Viđenje Jakova u Epifanijevom 'Panarionu'


Ukratko o ovom viđenju

Sledeći donekle pogrešnu predaju Epifanije Kiparski u svome 'Panarionu' odbija da prihvati da je Jakov Pravednik bio Isusov rođeni brat, odnosno Marijin sin. Epifanije zapaža da je Davidov Presto i kraljevsko sedište posle Hrista zapravo Hristovo sveštenstvo u svetoj Crkvi, odnosno da je Hrist, koji je došao iz Davidovog roda i kraljevskog Judinog plemena, Kralj (duhovnog Izraela) i Prvosveštenik, sjedinio kraljevsko i svešteno dostojansvo u jedno (haer. 29, 3), što potvrđuje i 'Otkrovenje po Jovanu": »... Učini nas kraljevstvom, sveštenicima Bogu i Ocu Svome« (1:6; v.: 5:10) – Svaki sedmerostrukim Duhom pomazani Hristov posvećenik je tako kralj u Duhu i sveštenik Bogu, koji pred Nebom neprestano uzdiže miomirisni kad svoje goruće molitve. Upravo je se posle Hrista ponajprije Jakov Pravednik osvedočio kao veliki Hristov kralj i sveštenik, kao Božiji prestol i posvećeni Božiji hram u kome je i kroz koga je Duh Istine živeo, vladao, molio se i svedočio.


Helenski tekst 1
(Panarion, haer. 29, 3-4 – lib. I, tom. II, 324)

3 ... Metapesou/shj de th=j basilikh=j kaqe/draj, e)n Xrist%˝ e)piě thn e)kklhsiżan a)...



Prevod

3 ... Nakon što je kraljevsko sedište promenjeno, kraljevsko dostojanstvo je preneto u Hristu iz telesnog Judinog i Izraelovog doma u Crkvu, i Prestol je poboden u svetu Crkvu Božiju za večnost. Ona održava to dostojanstvo po dvostrukom pravu – i kraljevskom i prvosvešteničkom: po kraljevskom od Gospoda našeg Isusa Hrista – dvojako, i zato što je On po telu od semena kralja Davida, i zato što je On od večnosti veliki Kralj po Svojoj Božanskoj prirodi; po pravu pak svešteničkom, zato što je On Arhijerej i Načelnik arhijereja; zatim, kao prvi episkop postavljen je Jakov, nazvan apostol i brat Gospodnji. (On je fizički sin Josipov, po srodstvu, a nazvan je brat Gospodnji zato što je živeo s Njim u jednoj porodici.)
4 Ovaj Jakov bio je Josipov sin od njegove /prve/ žene, ne od Marije, tačno kako je to i ispričano na mnoga mesta nama i jasnije proneto od nas. Mi nalazimo, prvo, da je i od Davida, jer je i on sin Josipov, i on je postao nazirejem /naziraíon/ (jer je prvorođen od Josipa, zato što je bio njegov prvorođenac i posvećen /kao takav Bogu/, i štaviše nalazim da je on i sveštenodejstvoval po starozavetnom sveštenstvu. Stoga je i njemu bilo dozvoljeno da jednom godišnje uđe u Svetinju nad Svetinjom, tačno kako je prvosveštenicima zapovedio Zakon u Pisanijama. Tako su pre nas izvestili o njemu mnogi: Eusebije, i Klement, i drugi. Drugo, njemu je štaviše bilo dozvoljeno da na glavi /= kapi, mitri/ nosi prvosvešteničku pločicu, tačno kao što su posvedočili prethodno pomenuti pouzdani muži donoseći svedočanstvo u svojim spisima.


Osvrt

Jakov, kao nazirej, uistinu jeste sveštenodejstvoval po starozavetnom sveštenstvu, ali istinskom starozavetnom kraljevskom sveštenstvu, koje su nazireji najbolje oličavali. Nazirejsku službu pri prinošenju beskrvne žrtve judejsko-talmudski spisi su jednostavno prećutali i zakamuflirali. Nazirejski prvosveštenik, kao istinski Aronov duhovnik, imao je pravo da ulazi u Svetinju nad svetinjom Solomonovog Hrama; i takav jedan prvosveštenik bio je Jakov Pravednik. Stoga je i on svagda morao biti u Jerusalimu, odnosno kad se u spisima govori o njemu, uvek se prikazuje da prebiva u Jerusalimu. U poegzilskom periodu između nazirejskog i krvnog sveštenstva dolazilo je do čestog trvenja. Nazireji, sveti hramovnici, kraljevsko sveštenstvo Svetog nad svetima ('Danilo', 7:27) su posebno teško stradali u vreme pustošenja Antioha Epifana ('Danilo', 7:25) i Prvog jevrejskog ustanka protiv Rima.

Epifanije prenosi da je posvećenik i prvosveštenik Jakov, kao takav, nosio prvosvešteničku pločicu na mitri, koju pominje 'Knjiga Izlaska': »Onda napravi pločicu /pétalon/ od čistoga zlata i na njoj ureži, kako se urezuje pismo u pečat, ove reči: "Posvećeno Gospodu" /Hagíasma Kyríoy/. Pričvrsti je za vrpcu od modrog skerleta, da se može nositi na kapi /ts mítras/; neka stoji spreda na kapi.« (28:36-37) - »Metni mu kapu /tn mítran/ na glavu i na kapu pričvrsti svetu pločicu /to pétalon/.« (29:6). - Zakoniti starozavetni prvosveštenik na glavi je nosio kidar (kidarin, kod persijskih careva šiljata, kupasta kapa je h kítaris), kao simbol Božijeg prestola, koji je nazivan i mitra (i tiara). Uz Arona i njegovi posvećeni sinovi su nosili visoke kupaste kape (28:9). Naravno, kidar je bio lanen, kao i cela sveta odežda: »Neka se obuče u posvećenu košulju od lana; na svoje telo neka navuče gaće od lana; neka se opaše lanenim pasom, a na glavu stavi mitru od lana /kídarin linn/. To je posvećeno ruho koje ima obući pošto se okupa u vodi.« ('Levitska', 16:4). Flavije govori za raskošnu kapu koju su nosili prvosveštenici njegovog vremena: »Glavu mu je pokrivala tiara od visona, izvezena hijacintom, a oko nje je bio obavijen drugi zlatni venac, ispisan svetim slovima, a to su četiri glasa.« ('Judejski rat', V, 5, 7) Mitru, kasnije nalazimo u odeždi Aleksandrijskih Patrijarha; nju možemo videti na nekim starim prikazima Atanasija Aleksandrijskog i Kirila Aleksandrijskog. Iz reči Simeona Solunskog, jasno se vidi da su na Istoku, u njegovo vreme (prva polovina XV stoleća), mitra nošena ne samo od strane Aleksandrijskog Patrijarha, već i od strane drugih arhijereja (Migne, PG, CLV, 717); kasnije nošenje mitre prihvataju i drugi istočni patrijarsi i jereji. Herma u svom četvrtom viđenju vidi Crkvu u licu Devojke u beloj odeždi, čiji je pokrivač bio kao mitra ('Pastir', prg. 22, 1; v.: Filon: 'Mojsijev život', II, prg. 116).


