(Izvadak iz knjige Proročanstva se obistinjuju – Znaci poslednjeg vremena – Zašto će ovaj svet tako grozno propasti? brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com


Svezivanje satanskog i Hiljadugodišnje Kraljevstvo; istine i zablude o njemu

Među mnogim kvazihrišćanskim pismoznalcima i nemarnim pastirima, koji su umesto Hrist-Božijeg, na Zemlji hteli, gradili i podržavali Satanino kraljevstvo, dobra vest o dolasku Doba Mira i Kraljevstva Mira bila je potiskivana, obacivana, izopačeno tumačena. Lažni pismoznalci, poklonici mrtvog slova, pogotovo su Hristov otkroviteljski ukaz o hiljadugodišnjoj vladavini Duha Sile na novoj Zemlji i među nove ljude, drsko i nakaradno odbacivali i ismejavali, proglašavali milenarizam/hilijazam (grč.: chilia = 'hiljadu') pogubnim nusproduktom bujajućeg i previrućeg poznojudejskog apokaliptizma. Tako je predstavnik judejskog milenarizma bio rabi Eliezer ben Horkanos, koji je se rodio u poslednjim godinama postojanja jerusalimskog Hrama. (Treba znati da pouzdaniji izveštaji iznose da je Jovan 'Apokalipsu', koja govori o Zlatnoj Hiljadugodišnjici, primio u vreme cara Nerona, 54.-68., kao što to i Eusebije iznosi u Demonstratio evangelica, III, 5, 15, ili u vreme cara Klaudija, 41.-45., kao što tvrdi Epifanije u delu Panarion, LI, 12, 33, a ne vreme Domicijana, 81.-96., kao što kasnije prerade stavljaju i interpretiraju.) Judejska apokaliptička eshatologija upravo ima svoje korene u delovanju Božijih proroka među Izraelce. Judejske, jeretičke, heterodoksne i novodobske pogrešne interpretacije patmoske 'Apokalipse' koja svedoči i ukazuju na Hiljadugodišnje Kraljevstvo Mira na Novoj Zemlji , nisu dovoljan razlog da se Hiljadugodišnjica, ili čak i sama 'Apokalipsa' odbacuju. Tako se Eusebije u 'Crkvenoj Historiji', citirajući reči antimontaniste Gaja, osvrće na pogrešna hilijastička shvatanja gnostika Kerinta, koji je se uz Jovanovu 'Apokalipsu' pozivao i na mnoge druge tobožnje objave: » I Kerint, u otkrivenjima koja su tobož napisana velikim apostolom /= Jovanom/, meša lažna kazivanja o čudima koja su njemu rekli anđeli. On govori da će posle vaskrsenja nastupiti zemaljsko carstvo Hrista, i da će ljudi ponovo naseliti Jerusalim, i da će se naslađivati telesnim nasladama. Neprijatelj reči Božije, on želi da obmane ljude, govoreći da će Milenijum proći u bračnom prazniku..." (III, 28,) Gnostik Kerint je dakle svoje hedonističke preokupacije vezao za Zemaljsko Kraljevstvo Mira.

U svojoj ‘Historiji Crkve’ Eusebije izuzetno puno prostora posvećuje znamenitom aleksandrijskom episkopu Dionisiju (246.-263. g.), učeniku restitucioniste Origena, od koga citira brojne iskaze i pouke. Pre nego što će stradati u vreme gonjenja hrišćana pod imperatorima Decijem i Valerijanom, Dionisije je proveo tri godine je u zatvoru. Pravila koja je ovaj episkop velike Aleksandrije izložio u jednom pismu iz 260. godine, upućenom episkopu Basilidu, priznata su na Šestom Vaseljenskom saboru kao kanonska i obavezna za čitavu Crkvu. U svojoj drugoj knjizi dela 'O zavetima' Dionisije govori o Jovanovom ' Otkrivenju', koje odbacuje kao zapis apostola Jovana Zevedejeva. Inače dve knjige 'O zavetima' Dionisije je sastavio kao pobijanje učenja predstavnika hilijazma Nepota, episkopa Arsinoje u Trajumi. Episkop Nepot, koji je u III stoleću u Egiptu bio jak poborniki hilijazma koji je se proširio iz Male Azije gde je i Jovan živeo, i koji je i sa svojim sledbenicima, saglasno Hristovoj Objavi, očekivao hiljadugodišnje Hristovo Kraljevstvo na Zemlji, u zaštitu hilijazma napisao je delo pod naslovom Confutatio Allegoristarum.

Pogledajmo šta Eusebije kaže o Nepotu i Dionisijevom suprostavljanju Nepotovoj hilijastičkoj eshatologiji: »... Učio je da će na zemlji nastupiti hiljadugodišnje kraljevstvo prepuno telesnog nasladjivanja. Do toga mišljenja došao je tumačenjem Svetog Pisanija onako kako ga tumače Jevreji, a da bi zasnovao svoje misli na Jovanovom 'Otkrivenju', napisao je knjigu i dao joj naslov 'Prekori ljubiteljima alegorije'. Protiv tog spisa ustao je Dionisije kroz svoja dela 'O zavetima'. U prvoj knjizi on izlaže svoje mišljenje o tom učenju, a u drugoj rasuje o Jovanovom 'Otkrivenju'. O Nepotu kaže i ovo: »Oni (Nepotovi sledbenici) pozivaju se na njegove spise i tvrde da će na Zemlji nastupiti Kraljevstvo Hristrovo. U mnogim stavovima ja nemam ništa protiv Nepota, a od ranije poštujem njegovo trudoljublje, usrdno bavljenje Svetim Pisanijem i to što je sačuvao mnoge duhovne pesme koje su i sada prihvaćene od braće. Još više se prema njemu odnosim sa poštovanjem jer se uspokojio. Ali i pored svega toga potrebno je ukazati na njegove pogrešne stavove... Pošto je medju ljude ušla njegova knjiga zbog koje su mnogi odstupili od Evandjelja i apostolskih Poslanica i okreću se učenju koje je izloženo od strane Nepota, i to prihvataju kao neku veliku misteriju (tu prednjače ona braća koja su slabije obrazovana) umesto da se na pravilan način upoznaju o slavnom dolasku Gospoda našeg i o našem uskrsnuću iz mrtvih ... ne mogu da prećutim nego moram kazivati protiv brata našega Novata ... Kada sam bio u Arsinoji, gde je, kao što znaš, velikog maha uzelo to učenje, sazvao sam sveštenike i učitelje tamošnjih hrišćana koji su živeli po selima i pozvao ih da razgovaramo o Nepotu u njegovoj nauci. Najpre mi rekoše o njegovoj knjizi a onda sam tri dana, od jutra do mraka, sedeo sa njima govoreći im o onome što je napisano u toj knjizi. Bio sam veoma srećan kada videh da su braća željna istine i da paze na ono o čemu im kazujem. Postavljali smo pitanja, ukazivali na sumnje, činili sve samo da shvate opasnosti toga učenja ...Po završetku Korakion, kao vođa te nauke, priznao je pred svima da su naši dokazi jaki i da je nadvladan. Takođe je rekao da će ostaviti to naopako učenje i da o njemu više neće govoriti. Sva ostala braća koja su tu bila, obradovaše se jer dođe do jednomislija.« (VIII, 24) - Dionisije Aleksandrijski, iako, po filološkoj analizi (apografa i redakcije) nije priznavao da je 'Apokalipsu' sam apostol Jovan zapisao, iako je ukazivao da ne razume njen slikoviti jezik, ipak je nije odbacivao zato što je nije razumeo, sluteći da svaka njena reč ima duboko značenje.

Kada se u 'Apokalipsi' kaže da će Antihrist, Čovek Bezakonja, pre Hristovog Dolaska na celoj Planeti podići svoje kraljevstvo pustoši, i nad svim narodima vladati 3,5 godine ili 1260 dana, to tobožnji pismoznalci nekako i mogu prihvatiti, i taj eshatološki podatak ne tumače u nekom prenesenom smislu reči. Ali kada u toj istoj i čudesnoj objavi pročitaju čak šest puta da će Gospod Mira sa 144.000 Novih Izraelaca vladati na novoj Zemlji tokom 1000 godina, onda taj ukaz na hiljadu prozirnih i besmislenih načina nastoje da iskarikiraju i zabašure, jer on se jednostavno ne uklapa u njihove okamenjene misaone sheme i predrasude.

Mnogi crkveni oci i pisci koji su shvatali ili bar slutili značaj veličanstvenog 'Hristovog Otkrivenja po Jovanu', priznavali su i hilijastičku eshatologiju, očekivali su Hristovo Hiljadugodišnje Kraljevstvo Mira i Pravednosti. Tako su eshatološki milenarizam podržavali Papije Hieropolski, Justin Filosof, Montan, Meliton Sardski, Irinej Lionski ('Protiv heresa', V, 30-36), Hipolit Rimski, Tertulijan, Metodije Olimpijski, Laktantije, ... Naravno, kao što to najčešće i biva, pravi profil i domen Zlatne Hiljadugodišnjice mogli su da razumu samo istinski posvećenici u tajne Neba.

U montanističkom pokretu koji je se javio u Siriji u prvoj polovini II veka, ljudska historija je se razdeljivala na tri epohe: 'detinjstvo' (vreme starozavetnih proroka), 'dečaštvo' (evađeosko doba) i 'zrelost' (vreme otkrivanja Duha Istine). Propovedana je doktrina o hilijastičkom periodu tokom koga će Hrist vladati, Đavo biti svezan a Novi Jerusalim će sići s Neba (u Filadelfiju ili Pepuzi, gde je živeo montanistički poglavar).

Justin Filosof ukazuje da svoj veru u Hristovu Hiljadugodišnjicu deli i sa mnogima drugima, ali ukazuje da postoje i oni koji to odbacuju, te propovedaju bogohulstvo, bezbožnost i ludost. - Justin ukazuje da zna da će biti vaskrsenje i prorečene Hiljadugodišnjice u Jerusalimu /'Razgovor sa Trifunom', pogl. 80) - Takva svedočenja ukazuju jasno da je rano hrišćanstvo u biti bilo milenaristički pokret.

Latinski crkveni pisac Laktancije (Lactantius, oko 250.-330. g.), rođen na severu Afrike, čija se glavna dela Divinae institutiones, Deopificio Dei i De ira Dei odlikuju čistotom i uglađenošću jezika, takođe je hilijast: Hiljadugodišnjicu sagledava kao vladavinu Hrista i izabranih na Zemlji, nakon čega bi se Kraljevstvo Duha na Zemlji prelilo i apsorbovalo u večno, Nebesko Božije Kraljevstvo.

Najznačajniji latinski crkveni pisac Avgustin (Aurelius Augustinus, 354.-430.), iz Tagaste u Numidiji, pisac mnogobrojnih teoloških i filosofskih dela čiji stil pokazuje uticaj antičke retorike, smatrao je da je Crkva u poziciji i dobu Hiljadugodišnjeg Hristovog Kraljevstva, u kome Sveti Jedan sa svojim posvećenicima vlada. Avgustin je najpre prihvatio hilijastičku eshatologiju (poput Justina Filosofa, Irineja ili Laktantija), dok kasnije kritikuje takav pristup. Hiljadugodišnjica po njemu nije stvar budućnosti, nije eshatološka (grč.: eshatos = 'poslednje') kategorija, već je ona već počela i završiće se izlaskom Antihrista, Hristovim Dolaskom i Strašnim Sudom. Posvećujući XX. knjigu svoje 'Božije države' (De civitate Dei) eshatološkim pitanjima, Avgustin kritikuje milenarizam, uz to priznajući da je i sam u mladosti bio milenarista. Po njemu, verovati u budući Zlatni Milenijum, znači napraviti grešku sličnu jevrejskoj, gde je se dolazak Mesije iščekivao i posle pojave Hrista Božijeg. Apokaliptički broj 1.000 on alegorijsko-metaforički tumači kao simbol punine vremena i beskonačnosti. No kod starih Helena numerički simbol beskonačja nije bio broj 1.000 već 10.000 - miri(j)ada (grč.: myrios = 'bezbrojan'): 'Juda', 14; 'Otkrivenje', 'Korinćanima', I, 4:15; 'Otkrivenje', 5:11.

Glorifikujući (konstantinovsku) Crkvu kao ispunjenje najavljenog Hiljadugodišnjeg Božijeg Kraljevstva u kome Hrist vlada sa svojim svetima, Avgustin uči da je Prvo Vaskrsenje (o kome govori 'Otkrivenje', 20:5-6) duhovno vaskrsenje, a drugo je telesno i uslediće na kraju hiljadu godina. Po njemu, pobedom hrišćanstva, koje je postalo čak i državna religija (a zapostavilo da gradi Hristovu Državu), Satana je navodno već svezana u Bezdan. Tako, po njemu, Zlatna Hiljadugodišnjica više nije stvar budućnost kojoj treba težiti i kojoj se treba nadati, već je ona već aktuelizovana.

Ko bolje osmotri ukazni sklop 'Hristovog Otkrivenja' može videti da Slavni Hristov Dolazak, Hristov Dan i Sveta Hiljadugodišnjica nastupaju tek posle pojave Čoveka Bezakonja, Zveri, i njegovog Kraljevstva Laži koje traje 42 meseci. Prvo Vaskrsenje o kome se govori je Hristovo Pobedničko Vaskrsenje u kome uzimaju duhovnog udela oni koji Hrista slede svojim požrtvovanim životom; a Drugo Vaskrsenje je ustajanje Zveri-Antihrista iz Bezdana, i u tom Vaskrsenju, vaskrsenju za Drugu Smrt, uzimaju duhovno-životnog udela oni koji se klanjaju Antihristu kao Bogu, koji prihvataju i ostvaruju njegov Zakon Propasti. Hristovim Životom i Hristovom Žrtvom Satana je u Bezdanu, u Zakonu setve i žetve samo privezana, ali nije u potpunosti svezana. Biće potpuno svezana za delovanje na Zemlju tek u Hiljadugodišnjem Zemaljskom Kraljevstvu Mira. Avgustin je bio uveliko slep tvrdeći da je u njegovo vreme Hristovo Doba već uvedeno. Značajni latinski spisatelj Kiprijan (Cyprianus, III st.), koji je u Kartagini delovao kao retor, u spisu De Donate daje prikaz moralnog propadanja tadašnjeg Rimskog Kraljevstva i rimskog društva u njegovo vreme: "Gledaj: razbojnici su zaposeli puteve, a mora zatvorili gusari. Na sve strane su ratovi, logori i krvavi užasi. Čitav svet je natopljen krvlju, koja se proliva u međusobnim sukobima. Ako se ubistvo dogodi na trgu, smatra se za hrabrost. Trg i inače ođekuje od neprijateljskih povika. Tamo su uvek u pripravnosti mač, koplje i oruđa za mučenje: klešta, čekrci i vatre. Ko da zaštiti čoveka od svega toga? Gospodar?! Pa on je verolomnik i varalica! Sudija?! Pa on trguje svojim presudama! Nema straha od zakona. Što je podmitljivo, ne uliva nikakav strah." - Da li je to slika vremena u kome Hristov Duh Mira vlada?! Sam Avgustin je umro dok je kralj Vandala - Genzerik, opsedao Hipon, severnoafrički grad u kome je ovaj latinski bogoslov bio episkop, na sredini četrnaestomesečne opsade.

Oni koji su završetak 'Hiljadugodišnjice' i Hristov Dolazak očekivali da se desi između 31. decemra 999 i 1. januara 1000 godine, doživeli su veliko razočarenje. Isto kao i oni koji su 'početak' Hiljadugodišnjice računali, ne od provizorno ustanovljene godine Mesijinog rođenja, već od navodno njima poznate godine Hristovog Raspeća (33. god. ne.). Već je apostol Pavle neke hrišćane u Korintu upozoravao da su pogrešno shvatili kategoriju duhovnog kraljevanja: "Već ste zasićeni, već ste se obogatili, bez nas ste se 'zacarili', i kamo sreće da ste se /istinski/ zacarili", pa da i mi s vama carujemo."

Joakim (Joachim) od Florisa (Floris, oko 1130.-1202. g.), koji je posle hadžiluka u Palestini postao opat i osnivač rimokatoličkog reda florensa, oslanjajući se u svojim teološkim učenjima na biblijsko-apokaliptičke ukaze i slike, proglasio je da će od 1260. godine početi poslednje vreme, da će potom, sa Hristovim Dolaskom nastupiti treće Doba koje će u biti znaku vladavine Duha Svetoga. Dakle, po njemu, Božanstvo sukcesivno otkriva Svoju Moć; jedno za drugim idu: Kraljevstvo Boga Oca, Kraljevstvo Sina i na kraju Kraljevstvo Duha Utešitelja, hiljadugodišnji visoki Sabbat, Milenijum Mira. Dok je za montaniste Hiljadugodišnjica epoha budućeg seksualnog blaženstva, dotle je za Joahima od Florisa ona viđena kao doba najvećih asketskih podviga i produhovljavanja.

U svome delu Berechung der Jahre der Welt Luter trajanje zemaljske povesti svodi na šest milenijuma (saobrazno trajanju šest Jom-a Stvaranja): »Ove godine /= 1540./ broj godina iznosi tačno 5.550. Stoga treba očekivati /skori/ svršetak sveta, jer se šesta hiljadugodišnjica neće završiti, kao što ni Isus nije u grobu proveo cela tri dana.« No 1590. g., kao što vidimo, svetu nije donela od Lutera najavljeni eshatološki preokret.

Osnivač anabaptizma u Severnoj Nemačkoj i Holandiji Michael Stiefel, dok je još propovedao u baltičkim zemljama, najavljuje 1532. g. u svome spisu Ein Rechnenbüchlein vom Ende Christi da će Spasitelj doneti kraj ovome svetu 15. oktobra 1533. u 8 sati pre podne. I ovo “reformatorsko” proročanstvo donelo je razočarenje mnogima, pogotovo poljodelnicima koji su naseli pozivu, prodali svoja imanja i sakupili se da kao “siromasi” dočekaju Slavnog Gospoda.

Andreas Osiander iz Nirnberga (Nürnberg) računom je došao do zaključka da će Kraj nastupiti 1688. godine.

Teolog Johan (Johann) Bengel predvideo je kraj ovoga sveta oko polovine 1836. godine.

Melhior Hofman (Hoffman, prva polovina XVI veka), revolucionarni anabaptistički lider u donjem toku Rajne, u svojim eshatološkim "proračunima" izveo je zaključak da će Hrist doći za vreme njegovog pokolenja i osnovati svoje Hiljadugodišnje Kraljevstvo sa sedištem u Strazburu.

Pogrešno viđenje Hiljadugodišnjice imala je i neoprotestanska, adventistička spisateljica Helena Vajt (Ellen White, 1827.-1915.), koja je iznosila da će početak Hristovog Milenijuma dočekati generacija koja je doživela čuveni Lisabonski zemljotres. Ona iznosi tvrdnje da će se Hristov Dolazak zbiti 6000 godina od početka sveta; sa završetkom šestog milenijuma nastupa i Hiljadugodišnje Kraljevstvo, tokom koga traje nekakav "istražni Sud": "Na kraju sedme hiljade godina, kada se suđenje mrtvim bezbožnicima završi, Isus zajedno s spašenima napušta Sveti Grad i u pratnji anđela spušta se na ovu Zemlju." ('Rani spisi', 29l strana) - Po njenoj istumbanoj eshatologiji Hiljadugodišnje Kraljevstvo će biti na Nebu, a ne na Zemlji. U Nebu od Večnosti je bilo i biće Božije Kraljevstvo, u sve Eone. Hrist je jasno otkrio: dok Stara Zmija bude svezana u Podzemlju, u Bezdanu, na Zemlji će trajati Novo Zlatno Doba - Saeculum Novum Aureum, u kojem će sveti Životom vladati: "... Oni /iskupljeni sa stare zemlje/ će kraljevati na /novoj/ zemlji." ('Otkrivenje', 5:10) - U istumbanim i grozomornim tumačenjima ' Apokalipse' sledbenika Čarlsa Rasela (kod tzv. i tobožnjih 'Jehovinih svedoka', proturaju se besmislice da će suvladari Hiljadugodišnjice u toku Zlatnog Doba biti u Nebu i odatle kraljevati nad zemljom! Ako pogledamo 'Knjigu proroka Isaije' možemo videti da ona u bezbroj stavaka govori o zemaljskom Kraljevstvu Mira. Hrist čisti i preobražava Zemlju da bi je čisti i sveti mogli naseliti i naslediti, a ne da bi se prepustila Satani ili da bi se od nje napravila nekakva 'tamnica' za Staru Zmiju, kako je Jelena Vajt već umišljavala, pogrešno tumačeći apokaliptički simbolizam.

Jelenine provizorne konstrukcije da Hristov Milenijum počinje 6.000 godina od početka sveta izvedene su iz jednog pseudoepigrafa iz prve polovine II veka nove ere koji je naslovljen kao 'Barnabina poslanica'. Tako se u datoj Poslanici i raspravi koja se pripisuje saradniku apostola Pavla, iznosi i sledeće: "O 'suboti' se kaže u početku stvaranja /ovo/: 'I stvori Bog u šest dana dela ruku Svojih, i svrši u sedmi dan, i počinu u njemu i osveti ga.' /'Postanak', 2:2-3/ Obratite pažnju, deco, šta kaže ovim: 'Završi za šest dana'. Kazuje ovo: da će za šest hiljada godina dovršiti Gospod sav svet, jer kod Njega dan znači hiljadu godina. To mi sam On svedoči govoreći: 'Gle, Dan Gospodnji biće kao hiljadu godina'. /'Psalmi', 89:4/ Dakle, deco, 'u šest dana' to jest u šest hiljada godina, dovršiće se sav svet. 'I počinu /Bog/ u dan sedmi.' Time /hoće/ da kaže: kada dođe Sin Njegov i ukine vreme onog Bezakonika, i kada bude sudio bezbožnike i preobrazio Sunce i Mesec i zvezde, tada će s pravom počinuti u sedmi dan." (15:3-5) – Da će svet trajati nekih šest (odnosno sedam) Vekova (milenijuma), stara je zabluda u koju je verovao i znameniti bogoslov Jovan Damaskin: »Govori se, naravno, i o sedam Vekova ovoga sveta, to jest, od stvaranja neba i zemlje do opšteg skončavanja i vaskrsenja čoveka. Jer postoji pojedinačna končina, odnosno, smrt svakoga ponaosob, a postoji i opšta končina, kada predstoji opšte vaskrsenje svih ljudi. A osmi Vek je budući Vek.« ('Tačno izloženje pravoslavne vere', pogl. 15 – prevod: Stanimir Jakšić)

Protestanski pastor Miran Ask iz Kalifornije u januaru 1957. g. izjavljuje da će negde između 16. i 23. aprila 1957. Harmagedon, koji prethodi Hristovom Dolasku, očistiti svet.

Žan Leon Marko, vođa sekte ‘Vihor Davidove Zvezde’ iz Luskvila u Kanadi, predvideo je Sudnji Dan i smak sveta za 8. mart 1997.

Kalifornijska sekta zvana ‘Crkva jerihonskih truba’ predvidela je uništenje čovečanstva 14. septembra 2047. g.

Nakaradno oslonjeni na majansku hronologiju mnogi "kraj sveta" smeštaju u 2012. g.


Najbolje patrističko svedočanstvo koje potvrđuje istinitost apokaliptičkih najava o Hristovoj Hiljadugodišnjici došle su ispod pera Papija (Papias), hrišćanskog pisca (otprilike 60.-140), episkopa Crkve u Hierapolisu, u maloazijskoj Frigiji (u blizini Efesa gde je delovao apostol Jovan). U svojim mlađim danima Papije je imao priliku da sluša Gospodnje učenike, pored ostalog i apostola Jovana i prezbitera Jovana; a jedan od njih je i primio, odnosno zabeležio patmosku Apokalipsu u kojoj se govori o Hiljadugodišnjem Kraljevstvu Mira. Oko 130 godine, kao episkop, Papije je napisao obimno delo 'Objašnjenja Reči Gospodnjeg' (Logion Kyriakon eksegeseis) u pet knjiga, koje puno govore o blagodatima Zemaljskog Kraljevstva Mira. Od ti knjiga sačuvani su na žalost samo neznatni odlomci, pretežno kod eminentnog historika Eusebija Kajsarejskog. Latinski crkveni učitelj Jeronim (Hieronymus, oko 348.-420. g.) iz Stridona u Dalmaciji, u svome delu 'Slavni ljudi (De virisillustribus), ukazuje za Papija: "Papije je bio slušaoc Jovana, i episkop Hierapolisa u Aziji. Napisao je samo pet knjiga koje je naslovio 'Objašnjenja Reči Gospodnjih', u kojima se kazuje u uvodu da on ne sleduje za raznim mišljenima nego je same Apostole imao za rukovoditelje. /.../ Kažu da je on objavio judejsko predanje drugima o hiljadu godina, kome je /posle/ posledovao i Apolinarije i drugi, koji govore da će po Vaskrsenju Gospod u telu kraljevati /zajedno/ sa svetima." - Slično ukazuje za Papija i mnogi drugi crkveni pisci: Irinej Lionski u svome spoisu 'Protiv heresa' (V, 33, 3-4), Eusebije u svojoj 'Hronici' (Syncel 655, 14) te Anastasije Sinait u 'Tumačenju Šestodneva' (lib. 1) - Maksim Ispovednik čak tvrdi u svom delu 'O Crkvenoj hijerarhiji' da je Papije bio "savremenik božanskom Evanđelistu Jovanu." (7 / PG 4,176)

Pogledajmo neke Papijeve fragmente kod Eusebija, u koje ovaj umeće i svoje primedbe, odbijajući da se složi s hilijastičkim konceptima: "... Govori da će posle vaskrsenja mrtvih biti uspostavljeno za hiljadu godina telesno Hristovo Kraljevstvo na zemlji. Za ovo smatram da je on /tako/ pretpostavio pogrešno tumačeći apostolska kazivanja, ne sagledavajući ono što su oni tajno u primerima govorili. /.../ ... I mnogima posle njega postao je uzročnik /tog/ sličnoga njemu shvatanja, koji su isticali starinu tog čoveka, kao Irineju, i ako još nekome drugome koji se pokazao da misli isto tako." ('Historija Crkve', III, 39)

U Svojoj Besedi na Gori blaženstva Gospod Mira ukazuje: "Blagosloveni su krotki, jer će oni naslediti zemlju." ('Matej', 5:5) - I bezbroj drugih duhovno-skriptuarnih stavaka ukazuju da će na Novoj, svetlotvarnoj, preobraženoj, u Nebesku vibraciju uzdignutu Zemlju, živeti i moći živeti samo čisti ljudi, da će se moći utelovljavati samo čiste duše: "Idi putem čestitih i drži se staza pravedničkih! Jer samo će pravedni naseljavati zemlju, i bezazleni će ostati na njoj. A opake će zbrisati sa zemlje i bogohulnike iščupati iz nje." ('Izreke', 2:20-22, v.: 10:30) - "Satrće se zlikovci, a koji se u Jehovu uzdaju, baštiniće zemlju. Još malo i nestaće bezbožnika: mesto ćeš njegovo tražiti, a njega više nema. Zemlju će posedovati krotki, obilje Mira oni će uživati." ('Psalmi', 37:9-11; v.: 37:37-38, 10:16, 104:35) Novu, Obećanu Zemlju, daće Gospod Novome Izraelu, onima koji su je s ljubavlju podložili sebi, koji nisu ubijali i pustošili, koji je nisu trovali, koji su imali i pokazivali ljubav za svako Božije stvorenje.

Mnogi pobožnici teško prihvataju hilijastičku eshatologiju, jer im se čini da je to u suprotnosti s ostalim otkroviteljskim ukazima koji kažu da će "čestiti posedovati zemlju doveka." ('Isaija', 60:21) - Tako na primer Arhanđeo Gabriel blagoslovenoj Mariji ukazuje za Svetog Jednog koga će kao čoveka roditi: "... Daće Mu Gospod Bog presto njegovog oca Davida, te će vladati nad Domom Jakovljevim d o v e k a, i Njegovom Kraljevstvu neće biti kraja." ('Luka', 1:32-33) - Slično se iznosi i u samoj patmoskoj 'Apokalipsi': "I odjeknuše snažni glasovi na Nebu: vladavina nad svetom pripada Gospodu našem i Njegovom Mesiji, i vladaće u sve Vekove." (11:15)

Neupućeni u 'Apokalipsi' vide samo 'zbrku' i 'kontradiktornosti', pa su im naizgled 'oprečni' i stavovi gde se jednom kaže da će svetsko Kraljevstvo Isusa Hrista biti večno, a potom da će trajati 1.000 godina. Jasno je da posle Hristovog Slavnog dolaska Njegovome Kraljevstvu neće biti kraja. Jasno je da Gospod ne dolazi samo sa Svojim Kraljevstvom, već i u Svome Kraljevstvu koje su pravednici otkrili u sebi i izneli oko sebe (cp.: 'Otkrivenje', 1::6); dakle, i pre Hristovog Pojavljivanja u Slavi Nebeskoj Kraljevstvo je vladalo i postojalo u mnogim prosvetljenim pojedincima i harizmatskim bratstvima. I kada se Satana, posle Hiljadugodišnjice, opet nakratko pusti iz Bezdana, Hristovo Zemaljsko Kraljevstvo će odoleti, Grad Novi Jerusalim, Crkva svetih Životom, će izaći kao pobednik; Nebeski Oganj koji će poteći preko reči Božijih proroka, sagoreće povampirene satanske gnusobe i laži, i samu Satanu potpuno saterati u Oganj Laži. Tako se u 'Apokalipsi' za neke narode s kraja četiri Zemljina kraja, koje će Satana opet uspeti da zavede i nahuška, kaže sledeće: "I iziđoše na širinu zemlje, pa opkoliše Tabor svetih i Voljeni Grad; i siđe Vatra sa Neba od Boga i pojede ih. A Đavo, koji ih je dovodio u zabludu, bi bačen u Ognjeno i Sumporno Jezero, gde je i Zver i Lažni Prorok, i biće mučeni /plamenom vlastitih laži/ Danju i Noću u sve Vekove." (20:9-10)

Grad Novi Jerusalim, Zajednicu svetih Životom, Hristovo Kraljevstvo Novog Izraela na Novoj Zemlji, Tama neće nadvladati. Hiljadugodišnje Kraljevstvo će se preliti u Večnost: Božije Kraljevstvo, Sila i Slava vladaće u Veke Vekova na Božijoj Zemlji.

Dakle, i pre i posle Zlatne Hiljadugodišnjice nalazimo da je Božije Kraljevstvo imalo i imaće uporišta na Zemlji. Međutim u toku same Hiljadugodišnjice ono će biti najmoćnije rasprostranjeno i prisutno. Kao što će tiranska svetska vlada, gvozdena Zver, u lažno Novom svetskom poretku koji će parodirati Hristovo Kraljevstvo, vladati svim narodima, plemenima, rodovima i jezicima tokom 3,5 godine ('Otkrivenje', 13:7), tako će i Hristov Duh tokom svete Hiljadugodišnjice vladati nad svim i u svim plemenima Novog Izraela, u narodima koji se budu udostojili da nasele Novu Zemlju: "I On će stanovati s njima, i oni će biti Njegovi narodi /grč.: laoi/, i sam Bog biće s njima." (Ibid., 21:3)

Da bi čovek mogao da shvati hronolški red eshatoloških događaja o kojima govori Hristos u 'Apokalipsi', nužno je da ima sveti red u sebi, u svojim mislima i svome životu. A taj hronološki red, kaže: najpre se pojavljuje Lažni Prorok iz parodijskog New Age pokreta koji priprema put Zveri, gvozdenoj svetskoj vladi (onako kako je Jovan Preteča pripremio put Hristu Gospodu). Satana pada sa Podnebesa, odakle je Lažni Prorok spuštao Oganj Laži, i iz Bezdana podiže Zver, daje planetarnu vlast sedmorici svojih najvećih saveznika u ljudskoj odori. (Jedan od njih se na samom kraju staroga sveta, zahvaljujući demagoškoj agitaciji Pseudo Profeta, uzdiže za planetarnog monarha.) Zver se rađa iz Bezdana, podiže se satanskom silom iz mora ustalasanog svetskog mnoštva. Potom biva ranjena Hristovim Mačem Istine. Jedna od sedam glava Zveri biva isceljena Sataninom Silom, i ona vaskrsava iz Bezdana, iz Ponora Propasti: nastupa Drugi Uskrs, s kojim satanizirano ljudsko mnoštvo, pritisnuto mnogobrojnim nevoljama, ustaje strašno hulno protiv Boga. Dejstvujući preko svojih svetih proroka, Gospod razotkriva Zver i osuđuje je na Propast. Zver, Lažni Prorok i svi ljudi koji su uzeli udela u rađanju i vaskrsu Zveri, Antihrista, bivaju bačeni u Gehenu, u Ognjeno Jezero, u Grotlo Hada, u ognjene dubine Ponora Propasti. Satana i demonska država, bivaju svezane tokom Hiljadugodišnjice u Bezdan, u Zakon setve i žetve (jer na Zemlji neće biti više ljudi koji bi joj isporučivali energiju i odavali slavu), a Demonovi saveznici i brojne žrtve bivaju bačeni u dubine Zakona uzroka i posledice, u grotlo i ždrelo Bezdana, u najdublji Pakao, u Gehenu, Tartar. Tako će Slepac odvesti slepce u Jamu bolnog neznanja, ludosti i bogohulništva. Posle Hiljadugodišnjice, Satana biva na kratko opet puštena (- kratko u odnosu na historiju čovečanstva!), uspeva opet deo čovečanstva da zavede; ponovimo: samo deo, ne celo čovečanstvo (kao u vremenu Zveri); uspeva deo Zemlje da uzme pod svoju kontrolu. Prokockavši hiljadugodišnje vreme milosti koje joj je Presveti Otac dao za preumljenje i preobraćanje, Satana potom biva poražena od Svetla i svetlonoša, i za sve Vekove bačena u grotlo Bezdana, u Sumporno Jezero, gde su Zver i Lažni Prorok. Duše demona i ljudi koji se ni posle viševekovnih ('večnih'), višeeonskih muka ne budu odrekle greha, biće od plamena greha, od Laži, izjedene, potpuno uništene, rastočene. Iz duše stvorene za besmrtnost, Gospodnji Duh će se povući, jer su se i te duboko satanizirane duše potpuno odrekle Boga, i definitivno potvrdile svoju ljubav prema haosu i ništavilu, prema Laži i Zlu.

Poklonici Laži, oni koji vole i čine Laž, gledano sa pozicije Zakona uzroka i posledice, sami sebe će svezati i baciti u viševekovno tartarsko ropstvo svojom neokajanom i neočišćenom negativnom setvom posejanom u njivi života tokom mnogih Vekova i mnogih utelovljenja duše na Zemlji. Zašto se demoni svezuju u Bezdan na hiljadu godina a teško opterećene ljudske duše bacaju u Ponor Bezdana za Večnost? Zato što je krivica čoveka, koji bez ispitivanja sebe i duhova preuzima i slepo sprovodi nadahnuća paklenog ognja, mnogo veća od krivice bestelesnih, nematerijalnih inspiratora iz Hada. Da se čovek prikloni Bogu, da sluša glas Srca i reč Zakona, upliv demonske sile u materiji ne bi postojao. I sam demon bi tako, bez pomagača i žrtvi, lakše kapitulirao i shvatio da mu je jedini istinski izlaz Bog i put prema Bogu.

Motiv svezivanja nepokornih duhova u Ponor Propasti, čije ključeve drži Hrist Pobednik, nalazimo još u 'Prvoj Enohovoj knjizi'. Tako Gospod nalaže Arhanđelu Rafaelu: "Sveži Azazielove ruke i noge; baci ga u Tamu; i, otvorivši pustinju u Dudaelu, onde ga baci. Svali na njega golemo i šiljasto kamenje, i prekrij ga Tamom. Onde će doveka ostati; pokrij mu lice, kako ne bi video Svetla. A na veliki Sudnji Dan neka bude bačen u Oganj." (10:6-9) - Nešto slično se izlaže i u 'Knjizi o Tobiji', pa se kaže da je Arhanđeo Rafael svezao i okovao "pakosnog zloduha Hašmodeja." (3:17) - Tako se i u 'Svetome Otkrivenju' ukazuje da će jedan od sedam Arhanđela, sa Hristovim Ključem (1:18) otključati Vrata Hada, i u Podzemlje, Bezdan/Bezdnu, baciti nezasitu Zmiju: "I savlada Aždaju, /.../ i sveza je na hiljadu godina, pa je baci u Bezdan, i zaključa, i zapečati nad njom, ..." (20:2-3)

Odnos Bezdana i Tartara, bezdanskog grotla u kome gori, metaforično rečeno, 'sumporni oganj', možemo slikovito komparativno predstaviti kao odnos ustiju i ždrela iz kojeg nezauzdani jezik toči otrovne i kreketave laži. Zato se i u 'Apokalipsi' kaže da u Ognjeno Jezero Ponora Propasti dospevaju "svi koji vole i čine laž" (22:15), a na Kristalno Jezero Beskonačja dospevaju neporočni, oni koji su postali usta Istinitog, zvučnici Duha Istine i Života: "... I laž se ne nađe u njihovim ustima, ..." (14:5) Zato i s pravom apostol Jakov, brat Gospodnji, ukazuje da onaj ko obuzda svoj jezik, kormilo svog životnog broda, ima i izlaz u luku spasenja: "Ako ko u reči ne greši, to je savršen čovek, kadar zauzdati i sve telo. /.../ I jezik je vatra, svet nepravde; jezik se nalazi među našim udovima, skrnavi sve telo i on zapaljuje točak života, a Gehena njega pali." ('Jakovljeva poslanica', 3:2.6) U duhovnom paklu dušu bolno pale ognjeni jezici, vlastiti jezik, vlastite laži koje su navukle zlo na mnoge bližnje.

Onih, koji će zauzdati svoj jezik, koji će zajati Hristovog Belca, postati Božiji logosi, Božiji vojnici, po ukazima 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici' i patmoske 'Apokalipse' biće 144.000. Za njih se iznosi da će činiti dvanaest plemena Novog Izraela. Ti visoki posvećenici predstavljaju se i kao Božije Drvo Života usađeno kraj Vode Večnog Života: "... S obe strane Reke /videh/ Drveće Života koje rađa dvanaest plodova, koje svakog meseca donosi svoj plod, ..." ('Otkrivenje', 22:2) Drvo koje za mesec dana donosi dvanaest 'plodova', za dvanaest meseci donosi 144 ploda. Za hiljadu godina (12.000 meseci) donosi 144.000 ploda.

Za pobednike nad Tamom, nad Zveri i Zmijom, Gospod najavljuje bogate duhovne darove: "Onome koji pobeđuje daću da jede od Drveta Života koje je u Božijem Raju." (Ibid., 2: 7) - Hristove zvezde, kraljevi i gospodari Svete Hiljadugodišnjice, Snagom Hristovog Duha pobediće i najviše Demonove pomagače: "... Jagnje će ih pobediti, jer je ono Gospodar nad gospodarima i Car nad carevima, a s Njim su pozvani i izabrani i verni." (Ibid., 17:14) - Za Gospoda nad Vojskama koji u Svojoj desnici sve drži, Psalmista iznosi: "Znam evo: Jehova će pobedu dati Svome pomazaniku, uslišiće ga iz Svetih Nebesa Snagom pobedne desnice Svoje." (20:7) - Helenski termin za 'pobednik' glasi (h)o nikon. Numerološkim rašlanjivanjem pogledajmo koju brojnu vrednost nosi dati izraz:

O Omikron 70

N Nu 50
I Jota 10
K Kapa 20
O Omega 800
N Nu 50
Skupa: 1.000


Tokom hiljadu novih godina 144.000 pomazanika, pobednika Tame, vladaće sa Hristom koji je prvi pobedio satanski svet.

Zašto će Svetsko Kraljevstvo Isusa Hrista, Božije Kraljevstvo na Novoj Zemlji, trajati baš 1.000 godina? Poznato je da se Zemljin magnetski i geografski pol ne poklapaju: pod izvesnim neznatnim uglom magnetni kruži oko geografskog pri čemu napravi jedan obilazak za 1000 godina! To je pola Eona, jedan Božiji Dan. Jedan Božiji Izdah (Dan) i udah (Noć) u duhovnom svetu obeležavaju jedan svetlosni ciklus, jedan Eon. Vidimo da je i magnetni pol Zemlje u svom obilaznom kretanju i pomeranju određen plimom i osekom Božijeg Disanja. Apostol Petar ukazuje za Duha Večnosti: "Jedan Dan pred Gospodom je kao hiljadu godina." U vreme završnice Božijeg Udaha u eri Ribe, zemaljski svet su pogodila dva razorna svetska rata. Sa početkom inteziviranja Božijeg Izdaha u eri Vodolije (Dobu Preobraženja), nastupila je i nastupa Žetva, Veliki Gospodnji Dan, Dan Gneva, čišćenje Planete i čovečanstva. Onaj ko ne prihvata Čišćenje, njega će vlastiti negativni uzroci 'očistiti' sav lica zemlje.

Ljudi koji prihvataju put čišćenja, prosvetljenja i sjedinjenja s Duhom Života, biće i preobraženi od Duha Života, biće uzdignuti u Nebesku Stvarnost, u Dolazeće Nebo; oni će i naslediti Novu Zemlju kao Hristovi saveznici i Hristove žrtve. Kada se završi Božiji Dan u eri Vodolije, kada otpočne Noć (Udah) Satana će opet nakratko biti na slobodi. Ali njen grčeviti pokušaj da opet celo čovečanstvo okrene protiv Boga biće bedan i potpuno neuspešan.

Kraljevstvo Mira koje dolazi na ovu Zemlju onim ljudima koji čine Božiju Volju, izarašće iz srca onih koji su gladni Istine i Dobra, koji su se zaputili u Kraljevstvo Svetosti koje se nalazi u nutrini svakog čoveka. Božiji pomazanici, ljudi Duha, probudiće, osnovaće i izgradiće Hristovo Kraljevstvo na ovoj Zemlji, ono Kraljevstvo Mira koje su mnogi starozavetni proroci već najavili. I kako je Gore - biće tako i Dole. I kako je Unutra - biće tako i Vani. Miroljubivima će pripasti Kraljevstvo Mira, jer Svetlo pripada Svetlu i Svetlo privlači Svetlo.

Mučenje životinja i njihovo izumiranje
(Izvadak iz knjige Proročanstva se obistinjuju – Znaci poslednjeg vremena – Zašto će ovaj svet tako grozno propasti? brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com


Masakriranje krznašica u službi modnog dokazivanja

Od davnine, čovek koji je izgubio osećaj bliskosti sa životinjom, od njene kože i njenog krzna sebi je pravio odeždu i odevne detalje. Po revidiranoj 'Knjizi Postanka' navodno sam Bog izgnanom Adamu i njegovoj ženi čini odeždu od kože i odeva ih u nju (3.21). Danas, da bi se čovek prevashodno ukrasio prirodnim krznom, a ne zaštitio od hladnoće, da bi se pokazao pred svetom, krznarska industrija, pogotovo istočna, nemilosrdno ubija na desetine miliona domaćih krznašica; slabljenje kupovne moći potrošača i globalno otopljavanje, te buđenje svesti kod mnogih, doprinose da se broj ubijenih i masakriranih krznašica nešto smanjuje.

Na Istoku - u Kini, Tajlandu, Filipinima, Južnoj Koreji, ... zemljama koje imaju tradicionalno uveliko bizarnu i ogavnu kuhinju, psi i mačke se masovno i specijalno uzgajaju za potrebe modne industrije, i to pod patronatom mafije. Put bundi koje bezosećajni aveti pokazuju na modnim pistama i druge podstiču da se tako odevno kočopere, počinje u klanicama gde se životinje deru. Da bi krzno mačaka i pasa bilo što gušće, životinje se na farmama drže na otvorenom i hladnoći. Na proleće se životinje ubijaju i deru maltene još dok su žive. Mačke se najčešće dave konopcima, psima i vučjacima presuđuju noževi. Da bi se napravila šubara od mačijeg krzna potrebno je ubiti 4-6 ovih umiljatih životinja; za bundu je potrebno već 18-25 mačaka ili nekih 12 pasa ubiti i odrati. Bunde visokog "kvaliteta" koje se prave samo od krzna sa glave mačaka zahtevaju već mnogo brojniji masakr. Etikete na šubarama i bundama, zbog averzije nekih zapadnih kupaca koji u mačkama i psima vide kućne ljubimce a ne obrok kao kod Istočnjaka, lažno predstavljaju da je krzno dobiveno od "planinske mačke" ili "azijskog vuka".

Dobijanje takozvanog astragan krzna od karakul ovce (čije uzgajanje je počelo iz Uzbekistana) takođe prate mnoge strahote. Novorođeni mladunci ovce se kolju ili se ovca ubija i pre porođaja, a nerođeni mladunci se potom vade iz rasporenog tela majke, i naravno i oni ubijaju. A za jedan kaput treba ubiti nekih 30 jagnjadi. Samo monstruozan i duboko bolestan um i nemilosrdno srce može bezazleno jagnje zaklati. I za takve ljude se čuva najstrašniji pakao u kome će njihove duše dugo, dugo goreti. Na svojem odnosu prema životinjama, čovek najbolje pokazuje gde naginje, ka Svetlu ili ka Tami.
Dobijanje modno-statusno "prestižnog" krzna od divljih životinja (bilo da su izlovljena iz njihove prirodne sredine ili rođena na farmi) takođe prate mnoge strahote. U teškim gvozdenim i nazubljenim zamkama zarobljen vuk ili medved može da ostane danima, trpeći nepodnošljive bolove u svojim prignječenim udovima, koje nekad zubima nastoje pregristi u pokušaju da se oslobode. Na farmama, u zatvorenom sistemu niza skučenih kaveza, gde se uzgajaju divlje krznašice (lasice, lisice, nutrije, činčile, rakuni, vidre, jazavci ...) isključivo radi dobijanja krzna, milioni životinja u nehumanim uslovima i zbog krutnog čuvanja pati i umire i pre vremena određenog za eliminaciju od strane čoveka. Strahota je zamisliti da jedna životinja koja uživa u slobodi kretanja čovek nameće i određuje da ceo svoj život provede u kavezu, gde se stereotipno i očajnički ponaša. Kada mladunci ovih zatvorenih životinja dobiju svoje prvo krzno, otprilike u 8 mesecu starosti, sledi im ubijanje. Naravno, desetine i desetine nesrećnih životinja treba ubiti da bi se dobila jedna bunda za okrutnog čoveka. Životinje se usmrćuju na različite načine: manje životinje (poput lasica) se ubijaju lomljenjem vrata i gušenjem konopcem, nešto veće (poput lisice) se usmrćuju strujom, stavljanjem jedne elektrode u usta a druge u rektum ili polni kanal; zatim, koriste se i gasne komore sa ugljen-monoksidom i ugljen-dioksidom za gušenje životinja – dakle, metod preuzet iz nacistističkih koncetracionih logora; nešto "humanije" ubijanje životinja ostvaruje se sa letalne injekcije pentobarbiton-natrijuma, koje nestručno ili koncetraciono nedevoljno date dovode do toga da životinja još živa bude odrata; poznato je da se na severnim krajevima Planete jadne foke brutalno usmrćuju motkama.

Da li ćemo svi biti spaseni?!

(Izvadak iz knjige Proročanstva se obistinjuju – Znaci poslednjeg vremena – Zašto će ovaj svet tako grozno propasti? brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com


Čak i iz takozvanih tradicionalističkih crkava provejavaju neke najave, koje su možda i "probni balon", da će dogmatika biti interpolirana doktrinalnom naznakom da se sve duše mogu nadati spasenju, odnosno da će svi ljudi i sve duše biti spašeni. Naravno, niko se neće spasiti (svojim snagama), ali da ći će biti spaseni (Božijim Snagama) baš svi, pa i najcrnji demoni i stara Zmija, Krvnik Ljudski?! Kao što je pogrešno učenje o "večnom" mučenju u Paklu, tako je i pogrešno ono koje glatko svima obećava spasenje.

Još je znameniti bogoslov Origen (Adamantius Origenes) učio da će nastupiti vreme apokatastaze (h apo-katástasis), vreme blaženstva kada će Bog i najteže opterećene duše privoleti Svetlu. Origen je inače učio o preegzistenciji i reinkarnaciji duše, te o spasenju svih, pa i demona. Ovaj učeni bogoslov i filosof, rodom iz Aleksandrije, živeo je otprilike 185.-254. g. Postavši 'nepodoban' u očima aleksandrijskog episkopa sklonio je se 230. g. u Kajsareju Palestinsku, gde je osnovao katehetsku školu po uzoru na onu u Aleksandriji, a u Tiru je umro od posledica mučenja. Autor je velikog broja eksegetskih, dogmatskih, disciplinarnih, apologetskih i didaktičkih spisa, od čega je tek delić njih sačuvan u latinskim prevodima. Institucionalizovana Crkva, po inicijativi imperatora Justinijana, osudila je Origenovo učenje na Petom Vaseljenskom Saboru (553. g.), takođe i u prvom pravilu Šestog Vaseljenskog Sabora (680. g.), no to nije bitno umanjilo uticaj njegove misli.

Slično Origenu, i Gabrijela Vitek (1933.-2005. g.), osnivač nemačke neobogumilske i apokaliptičko-zoofilske sekte 'Univerzalni život', učila je da će na kraju krajeva svi ljudi, odnosno sve duše, biti spasene, da će Božija Ljubav i zadnjeg demona privoleti na pokajanje. Tačno je da Bog želi da se sve duše spasu. Ali Božije Proviđenje nam ipak kaže da sve duše neće biti spasene, odnosno neće moći biti spasene, jer će se potpuno okrenuti zlu, jer njih u njihovoj tvrdokornosti na najdublja patnja neće pokrenuti promeni. Onaj koji je eonima pakosno i svesno grešio protiv Boga, ko je Zlu sebe duboko prodao, ko ne prihvata Hrista kao Gospoda i Spasitelja, kako može biti spašen?

Ako se pogledaju novozavetni ukazi, Poslanice na primer, može se videti kako se iznosi da je Bog Spasitelj sviju, osobito vernih, da će svi u Hristu biti izavljeni. Ali koji "svi"? Svi oni koji ostanu i istraju na Hristovom Putu, i svi oni koji se odreknu svojih nezakonitih dela. Oni koji ni kroz viševekovnu patnju ništa ne nauče na kraju će biti razgrađeni, rastočeni, vlastiti neokajan greh će ih izjesti i sagoreti.

Pogledajmo jedan citat iz Gabrijelinog učenja gde ona iznosi zašto svi "moraju" biti spašeni: »Ako se čovek takođe predao Đavolu, onda je deo njegovog života ipak iz Boga. Neopteretivo jezgro duše se dakle ne može promeniti. Iz toga rezultira Detinjstvo u Bogu. To jezgro bića je obavijeno onim što je Bog stvorio naime, ono je oblik duhovnog bića. Ako se ta duša ne bi vratila, onda bi nedostajala jedna zakonitost Božijeg zakona; naime, nedostajalo bi to dete koje je On u Svom Srcu ugledao i stvorio kao čisto biće, a i drži ga tako u Svom srcu. Ako se ta duša više ne bi vratila onda bi u Središnjem Prasuncu, u Prasrcu bio bio zasenjen jedan zrak, taj Detinji zrak, i tako bi Bog bio opteretiv. To Bog nije, jer On je bez mrlje (neporočan), dakle savršen. Dakle, jedna takva duša može ponovo da se vrati pod određenim okolnostima, u beskrajnom ciklusu otplaćivanja ili u više ciklusa, ali to dete se /ipak/ vraća.« (Intezivno školovanje na stupnju Volje, radio emisija od 03. 12. 1997, Prenos 24, časa) Tako je Gabrijela i prokletnicima demonima, pa i samome Luciferu, namenila "spasenje". Zlo koje je Krvnik ljudski doneo, branio i odobravao, gotovo je nepregledno i neotplativo. Onaj koji je se iz dna duše Eonima borio protiv Boga, taj će se i uvek boriti. Taj će i u otplaćivanju svojih grehova huliti na Boga, i tako samo greh na greh povećavati. – Tačno je da je Bog neopteretivo jezgro svake duše, pa i one kod demonskih snaga, jer i te duše, u krajnoj instanci, žive zahvaljujući tome što im dotiče Božija Snaga, makar i "kap-po-kap". Bog večno neće ostati u takvim tvrdokornim dušama. On će se povući iz takvih tvrdokornih duša, i one će se rastočiti, u Duh iz koga su i sazdane. Time i tako se ništa ne gubi, niti Bog ostaje u nekakvome "prokletstvu", kao što to Gabrijela hoće da predstavi i izvede.

Objasnimo to i ovako: Tačno je da Bog prebiva u svakoj duši kao Sveprisutna Snaga i kao jezgro duše; u brahmanizmu tu esencu zovu atman. Tačno je da je Bog neopteretiv. I Bog, odnosno Božansko jezgro se ne može opteretiti. Opterećuje se duša. I kad se duša bez prestanka opterećuje (kad i u otplaćivanju teško huli na Boga), da li to beskrajno opterećenje jezgro duše hoće i može izdržati? Dakako ne. Jezgro duše se povlači iz tvrdokorne duše, vraća se Bogu, a duša se rastače. Isto privlači isto: čisto jezgro Čistome Duhu. Jasno je da se u čistome Nebu ni jedna duša ne može razgraditi. Tu i ne dospeva nijedna nečista duša (iako Gabrijela uči da su demoni, radi vrbovanja, i tu mogli, po principu reciprociteta izaslanika, slati svoje glasnike Tame). Sve teško opterećene duše se rastaču van Neba, u plamenu vlastitog neočišćenog greha.

Za Satanu, Krvnika ljudskog, Gospod kaže da je grešio od početka, dakle još na Nebu dok je bio. Zato se on, sa svojim najvišim pomagačima naziva i Stara Zmija.Satana je dakle grešio milionima i milijardama godina. Njegov greh je nepregledan. Njegov greh je prestražan, nezamislivo jeziv. I pod svojim titanskim grehom on je strahovito deformisao svoje duhovno telo. Deo krivice za sva stradanja u čovečanstvu, za patnju koju trpe životinje, za hladnoću i vrelinu koja nas sve mori, krivicu delom snosi i lažni Svetlonoša, jer on je svojim nedelima i svojom vbracijom proizveo i povukao, i on održava takav poredak zla i patnje, boreći se protiv Boga. Sva zla koja je proizveo i povukao deterministički, Satana će morati jednom da "odgleda" pred Bogom. I mislimo li da će on, kad mu Bog predoči sva zla za koja je kriv, da će on priznati svoju krivicu i pokajati se?! I čovek, za neki teži greh, često ne želi da prizna svoju krivicu i teško dolazi do pokajanja, a kamoli najcrnji demon koji je se eonima svesno borio protiv Boga, dakle bez da ga neko drugi podgovara i huška na zlo! Ko svesno čini zlo, on do slobode od greha može doći samo bolnim otplaćivanjem svoga duga. Tu nema milostivog pokajanja i oproštaja, već samo batine, biča. I Satana će u vatri ispaštanja morati Vekovima da "odužuje" svoj dug. Ali da li u Paklu, odnosno Čistilištu, odužujemo svoj duševni dug, svoju karmu, tako što ćemo se hulno ljutiti na Boga, umesto da mu ponizno zahvaljujemo što nam je omogućio da bar kroz patnju dođemo do slobode? Satansko je u kotaču i u mreži u kojoj joj više niko ne može pomoći.

»I ako se pravednik jedva spasava, gde će se pokazati bezbožnik i grešnik?« ('Prva Petrova', 4:18)

Važno razjašnjenje: Drugi Dolazak se već zbio

(Izvadak iz knjige Proročanstva se obistinjuju – Znaci poslednjeg vremena – Zašto će ovaj svet tako grozno propasti? brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com



Nazovi hrišćani, pogotovo kod protestanskih denominacija, puno govore o Hristovom Drugom Dolasku, iako takvog termina gotovo da i nema u novozavetnim Pisanijama. Oni mešaju Drugi i Slavni Dolazak Isusa Hrista na kraju sveta. Pa su tako i redaktori evanđelja, očekujući skoru Pojavu Spasitelja, pomešali znake Njegovog Drugog i Njegovog Slavnog Dolaska koji će preobraziti svet i stvoriti Novu Zemlju. Isus Hrist je prvi put u Izrael došao uteloviteljski; drugi put je, sedamdesetih godina, u vreme opsade Jerusalima pod Rimljanima, došao u duhovnom, vaskrslom telu, i uzeo u Nebo duše nekih nevoljom zahvaćenih hrišćana koje su bile duhovno dovoljno pročišćene. To je za hrišćane bilo strašno vreme, jer i Rim i Sinagoga su ih se hteli rešiti i iskoreniti ih potpuno; zato su i zapravo jevrejski nacionalisti, zeloti, podigli svoj Prvi ustanak.

Hrist nam ukazuje za to strašno vreme: "Kada, dakle, vidite da Gnusoba pustoši, o kojoj je govorio prorok Danilo, stoji na svetom mestu, ko čita neka razume, tada stanovnici /brdovite/ Judeje neka beže u gore, a ko bude na krovu neka ne silazi da uzme što iz svoje kuće, i ko bude u polju neka se ne vraća da uzme svoj ogrtač. Teško trudnim ženama i dojiljama u te dane. Molite se da bežanje vaše ne bude u zimu ili u subotu; jer će tada biti velika nevolja, kakve nije bilo od postanja sveta do sada, niti će biti. I ako se ne bi skratili oni dani, ne bi se spasao ni jedan čovek. Ali zbog izabranih skratiće se oni dani." (Matej, 24:15-22) – U 'Judejskom ratu' jevrejski historik Josip Flavije podrobno opisuje strahotu preživljavanja u opsednutom Jerusalimu, pa navodi i priču o izgladneloj ženi koja je čak i svoje dete pojela. To je, uistinu, bilo najstrašnije vreme od postanka sveta.

Da je Hrist po drugi put došao Jerusalimu i Izraelu sedamdesetih godina prvog stoleća, najbolje pokazuje stih 'Jovan', 21:22, gde Vaskrsli Gospod Petru ukazuje za Ljubljenog Učenika: "Ako hoću da on ostane dok ne dođem, šta je tebi do toga?" – Dakle, Isus je Jovanu zapravo rekao: Ostaćeš na zemlji do Moj Drugi Dolazak. Gospodnja reč je istinita. Jovan sada nije u životu na zemlji. Znači Gospod je ranije došao na Zemlju, još za Jovanovog života. Drugi Dolazak nad Jerusalimom se već zbio. Jovan u trošnom zemnom telu dakako nije na zemlji ostao do Slavni Hristov Dolazak koji nam predstoji, već do Drugi, duhovni Hristov dolazak nad Svetim Gradom. Tada je i Gospod Jovana, tada poslednjeg živog Proroka (kome je i poverio Majku na čuvanje), prognanog prethodno pod Neronom na Patmos, vazneo na Nebo, onako kako je i uzeo proroka Iliju na Jordanu. Kasnija predaja je nakaradno Jovanu "produžila" život čak do Domitijanovog vremena. Da je bilo koji Apostol tada bio u život, tada ne bi mogla da se dese i da prođu velike prerade novozavetnih pisanija.

Uobičajno se smatra da su svi svi hrišćani, pošto su znali Hristova proroštva o uništenju Jerusalima, na vreme sklonili preko Jordana, u Pelu i Arabiju (gde je se pojavila i ebionitska frakcija), te u planine Gileada i Bašana. Ostaje otvoreno pitanje da li je baš tako bilo. Neosporna je činjenica da su rani hrišćani očekivali skori Hristov Dolazak: "I vidi, dolazim ubrzo." ('Otkrivenje', 22:7) U svome spisu De ponderibus et mensuris Epifanije Kiparski iznosi da su Hristu verni žitelji Jerusalima, od anđela Božijeg razumeli da će Grad opsesti i zauzeti neprijateljska vojska, pa su se blagovremeno preselili u Pelu, ostavši tamo do vremena cara Hadrijana, koji je posle drugog ustanka Jevreja iznova ustrojio Jerusalim (davši mu novo ime: Aelia Capitolina), te pozvao nejevrejske iseljenike natrag. Jevrejima nije dato pravo da ulaze u Jerusalim, sem jednom godišnje, na dan rušenja Solomonovog Hrama. – Ukazujući na progon rane Crkve od strane Jevreja, u nastavku izlaganja Eusebije iznosi: »Oni koji su pripadali Crkvi u Jerusalimu, povinujući se otkrivenju koje im je dato pred progon, otišli su iz Jerusalima i naselili se u Pereji, u gradu Pela. Uopšte, svi sveti napustiše prestonicu Judeje i svu Judejsku zemlju. Sud Božiji stigao je Jevreje jer veliko beše njihovo bezakonje pred Hristom i Njegovim Apostolima, i zbrisan beše sa zemlje čitav rod nečastivavca.« (‘Historija Crkve’, III, 5; cp.: 'Solunjanima', I, 2:14-16) – Besmisleno je bilo da svi hrišćani, bez obzira na ratna pustošenja, napuste Judeju i Jerusalim, jer su Sveta Zemlja i Sveti grad bili teritorijalni stožer i centar hrišćanstva.

Kako je bilo sedamdesetih godina prvog stoleća nad Izraelom, tako će biti i na kraju ovoga sveta, o Slavni Hristov Dolazak. U vreme najvećih progona hrišćana i najvećih kataklizmičkih nevolja, Gospod će se slavno pojaviti, i Njega će videti svako otvoreno oko, i On će vazneti u višu vibraciju sve Svoje istinske sledbenike, da bi ih nakon pročišćenja Zemlje, opet spustio na Svoju, Novu zemlju, u Svoje Kraljevstvo Mira: »... I kukaće za Njim sva /ostavljena/ plemena zemaljska.« ('Otkrivenje', 1:7)

»Tada će biti dva na polju, jedan će biti prihvaćen, a drugi će biti ostavljen; dve će mleti u mlinu, jedna će biti prihvaćena, a druga će biti ostavljena.« (Matej, 24:40-41)

Spaljivanje Zemlje

(Izvadak iz knjige Proročanstva se obistinjuju – Znaci poslednjeg vremena – Zašto će ovaj svet tako grozno propasti? brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com



Gledajući pustošenja elementarni nepogoda da se primetiti da i neverujući ljudi sve više govore o "smaku sveta". Četiri Elementa se, više nego očigledno, sve više okreću protiv čoveka, koji Zemlju nije podredio s ljubavlju, već je postao njen upropašćivač i krvnik. Budni verujući ljudi gledajući katastrofičke znake znaju da oni svedoče o poslednjem vremenu i o Božijem Sudu; upravo u ovo vreme, vreme brzih i burnih promena, Božiji milostivi Sud mnogima omogućuje da za kraće vreme kroz razne bolesti, stradanja i patnje otplate svoje duševno breme, i budu slobodni, da slobodnije koračaju na Putu Istinskog Života.

Koja elementarna ("prirodna") nepogoda, koji element (Vatra, Voda, Vazduh ili Zemlja) bi čovečanstvu mogli ponajprije doći glave, izbrisati ga sa lice zemlje? Zemljotresi, poplave, erupcije vulkana, požari, odroni i klizišta zemlje, ledene oluje, otvaranja zemlje, potonuća kopna, izdizanje nivoa okeana, lomljenja i klizanja lednika, uragani i tornada, cunamiji, udari kometa, asteroida i meteorita...?!

Ako prihvatimo autentičnost 'Druge Petrove Poslanice' onda će (staroj) Zemlji presuditi Element Vatra: »A sadašnje nebo i zemlja istom tom rečju pošteđeni su za oganj i čuvaju se za Dan Suda i propasti bezbožnih ljudi. /.../ A dan Gospodnji doći će kao lupež; toga dana nebesa će uz snažnu huku proći, a zažarene stihije će se raspasti, i zemlja će izgoreti sa svim delima koja su na njoj. Kad se sve to tako raspada, kakvi morate biti u svetom vladanju i pobožnosti vi koji očekujete i požurujete dolazak Božijeg Dana, kada će se vatrom zapaljena nebesa raspasti i zažarene stihije rastopiti. A mi na osnovu njegovog obećanja očekujemo nova nebesa i novu zemlju, u kojima pravednost obitava.« (3:7.10-13) – Apostol Pavle ukazuje da će Oganj Ispitivanja i Završnice svakome pokazati da li je zidao na Istini ili Truleži: »Jer niko ne može da postavi drugi temelj, sem onoga koji je postavljen, a to je Isus Hristos. I ako ko na ovom temelju zida zlato, srebro, drago kamenje, drva, seno, slamu, svačije delo izići će na videlo; sudni dan će pokazati, jer će se u ognju otkriti, i kakvo je čije delo - oganj će pokazati. Ako čije delo, koje je nazidao, ostane, taj će primiti nagradu, ako čije delo izgori, taj će podneti štetu, ali će sam biti spasen, samo tako - kao kroz oganj.« ('Korinćanima', II, 3:11-15)

Koja "vatra" će spržiti Zemlju i sve što je na njoj? Da li zračenje (snop gama zraka i neutrona) koje dolazi od eksplozije neke bliže zvezde supernove iz naše galaksije, Mlečne Staze, i koje će uništiti naš ozonski omotač,? Pri eksploziji supernove izbacuje se ogromna količina zvezdanog otpada u talasima udara.Šta bi razletene krhotine takve zvezde mogle da naprave od našeg Sunčevog sistema, ukoliko bi im se on našao na putu?!

Isus nam ukazuje da će u Završnici starog sveta "zvezde padati s neba". Zvezde (padalice) su ovde sinonim za komete, bolide, meteore/meteorite ... Jedno davno rasprskavanje planete između Marsa i Jupitera storilo je tu asteroidni pojas, a razleteni delovi su izbombardovali Mesec (raširivši tu mestimično neke radioaktivne elemente) i Zemlju, stvorivši na njoj brojne kratere i uvaline. Takva bombardovanja krhotinama naravno mogu stvoriti velike vatrene katastrofe na zemlji.

Sunce je to koje nam svojim sjajem i toplotom omogućava zemni, fizički život. No to isto Sunce će možda biti i faktor koji će označiti naš kraj. Ciklusi Sunčevog zračenja imaju vidnog efekta na zemaljski život. Takozvana egzaktna nauka predviđa gašenje Sunca, definitivno trošenje njenog nuklearnog potencijala, kroz nekoliko milijardi godina. No ovakvom životu na Zemlji Sunce će presuditi mnogo pre, možda još u našem pokolenju. – Najopasnija stvar za život na Zemlji predstavljaju Sunčeve koronarne oluje i erupciono katapultiranje visoko zagrejane plazme iz korone zvezde, čija temperatura ide iznad milion celzijusovih stepeni. Zemljina atmosfera i magnetni štitovi štite nas od mnogih pogubnih zračenja iz Svemira. No pred pred masivnim oblakom prevrelog oblaka i plazme, koji bi se odvojio od Sunca, nikakav radijacioni štit nam ne bi pomogao. Jednostavno bi bili trenutno spaljeni u trenutku udara. Krhotina (kometa) iz supernove koja bi udarila u Sunce, povukla bi njegovo bljuvanje vatre na nas, strahovit svetlosni bljesak.

Još je Heraklit (Herakleitos, oko 500. g. se.) rodom iz maloazijskog Efesa, formulisao (kao i Hipas Mataponćanin) da je Vatra osnovni ishodišno-pokretački element Sveta, koji će i Svet razoriti na kraju. Simplikije u svom komentaru Aristotelovog spisa O nebu’ prenosi: »... Heraklit govori da se svet čas vatrom uništava, čas od vatre iznova nastaje nakon nekih vremenskih perioda, u kojima se, veli ona s merom pali i s merom gasi’. Tako su kasnije mislili i stoici.« (94, 4)

Znači li to da je "smak sveta" neminovnost, da će svo čovečanstvo jednostavno nestati? Ako bi tako zaključili, našli bi se u koliziji s Božijom rečju, koja je najavila Novu zemlju, i novi ljudski rod. Pred završnim udarom Vatre ništa nas neće moći zaštititi, do li sam Bog. A moći će nas zaštititi samo ako živimo zakonski, predano i sveto, ako podižemo vibraciju svoga hrama. Tada će nas i Božiji Duh preobraziti, uzdići u Svoju vibraciju, u "nebo", dok ne prođe najkatastrofičniji udar. I Bog će potom preobraziti opustošenu Zemlju, načiniti od nje Raj, koji će naseliti bogoljubivi (novi) ljudi. I ostale planete će biti preobražene. Kad greh bude definitivno poražen, život će se širiti na druge planete, druge Sunčeve sisteme, druge galaksije, ... Jer Život je Beskonačje.

Uplakani "bogovi" i vreme Posletka

(Izvadak iz knjige Proročanstva se obistinjuju – Znaci poslednjeg vremena – Zašto će ovaj svet tako grozno propasti? brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com


Jedno od najlucidnijih i najsrčanijih razotkrivanja paganskih bogova dakako susrećemo u 'Jeremijinoj poslanici', koju je prorok Jeremija uputio Judejcima koji će se uskoro naći kao sužnji u Babiloniji. Pogledajmo neke od tih ukaza koji razotkrivaju mnogobožačke izdeljane i isklesane bogove, statue i kipove:

»A u Babilonu videćete bogove srebrne, zlatne i drvene koji se nose na ledjima i koji neznabošcima strah zadaju. Čuvajte se! Ne povodite se za tudjim narodima i nemojte da vas pred tim bogovima strah obuzme.«

»Ukrašavaju ih haljinama kao ljude - te bogove srebrne, zlatne i drvene, no oni se od rđe i crvotoči ne mogu odbraniti unatoč grimizu kojim ih odevaju.«

»Kao što posuda kojom se čovek služi postaje beskorisna kada se razbije, tako je i s njihovim bogovima koji su postavljeni u hramovima. Oči su im pune prašine što je dižu noge onih koji ulaze.«

O svojim 'bogovima' pagani su se revnosno brinuli: podizali su im hramove i perivoje, žrtvenike, ukoliko su bili od drveta premazivali su ih uljnim mešavinama koje sprečavaju truljenje drveta, žene su im tkale odeću u koju su ih oblačili. Oko svojih svetilišta su često organizovali vašare gde su se prodavali robovi, stoka dragocenosti, ... Duhovno mrtvi ljudi obožavali su mrtvilo, jer se nisu trudili da upoznaju Živog i Istinitog Boga. Iza tih 'bogova' pak, u nevidljivom, stajali su demoni i satanizirane duše, avetinjska bića koja su crpela energiju iz zaslepljenih ljudi i njihovih krvnih prinosa.

Pagansko obožavanje bogova-kipova i bogova-slika velikim delom je preneto i u institucionalizovano tradicionalističko hrišćanstvo. Iako se u tobožnjem hrišćanstvu ne priznaje da se obožavaju kipovi i ikone, već navodno Bog kroz njih, praksa pokazuje sasvim nešto drugo: sav kult se svodi na obožavanje idola i na klanjanje dušama koje stoje iza njih, iza tog ropskog kulta.

U veličanstvenoj patmoskoj 'Apokalipsi po Jovanu' njen zapisničar nas u Duhu poziva: »Radujmo se i veselimo, i odajmo slavu Njemu, jer dođe svadba Jagnjetova i Žena se Njegova pripremila.« (19:7) – I psalmista u sličnom egzaltiranom tonu deklamuje: »Raduj se, Nebo, i klici zemljo! Neka huči more i što je u njemu; neka klikće šumsko drveće pred Gospodom, jer dolazi, dolazi suditi zemlji.« (96:11-13) - Na velikoj vremenskoj prekretnici, na početku Doba Preobraženja, kada se zračenje Duha Ljubavi intezivira i kada padaju mnoge satanske strukture i uporišta Zla, bogočežnjive duše imaju vidnog razloga za svetu radost. Jer u susret im dolazi Sveti Mladoženja, Hrist, Vladar najavljenog i podižućeg Kraljevstva Mira. No za one koji su negda živeli u raskalašenoj radosti, koji nisu upoznali pokajničku žalost po Bogu ( 'Korinćanima', II, 7:10), ovo je vreme velike žalosti i gubitništva. Apostol Jakov ukazuje onima koji gube oslon zvan mammon - zemaljsko bogastvo: »Hodite sad bogataši, plačite i ridajte zbog nevolja koje dolaze.« ('Jakovljeva poslanica', 5:1, cp.: 'Luka', 6:21b) Koliko se propinju, plaču i strepe moćni i ugledni, crkveni i državni dostojanstvenici, zbog gubitka pozicija moći, koliko više im stradaju 'sakralna' zdanja, toliko više se i umnožavaju čuda sa plakanjem ikona i kipova.

Pod plimom Božijeg pročišćavajućeg zračenja, protiv Duha Istine ne podiže se grčevito samo demonsko kraljevstvo, već i mnoge satanizirane duše i zavedeni ljudi. Ustajanje Laži i Zla povlači i navalu mnogih lažnih čuda, lažnih znamenja. Jedan tip takvih manipulativnih znamenja su i materijalizacije znojnih i krvavih kapi i suza na 'bogovima', ikonama i kipovima, na idolima okamenjene, za tradiciju i pagansko-narodne obrede vezane Crkve. Sužena svest crkvenog hrišćanina u datim kvazičudesima ponajčešće vidi znak Neba, koje je navodno žalosno jer sve više ljudi napušta crkvu koja počiva na spoljašnjoj, prividnoj moći.


Devicin kip u Rabatu na Malti koji lije krvave suze.

Historiografske zabeleške pokazuju da je fenomen znojenja i plakanja kultno-religijskih predmeta, koji je danas, na kraju staroga sveta, posebno eksponiran, stolećima i milenijumima unazad bio prisutan. Tako helenski akademski filosof i enciklopedista Plutarh (otprilike 46. do 120. g. ne.) iz Heroneje u Beotiji, u svome kapitalnom delu 'Uporedni životopisi" priča za jedno loše znamenje koje je došlo kada je se makedonski osvajač Aleksandar Veliki raspitivao kod gatara kakve su mogućnosti da uspe u pohodu protiv Persijaca: »... Baš pred one dane veoma se znojio Orfejev lik kiparisovine u Liberti.« (‘Aleksandar’, 14)

Antički historik Majmonid priča o ubijenom Nevrodu (koga naziva Tamuz), mužu babilonske vladarke Semiramide: »U veče njegove smrti svi kipovi sa svih krajeva zemlje sakupljaju se u hram Babilona, oko zlatnog lika sunca, koji je postavljen izmedju neba i zemlje. Taj lik leži u sredini hrama, a tako čine i ostali likovi oko njega, čime se prikazuje sve ono što se desilo sa Tamuzom. Likovi bi plakali i naricali celu noć, a onda bi ujutro odleteli u svoj hram, na sve strane zemlje. Zbog toga je nastao običaj svake godine meseca tamuza, da se plače i nariče sa Tamuzom.«

U drevnom vedskom spisu 'Šrimad-Bhagavatam' kao predznaci propasti sveta vidi se plakanje idola-kipova: »Izgleda da božanstva plaču u hramu, žaleći se i znojeći se. Izgleda kao da će da odu. Priroda biva lišena lepote ...« (I, 14, 20)

Helenski historik Herodot (otprilike 485. do 425. g. se.) prenosi savet Pitije Aristonike iz orakla u Delfima, kojem su se obratili Atenjani zastrašeni mogućim pohodom persijskog cara Kserksa na njih: »I mnoge gradove krasne, a i vas, on ce unistiti; i mnoge božije hramove nesitom ognju daće. A znoj ih obliva sada, bogove što stoje ovde, drhteći od straha silnog, a s visokih krovova dole sliva se crna krv, na buduće nevolje sluteći.« (VII, 140)

Rimski pesnik Vergilije (70. do 19. g. se.) navodi neke popratne znake povodom smrti znamenitog vojskovođe Kajsara:

»... Čak i slonovača
u hramu našem ganuta bi i proli suze,
a med se hladna znojiti poče.«
(Georgika, I, 483-485)

U stihovima epa 'Metamorfoze', koji najavljuju Oktavijanovu deifikaciju, znameniti rimski pesnik Ovidije (43. se. do 18. g. ne.), iznosi i sledece:

»... Kipovi od slonovače na hiljadu
mesta plakahu, - pesme
i reči pune pretnje iz gaja se čujahu svetih.
Ne idu žrtve od ruke, a žile /žrtava/ veliku bunu
javljaju; prerezane na jetrama vide se glave.«
(XV, 792-795)


Pred kipovima, pred likovima svojih bogova, pagani su se često molili za njihovu moć i izlivali svoje jadikovke, magnetišući ih vibracijom koja je omogućavala zavodnička udesa i fenomene materijalizacije suza i krvi. Tako se u 'Pismu proroka Jeremije' kaže za babilonske sveštenike: »U njihovim hramovima sveštenici sede poderanih haljina, obrijane glave i brade, ne pokrivajući glave; tule i viču pred svojim bogovima, kao na mrtvačkim gozbama.« (30-31)

Kod pagana antike svečanosti oplakivanja bogova vezivane su za početke godišnjih doba, odnosno za vegetaciono-poljodelničke cikluse, i predstavljaju velikim delom pervertiranja Božića, Uskrsa, Vaznesenja i Preobraženja, onih svečanosti koje je Gospod Mira ustanovljavao u brojnim svojim utelovljenjima širom Orijenta i Planete uopšte. U traktatu ‘Isida i Osirid’ Plutarh ukazuje i sledeće za egipatske običaje: »Pouzdano je da se nestajanje plodova oplakivalo upućivanjem molbi stvoriteljima, bogovima, da bi ponovo nikli i propupali, zamenjujući one nestale.« (71)

Plutarh navodi neke detalje oko obeležavanja Adonisovog praznika: »Atinjanke su na mnogim mestima izlagale slike slične pokojnicima na samrtnom odru i, kao na kakvoj pratnji, udarale se u prsa i pevale tužbalice.« (‘Alkibijad’, 18 ) - Kada je Gilgameš (sumersko-akadski nacionalni junak) ubio nebeskog bika, boginja Ištar naređuje lementiranje: »Tada Ištar skupi sve devojke iz hrama, sve žene i sveštenice ljubavi i naredi da otpočnu tužaljku. I one su oplakivale otkinuti ud čarobnog bika.« – Kultove zasnovane na turobnim jadikovkama redovno su pratile razuzdanosti i agresije razne vrste, dakle sve ono što je bilo u službi mračnih snaga. Čovek koji živi za (satanski) svet, čovek koga muče sebične žudnje, time i satanska sila koja polaže pravo na njega, sklon je umišljavanju da će Boga pridobiti miljenički svojim glasnim jadikovkama, da će negativno pobediti svojim ljudskim snagama i fanatičkim torturama sebe, ili beskrajnim iživljavanjima strasti, do njihovog 'zasićenja'. Naravno, sve to je vodilo, ne otupljivanju strasti, već otupljivanju savesti i saosećajnosti.

Okamenjena pobožnost tobožnjeg hrišćanstva je takođe sva izgrađena na jadikovkama, na pseudoempatijskom udubljivanju u Hristovu getsimansko-kalvarijsku muku i stradalništvo. Hrist se ne vidi kao Vaskrsli Pobednik i Sveprisutni Duh: on se neprestano prikazuje kao nemoćno prikovan leš na raspelu, neprestano se Živi traži među mrtvima; i neprestano se Živi prikazuje mrtvim i slabim; neprestano se usnama moli onaj Koji se doživljava kao nemoćan i od Tame poražen. A to su upravo demonske predstave i stremljenja. Još dok je iznuren nosio krst do Golgote, Spasitelj, koji je dobro znao šta se skriva u svakom čoveku, ženama koje su naricale za njim, ukazuje: »Kćeri jerusalimske, ne plačite za Mnom, već za sobom i za svojom decom.« - Ko pripada duhovno mrtvima, ko smrt vidi kao kraj, on i kad plače nad drugim i za drugim, u biti plače nad samim sobom, jer saoseća samo sa sobom. On ne poznaje svoju negativnu setvu i ne poznaje time ni svoju gorku žetvu u Zakonu uzroka i posledice.

U slepom, praznom kultu podređenom pseudohrišćanstvu, zahvalničko trpljenje se često izopačeno povezuje sa fanatičkim torturama samoga sebe i sa uživljavanjima u astralne imaginacione kalupe i koncetrate. Tako teolog Karl Rahner u svome spisu 'Sveti čas' prezentira svoje patetično, emotivno-imaginaciono udubljivanje u Isusovu golgotsku muku: »Visiš na krstu. Prikovali su te. Nećeš više sići s toga stuba izmedju neba i zemlje. Peku te rane po telu. Trnova kruna ranjava ti glavu. U očima ti pliva krv. Rane na tvojim rukama i nogama su takve kao da su ti udovi probodeni usijanim gvoždjem.« – Da li su ove reči izraz uranjanja u Božije Milosrđe koje je prihvatilo da preuzme sve naše priznate i okajane grehe, ili se radi o odašiljanju u ljudske i astralne koncetrate i predstave?! Ne nastaje li iz takvih lažnih uživljavanja i fenomen stigmatizacije? Ne podgrejava li takve predstave i filmski projekti (na primer kontroverzni Gipsonov film 'Isusovo stradanje?) Čovek koji je napustio Boga bezakoničkim življenjem, koji je grehom sam sebe razapeo (umesto da razapne grešnog čoveka sa Hristom), on želi i sve druge, pa i Hrista, da vidi samo tamo gde i sam jeste: na stubu greha i srama, na drvetu smrti. Hrišćanin ropskog kulta ne želi da vidi i da prizna da su Rimljani na zahtev Judejaca skinuli Isusovo telo sa krsta, da ga je Josip iz Arimateje preuzeo od Pilata, da je Gospod vaskrsao, da je se vazneo u Nebesa, da iz Neba odašilje moćno Svoga Duha Koji svetu Život daruje. I sam apostol Pavle nas u svojim poslanicama poziva da čišćenjem duše uzmemo udela u Hristovome uzornom i pobedničkom životu, a ne da praznim jadikovkama punimo astralno-imaginacione kalupe, da dajemo energiju vampirskim dušama i demonima da izvode lažna čuda.

Hristov put se ne svodi samo na Golgotu, već on predstavlja i uključuje u sebi i pobednički uspon u Radost Nebeskog Gospodara. Oni koji misle da slave Boga neprestano prikazujući Hrista nemoćnim detencetom ili raspetim lešem, treba da vide da li možda na taj način slave samo svoje ljudske (i demonske) predstave o Bogu, time i samo sami sebe! A jasno je: duhovno mrtvi ne mogu slaviti Živog Boga.

Gospodnji Dolazak u Slavi, Dolazak koji predstoji, može da ožalosti samo one koji su umišljali da se spoljašnja, satansko-svetovna moć, može i treba beskonačno održavati, i to svim sredstvima: i krstaškim pohodima, i inkvizicionim torturama, i proklinjanjima, i strahouterivačkim pretnjama, i ustanovljavanjem raznih subverzivnih redova, i zloupotrebama državne vlasti za obračune sa neistomišljenicima, i fabrikovanjem tobožnjih svetaca, i falsifikovanjem historijskih dokumenata, i nakaznim ekumenizmom, i manipulativnim znamenjima. Iza svih drevnih i ovovremenih senzacionalističkih materijalizacija suza i krvi stoje ljudi i duše kojima Bog nije središte života, već svetovna moć i svetovni ugled izgrađen zloupotrebom Hrist-Božijeg imena, duše koje pogađa to što njihovi tradicionalni kultovi, idoli i institucionalne strukture gube moć i ugled, što ih sve više vernika napušta, pa im ne preostaje 'ništa' drugo nego da ih pokušaju opet pridobiti i vezati za sebe preko izvođenja i potenciranja lažnih znamenja. Krvave suze ikona i kipova su materijalizujući izraz sebičnih vapaja ljudi i duša vezanih za institucionalizovanu crkvu, Duhom insuficijentnu i otuđenu ustanovu koja je negacija Hristovog Bratstva.

Dok je Hrist iz Duha materijalizovao hleb za gladne telom i duhom, za zemlju privezane duše od energije koju odašilju ljudi slabe volje i tvrdog srca, materijalizuju sve i svašta ... Čuda astralnih, podnebeskih, zavedenih duša, koje i same druge zavode, ne svode se samo na tečne kristalizacije energije (krv, suze), već i na ognjene manifestacije. Tako se u vreme naelektrisane pravoslavne hodočasničke vreve za Uskrs, u jerusalimskoj Crkvi Svetog groba, redovno dešava materijalizacija ognjenog paljenja sveći i baklji. Da li dati oganj dolazi od Svetog Ognja, od Svetog Duha, ili od Ognjene Aždaje koja razgoreva zlo u slepom čoveku, u onome koji traži pompezne znake da bi mogao da poveruje i istraje u veri?

Indijski posvećenik astralne hijerarhije pseudomudraca koji sebe naziva Sai Baba, materijalizuje pored ostalog i zlatne lančiće sa svojim likom, što sve svedoči o njegovoj neizmernoj sebičnosti i slepilu duša koje stoje iza njega i uzimaju energiju od njegovih zavedenih sledbenika.

Duše iz Podnebesa ne čine samo fenomene materijalizacije, već i dematerijalizacije. Septembra 1995. godine u nekim indijskim hramovima zabeleženo je dešavanje da je mleko prinešeno idolima doživelo dematerijalizaciju, odnosno 'ispijeno je'. U Indiji se inače od davnine dušama preminulih prinosi hrana ('Bhagavat-Gita', I, 42). Jasno je zašto zavedene duše svoje manipulativno i pseudoharismatsko delovanje vezuju za bogove-idole: zato što se istovetnosti privlače, zato što su i same poput idola: nepokretne i nerazumne, gluve da čuju Istinu, slepe da vide Istinu, zato što su duhovno mrtve.

Jasno je i da svaka pobožnost zasnivana na gorkoj melanholiji, fanatizmu i potiskivanju, mora da pređe u orgijastičku, razuzdanu radost, u svoj izvorni paganski ekvivalent. I jasno je: što se više ljudi na zemlji bude budilo za zakonit život, to će satanizirane duše i demoni biti slabiji, imaće manje energije i manje mogućnosti za izvođenje lažnih čuda, znamenja onih koji nisu rođeni od Vode i Vatre.

Da li su sekte za sve krive?

(Izvadak iz knjige Proročanstva se obistinjuju – Znaci poslednjeg vremena – