreće kao 'Eterija', oko 400. g.) – ‘Opis putovanja u tuđini’, poznatiji po svom prvom delu kao ‘Putovanje u Svetu zemlju’ (Peregrinatio ad loca sancta), sastavljen na neknjiževnom latinskom jeziku, pronađen je od strane arheologa i historika Gamurinija (Gamurrini) u Arecu (Arezzo) kao necelovit tek 1883. godine. U njemu Egerija opisuje putovanje u Svetu zemlju, od Jerusalima do Sinaja, potom natrag kroz zemlju Gozen, pa kroz brda Nebo, u Bataniju, do Međurečja; opisuje i svoj povratak u Konstantinopol preko kilikijskog Tarsa i Halkedona. Tako ovaj orijentalni putopis predstavlja (uz Bordoanskog hodočasnika – Itinerarium Burdigalense, oko 333. g.) jedan od najstarijih poznati opis ovakvog hodočasničkog svedočenja. Za istoriju liturgije značajan je i po tome što u dodatku daje i opis tadašnjeg (druga polovina IV stoleća) oltarosluženja u Jerusalimu.

Petar Đakon (Petrus Diaconus), bibliotekar i arhivar u monastiru Monte Cassino, slobodno koristeći se hodočasničkim zapisima Egerije, Bede Časnog (Beda Venerablis: De locis sanctis) i još nekog nepoznatog opisa puta - itinerarijuma, sačinio je svoju 'Knjigu o Svetoj zemlji' – Liber de locis sanctis. U ovoj kompilaciji on prenosi (verovatno Egerijin) ukaz o Jakovljevom grobu.


Latinski tekst
(Liber de locis sanctis, E)


Prevod

U crkvi koja nosi naziv Sveti Sion nalazi se prestol Jakova, brata Gospodnjeg, koji je uz Hram sahranjen. Crkva je podignuta na mestu gde se Gospod, nakon Stradanja pokazao svojim učenicima dok su večerali, /prošavši/ kroz zatvorena vrata /'Jovan', 20:19-26/. Tu, u blizini, nalazi se kapija kroz koja je anđeo izveo Petra /'Dela', 12:10/. Od Solomonovog Hrama zadržala su se samo dva uzdignuta delova zidina; jedan mnogo viši od drugog je onaj na kome je Gospod iskušavan od strane Đavola /'Matej', 4:5/. Ostatak Hrama, pak, razoren je. Hram je bio podignut u oblasti Orna u Jevuseji /'Samuel', II, 24:18/. Pored vrata prolivena je krv Zaharije, Barahijinog sina /'Matej', 23:35/.


Osvrt

Od Hrama porušenog pod Titovim legijama 70. g. ne., ostali su inače samo uglovi hramskih zidina. Danas samo jedan od njih još uvek stoji. Na mestu gde je stajao Solomonov Hram je, inače, halif Abd el-Malik, počeo da gradi 691. g. znamenitu Kupolu na steni.


I ovaj izveštaj potvrđuje da je Jakovljev presto još dugo vremena posle njega u Jerusalimu čuvan, odnosno da je Jakov sahranjen pored Solomonovog Hrama (kao što je tvrdio i Hegesip), jer je bio ugledni sveštenoslužitelj u tome Hramu. I Jeronim Stridonski je smatrao da je Jakov Pravednik sahranjen u blizini Hrama; kolale su i glasine da je njegov grob na Maslinskoj Gori, negde između grobova Absaloma i Zaharije.

Hram Sveti Sion, koja se ovde pominje, zajedno sa Bazilikom Hristovog Groba nalazile su se unutar zidova Jerusalima. Hram Sionske Gore, podignut u IV stoleću, spada inače među tri najstarija hrama koja je Bizantija (car Konstantin i njegova majka Helena) izgradila u Jerusalimu; ostala dva su Hram Svetoga Groba i Hram Eleona na Maslinskoj Gori; no od Sionskog zdanja danas nije ništa ostalo.

Gvozdena kapija kroz koju je anđeo izveo iz tamnice oslobođenog Petra, svakako je Sionska kapija; Gornja Odaja Markovog doma, gde je se Bratstvo sastajalo, nalazila je se inače u esenskom kvartu, na jugozapadnom uglu Jerusalima, prema Sionu.


Hipolit o Jakovu

Ukratko o ovom viđenju

Hipolit Rimski u svome 'Pobijanju svih heresa' posvećuje dosta narativnog prostora asirijskim sektantima koji su sebe nazivali gnosticima (V, 1.6, 3-4), a koji su od drugih nazvani zmijopoklonicima – ofitima (Ěƹ = 'zmija') ili naassenima (grč.: naassnoi, od heb.: nahaš = ’zmija’, iskvareno 'nas', fonetski se približava helenskom terminu za um – nus, ho noýs, nóos).


Helenski tekst
(Elenchos - Refutatio omnium haeresium, V, 7, 1-2)

1 Tau=ta/ e)stin a)po pollw˝n pa/nu lo/gwn ta kefa/laia, aŔ fasi paradedwke/nai ...

Prevod

Postoje poglavlja vrlo brojnih izlaganja za koja oni /= naasseni/ tvrde da ih je Jakov, brat Gospodnji, predao Mariammu. A da ovi bezbožni /krivoverci/ ne mogu više protivrečili Mariammu ili Jakovu, ili samom Spasitelju, mi ćemo se pribiti Tajinstvima, sve dok dolazi njihova izmišljotina, i od Barbara i od Helena /= iz helenskih misterija/; i mi ćemo videti kako ovi ljudi pribiraju bez prekida skrivene i neizrecive misterije od /svih/ naroda /= tMn ethnMn/, i govoreći lažljivo o Hristu zavode one koji nisu videli neznabožačke tajne obrede /= orgije/. Zato što je Čovek Adamas njihov kamen kemeljac, i oni kažu da je u vezi njega bilo zapisano »Ko će iskazati njegov naraštaj/poreklo?« /’Isaija’, 53:8; ’Dela’, 8:33/ - uče kako, izvlačući od narodâ donekle neotkriven i znamenit /diáphoron/ naraštaj čoveka, oni lažljivo primenjuju ovo na Hrista.

These are the heads of very numerous discourses which (the Naassene) asserts James the brother of the Lord handed down to Mariamne. In order, then, that these impious (heretics) may no longer belie Mariamne or James, or the Saviour Himself, let us come to the mystic rites (whence these have derived their figment),--to a consideration, if it seems right, of both the Barbarian and Grecian (mysteries),--and let us see how these (heretics), collecting together the secret and ineffable mysteries of all the Gentiles, are uttering falsehoods against Christ, and are making dupes of those who are not acquainted with these orgies of the Gentiles. For since the foundation of the doctrine with them is the man Adam, and they say that concerning him it has been written, "Who shall declare his generation?" learn how, partly deriving from the Gentiles the undiscoverable and diversified generation of the man, they fictitiously apply it to Christ.


Osvrt

Naasseni su uzdizali lik Jakova Pravednika i sveštenika Mariammesa, posredstvom koga su tobože njima dospele Jakovljeve reči. Koptska ’Beseda Jakova Pravednika u Jerusalimu’ počinje rečima: »Ovo je izlaganje koje je Jakov Pravednik izrekao u Jerusalimu, koje je Mareim, jedan od sveštenika, zapisao. On ga je prenio Theudi, ocu Pravednika, budući da je bio njegov rođak.« (Cod. V, 4, 44) Ime Mariamm(es) spominje i Origen u svome spisu 'Protiv Kelsa' (V, 62; v.: VI, 30).




Viđenje Jakova u 'Besedi Jakova Pravednika u Jerusalimu'


Ukratko o ovom gnostičkom viđenju

Gnostičko-heretička 'Beseda Jakova Pravednika u Jerusalimu' (12 stranica) je fragmentarno sačuvana kao četvrti spis petog kodeksa iz Nag Hammadija. Ova beseda je i otkrivenje, jer u njoj se predstavlja kako Jakov prenosi "božansko znanje" primljeno od Vaskrslog Isusa (57-58), pri čemu se on predstavlja i svojevrsnim otkupiteljem i pratiteljem umrlih do Nebeskih vratiju (p. 55). Po početni naznakama ovog spisa, kao što smo već videli, Jakovljev otac se naziva Theuda (p. 44).


Koptski tekst
(NHK, cod. V, 4, 50.62-63)


Prevod

50 Jednom, kada sam sedeći razmišljao, on je otvorio vrata. Pristupio mi je onaj kojeg ste mrzeli i progonili. On mi reče: "Pozdravljam te, brate moj; moj brate, pozdrav tebi." – Kako sam podigao svoje lice da ga osmotrim, /moja/ majka mi reče: "Ne boj se, sine moj, jer on ti kaza: 'Brate moj'. Jer vi beste hranjeni sa ovo isto mleko. Zbog toga me on zove 'Majko moja'. Zbog toga on nije stranac za nas. On je vaš polubrat. /.../"

60 ... I on mi dopušta da čujem. I zasvirajte u vaše trube, vaše frule i vaše harfe iz ovog doma. Jer Gospod vas je dobio zarobljene od Gospoda, zatvorivši vaše uši, da ne biste mogli čuti zvuk moje reči. I pored toga, bićete kadri da iskažete poštovanje u vašim srcima, i zvaćete me 'Pravednik'. Stoga, kažem vam: "Evo, dajem vaš dom, za koji vi kažete da je Bogom načinjen, taj (dom) u kojem vam je obećao dati nasleđe preko njega. Ovaj (dom) ja ću osuditi na propast i izvrgnuću ruglu one koji su u neznanju. Jer gle, oni koji sude smatraju [...]. "
61 Tog dana sav narod i rulja behu uznemireni, i pokazaše da nisu ubeđeni. I on ustade i stade tako govoriti /s njima/. I istog dana (opet) uđe i govoraše nekoliko sati. A ja bejah sa sveštenicima i ništa ne otkrih o svojoj povezanosti sa njim, budući da svi oni behu uglas govorili: "Hajde, kamenujmo Pravednika!" – I oni se podigoše, govoreći: "Da, uzmimo ubiti tog čoveka, tako da on bude odstranjen iz naše sredine; jer on nam neće biti ni od kakve koristi." – I oni bejahu onamo, i pronađoše ga kako stoji uz stubove Hrama, pored ogromnog ugaonog kamena. I odlučiše da ga strmoglave sa visine, i baciše ga dole. I oni [...] oni [...]. 62 I oni ga zgrabiše i udariše ga dok su ga vukli po zemlji. Oni ga polegnuše i smestiše kamen na stomak njegov. I svi metnuše noge svoje na njega, govoreći: "Grešio si!" – Kako je još bio u životu, opet ga podigoše, i nateraše ga da kopa jamu; nateraše ga da stane u nju. Nakon što su ga zatrpali do njegovog stomaka, stadoše ga tako kamenovati. A on opruži svoje ruke /prema nebu/ i izgovori ovu molitvu, ne onu koju je on obično izgovarao.


Osvrt

I za Hegesipov i za ovaj gnostički opis Jakovljevog stradanja zajedničke ukazne odredbe su urota zlih sveštenika, bacanje Jakova sa visine, kamenovanje i prouznošenje molitve pred smrt. To pokazuje da je ovaj sastav iz III stoleća, u ovom narativnom segmentu, izveden iz ranijeg hrišćansko-judejskog predanja.

Po Hegesipu umirući Jakov izgovara molitvu koja jako podeseća na Isusovu pred ispuštanje daha, kada ište od svoga Nebeskog Oca da oprosti Njegovim zabludelim krvnicima ('Luka', 23:34). Ovaj gnostički tekst pak ukazuje da je Jakov tada uzneo molitvu drugačijeg sadržaja, u kojoj je znao da mu je smrtni čas kucnuo: »Bože moj i Oče moj, koji si me spasio od ove mrtve nade, koji si me učinio živim kroz tajinstvo, po Svojoj volji, ne daj danima ovog sveta da se produže za mene, ...«


Viđenje Jakova u 'Evanđelju Mladenstva'

Ukratko o ovom evanđelju i ovom viđenju

Pseudoepigrag ‘Evanđelje Mladenstva po Tomi’, koje obeležavaju doketističke crte, svakako je nastalo u II stoleću. Irinej Lionski u svome delu ‘Filosofumene’ pokazuje da ga poznaje. Autor ‘Stihometrije’ – konstantinopolski patrijarh Nikefor (806.-815.) govori o 1.300 redaka iz ‘Tominog evanđelja Mladenstva’. Sačuvalo je se u više verzija na helenskom, sirijskom, jermenskom, latinskom i staroslovenskom jeziku. Dato Evanđelje prikazuje Isusa u uzrastu od 5. do 12. godine života, odnosno do prvog pashalnog hodočašća u Jerusalim. Isusovo detinjstvo se slika sa puno čudesnih događaja, koji hoće da navedu na zaključak da je utelovljeni Gospod svagda imao i manifestovao puninu Božanske Moći. Sastavljač date hagiografije u svome zanosu, Isusa zapravo prikazuje kao osvetoljubivo, žestoko, preko i nemilosrdno dete, koje ne ume ne prašta, koje neodmereno i brutalno osvedočava i primenjuje svoje moći, koje je trepet za okolinu, čime pokazuje da ustvari svoje ograničene predstave projektuje na Gospoda Ljubavi koji je oprostio i molio i za Svoga izdajnika i za one koji su ga raspeli. U narativne epizode autor ovog sastava uvodi i Isusovog brata Jakova, koga predstavlja starijim Josipovim sinom.




Helenski tekst
(Evangelium Thomae, pogl. 16, helenski tekst A. Priređeno prema: Collegit atque recensuit Constantinus de Tischendorf. Editio altera. Leipzig: Mendelssohn, 1876.)

1 ĂEpemye de ąIwshf ton ui¸on au)tou=, ton ąIakwŻbon tou= dhÍsai cużla kaiě ...


Prevod

1 I /dogodi se/: Posla Josip svoga sina Jakova da sveže drva /za grejanje/ i donese ih u dom svoj. A i njegovo mlađe dete – Isus, iđaše za njim. I kad je Jakov sakupljao drvlja, jedna zmija ujede Jakova za ruku. 2 A kada je on bolom savladan /= pao poleđuške/ i približio se smrti, Isus se približi i dunu na ujed njegov, i istog časa bol minu, i zmija se rasprsnu, a Jakov odmah produži čitav.


Osvrt

Ostale pompezno postavljene epizode iz ovog evanđelja nas navode na zaključak da ni ovu epizodu ne možemo uzeti kao povesno verodostojnu interpretaciju. No to ne znači da Isus još u detinjstvu i mladosti nije pokazivao snagu Duha koji je počivao nad Njim.


Viđenje Jakova u 'Apostolskim Ustanovama'


Ukratko o ovom viđenju


Helenski tekst 1
(Constitutiones Apostolorum, V, 8)

Periě de tw˝n martu/rwn le/gomen u(miÍn, oŔpwj pa/sv timv= wŐsin par' u(miÍn, w¨j ...


Prevod

A što se tiče mučenikâ, kažemo vam da su oni kod vas bili imali svo poštovanje, kao što i mi uvažujemo blaženog Jakova Episkopa i svetog saslužitelja našeg Stefana. Jer oni su od Boga ubrojani u blažene, i poštovani su od svetih muževa, koji behu čisti od svakog prestupa, nepomični kada su iskušavani od greha /= nepriklonjeni grehu/, postojani u dobrim delima, bez osporavanja zasluživši pohvale. Za njih i David kazuje: »Časna je pred Gospodom smrt svetih Njegovih.« /'Psalmi', 115:6 LXX) - I Solomon kaže: »Spomen pravednikov ostaje sa pohvalama.« ('Izreke', 10:7) - O njima i Prorok kazuje: »Pravedni muži su /zloćom/ otklonjeni.« ('Isaija', 57:1)


Osvrt

Uistinu, u ranom jerusalimskom hrišćanstvu, stradanje Stefana i Jakova uistinu je proslavilo Boga i Njegov Put Života, i zato su ti sveti likovi kasnije s pravom i zaslužno poštovani i držani u sećanju kao sveti i dostojni Božiji ljudi. Kada naša dela nailaze na pohvalu i odobravanje nečasnog mnoštva, to isto tako dobro pokazuje da ona nisu u službi proslavljivanja Boga: »Teško vama kad svi ljudi o vama lepo govore; njihovi očevi su tako činili lažnim prorocima« ('Luka', 6:26)


Helenski tekst 2
(Constitutiones Apostolorum, VIII, 35-36)

35 Ka)gwÜ ąIa/kwboj, a)delfoj men kata sa/rka tou= Xristou=, dou=loj de w¨j ...


Prevod

A ja – Jakov, brat Hristov po telu, kao Jedinorodnog Bogu Njegov pak saslužitelj, te postavljen za episkopa Jerusalima od samog Gospoda i Apostolâ, određujem ovako: Kada nastupi veče, ti episkope, sabraćeš crkvu, i nakon ponavljanja psalma uz zapaljene svetiljke, đakon će ponuditi molitve za oglašene, zahvaćene /= koji su prebrodili ispitivanja/, prosvećene i pokajnike, kao što smo ranije rekli. Nakon, pak, otpuštanja ovih, đakon će reći; »Samo verni, Gospodu pomolimo se.« - A nakon ponuđujuće molitve, koja je ranije položena, on će reći: »Spasi nas i uzdigni nas, o Bože, Hristom Tvojim. ...«


Osvrt

Osma knjiga 'Apostolskih Ustanova' (BIBLION H - Periě xarisma/twn kaiě xeirotoniw˝ kaiě kano/nwn e)kklhsiastikw˝n) dobrim delom (3-22 pogl.) predstavlja helensku preradu 'Apostolskog predanja' Hipolita Rimskog, te je poznata kao 'Kanoni svetog Hipolita' i 'Klementova liturgija'. Sirijska liturgija 'Ustanova' poznata je po nekoliko redakcija, gde je etiopska najstarija. Inače, V stoleće je iznedrilo i takozvanu (sirijsku) 'Liturgiju svetog Jakova', koja dakako nema nikakve konkretne generičke veze sa Jakovom Pravednikom. Ovde, u ‘Apostolskim Ustanovama’, Jakova vidimo kao onog koji objašnjava ponajprije večernji i jutarnji liturgijski prinos. Poglavlja 28-46 sadrže inače seriju kanona, dok 47. Poglavlje uključuje takozvana 'Apostolska pravila', 85 njih na broju, lažno pripisana Klementu Rimskom.

Viđenje Jakova u Pseudo-Klementovim ‘Prepoznavanjima’

Ukratko o ‘Prepoznavanjima’

Sirijsku kompilaciju u 9 knjiga, nazvanu ‘Klementova Prepoznavanja’ (‘˝±ł˝ÉÁąĂĽżą˝ - Recognitiones), nastala početkom IV stoleća, danas u helenskom izvorniku imamo samo fragmentarno sačuvane. Celovite ih imamo u latinskom (Rufinovom) i sirijskom prevodu koji je ubrzo usledio. Ovo romaneskno-pripovedačko štivo ponajprije govori o Petrovim putovanjima, njegovim borbama sa samarjanskim Simonom Obmanjivačem, te o preobraćanju Klementa Rimskog. ‘Prepoznavanja’ pokazuju ebionitski stožer; ebioniti su, zbog Pseudo-Pavlovog odbacivanja Zakona, i stavljanja Hristove blagodati iznad Zakona datog Mojsiju, učenja o opravdavanju samo verom, odbacivali i Pavlove Poslanice. Lik Petra, a pogotova Jakova Pravednika, koji je naglašavao značaj zakonitog života i opravdavanja pred Bogom zakonitim delima, ebionitskom viđenju je dakako više godio. Epizode koje ovde izlažemo dešavaju se u najranije vreme Crkve pošto je Jakov postavljen za episkopa Jerusalima od Gospoda, odnosno pošto je preuzeo upravo po najpravednijem poretku. One uglavnom obuhvataju pripovedački segment čiji predložak Epifanije (Panarion, I, 354-355) naziva ‘Jakovljevo uspinjanje’ (Anabathmoi JakMboy).


Latinski tekst
(Recognitiones, cap. 44. 66-72)


Prevod

44 Kada, pak, mi dvanaestorica Apostola, na dan Pashe, besmo došli skupa sa ogromnim mnoštvom, i uđosmo u bratski hram, svaki pojedinac od nas, na Jakovljevu molbu, ukratko zastanu, pred narodom, što mi besmo učinili na svakome mestu. Dok se to odvijalo, Kajafa, prvosveštenik, uputi sveštenike ka nama, i zatraži od nas da dođemo k njemu, da ili mu mi dokažemo da je Isus večni Hristos, ili on nama, da On to nije, i da tako sav narod bude saglasan u jednom verovanju ili drugom; i ovo je on počesto tražio od nas da učinimo /v.: I, 43/. Međutim mi to često odlagasmo, svagda traživši najpogodnije vreme. Tada ja, Klement, odgovorih ovo: »Ja smatram da samo ovo pitanje, da li je On – Hristos, ima veliki značaj za potvrđivanje vere; Inače, prvosveštenik ne bi trebao tako gusto tražiti da on /= Jakov/ saopšti ili pouči o Hristu.« - Onda Petar reče: »Ti si, o Klemente, ispravno odgovorio; jer kao što neko ne može videti bez očiju, niti čuti bez ušiju, niti mirisati bez nosnica, niti okusiti bez jezika, niti dotaći išta bez ruku, to je tako i nemoguće bez istinskog Proroka znati šta je ugodno Bogu.« - A ja /Klement/ odgovorih: »Mi smo već naučili iz tvoje pouke da ovaj istinski prorok jeste Hristos. Ja bih, pak, želeo saznati šta Hristos znači, ili zašto je On tako nazvan, da mi stvar od tako velike velike važnosti ne bude nejasana i neizvestana.« ...
66 A kada mi bejasmo pristigli našem Jakovu, dok mu podrobno ispričasmo sve ono sto bejasmo rekli i učinili, mi večerasmo, i ostadosmo sa njim, potrošivši svu noć u molenju Svemogućem Bogu, da bi izlaganje iz približavajuće rasprave moglo pokazati neospornu istinu naše vere. Zbog toga, sledećeg dana, uspe se episkop Jakov u Hram, sa nama i sa svom /jerusalimskom/ crkvom. Onamo nađosmo veliko mnoštvo, koje nas bejaše bilo očekivalo od sredine noći. Stoga mi uzesmo nas položaj na isto mesto kao ranije, zato da, stojeći na uzvišenju, možemo biti viđeni od celog naroda. Onda, kada je duboka tišina preovladala, Gamliel, koji je, kao što smo rekli, bio naše vere, međutim koji je po izdavanju ostao među njima, da ako bi oni preduzeli išta nepravedno ili obesno protiv nas, mogao da ih zaustavi sa spretno prilagođen savet, ili da bi nas mogao upozoriti, tako da mi možemo ili biti na oprezu, ili da se možemo skloniti. On, stoga, kao da nastupa protiv nas, pre svega pogledavši ka Jakovu episkopu, obrati mu se ovako:
67 »Ako ja, Gamliel, bez prekora sudim ovo bilo po mome saznanju ili po mojoj starosti učeći nešto od male dece i nepoučenih pojedinaca, ako bi onde bilo išta što je za zaradu ili za moju sigurnu dobit (jer onaj koji živi razborito zna da od duše ništa nije dragocenije), ne treba li ovo da bude predmet voljenja ili žudnje svakog, da dozna ono što oni ne poznaju, i da pouči ono što su oni saznali? Jer ovo je najsigurnije, da niti prijateljstvo, niti srodnici, niti visoka vlast, od istine ne trebaju ljudima biti dragoceniji. Stoga vi, o braćo, ako znate išta više, ne ustuknite da to iznesete pred ljude Božije koji su prisutni, a i pred vašu braću; dok će sav narod spremno i u savršenoj staloženosti čuti što vi kažete. Jer zašto ne bi narod postupio tako, kada oni mene samog vide jednakog sa njima samima, želeći da dozna od vas, da je Bog otkrio nešto više za vas. Međutim ako ste vi u nečemu manjkavi, ne budite posramljeni da na sličan način budete poučeni od nas, da Bog može ispuniti sve što je u oskudevanju na obe strane. Ako pak neko sada strepi uzbunivši vas zbog nekih iz iz našeg naroda, čija srca su obuzeta protiv nas, i ako strahujući od njihovog nasilja ne smete otvoreno iskazati vaša osećanja, konačno da vas osloboditim od toga straha, i otvoreno zaklinjem vas sa Svemogućim Bogom, koji živi večno, da ću stradati ne jednom dočepan od vas. Pošto, zatim, vi imate sav ovaj narod kao svedoke za ovu moju zakletvu, i držite Savez našeg sakramenta kao odgovarajuće jemstvo, neka svako od vas, bez ikakvog ustezanja, izjavi što je on poučavao, i neka mi, braćo, saslušamo žudno i u tišini.«
68 Ova Gamlielova kazivanja ne dopadadoše se mnogo Kajafi; i držeći ih u sumnji, kao što smo videli, on započe da ih sam lukavo nagovešćuje u raspravama; jer za podsmeh mu beše to što je Gamliel rekao, što je načelnik sveštenički tražio od Jakova, načelnika episkopskog /= arhiepiskopa/, da rasprava u vezi Hrista ne bude natezanje, već iz Pisanija. »Da mi možemo znati« - reče on - »da li Isus zbilja jeste Hristos ili nije.« - Onda Jakov reče: »Mi moramo najpre istražiti iz kojih Pisanija smo posebno izveli našu diskusiju.« Onda on, jedva, najzad savladavši zaključak, odgovori, da to valja biti izvedeno iz ’Zakona’. A kasnije on spomenu i ’Proroke’
69 Njemu naš Jakov započe pokazivati, da ma šta građe ’Prorokâ’ kažu one su preuzete iz ’Zakona’, i ono što su su oni izložili u saglasnosti je sa ’Zakonom’. On takođe postavi neke iskaze u vezi sa ’Knjigom kraljeva’: kako, i kada, i od koga one behu zapisane, i kako se trebaju koristiti. I kada je on najpotpunije razmotrio što se odnosi na ’Zakon’, i beše, sa najčistijim izlaganjem, izneo na svetlost sve što se odnosi na Hrista, od pokaza sa najobilnijim dokazima da Isus jeste Hristos, i da su u Njemu ispunjeni svi proroci koji su najavili Njegov ponizan Dolazak. Jer on pokaza da su najavljena dva Njegova Dolaska: jedan u poniženju, koji je On ispunio; drugi u Slavi, za koji se nadamo da će biti ostvaren, kada On bude došao da preda Kraljevstvo onima koji veruju u Njega, koji drže sve stvari koje je On zapovedio. I kada je on /= Jakov/ shvatljivo poučio narod u pogledu ovih stvari, on nadoda i ovo: Da ukoliko čovek ne bude kršten u vodi, u ime trostrukog blaženstva, kao što istinski Prorok poučava, on ne može primiti oproštenje grehova niti ući u Kraljevstvo Nebesko; i on izjavi da je to propis nestvorenoga Boga. Njemu /= narodu/ on nadoda i ovo: »Ne pomišljajte da mi govorimo o dva nerođena Boga, ili da se jedan razdelio na dva, ili da se isti pokazuje muškim i ženskim. Mi, pak, kazujemo o jedinorodnom Sinu Božijem, nepoteklom iz drugog izvora, već neizrecivo samopoteklom.« I na sličan način mi govorismo sa Parakleta. Međutim, kada je on takođe kazivao neke stvari u vezi krštenja, kroz sedam narednih dana on pridobi sav narod i prvoštenika da oni požure da krštenje prime odmah.
70 I kada dešavanja behu na prekretnici da oni dođu i budu kršteni, neko od naših neprijatelja, ušavši u Hram sa nekoliko ljudi, započe da viče i da kazuje: »Što vi krivudate, o ljudi Izraelci? Zašto ste tako olako ishitrili? Zašto ste se poveli naglavačke od najbednijih ljudi, koji su obmanuti od Simona Volšebnika?« - Dok je on ovako govorio, i navede još za isti ishod, i dok je Jakov Episkop opovrgavao njega, on započe da uzbunjuje narod i podiže graju, tako da narod ne beše u stanju da čuje šta on /= Jakov/ kaza. Stoga, on započe da vodi sve u smutnju sa povikivanjem, i poništi ono što bejaše bilo sređeno sa mnogo truda, i istovremeno osramoti sveštenike /voljne da se krste/, i razjari ih sa pogrdama i vređanjem, i, poput mahnitoga, podstaknu svakoga da ubija, govoreći: »Šta vi radite? Zašto oklevate? O tromi i lenji, zašto ne nagrnete na njih, i rastrgnete na komadu sve ove ortake?« - Kada je rekao ovo, on najpre, dograbivši jednu čvrstu glavnju sa žrtvenika, pruži primer udaranja. Onda i drugi /iz njegove pratnje/, videvši ga, ponesoše se sa sličnom spremnošću. Zatim nastupi graja na jednu ili drugu stranu, od batinjanja i tuče. Mnogo krvi se proli; nastade zbrkano bežanje, usred koga je onaj neprijatelj nasrnuo na Jakova, i gurnuo ga naglavačke sa vrha stepenicâ. I smatrajući da je ovaj mrtav, nije mario da mu nanese još zla.
71 Naši prijatelji ga, pak, podigoše, jer oni behu kako brojniji tako i nadmoćniji od ovih drugih; međutim zbog svog straha Božijeg, oni radije pretrpeše da sami budu ubijeni od jedne niže snage, nego da ubiju druge. Kada, pak, uveče dođoše sveštenici da zatvore Hram, i mi se vratismo Jakovljevom domu, i provedosmo onde noć u molitvi. Zatim, pre svanuća, spustismo se /iz Jerusalima/ u Jerihon, brojčano sastavljeni od pet hiljada ljudi. Potom, nakon tri dana, jedan od braće pristiže nam od Gamliela, koga smo ranije spomenuli, donoseći nam tajnu vest da je onaj neprijatelj dobio naređenje od Kajafe, Prvosveštenika, da pohapsi sve koji veruju u Isusa, pa da ode u Damask sa svojim pismima /= nalozima/, te da i onamo, iskoristivši neverničku pomoć, načini pustoš među vernima; i stoga on je pohitao ka Damasku prvenstveno za ovaj obračun, jer je verovao da je Petar pobegao onamo. A oko tri dana nakon toga, on zastanu na svome putu, dok je prolazio kroz Jerihon, idući ka Damasku. U to vreme on beše odsutan, budući da je svraćao na grobove dvojice braće, koji se behu sami krečili svake godine, od čijeg čuda bes mnogih protiv nas beše ograničena, jer oni videše da naša braća bejahu bili u sećanju pred Bogom.
72 Dok, stoga, mi boravismo u Jerihonu, i predadosmo se molitvi i pošćenju, Jakov Episkop posla po mene, i uputi me ovde u Kesareju, kazujući da je Zakhej napisao meni iz Kesareje, da je Simon, samarjanski Volšebnik, prevrativši mnogi naš narod, potvrđivao da je on Stans, koji je, drugačije rečeno – Hristos, i velika sila Višnjeg Boga, koja je iznad Stvoritelja Sveta; istovremeno on pokaza mnoga čuda, i dovede neku sumnju, i drugi odstupiše ka njemu. On /= Jakov/ me obavesti o svim stvarima koje je bio doznao u vezi sa ovim čovekom, od onih koji su ranije bili ili njegovi drugovi, ili njegovi učenici, a kasnije bejahu bili preobraćeni Zakheju. »Mnogi, dakle, postoje, o Petre« - reče Jakov - »radi čije bezbedne valja ti da ideš i pobiješ Volšebnika, i poučiš reč istine. Stoga se ne zadržavaj, niti dopusti da žališ što odlaziš sam, znajući da će Bog sa Isusom ići uz tebe, i pomoći će ti, i da ćeš uskoro, sa Njegovom milošću, imati mnoge družbenike i naklonike. I budi pouzdan da mi svake godine pismeno šalješ izveštaj o svojim rečima i delima, a pogotovo na kraju svake sedme godine.« Sa ovim iskazima on me otpusti, i za šest dana ja dospeh do Kesareje.


Osvrt

Ove pripovesti, koje se pripisuju Klementu Rimskom, odnosno apostolu Simonu Petru, očigledno su anahrona simbioza predanja o Jakovljevom stradanju (strmoglavljivanju) u Hramu (koje Hegesip najvernije beleži) i kasnije spisateljske maštarije iza koje stoji promovisanje određenih doktrinalnih ciljeva.

Ebionitska odbojnost prema apostolu Pavlu – Taršaninu, apostolu neznabožaca, koga su videli kao odmetnika od Zakona – legis dicentes (Irinej: 'Protiv heresâ', I, 26, 2), ponajprije zbog toga što je odbacivao obrezivanje, dobro se ogleda u navedenim poglavljima. Pavlovo, odnosno Savlovo, ime čak se ne želi ni izričito navesti, već se o njemu govori samo kao o “nekom” i “neprijatelju”. U 'Petrovom pismu Jakovu' iznosi se: »... Neki među neznabošcima odbaciše moje zakonsko propovedanje, pridruživši se nezakonitom i tričavom propovedanju čoveka koji je moj neprijatelj.« (2, 1) Kada je se desio tragični napad na episkopa Jakova u Hramu, Savle je već bio Pavle (Paulus – 'Mališa'), odnosno duboko odani Hristov sledbenik. Ebioniti su odbacivali Pavlovo apostolstvo i zato što se on nije brojao među svetu Dvanaestoricu (cp.: IV, 35) koju je Hristos pozvao; no i posle Hristovog Vaznesenja u Crkvi apostolska služba je postojala i bila najvažnija, jer je Evanđelje trebalo proneti svim narodima.
'Raspoznavanja' ne priznaju apostola Pavla kao istinskog Hristovog sledbenika, ali zato kao “hrišćanina” prikazuju uglednog Gamliela, sina Simonovog (Šimon). Gamliel je, pak bio, Pavlov učitelj u farisejskoj sledbe: »... Kod Gamlielovih /Gamalil/ nogu vaspitan sam strogo po otačkom zakonu, revnujući za Boga ...« ('Dela', 22:3) Gamliel Starac (Hazaken) bio je pročelnik Velikog Veća – Sanhedrina, u drugoj trećini prvog stoleća nove ere. 'Dela Apostolska' (5:34-39) govore o njemu kao o učitelju Zakona, cenjenom od sveg naroda, koji je pred Sanhedrinom, kao njegov član, zaštitio Apostole od prvosvešteničkog gneva, koji je se olako mogao završiti smrtnim ishodima. U V stoleću nastala je i saga 'Evanđelje po Gamlielu'. U talmudskom traktatu 'Sota' iznosi se da je sa Gamlielovom smrću nestalo uvažavanje Zakona, da su prestali postojati čistota i uzdržavanje. (IX, 17)
’Prepoznavanja’ Apostola Petra predstavljaju podređenog Jakovu, episkopu Jerusalimskom; Jakov navodno Petra upućuje u Kesareju kako bi se ovaj suprostavio obmanjivačkoj delatnosti ondašnjeg najvećeg lažnog proroka i lažnog hristosa – Samarjanina Simona Maga. Uistinu, Simon Mag, poglavar lažnog gnosticizma, bio je veliki protivnik Simona Petra, prvog Hristovog namesnika. O tome, pored ostalih, govori i apokrif ’Učenje Simona Kefe u gradu Rimu’. Po ’Prepoznavanjima’, apostol Petar u feničanskom Tripolisu ('Savezu tri gradova' – Tir, Sidon i Arad) upozorava narod: »... Gledajte uz najveći oprez, da ne verujete nijednom učitelju, osim ako on ne donese iz Jerusalima svedočanstvo Jakova, brata Gospodnjeg, ...« (IV, 35; cp.: 'Homilije', XI, 35) Inače, o Petrovom misionarskom putovanju u Tripolisu i besedama protiv lažnih proroka govore knjige IV-VI 'Prepoznavanja'.


Viđenje Jakova u 'Pismu Klementa episkopa Rimskog apostolu Jakovu'


Ukratko o ovom viđenju

Pored 'Prepoznavanja' u korpus Pseudo-Klementina drugo opsežno i važno delo čine i (Pseudo-Klementove) 'Homilije', 20 njih na broju. 'Prepoznavanja' i 'Homilije' se samo dve različite redakcije nekog romanesknog spisa iz II stoleća koji je nosio naslov 'Petrova putovanja' –  µÁąż´żą  µÄÁżĹ (Epifanije: Panarion, haer. 30, 15). Pseudo-Klementovo 'Pismo apostolu Jakovu' zamišljeno je kao uvod u 'Homilije', odnosno u 'Klementov /skraćeni/ izvod javnih Petrovih beseda', kao što se naznačuje na kraju 'Pisma' (pogl. 20,1).


Helenski tekst
(• ™Ł¤ź›— š›—ś•ť¤źŁ  ˇźŁ ™‘š©’źť, şµĆ±»±ąż˝ ±')

Klh/mhj ąIakwŻb% t%˝ kuriż% kaiě e)pisko/pwn e)pisko/p%, die/ponti de thn ...


Prevod

Klement Jakovu, gospodaru i episkopu episkopâ, upravitelju svetom Jerusalimskom Crkvom Jevreja, i svima /Crkvama/ koje su svuda divno utemeljene Božijim Proviđenjem, sa presbiterima i đakonima, i svom drugom braćom, - neka bude mir večno. Neka tebi, gospodine moj, bude poznato, da je Simon, radi istinske vere i najsigurnijeg utemeljenja svoga učenja, postavljen da bude temeljem Crkve, i za tu svrhu je od samog Isusa, sa njegovih nepogrešivih usana, nazvan Petar, /= Stena/, prvina Gospoda našega, prvi od Apostolâ kome je Otac najpre otkrio Sina, koga je Hrist zaslužno blagoslovio, pozvan i izabran, nerazdvojan drug i saputnik, izuzetan i oproban učenik, kojemu je, kao najdarovitijem od svih, bilo povereno da prosvetli najtamniju oblast sveta, Zapad naime, i koji je umeo ostvariti to kako je trebalo. No dokle ću ja produžiti izlaganje, ne želeći da navedem ono što je nepovoljno, a što je ipak potrebno, iako nerado, ja moram saopštiti vama? Sam on, iz neizmerne ljubavi prema ljudima, pošto je pristigao ovamo u Rim, čisto i otkriveno svedočeći, bez obzira na protivljenje Zločestoga, o budućem dobrom Kralju celog sveta, i izbavljujući ljude bogougodnim učenjem, i sam je prinudno zamenio sadašnje postojanje za /budući/ život. ...



Osvrt

Epistola Petri ad Jacobum ima za cilj i da potvrdi iskovanu predstavu da Rimska Crkva ima jurisdikciono prvenstvo nad Jerusalimskom, jer ona je, eto, “isključiva” naslednica trona svetog apostola Petra. Navodno dopisivanje Klementa episkopa Rimskog i Jakova episkopa Jerusalimskog je i anahrono postavljeno, jer Jakov je mučenički stradao 62. g. n.e., a Klement je bio nadglednik Crkve u Rimu od 91. do 100. g. Jeronim u 'Znamenitim muževima' iznosi da je Klement skončao treće godine Trajanovog carovanja (pogl. 15; v.: Eusebije: 'Historija Crkve', III, 34). Autor ove Poslanice, predstavljajući se kao Klement Rimski, zapravo i nije znao kada je stvarno živeo dati nadglednik, te je tako pomešao Klementa episkopa Rimskog sa Klementom koga pominje apostol Pavle u 'Poslanici Filipljanima' (4:3) kao svog satrudnika. Sličan previd je kasnije (oko 400. G.) učinio Rufin Akvilejski koji je (De adulter. Libr. Origenis) poistovetio episkopa Klementa sa konsulom Titom Flavijem Klementom, srodnikom cara Domitijana (Svetonije: 'Domitijan', 15; Dion Kasije: 'Historija Rima', LXVII, 14). A što se tiče samog apostola Petra on nikada nije bio episkop u Rimu, jer je bio pontif Velike Crkve, a ne nadglednik, anđeo neke lokalne, makar i središnje lokalne crkve - Jerusalimske. U 'Prepoznavanjima' III, 75 Pseudo-Klement Jakova pominje kao »gospodar Jakov«. Oslovljanje i predstavljanje Jakova kao “episkopa (svih) episkopâ”, nema činjeničnih osnova jer je Petar, a ne Jakov, nasledio Isusa Hrista na prvosvešteničkom tronu Crkve.

Viđenje Jakova u mandejskoj 'Knjizi Jovana Krstitelja'

Ukratko u ovom viđenju

Mandejci (Sabejci) kao kvazignostička jovanovska, hemerobaptistička sekta, koja nosi tek blede tragove iz esenskog (i elhasajskog) predanja i učenja, mogu nam biti značajni i od koristi samo po pitanju njihovog potenciranja svetih likova, kakvi su očigledno bili Jovan Preteča i Jakov Pravednik. Prepis 'Knjige Jovana Krstitelja' je nastao na jednom od istočnih dijalekta aramejskog jezika, i nije stariji od XVI stoleća, dok je predložak-autograf verovatno nastao u VII stoleću (što se da zaključiti na osnovu toga što spominje ime islamskog proroka Muhammeda). Delo sadrži česta spisateljeva narativna ponavljanja, koja navode na zaključak, ili da je nešto želeo naglasiti, ili da je u samom gomilanju reči hteo nešto naročito postići.


Mandejski tekst
(Draša d-Jahja, pogl. 18.26-27)


Prevod
(Prevod je napravljen sa nemačkog prema: Das Johannesbuch der Mandäer, von Mark Lidzbarski, Verlag von Alfred Töpelmann (Vormals J. Ricker), Giessen, 1915.)

18 U ime Uzvišenog Života neka se prosvećena Svetlost proslavi.
Jedno Dete je zasađeno izvan visine, jedna tajna je otkrivena u Jerusalimu. Sveštenici vide snove; hladnoća steže njihov porod, hladnoća steže Jerusalim. Rano ujutro on želeše ići ka Hramu. On otvori usta svoja pogrdno i svoje za laganje. On otvori usta svoja pogrdno i reče svim sveštenicima: »U mome noćnom viđenju, ja opazih, /ja opazih/ u mome viđenju ovo. Kada ja legoh onde, ne zaspah i ne počivah, i ja opazih da se jedna zvezda pojavi i stade nad Elizabetom /Enišbai – majkom Jovana Krstitelja/. Oganj se razgori u starom ocu Zahariji /Aba Zaba Zakharia/. Tri nebeska svetla se pojaviše. Sunce potonu a svetla se podigoše. Plamen zasvetli nad domom naroda, dim se podiže nad Hramom.« Potresanje se potrese u Kočiji-Tronu /Merkabta/, tako da zemlja odstrani sa nje Sedište. Zvezda polete onamo u Judeju, jedna Zvezda polete onamo /= dole/ u Jerusalim. Sunce se pokaza po noći, a Mesec se podiže danju.
Kada sveštenici čuše ovo, baciše prašinu na njihove glave. Jakov Sveštenik zaplaka i Beni-Aminu suze potekoše. Šilai i Šalbai baciše prašinu na njihovu glavu. Elizar /= Prvosveštenik/ otvori usta svoja i reče svima sveštenicima: »Ko bi mogao 'Knjigu snova' da uzme, i kome je 'Knjiga utvara' pristupačna? Ko bi mogao 'Knjigu snova' da uzme, da bi vama tumačio 'Knjigu snova', koju vi motrite?« - Elizar zatim otvori usta svoja i reče svima sveštenicima: »Jakov tumači snove, međutim do sada on nije imao njihovo razumevanje. Beni-Amin tumači snove; nije li on čovek koji otkriva tajne vaše? Tam-Jomin nam ne daje otkrivenje, premda vi smatrate da on može dati obavesti svima koji jesu i koji nisu.
26 ... Oni uzeše Pismo /Istine/ i položiše ga u ruke Judejaca. Oni ga otvoriše, pročitaše ga, i videše da ono ne sadrži ono što bi hteli, da ne sadrži ono što njihove duše žele. Oni uzeše Pismo i metnuše ga u ruke Jovana, rekavši mu: »Uzmi, učitelju Jovane, Pismo Istine, koje je ovde došlo do tebe od Oca /Života/.« - Jovan ga otvori, i pročita ga, i opazi u njemu neki čudesan pisani sastav. On ga otvori, i pročita ga, i postade ispunjen Životom. »Ovo je, što želim, i ovo moja duša hoće.« - reče on.
Jovan ostavi svoje telo /= osami se/, njegova braća izdaše proglašenja, njegova braća proglasiše njemu na Gori, na Gori Karmel. Oni uzeše Pismo i donesoše ga na Gori, na Gori Karmel. Oni im pročitaše Pismo i razložiše im zapisano: onima od Jakova, i onima od Sinova Aminovih, i onima od Samuela /Šumel/. Oni se sastaše na Gori Karmel. ...
27 Jovan proglasi u noćima i reče: »Postoji li neko veći od mene? Oni odmeriše moja dela, ispitana je moja plata i moj venac, i pohvala moja izvela me je visoko u radosti.«
Jakov ostavi Dom Naroda /= Jerusalim/; Sinovi Aminovi /ßŮŢĐ ĐŮŕŃ/ ostaviše Hram; Elazar, veliki dom /= sveštenik/, ostavi kupolu svešteničku.
Sveštenici rekoše Jovanu u Jerusalimu: »Jovane, odlazi iz našeg grada! Pre nego što je glas zatresao Dom Naroda, pri zvuku tvojih oglašavanja Hram se zatrese, pri zvuku tvoje besede zatrese se kupola sveštenikâ.«
Ipak, Jovan je odgovorio jerusalimskim sveštenicima: »Donesite oganj i spalite me; donesite mač i isecite me na komadiće.«
Ali jerusalimski sveštenici odgovoriše Jovanu: »Oganj tebe ne pali, o Jovane, jer je Ime Života bilo izrečeno nad tobom, a mač ne seče tebe u komadiće, o Jovane, jer Sin Života /Bar-Chaije/ počiva ovde nad tobom. I Život je pobedonosan.«


Osvrt

Jakov – Jaqif (hebr: Jaqob - ŮâçŃ; aram: Jaqob - Bwq9y) Pravednik se u ovoj knjizi, kako vidimo, predstavlja kao ugledni sveštenik Jerusalimskog Hrama, što on uistinu i jeste bio. Božiji ljudi koji su prenosili i tumačili Božije reči, dakako su mogli i tumačiti i snove koji su dolazili od Boga. Prorok Danilo i patrijarh Josip u Egiptu su to očigledno pokazali i potvrdili.
Gora Karmel, na kojoj je obitavao i veliki prorok Ilija (hebr.: 'Elijjahu; grec.: lias) Tešbićanin (u čijem Duhu je delovao Jovan Krstitelj), drevno je obitavalište nazarenskog reda, koje je još Pitagora pohodio. Ova knjiga s pravom Jakovljeve i Samuelove drugove povezuje s gorom Karmel, jer su i Jakov Pravednik i prorok Samuel bili veliki posvećenici Puta Života.
Ličnosti i navodna dešavanja u ovom delu postavljeni su dosta anahrono. Eleazar, sin Hananov, bio je prvosveštenik Hrama od 16 do 17 g. ne. Jakov Minejac (Nazaren) u to vreme je bio isuviše mlad da bi bio znameniti sveštenik, nazirej Hrama.


Viđenje Jakova u talmudskom traktatu 'Aboda Zara'

Ukratko o ovom traktatu i njegovom viđenju

Traktat (masekheth) ‘Avodah zarah ('Tuđa služba') utkan je u četvrti odeljak (Sedar Neziqin – 'Štete') 'Mišne', odnosno 'Talmuda'. U pet poglavlja (76 lista) Rasprava razmatra o kumirskom mnogoboštvu, opštenju i poslovima s njim, o njegovom vinu i o tuđinskim bogovima. Jakov iz sela Sekanije, koji se ovde pominje kao Isusov učenik, pod tim odredbama nam nije poznat. No Jakov Minejac, Jakov Pravednik, koji je godinama službovao u Hramu, ostavio je traga u judejskom i farisejskom sećanju, i on je verovatno taj na koga ova rasprava cilja.


Hebrejski tekst
('Babilonski Talmud', 'Gemara', 'Avoda zara', 16b-17a; var.: 'Tosefta', 'Hulin', 2, 24 (doc. 1a); Midraš 'Kohelet Rabba', 1, 8)

Óă ŘÖ,Ń ŇŢčĐ ŐĐŮŰĐ ÓĐŢčŮ ĐŢč čŃĐ ŰŐÜÝ ÜÔŮęč ŐÔęŕß ĐŮß ŃŐŕŮß âŢÔß ŃáŮÜçŮ ŇčÓŐÝ ĐŮćŘÓŮŮĐ ŐŃŮŢÔ ĐŮŢĐ éÜ ŇčÓŐÝ ŐéÜ ĐŮćŘÓŮŮĐ ŐéÜ ŃŮŢÔ ę"č Űéŕęäá č"Đ ÜŢŮŕŐę ÔâÜÔŐ ...


Prevod

Naši rabini /abrev.: ę"č = ßŕŃč Őŕę/ učahu: kada je rabi Eliezer /abrev.: Đ"č/ bio zatvoren zbog minejstva /= minuth - herese, otpadništva/, oni ga izvedoše na sud da bude osuđen. /Rimski/ hegemon /ßŐŢŇÔ = namesnik, lat.: procurator, grč.: ho hegemMn/ mu reče: »Kako može starac poput tebe da se drži takvih ispraznih stvari?« - On /= Eliezer/ odgovovori: »Ja priznajem sud /oca svojega/ kao veran /= pouzdan, ne’eman/.« - Kako hegemon pomisli da je se on pozvao na njega, iako je se ustvari pozvao na Oca u Nebu, on mu reče: »Jer si me priznao kao pravednog /sudiju/, dimus /áŐŢŮÓ, lat.: dimissus; dimissio = 'otpuštanje'), oslobođen si!« - Kada se on /= Eliezer/ vrati kući, učenici njegovi pristigoše da ga uteše, no on ne prihvati utehu. Rabi Akiva mu /tada/ reče: »Rabi, reći ću ti jednu stvar; može biti da ćeš se prestati moriti.« - On odgovori: »Reci to!« - On /= Akiva/ mu reče: »Rabi, možda si naišao na minejstvo, i dopalo ti je se to, i zbog toga si bio zatvoren?« - On /Eliazar/ odgovori: »Akiva, ti si me podsetio. Jednom sam šetao po gornjem trgu Seforisa, i susreo sam jednog od učenika Isusa Nazarena /Ješu ha-Nocri/, koji se zvao Jakov iz Kefar Sekaniji. On mi reče: »U vašoj 'Tori' je zapisano: „Plate bludničke ne unosi u Dom /Gospoda Boga tvoga“. – 'Ponovljeni Zakon', 23:19/ A može li takav novac biti iskorišćen za pravljenje nužnika za Prvosveštenika?« - Nisam znao šta da mu odgovorim. On mi /tada/ reče: „Ovo sam ja naučio /od Isusa Nazarena/: „... Jer je od bludničke plate to posakupio, i za bludničku platu to će se vratiti.“ /'Mihej', 1:7/. - Ova reč mi se dopade jako puno, i stoga sam zatvoren zbog minejstva, jer sam prestupio što je zapisano u 'Tori': „Drži put tvoj dalje od nje ...“ /’Izreke’, 5:8a) – ovo se odnosi na minejstvo, „i ne približavaj se vratima njezine kuće“ , /5:8b/ - ovo se odnosi na vladajuću /rimsku/ silu /rašuth/.


Osvrt

Eliezer (čÖâŮÜĐ) sin Horkanosov (ili Hirkanosov), rođen je nešto pre razarenja Jerusalimskog Hrama. Mladost je proveo kao poljodelnik. Oženio je se sestrom Gamliela II. Učestvovao je u radu Akademije u Javneu, da bi potom, izopšten, osnovao i vlastito učilište u Lodu. Postoje brojne naznake da je vodio rasprave sa hrišćanima (minejcima), pa i da je prihvatio hrišćanstvo. Ako je i tako bilo, talmudska misao pokušava to da prikrije i relativizira. Moguće je da u njegovom utamničenju zbog naklonosti minejstvu ima nekih tragova od istine. Rimska vlast je u početku hrišćanstvo tretiralo kao judejsku sektu, no kasnije je uvidela da je hrišćanski pogled zapravo mnogo opasniji po njihov poredak, i hrišćani su izloženi strahovitim progonima. Judejska je, pak, vlast, od samog početka hrišćanstvo progonila i denuncirala ga kod rimske vlasti; apostol Pavle, preobraćeni farisej, koji je od svojih sunarodnika pretrpeo i bio pritisnut brojnim pretnjama i spletkama ('Dela', 9:23, 13:50, 14:19, 17:13, 18:12-13, 20:3.19, 21:27-36) »... Vi ste se, braćo, ugledali na crkve Božije koje su u Hristu Isusu u Judeji, jer ste i vi isto prepatili od svojih saplemenika kao i oni od Judejaca, od onih koji su ubili Gospoda Isusa i proroke, koji i nas progoniše, koji Bogu ne ugađaju, koji se protive svima ljudima, koji nas sprečavaju da govorimo mnogobošcima da se spasu, - da u svako vreme ispune svoje grehe. Ali najzad Gnev Božiji stiže na njih.« ('Solunjanima'I, 2:14-16) – Ništa nije čudno što su Judejci mogli i jednog svog učitelja, Eliazara, da olako predaju rimskoj vlasti, ukoliko bi im se učinilo da naginje hrišćanskom viđenju. - Teško da je se Eliazar sa Jakovom Pravednikom, čak i da su bili savremenici (a nisu), mogao susresti u galilejskom Seforisu (kako ovaj i paralelni traktati sugerišu), jer je on zadnje godine i decenije svoga življenja prosveo službujući u Jerusalimskom Hramu.


Viđenje Jakova u Tosefta traktatu Chullin


Thoseft’a (ĐęäáŐę - na aramejskom 'Nadopuna') je naziv za uredničko dopunjenje izvršeno nad 'Jerusalimskim' i 'Babilonskim Talmudom', odnosno 'Mišnom.' U njegovom petom odeljku (Qodašim) nalazimo raspravu Chullin – 'Svetovno'; ova rasprava u 'Mišni' ima 12 poglavlja, te donosi halahičke odredbe o klanju stoke za svetovne potrebe i spremanju hrane životinjskog porekla. U ovome traktatu nalazimo i narativnu sekvencu koja Jakova, koji je u jevrejskoj svesti ostao kao upečatljiva figura, predstavlja i kao znamenitog iscelitelja.


Hebrejski tekst
('Tosefta', Chullin, pogl. 2, prg. 22f - fol. 2 B; par.: 'Babilonski Talmud', Chullin, 27b; ‘Avodah zarah, 2, 2/12 – fol. 40D-41A; Šabbath, 14, 4/13 – fol. 14A-15A; Midraš Qoheket Rabba, tum. 'Propovednik', 1:8)

ŢâéÔ Ńč' ĐÜŮâÖč Ńß ÓŢĐ Ńß Đ×ŐęŐ éÜ č' ŮéŢâĐÜ éÔŰŮéŐ ŕ×é ŐŃĐ ŮâçŃ ĐŮé Űäč áŰŕŮĐ ...



Prevod

Desi se da rabi Eliezer Ben-Dama /sin Jišmaelove sestre/ beše ujeden od zmije. A Jakov minejac – MS Munich 95 iz Kefar Sekhania dođe da ga isceli u Ime Ješue sina Pandirinog /Šabbath: ... dođe u Ime Ješue Pandira da ga izleči/. Međutim rabi Jišmael ne dopusti /Eliezeru da prihvati lečenje/. Oni mu /= Eliezeru/ rekoše: »Tebi nije dopušteno to /da prihvatiš lečenje od Jakova/, Ben-Dama!« - On /= Eliezer/ reče mu: »Ja ću ti doneti dokaz da me on može lečiti.« U 'Babilonski Talmud': »Rabi Jišmael, brate moj, dopusti mu, tako da ja mogu biti izlečen od strane njega!« - Međutim, on nemaše vremena da pribavi dokaz /iz 'Petoknižja'/, pre svoje smrti. Reče rabi Jišmael: »Blažen si ti, Ben-Dama, jer si izdahnuo u miru i ne naruši zabranu /gezeran/ ustanovljenu od Mudracâ. Jer ko ruši ogradu /gederan/ podignutu /oko Zakona/ od Mudracâ, u svoje vreme trpi kažnjavanje, kao što je rečeno: „... Ko ruši zid /gader/, ujeda ga zmija.“ /'Propovednik', 10:8/


Osvrt

Uistinu, u poapostolskom Hrišćanstvu, sve je činjeno u ime Isusa (hebr.: Jehošu‘a – âéŐÔŮ; aramz.: Ješu‘a – âŐéŮ; abrev. i hipok.: Ješu – ŐéŮ) Hrista, pa i isceljivanje. Kada u Hramu isceljuje čoveka hromog od rođenja, apostol Petar; mu naznačuje: »Nemam srebra ni zlata, ali ti dajem što imam: u Ime Isusa Hrista Nazarena hodaj.« ('Dela', 3:6) – Isus se ovde naziva 'Ben-Pandira' (ĐčŮÓŕäľßŃ) – 'sin Pandirin', odnosno predstavlja se nezakonitim porodom blažene Marije i rimskog legionara Pantere. (Pišući 'Protiv Kelsa' Origen pokazuje da je se otac blaženog Josipa zvao  ±˝¸·Á±: I, 32-33, 69; v.: I, 28). - Jovan Damaskin, pokušavajući da usaglasi suprostavljene i korumpirane evanđeoske rodoslovne liste, nalazi ime Pantera u Isusovim bližim precima po majčinoj liniji: »... Levije, koji beše iz roda Davidovog sina Natana, rodio je Melhija i Pantera. Panter je rodio Bar-Pantera /grč.: Barpanthra/, koji je tako nazvan /po očevom imenu/. Taj Bar-Panter rodio je Joahima; Joakim je rodio svetu Bogorodicu.« (Expositio fidei, IV, 14) – Tanait trećeg pokolenja - Jišm‘a’el (ÜĐâŢéŮ), sin Elišin, poreklom je iz imućne svešteničke porodice iz Gornje Galileje; bio je član Sanhedrina u Jamniji gde je kanoniziran 'Tanah'; umro je nešto pre početka Drugog jevrejskog ustanka protiv Rima (132.-135. g.); inače Eleazaru Ben-Dami, svome sestriću, nije odobravao da uči helensku mudrosnu misao, koja ga je privlačila. Jišmaelovo događajno povezivanje sa Jakovom, znamenitim minejcem, koji je mnogo ranije mučenički postradao, očigledno anahrono doima. Rabinske uredbe su inače “pravovernim” Judejcima zabranjivale da se kod minejaca (hrišćana, nazarena) leče (Chullin, 2, 21; Šabbath, 14 G – 14, 4; ‘Avodah zarah, 40G – 2, 2)