Helenski tekst 2
(Panarion, haer. 78, 7 – vol. III, 357-358)

OuÂtoj men gar o( ąIwshf a)delfoj giżnetai tou= Klwpa=, hĹn de ui¸oj tou= ą...



Prevod

»Ovaj Josip, brat Kleopin /KlMpa/, bio je sin Jakova, prozvanoga Panter /Panthr/. Oni obojica su rođeni od Pantera, po nazivu. Josip je, pak, imao prvu svoju ženu iz Judina kolena, i ona mu je rodila dece kojih je bilo šest: četiri muška i dva ženskoga pola, kako je izneseno u 'Evanđelju po Marku' i 'Po Jovanu'. Kao prvorođenog on je imao Jakova, nazvanoga Oblije – što će reći 'Bedem', takođe 'Pravednik', i nekadašnjeg nazireja, što znači 'svet' /hágios/. I on je prvi dobio episkopsku katedru, pošto je njemu prvome Gospod poverio Prestol Svoj, i nazivan je bratom Gospodnjim, kao što se i Apostol /Pavle/ slaže s tim, ovako kazujući na jednom mestu: "Nikoga, pak, od apostolâ nisam video, samo Jakova, brata Gospodnjeg" /'Galatima', 1:19/, i dalje. Bratom, pak, Gospodnjim naziva se po zajedničkom odgoju; ne po prirodi, već po blagodati. Jer Marija, pripojena Josipu, samo što smo rekli, zaručena je za muža, no nije imala zajedničko stanovanje /= ljubavništvo/ sa njim.«


Osvrt

Po Epifaniju, Isusov otac Josip i njegov brat Kleopa, bili su sinovi Jakova nazvanog Panter. - Govoreći protiv 78. herese (Kata AntidikomariamitMn) Epifanije se opet vraća na Jakova, kome odriče blisko krvno srodstvo sa Isusom. Epifanije je pod teškim uticajem predaje koja je iznedrila takozvano 'Jakovljevo Protoevanđelje' koje odbacuje svaku mogućnost da su Josip i Marija imali reproduktivni kontakt. Origen u svome 'Tumačenju Mateja' iznosi: »Što se, pak, tiče Isusove braće, za to neki kažu, bazirajući se na predanja koja su došla u 'Petrovo Evanđelje' i 'Jakovljevu knjigu', da su oni bili Josipovi sinovi od ranije žene, koja je bila pre Marije.« (Tumačenje na 10:17) Iz samog 'Evanđelja' vidimo da je Marija bila zaručena za Josipa ('Matej', 1:18), i da je se trebala sa njim bračno sastati; zaruke su u službi braka, brak u službi zajedničkog rađanja i podizanja dece. Kada se Marija i četiri sveta muža na isti način povezuju sa Isusom, jasno je da se povezuju kao najbliži srodnici: »Nije li ovo sin tesarov? Ne zove li se majka njegova Marija, i braća njegova Jakov, Josip, Simon i Juda?« ('Matej', 10:17) – U Origenovom 'Tumačenju Jovana' Isusov brat Josip /Josija zapravo nosi ime Jovan (19, 2, 10).


Viđenje Jakova u 'Pashalnoj Hronici'




Ukrato o 'Hronici' i njenom viđenju

Helensko-hrišćanska 'Pashalna (Uskršnja) Hronika' (Epitom ChronMn), poznata i kao Chronicon Alexandrinum, Chronicon Constantinopolitanum ili Fasti Siculi, sastavljena je između 631. i 641. g. ne., od strane nekog klerika iz okruženja konstantinopolskog patrijarha Sergija (Sergios, 610.-638. g.); 'Hronika' (u svom sačuvanom vidu) obuhvata događaje datirane od 5507. g. se. (početka Bizantijske ere) do 627. g., i obuhvata mnoge povesne beleške i dokumente. Naravno, ona je značajna pre svega za uvid u povest VII stoleća. Oslonjena i na Josipa Flavija, ova kompilacija prenosi i potvrđuje njegov pogled na vreme Jakovljevog stradanja.


Helenski tekst
(Chronicon Paschale, I, 463, 16-21)

ąIwŻshppoj i¸storeiÍ e)n t%˝ pe/mpt% lo/g% th=j a(lwŻsewj oŔti eĂtouj triżtou Ou)...



Prevod

Historik Josip saopštava u petoj knjizi svojih 'Opsada', da su Judejci bili pobeđeni treće godine Vespasijanovog vladanja, i to je se dogodilo četrdeset godina nakon toga kako su oni raspeli Isusa, i u to vreme, kazuje, da je i Jakov, brat Gospodnji i episkop Jerusalimski, bio uhvaćen od strane njih, te strovaljen sa vrha Hrama i ubijen kamenjem.


Osvrt

Autor se poziva na (nepoznato) Flavijevo delo 'Opsade' - AlMseMs (Jerusalima), njegovu petu knjigu. Ako bi to delo poistovetili sa 'Judejskim ratovima' (Peri toy Ioydajkoy polemoy), u petoj knjizi 'Ratova' ne nalazimo pominjanje ni Isusa ni Jakova. Kao što smo videli Jakovljevo bacanje sa vrha Hrama pominje se u dvadesetoj knjizi 'Starina'.

'Pashalna Hronika', inače, Jakova Pravednika smešta među Dvanaestoricu prvih apostola: ąIa/kwboj o( tou= ąAlfaiżou, o( a)delfoj tou= Kuriżou kata sa/rka, o( e)piklhqeiěj diżkaioj (I, 399).
Viđenje Jakova u 'Bakrenom svitku'

Ukratko o ovom svitku

Kumranska pećina broj 3 otkrivena je u martu 1952. g. U njoj je nađeno 14 manuskripta, pored ostalih 'Knjiga jubilejâ' i 'Bakreni svitak'. Tekst 'Bakrenog svitka' (napisan na poznijem hebrejskom jeziku), kao što i samo njegovo ime, dato od učenjaka, navodi, urezan je na bakrenu ploču, koja je bila rolna prepolovljena na dva dela. Svitak govori o mestima gde su navodno sakrivena šezdeset i četiri blaga, dragocenosti i rukotvorine iz Hrama.


Hebrejski tekst
('Bakreni svitak' - 3Q 15, col. 11, 2-7)

ęŮŢŐčÓÔ ßĐ×áĐÔ Ôŕä ę×ęŢ 2
...


Prevod

2 Ispod južnog ćoška Trema, u grobnici Cadoka, 3 ispod stuba eksedra /= pokrivene galerije sa sedištima/: 4 /nalaze se/ posude za ubacivanje desetine, desetine za štetu; i vrlo blizu onde, 5 u 'tronu' pri krajičku stene, prema zapadu, 6 nasuprot Cadokovog dvorišta, podno velike 7 ploče koja pokriva njegov vodeni izlaz: /nalaze se/ osvećena prinošenja.


Osvrt

Ovaj zapis je verovatno nastao pre rimskog zauzimanja Jerusalima, kada je se sklanjalo hramsko blago, i kada je sećanje na Jakova zvanog Pravednik (hebr.: Cadoq) bilo još sveže. I zato je i njegov grob mogao da bude orijentir za stvarno ili fiktivno sklonjeno blago. Po Hegesipu, ranohrišćanskom historiku, upravo je Jakov Pravednik sahranjen uz Hram.

Viđenje Jakova kod Petra Đakona i Egerije

Ukratko o ovom viđenju

Spis monahinje Egerije (u nekim transliteracijama ime se susreće kao 'Eterija', oko 400. g.) – ‘Opis putovanja u tuđini’, poznatiji po svom prvom delu kao ‘Putovanje u Svetu zemlju’ (Peregrinatio ad loca sancta), sastavljen na neknjiževnom latinskom jeziku, pronađen je od strane arheologa i historika Gamurinija (Gamurrini) u Arecu (Arezzo) kao necelovit tek 1883. godine. U njemu Egerija opisuje putovanje u Svetu zemlju, od Jerusalima do Sinaja, potom natrag kroz zemlju Gozen, pa kroz brda Nebo, u Bataniju, do Međurečja; opisuje i svoj povratak u Konstantinopol preko kilikijskog Tarsa i Halkedona. Tako ovaj orijentalni putopis predstavlja (uz Bordoanskog hodočasnika – Itinerarium Burdigalense, oko 333. g.) jedan od najstarijih poznati opis ovakvog hodočasničkog svedočenja. Za istoriju liturgije značajan je i po tome što u dodatku daje i opis tadašnjeg (druga polovina IV stoleća) oltarosluženja u Jerusalimu.

Petar Đakon (Petrus Diaconus), bibliotekar i arhivar u monastiru Monte Cassino, slobodno koristeći se hodočasničkim zapisima Egerije, Bede Časnog (Beda Venerablis: De locis sanctis) i još nekog nepoznatog opisa puta - itinerarijuma, sačinio je svoju 'Knjigu o Svetoj zemlji' – Liber de locis sanctis. U ovoj kompilaciji on prenosi (verovatno Egerijin) ukaz o Jakovljevom grobu.


Latinski tekst
(Liber de locis sanctis, E)


Prevod

U crkvi koja nosi naziv Sveti Sion nalazi se prestol Jakova, brata Gospodnjeg, koji je uz Hram sahranjen. Crkva je podignuta na mestu gde se Gospod, nakon Stradanja pokazao svojim učenicima dok su večerali, /prošavši/ kroz zatvorena vrata /'Jovan', 20:19-26/. Tu, u blizini, nalazi se kapija kroz koja je anđeo izveo Petra /'Dela', 12:10/. Od Solomonovog Hrama zadržala su se samo dva uzdignuta delova zidina; jedan mnogo viši od drugog je onaj na kome je Gospod iskušavan od strane Đavola /'Matej', 4:5/. Ostatak Hrama, pak, razoren je. Hram je bio podignut u oblasti Orna u Jevuseji /'Samuel', II, 24:18/. Pored vrata prolivena je krv Zaharije, Barahijinog sina /'Matej', 23:35/.


Osvrt

Od Hrama porušenog pod Titovim legijama 70. g. ne., ostali su inače samo uglovi hramskih zidina. Danas samo jedan od njih još uvek stoji. Na mestu gde je stajao Solomonov Hram je, inače, halif Abd el-Malik, počeo da gradi 691. g. znamenitu Kupolu na steni.


I ovaj izveštaj potvrđuje da je Jakovljev presto još dugo vremena posle njega u Jerusalimu čuvan, odnosno da je Jakov sahranjen pored Solomonovog Hrama (kao što je tvrdio i Hegesip), jer je bio ugledni sveštenoslužitelj u tome Hramu. I Jeronim Stridonski je smatrao da je Jakov Pravednik sahranjen u blizini Hrama; kolale su i glasine da je njegov grob na Maslinskoj Gori, negde između grobova Absaloma i Zaharije.

Hram Sveti Sion, koja se ovde pominje, zajedno sa Bazilikom Hristovog Groba nalazile su se unutar zidova Jerusalima. Hram Sionske Gore, podignut u IV stoleću, spada inače među tri najstarija hrama koja je Bizantija (car Konstantin i njegova majka Helena) izgradila u Jerusalimu; ostala dva su Hram Svetoga Groba i Hram Eleona na Maslinskoj Gori; no od Sionskog zdanja danas nije ništa ostalo.

Gvozdena kapija kroz koju je anđeo izveo iz tamnice oslobođenog Petra, svakako je Sionska kapija; Gornja Odaja Markovog doma, gde je se Bratstvo sastajalo, nalazila je se inače u esenskom kvartu, na jugozapadnom uglu Jerusalima, prema Sionu.


Hipolit o Jakovu

Ukratko o ovom viđenju

Hipolit Rimski u svome 'Pobijanju svih heresa' posvećuje dosta narativnog prostora asirijskim sektantima koji su sebe nazivali gnosticima (V, 1.6, 3-4), a koji su od drugih nazvani zmijopoklonicima – ofitima (Ěƹ = 'zmija') ili naassenima (grč.: naassnoi, od heb.: nahaš = ’zmija’, iskvareno 'nas', fonetski se približava helenskom terminu za um – nus, ho noýs, nóos).


Helenski tekst
(Elenchos - Refutatio omnium haeresium, V, 7, 1-2)

1 Tau=ta/ e)stin a)po pollw˝n pa/nu lo/gwn ta kefa/laia, aŔ fasi paradedwke/nai ...

Prevod

Postoje poglavlja vrlo brojnih izlaganja za koja oni /= naasseni/ tvrde da ih je Jakov, brat Gospodnji, predao Mariammu. A da ovi bezbožni /krivoverci/ ne mogu više protivrečili Mariammu ili Jakovu, ili samom Spasitelju, mi ćemo se pribiti Tajinstvima, sve dok dolazi njihova izmišljotina, i od Barbara i od Helena /= iz helenskih misterija/; i mi ćemo videti kako ovi ljudi pribiraju bez prekida skrivene i neizrecive misterije od /svih/ naroda /= tMn ethnMn/, i govoreći lažljivo o Hristu zavode one koji nisu videli neznabožačke tajne obrede /= orgije/. Zato što je Čovek Adamas njihov kamen kemeljac, i oni kažu da je u vezi njega bilo zapisano »Ko će iskazati njegov naraštaj/poreklo?« /’Isaija’, 53:8; ’Dela’, 8:33/ - uče kako, izvlačući od narodâ donekle neotkriven i znamenit /diáphoron/ naraštaj čoveka, oni lažljivo primenjuju ovo na Hrista.

These are the heads of very numerous discourses which (the Naassene) asserts James the brother of the Lord handed down to Mariamne. In order, then, that these impious (heretics) may no longer belie Mariamne or James, or the Saviour Himself, let us come to the mystic rites (whence these have derived their figment),--to a consideration, if it seems right, of both the Barbarian and Grecian (mysteries),--and let us see how these (heretics), collecting together the secret and ineffable mysteries of all the Gentiles, are uttering falsehoods against Christ, and are making dupes of those who are not acquainted with these orgies of the Gentiles. For since the foundation of the doctrine with them is the man Adam, and they say that concerning him it has been written, "Who shall declare his generation?" learn how, partly deriving from the Gentiles the undiscoverable and diversified generation of the man, they fictitiously apply it to Christ.


Osvrt

Naasseni su uzdizali lik Jakova Pravednika i sveštenika Mariammesa, posredstvom koga su tobože njima dospele Jakovljeve reči. Koptska ’Beseda Jakova Pravednika u Jerusalimu’ počinje rečima: »Ovo je izlaganje koje je Jakov Pravednik izrekao u Jerusalimu, koje je Mareim, jedan od sveštenika, zapisao. On ga je prenio Theudi, ocu Pravednika, budući da je bio njegov rođak.« (Cod. V, 4, 44) Ime Mariamm(es) spominje i Origen u svome spisu 'Protiv Kelsa' (V, 62; v.: VI, 30).




Viđenje Jakova u 'Besedi Jakova Pravednika u Jerusalimu'


Ukratko o ovom gnostičkom viđenju

Gnostičko-heretička 'Beseda Jakova Pravednika u Jerusalimu' (12 stranica) je fragmentarno sačuvana kao četvrti spis petog kodeksa iz Nag Hammadija. Ova beseda je i otkrivenje, jer u njoj se predstavlja kako Jakov prenosi "božansko znanje" primljeno od Vaskrslog Isusa (57-58), pri čemu se on predstavlja i svojevrsnim otkupiteljem i pratiteljem umrlih do Nebeskih vratiju (p. 55). Po početni naznakama ovog spisa, kao što smo već videli, Jakovljev otac se naziva Theuda (p. 44).


Koptski tekst
(NHK, cod. V, 4, 50.62-63)


Prevod

50 Jednom, kada sam sedeći razmišljao, on je otvorio vrata. Pristupio mi je onaj kojeg ste mrzeli i progonili. On mi reče: "Pozdravljam te, brate moj; moj brate, pozdrav tebi." – Kako sam podigao svoje lice da ga osmotrim, /moja/ majka mi reče: "Ne boj se, sine moj, jer on ti kaza: 'Brate moj'. Jer vi beste hranjeni sa ovo isto mleko. Zbog toga me on zove 'Majko moja'. Zbog toga on nije stranac za nas. On je vaš polubrat. /.../"

60 ... I on mi dopušta da čujem. I zasvirajte u vaše trube, vaše frule i vaše harfe iz ovog doma. Jer Gospod vas je dobio zarobljene od Gospoda, zatvorivši vaše uši, da ne biste mogli čuti zvuk moje reči. I pored toga, bićete kadri da iskažete poštovanje u vašim srcima, i zvaćete me 'Pravednik'. Stoga, kažem vam: "Evo, dajem vaš dom, za koji vi kažete da je Bogom načinjen, taj (dom) u kojem vam je obećao dati nasleđe preko njega. Ovaj (dom) ja ću osuditi na propast i izvrgnuću ruglu one koji su u neznanju. Jer gle, oni koji sude smatraju [...]. "
61 Tog dana sav narod i rulja behu uznemireni, i pokazaše da nisu ubeđeni. I on ustade i stade tako govoriti /s njima/. I istog dana (opet) uđe i govoraše nekoliko sati. A ja bejah sa sveštenicima i ništa ne otkrih o svojoj povezanosti sa njim, budući da svi oni behu uglas govorili: "Hajde, kamenujmo Pravednika!" – I oni se podigoše, govoreći: "Da, uzmimo ubiti tog čoveka, tako da on bude odstranjen iz naše sredine; jer on nam neće biti ni od kakve koristi." – I oni bejahu onamo, i pronađoše ga kako stoji uz stubove Hrama, pored ogromnog ugaonog kamena. I odlučiše da ga strmoglave sa visine, i baciše ga dole. I oni [...] oni [...]. 62 I oni ga zgrabiše i udariše ga dok su ga vukli po zemlji. Oni ga polegnuše i smestiše kamen na stomak njegov. I svi metnuše noge svoje na njega, govoreći: "Grešio si!" – Kako je još bio u životu, opet ga podigoše, i nateraše ga da kopa jamu; nateraše ga da stane u nju. Nakon što su ga zatrpali do njegovog stomaka, stadoše ga tako kamenovati. A on opruži svoje ruke /prema nebu/ i izgovori ovu molitvu, ne onu koju je on obično izgovarao.


Osvrt

I za Hegesipov i za ovaj gnostički opis Jakovljevog stradanja zajedničke ukazne odredbe su urota zlih sveštenika, bacanje Jakova sa visine, kamenovanje i prouznošenje molitve pred smrt. To pokazuje da je ovaj sastav iz III stoleća, u ovom narativnom segmentu, izveden iz ranijeg hrišćansko-judejskog predanja.

Po Hegesipu umirući Jakov izgovara molitvu koja jako podeseća na Isusovu pred ispuštanje daha, kada ište od svoga Nebeskog Oca da oprosti Njegovim zabludelim krvnicima ('Luka', 23:34). Ovaj gnostički tekst pak ukazuje da je Jakov tada uzneo molitvu drugačijeg sadržaja, u kojoj je znao da mu je smrtni čas kucnuo: »Bože moj i Oče moj, koji si me spasio od ove mrtve nade, koji si me učinio živim kroz tajinstvo, po Svojoj volji, ne daj danima ovog sveta da se produže za mene, ...«


Viđenje Jakova u 'Evanđelju Mladenstva'

Ukratko o ovom evanđelju i ovom viđenju

Pseudoepigrag ‘Evanđelje Mladenstva po Tomi’, koje obeležavaju doketističke crte, svakako je nastalo u II stoleću. Irinej Lionski u svome delu ‘Filosofumene’ pokazuje da ga poznaje. Autor ‘Stihometrije’ – konstantinopolski patrijarh Nikefor (806.-815.) govori o 1.300 redaka iz ‘Tominog evanđelja Mladenstva’. Sačuvalo je se u više verzija na helenskom, sirijskom, jermenskom, latinskom i staroslovenskom jeziku. Dato Evanđelje prikazuje Isusa u uzrastu od 5. do 12. godine života, odnosno do prvog pashalnog hodočašća u Jerusalim. Isusovo detinjstvo se slika sa puno čudesnih događaja, koji hoće da navedu na zaključak da je utelovljeni Gospod svagda imao i manifestovao puninu Božanske Moći. Sastavljač date hagiografije u svome zanosu, Isusa zapravo prikazuje kao osvetoljubivo, žestoko, preko i nemilosrdno dete, koje ne ume ne prašta, koje neodmereno i brutalno osvedočava i primenjuje svoje moći, koje je trepet za okolinu, čime pokazuje da ustvari svoje ograničene predstave projektuje na Gospoda Ljubavi koji je oprostio i molio i za Svoga izdajnika i za one koji su ga raspeli. U narativne epizode autor ovog sastava uvodi i Isusovog brata Jakova, koga predstavlja starijim Josipovim sinom.




Helenski tekst
(Evangelium Thomae, pogl. 16, helenski tekst A. Priređeno prema: Collegit atque recensuit Constantinus de Tischendorf. Editio altera. Leipzig: Mendelssohn, 1876.)

1 ĂEpemye de ąIwshf ton ui¸on au)tou=, ton ąIakwŻbon tou= dhÍsai cużla kaiě ...


Prevod

1 I /dogodi se/: Posla Josip svoga sina Jakova da sveže drva /za grejanje/ i donese ih u dom svoj. A i njegovo mlađe dete – Isus, iđaše za njim. I kad je Jakov sakupljao drvlja, jedna zmija ujede Jakova za ruku. 2 A kada je on bolom savladan /= pao poleđuške/ i približio se smrti, Isus se približi i dunu na ujed njegov, i istog časa bol minu, i zmija se rasprsnu, a Jakov odmah produži čitav.


Osvrt

Ostale pompezno postavljene epizode iz ovog evanđelja nas navode na zaključak da ni ovu epizodu ne možemo uzeti kao povesno verodostojnu interpretaciju. No to ne znači da Isus još u detinjstvu i mladosti nije pokazivao snagu Duha koji je počivao nad Njim.


Viđenje Jakova u 'Apostolskim Ustanovama'


Ukratko o ovom viđenju


Helenski tekst 1
(Constitutiones Apostolorum, V, 8)

Periě de tw˝n martu/rwn le/gomen u(miÍn, oŔpwj pa/sv timv= wŐsin par' u(miÍn, w¨j ...


Prevod

A što se tiče mučenikâ, kažemo vam da su oni kod vas bili imali svo poštovanje, kao što i mi uvažujemo blaženog Jakova Episkopa i svetog saslužitelja našeg Stefana. Jer oni su od Boga ubrojani u blažene, i poštovani su od svetih muževa, koji behu čisti od svakog prestupa, nepomični kada su iskušavani od greha /= nepriklonjeni grehu/, postojani u dobrim delima, bez osporavanja zasluživši pohvale. Za njih i David kazuje: »Časna je pred Gospodom smrt svetih Njegovih.« /'Psalmi', 115:6 LXX) - I Solomon kaže: »Spomen pravednikov ostaje sa pohvalama.« ('Izreke', 10:7) - O njima i Prorok kazuje: »Pravedni muži su /zloćom/ otklonjeni.« ('Isaija', 57:1)


Osvrt

Uistinu, u ranom jerusalimskom hrišćanstvu, stradanje Stefana i Jakova uistinu je proslavilo Boga i Njegov Put Života, i zato su ti sveti likovi kasnije s pravom i zaslužno poštovani i držani u sećanju kao sveti i dostojni Božiji ljudi. Kada naša dela nailaze na pohvalu i odobravanje nečasnog mnoštva, to isto tako dobro pokazuje da ona nisu u službi proslavljivanja Boga: »Teško vama kad svi ljudi o vama lepo govore; njihovi očevi su tako činili lažnim prorocima« ('Luka', 6:26)


Helenski tekst 2
(Constitutiones Apostolorum, VIII, 35-36)

35 Ka)gwÜ ąIa/kwboj, a)delfoj men kata sa/rka tou= Xristou=, dou=loj de w¨j ...


Prevod

A ja – Jakov, brat Hristov po telu, kao Jedinorodnog Bogu Njegov pak saslužitelj, te postavljen za episkopa Jerusalima od samog Gospoda i Apostolâ, određujem ovako: Kada nastupi veče, ti episkope, sabraćeš crkvu, i nakon ponavljanja psalma uz zapaljene svetiljke, đakon će ponuditi molitve za oglašene, zahvaćene /= koji su prebrodili ispitivanja/, prosvećene i pokajnike, kao što smo ranije rekli. Nakon, pak, otpuštanja ovih, đakon će reći; »Samo verni, Gospodu pomolimo se.« - A nakon ponuđujuće molitve, koja je ranije položena, on će reći: »Spasi nas i uzdigni nas, o Bože, Hristom Tvojim. ...«


Osvrt

Osma knjiga 'Apostolskih Ustanova' (BIBLION H - Periě xarisma/twn kaiě xeirotoniw˝ kaiě kano/nwn e)kklhsiastikw˝n) dobrim delom (3-22 pogl.) predstavlja helensku preradu 'Apostolskog predanja' Hipolita Rimskog, te je poznata kao 'Kanoni svetog Hipolita' i 'Klementova liturgija'. Sirijska liturgija 'Ustanova' poznata je po nekoliko redakcija, gde je etiopska najstarija. Inače, V stoleće je iznedrilo i takozvanu (sirijsku) 'Liturgiju svetog Jakova', koja dakako nema nikakve konkretne generičke veze sa Jakovom Pravednikom. Ovde, u ‘Apostolskim Ustanovama’, Jakova vidimo kao onog koji objašnjava ponajprije večernji i jutarnji liturgijski prinos. Poglavlja 28-46 sadrže inače seriju kanona, dok 47. Poglavlje uključuje takozvana 'Apostolska pravila', 85 njih na broju, lažno pripisana Klementu Rimskom.

Viđenje Jakova u Pseudo-Klementovim ‘Prepoznavanjima’

Ukratko o ‘Prepoznavanjima’

Sirijsku kompilaciju u 9 knjiga, nazvanu ‘Klementova Prepoznavanja’ (‘˝±ł˝ÉÁąĂĽżą˝ - Recognitiones), nastala početkom IV stoleća, danas u helenskom izvorniku imamo samo fragmentarno sačuvane. Celovite ih imamo u latinskom (Rufinovom) i sirijskom prevodu koji je ubrzo usledio. Ovo romaneskno-pripovedačko štivo ponajprije govori o Petrovim putovanjima, njegovim borbama sa samarjanskim Simonom Obmanjivačem, te o preobraćanju Klementa Rimskog. ‘Prepoznavanja’ pokazuju ebionitski stožer; ebioniti su, zbog Pseudo-Pavlovog odbacivanja Zakona, i stavljanja Hristove blagodati iznad Zakona datog Mojsiju, učenja o opravdavanju samo verom, odbacivali i Pavlove Poslanice. Lik Petra, a pogotova Jakova Pravednika, koji je naglašavao značaj zakonitog života i opravdavanja pred Bogom zakonitim delima, ebionitskom viđenju je dakako više godio. Epizode koje ovde izlažemo dešavaju se u najranije vreme Crkve pošto je Jakov postavljen za episkopa Jerusalima od Gospoda, odnosno pošto je preuzeo upravo po najpravednijem poretku. One uglavnom obuhvataju pripovedački segment čiji predložak Epifanije (Panarion, I, 354-355) naziva ‘Jakovljevo uspinjanje’ (Anabathmoi JakMboy).


Latinski tekst
(Recognitiones, cap. 44. 66-72)


Prevod

44 Kada, pak, mi dvanaestorica Apostola, na dan Pashe, besmo došli skupa sa ogromnim mnoštvom, i uđosmo u bratski hram, svaki pojedinac od nas, na Jakovljevu molbu, ukratko zastanu, pred narodom, što mi besmo učinili na svakome mestu. Dok se to odvijalo, Kajafa, prvosveštenik, uputi sveštenike ka nama, i zatraži od nas da dođemo k njemu, da ili mu mi dokažemo da je Isus večni Hristos, ili on nama, da On to nije, i da tako sav narod bude saglasan u jednom verovanju ili drugom; i ovo je on počesto tražio od nas da učinimo /v.: I, 43/. Međutim mi to često odlagasmo, svagda traživši najpogodnije vreme. Tada ja, Klement, odgovorih ovo: »Ja smatram da samo ovo pitanje, da li je On – Hristos, ima veliki značaj za potvrđivanje vere; Inače, prvosveštenik ne bi trebao tako gusto tražiti da on /= Jakov/ saopšti ili pouči o Hristu.« - Onda Petar reče: »Ti si, o Klemente, ispravno odgovorio; jer kao što neko ne može videti bez očiju, niti čuti bez ušiju, niti mirisati bez nosnica, niti okusiti bez jezika, niti dotaći išta bez ruku, to je tako i nemoguće bez istinskog Proroka znati šta je ugodno Bogu.« - A ja /Klement/ odgovorih: »Mi smo već naučili iz tvoje pouke da ovaj istinski prorok jeste Hristos. Ja bih, pak, želeo saznati šta Hristos znači, ili zašto je On tako nazvan, da mi stvar od tako velike velike važnosti ne bude nejasana i neizvestana.« ...
66 A kada mi bejasmo pristigli našem Jakovu, dok mu podrobno ispričasmo sve ono sto bejasmo rekli i učinili, mi večerasmo, i ostadosmo sa njim, potrošivši svu noć u molenju Svemogućem Bogu, da bi izlaganje iz približavajuće rasprave moglo pokazati neospornu istinu naše vere. Zbog toga, sledećeg dana, uspe se episkop Jakov u Hram, sa nama i sa svom /jerusalimskom/ crkvom. Onamo nađosmo veliko mnoštvo, koje nas bejaše bilo očekivalo od sredine noći. Stoga mi uzesmo nas položaj na isto mesto kao ranije, zato da, stojeći na uzvišenju, možemo biti viđeni od celog naroda. Onda, kada je duboka tišina preovladala, Gamliel, koji je, kao što smo rekli, bio naše vere, međutim koji je po izdavanju ostao među njima, da ako bi oni preduzeli išta nepravedno ili obesno protiv nas, mogao da ih zaustavi sa spretno prilagođen savet, ili da bi nas mogao upozoriti, tako da mi možemo ili biti na oprezu, ili da se možemo skloniti. On, stoga, kao da nastupa protiv nas, pre svega pogledavši ka Jakovu episkopu, obrati mu se ovako:
67 »Ako ja, Gamliel, bez prekora sudim ovo bilo po mome saznanju ili po mojoj starosti učeći nešto od male dece i nepoučenih pojedinaca, ako bi onde bilo išta što je za zaradu ili za moju sigurnu dobit (jer onaj koji živi razborito zna da od duše ništa nije dragocenije), ne treba li ovo da bude predmet voljenja ili žudnje svakog, da dozna ono što oni ne poznaju, i da pouči ono što su oni saznali? Jer ovo je najsigurnije, da niti prijateljstvo, niti srodnici, niti visoka vlast, od istine ne trebaju ljudima biti dragoceniji. Stoga vi, o braćo, ako znate išta više, ne ustuknite da to iznesete pred ljude Božije koji su prisutni, a i pred vašu braću; dok će sav narod spremno i u savršenoj staloženosti čuti što vi kažete. Jer zašto ne bi narod postupio tako, kada oni mene samog vide jednakog sa njima samima, želeći da dozna od vas, da je Bog otkrio nešto više za vas. Međutim ako ste vi u nečemu manjkavi, ne budite posramljeni da na sličan način budete poučeni od nas, da Bog može ispuniti sve što je u oskudevanju na obe strane. Ako pak neko sada strepi uzbunivši vas zbog nekih iz iz našeg naroda, čija srca su obuzeta protiv nas, i ako strahujući od njihovog nasilja ne smete otvoreno iskazati vaša osećanja, konačno da vas osloboditim od toga straha, i otvoreno zaklinjem vas sa Svemogućim Bogom, koji živi večno, da ću stradati ne jednom dočepan od vas. Pošto, zatim, vi imate sav ovaj narod kao svedoke za ovu moju zakletvu, i držite Savez našeg sakramenta kao odgovarajuće jemstvo, neka svako od vas, bez ikakvog ustezanja, izjavi što je on poučavao, i neka mi, braćo, saslušamo žudno i u tišini.«
68 Ova Gamlielova kazivanja ne dopadadoše se mnogo Kajafi; i držeći ih u sumnji, kao što smo videli, on započe da ih sam lukavo nagovešćuje u raspravama; jer za podsmeh mu beše to što je Gamliel rekao, što je načelnik sveštenički tražio od Jakova, načelnika episkopskog /= arhiepiskopa/, da rasprava u vezi Hrista ne bude natezanje, već iz Pisanija. »Da mi možemo znati« - reče on - »da li Isus zbilja jeste Hristos ili nije.« - Onda Jakov reče: »Mi moramo najpre istražiti iz kojih Pisanija smo posebno izveli našu diskusiju.« Onda on, jedva, najzad savladavši zaključak, odgovori, da to valja biti izvedeno iz ’Zakona’. A kasnije on spomenu i ’Proroke’
69 Njemu naš Jakov započe pokazivati, da ma šta građe ’Prorokâ’ kažu one su preuzete iz ’Zakona’, i ono što su su oni izložili u saglasnosti je sa ’Zakonom’. On takođe postavi neke iskaze u vezi sa ’Knjigom kraljeva’: kako, i kada, i od koga one behu zapisane, i kako se trebaju koristiti. I kada je on najpotpunije razmotrio što se odnosi na ’Zakon’, i beše, sa najčistijim izlaganjem, izneo na svetlost sve što se odnosi na Hrista, od pokaza sa najobilnijim dokazima da Isus jeste Hristos, i da su u Njemu ispunjeni svi proroci koji su najavili Njegov ponizan Dolazak. Jer on pokaza da su najavljena dva Njegova Dolaska: jedan u poniženju, koji je On ispunio; drugi u Slavi, za koji se nadamo da će biti ostvaren, kada On bude došao da preda Kraljevstvo onima koji veruju u Njega, koji drže sve stvari koje je On zapovedio. I kada je on /= Jakov/ shvatljivo poučio narod u pogledu ovih stvari, on nadoda i ovo: Da ukoliko čovek ne bude kršten u vodi, u ime trostrukog blaženstva, kao što istinski Prorok poučava, on ne može primiti oproštenje grehova niti ući u Kraljevstvo Nebesko; i on izjavi da je to propis nestvorenoga Boga. Njemu /= narodu/ on nadoda i ovo: »Ne pomišljajte da mi govorimo o dva nerođena Boga, ili da se jedan razdelio na dva, ili da se isti pokazuje muškim i ženskim. Mi, pak, kazujemo o jedinorodnom Sinu Božijem, nepoteklom iz drugog izvora, već neizrecivo samopoteklom.« I na sličan način mi govorismo sa Parakleta. Međutim, kada je on takođe kazivao neke stvari u vezi krštenja, kroz sedam narednih dana on pridobi sav narod i prvoštenika da oni požure da krštenje prime odmah.
70 I kada dešavanja behu na prekretnici da oni dođu i budu kršteni, neko od naših neprijatelja, ušavši u Hram sa nekoliko ljudi, započe da viče i da kazuje: »Što vi krivudate, o ljudi Izraelci? Zašto ste tako olako ishitrili? Zašto ste se poveli naglavačke od najbednijih ljudi, koji su obmanuti od Simona Volšebnika?« - Dok je on ovako govorio, i navede još za isti ishod, i dok je Jakov Episkop opovrgavao njega, on započe da uzbunjuje narod i podiže graju, tako da narod ne beše u stanju da čuje šta on /= Jakov/ kaza. Stoga, on započe da vodi sve u smutnju sa povikivanjem, i poništi ono što bejaše bilo sređeno sa mnogo truda, i istovremeno osramoti sveštenike /voljne da se krste/, i razjari ih sa pogrdama i vređanjem, i, poput mahnitoga, podstaknu svakoga da ubija, govoreći: »Šta vi radite? Zašto oklevate? O tromi i lenji, zašto ne nagrnete na njih, i rastrgnete na komadu sve ove ortake?« - Kada je rekao ovo, on najpre, dograbivši jednu čvrstu glavnju sa žrtvenika, pruži primer udaranja. Onda i drugi /iz njegove pratnje/, videvši ga, ponesoše se sa sličnom spremnošću. Zatim nastupi graja na jednu ili drugu stranu, od batinjanja i tuče. Mnogo krvi se proli; nastade zbrkano bežanje, usred koga je onaj neprijatelj nasrnuo na Jakova, i gurnuo ga naglavačke sa vrha stepenicâ. I smatrajući da je ovaj mrtav, nije mario da mu nanese još zla.
71 Naši prijatelji ga, pak, podigoše, jer oni behu kako brojniji tako i nadmoćniji od ovih drugih; međutim zbog svog straha Božijeg, oni radije pretrpeše da sami budu ubijeni od jedne niže snage, nego da ubiju druge. Kada, pak, uveče dođoše sveštenici da zatvore Hram, i mi se vratismo Jakovljevom domu, i provedosmo onde noć u molitvi. Zatim, pre svanuća, spustismo se /iz Jerusalima/ u Jerihon, brojčano sastavljeni od pet hiljada ljudi. Potom, nakon tri dana, jedan od braće pristiže nam od Gamliela, koga smo ranije spomenuli, donoseći nam tajnu vest da je onaj neprijatelj dobio naređenje od Kajafe, Prvosveštenika, da pohapsi sve koji veruju u Isusa, pa da ode u Damask sa svojim pismima /= nalozima/, te da i onamo, iskoristivši neverničku pomoć, načini pustoš među vernima; i stoga on je pohitao ka Damasku prvenstveno za ovaj obračun, jer je verovao da je Petar pobegao onamo. A oko tri dana nakon toga, on zastanu na svome putu, dok je prolazio kroz Jerihon, idući ka Damasku. U to vreme on beše odsutan, budući da je svraćao na grobove dvojice braće, koji se behu sami krečili svake godine, od čijeg čuda bes mnogih protiv nas beše ograničena, jer oni videše da naša braća bejahu bili u sećanju pred Bogom.
72 Dok, stoga, mi boravismo u Jerihonu, i predadosmo se molitvi i pošćenju, Jakov Episkop posla po mene, i uputi me ovde u Kesareju, kazujući da je Zakhej napisao meni iz Kesareje, da je Simon, samarjanski Volšebnik, prevrativši mnogi naš narod, potvrđivao da je on Stans, koji je, drugačije rečeno – Hristos, i velika sila Višnjeg Boga, koja je iznad Stvoritelja Sveta; istovremeno on pokaza mnoga čuda, i dovede neku sumnju, i drugi odstupiše ka njemu. On /= Jakov/ me obavesti o svim stvarima koje je bio doznao u vezi sa ovim čovekom, od onih koji su ranije bili ili njegovi drugovi, ili njegovi učenici, a kasnije bejahu bili preobraćeni Zakheju. »Mnogi, dakle, postoje, o Petre« - reče Jakov - »radi čije bezbedne valja ti da ideš i pobiješ Volšebnika, i poučiš reč istine. Stoga se ne zadržavaj, niti dopusti da žališ što odlaziš sam, znajući da će Bog sa Isusom ići uz tebe, i pomoći će ti, i da ćeš uskoro, sa Njegovom milošću, imati mnoge družbenike i naklonike. I budi pouzdan da mi svake godine pismeno šalješ izveštaj o svojim rečima i delima, a pogotovo na kraju svake sedme godine.« Sa ovim iskazima on me otpusti, i za šest dana ja dospeh do Kesareje.


Osvrt

Ove pripovesti, koje se pripisuju Klementu Rimskom, odnosno apostolu Simonu Petru, očigledno su anahrona simbioza predanja o Jakovljevom stradanju (strmoglavljivanju) u Hramu (koje Hegesip najvernije beleži) i kasnije spisateljske maštarije iza koje stoji promovisanje određenih doktrinalnih ciljeva.

Ebionitska odbojnost prema apostolu Pavlu – Taršaninu, apostolu neznabožaca, koga su videli kao odmetnika od Zakona – legis dicentes (Irinej: 'Protiv heresâ', I, 26, 2), ponajprije zbog toga što je odbacivao obrezivanje, dobro se ogleda u navedenim poglavljima. Pavlovo, odnosno Savlovo, ime čak se ne želi ni izričito navesti, već se o njemu govori samo kao o “nekom” i “neprijatelju”. U 'Petrovom pismu Jakovu' iznosi se: »... Neki među neznabošcima odbaciše moje zakonsko propovedanje, pridruživši se nezakonitom i tričavom propovedanju čoveka koji je moj neprijatelj.« (2, 1) Kada je se desio tragični napad na episkopa Jakova u Hramu, Savle je već bio Pavle (Paulus – 'Mališa'), odnosno duboko odani Hristov sledbenik. Ebioniti su odbacivali Pavlovo apostolstvo i zato što se on nije brojao među svetu Dvanaestoricu (cp.: IV, 35) koju je Hristos pozvao; no i posle Hristovog Vaznesenja u Crkvi apostolska služba je postojala i bila najvažnija, jer je Evanđelje trebalo proneti svim narodima.
'Raspoznavanja' ne priznaju apostola Pavla kao istinskog Hristovog sledbenika, ali zato kao “hrišćanina” prikazuju uglednog Gamliela, sina Simonovog (Šimon). Gamliel je, pak bio, Pavlov učitelj u farisejskoj sledbe: »... Kod Gamlielovih /Gamalil/ nogu vaspitan sam strogo po otačkom zakonu, revnujući za Boga ...« ('Dela', 22:3) Gamliel Starac (Hazaken) bio je pročelnik Velikog Veća – Sanhedrina, u drugoj trećini prvog stoleća nove ere. 'Dela Apostolska' (5:34-39) govore o njemu kao o učitelju Zakona, cenjenom od sveg naroda, koji je pred Sanhedrinom, kao njegov član, zaštitio Apostole od prvosvešteničkog gneva, koji je se olako mogao završiti smrtnim ishodima. U V stoleću nastala je i saga 'Evanđelje po Gamlielu'. U talmudskom traktatu 'Sota' iznosi se da je sa Gamlielovom smrću nestalo uvažavanje Zakona, da su prestali postojati čistota i uzdržavanje. (IX, 17)
’Prepoznavanja’ Apostola Petra predstavljaju podređenog Jakovu, episkopu Jerusalimskom; Jakov navodno Petra upućuje u Kesareju kako bi se ovaj suprostavio obmanjivačkoj delatnosti ondašnjeg najvećeg lažnog proroka i lažnog hristosa – Samarjanina Simona Maga. Uistinu, Simon Mag, poglavar lažnog gnosticizma, bio je veliki protivnik Simona Petra, prvog Hristovog namesnika. O tome, pored ostalih, govori i apokrif ’Učenje Simona Kefe u gradu Rimu’. Po ’Prepoznavanjima’, apostol Petar u feničanskom Tripolisu ('Savezu tri gradova' – Tir, Sidon i Arad) upozorava narod: »... Gledajte uz najveći oprez, da ne verujete nijednom učitelju, osim ako on ne donese iz Jerusalima svedočanstvo Jakova, brata Gospodnjeg, ...« (IV, 35; cp.: 'Homilije', XI, 35) Inače, o Petrovom misionarskom putovanju u Tripolisu i besedama protiv lažnih proroka govore knjige IV-VI 'Prepoznavanja'.


Viđenje Jakova u 'Pismu Klementa episkopa Rimskog apostolu Jakovu'


Ukratko o ovom viđenju

Pored 'Prepoznavanja' u korpus Pseudo-Klementina drugo opsežno i važno delo čine i (Pseudo-Klementove) 'Homilije', 20 njih na broju. 'Prepoznavanja' i 'Homilije' se samo dve različite redakcije nekog romanesknog spisa iz II stoleća koji je nosio naslov 'Petrova putovanja' –  µÁąż´żą  µÄÁżĹ (Epifanije: Panarion, haer. 30, 15). Pseudo-Klementovo 'Pismo apostolu Jakovu' zamišljeno je kao uvod u 'Homilije', odnosno u 'Klementov /skraćeni/ izvod javnih Petrovih beseda', kao što se naznačuje na kraju 'Pisma' (pogl. 20,1).


Helenski tekst
(• ™Ł¤ź›— š›—ś•ť¤źŁ  ˇźŁ ™‘š©’źť, şµĆ±»±ąż˝ ±')

Klh/mhj ąIakwŻb% t%˝ kuriż% kaiě e)pisko/pwn e)pisko/p%, die/ponti de thn ...


Prevod

Klement Jakovu, gospodaru i episkopu episkopâ, upravitelju svetom Jerusalimskom Crkvom Jevreja, i svima /Crkvama/ koje su svuda divno utemeljene Božijim Proviđenjem, sa presbiterima i đakonima, i svom drugom braćom, - neka bude mir večno. Neka tebi, gospodine moj, bude poznato, da je Simon, radi istinske vere i najsigurnijeg utemeljenja svoga učenja, postavljen da bude temeljem Crkve, i za tu svrhu je od samog Isusa, sa njegovih nepogrešivih usana, nazvan Petar, /= Stena/, prvina Gospoda našega, prvi od Apostolâ kome je Otac najpre otkrio Sina, koga je Hrist zaslužno blagoslovio, pozvan i izabran, nerazdvojan drug i saputnik, izuzetan i oproban učenik, kojemu je, kao najdarovitijem od svih, bilo povereno da prosvetli najtamniju oblast sveta, Zapad naime, i koji je umeo ostvariti to kako je trebalo. No dokle ću ja produžiti izlaganje, ne želeći da navedem ono što je nepovoljno, a što je ipak potrebno, iako nerado, ja moram saopštiti vama? Sam on, iz neizmerne ljubavi prema ljudima, pošto je pristigao ovamo u Rim, čisto i otkriveno svedočeći, bez obzira na protivljenje Zločestoga, o budućem dobrom Kralju celog sveta, i izbavljujući ljude bogougodnim učenjem, i sam je prinudno zamenio sadašnje postojanje za /budući/ život. ...



Osvrt

Epistola Petri ad Jacobum ima za cilj i da potvrdi iskovanu predstavu da Rimska Crkva ima jurisdikciono prvenstvo nad Jerusalimskom, jer ona je, eto, “isključiva” naslednica trona svetog apostola Petra. Navodno dopisivanje Klementa episkopa Rimskog i Jakova episkopa Jerusalimskog je i anahrono postavljeno, jer Jakov je mučenički stradao 62. g. n.e., a Klement je bio nadglednik Crkve u Rimu od 91. do 100. g. Jeronim u 'Znamenitim muževima' iznosi da je Klement skončao treće godine Trajanovog carovanja (pogl. 15; v.: Eusebije: 'Historija Crkve', III, 34). Autor ove Poslanice, predstavljajući se kao Klement Rimski, zapravo i nije znao kada je stvarno živeo dati nadglednik, te je tako pomešao Klementa episkopa Rimskog sa Klementom koga pominje apostol Pavle u 'Poslanici Filipljanima' (4:3) kao svog satrudnika. Sličan previd je kasnije (oko 400. G.) učinio Rufin Akvilejski koji je (De adulter. Libr. Origenis) poistovetio episkopa Klementa sa konsulom Titom Flavijem Klementom, srodnikom cara Domitijana (Svetonije: 'Domitijan', 15; Dion Kasije: 'Historija Rima', LXVII, 14). A što se tiče samog apostola Petra on nikada nije bio episkop u Rimu, jer je bio pontif Velike Crkve, a ne nadglednik, anđeo neke lokalne, makar i središnje lokalne crkve - Jerusalimske. U 'Prepoznavanjima' III, 75 Pseudo-Klement Jakova pominje kao »gospodar Jakov«. Oslovljanje i predstavljanje Jakova kao “episkopa (svih) episkopâ”, nema činjeničnih osnova jer je Petar, a ne Jakov, nasledio Isusa Hrista na prvosvešteničkom tronu Crkve.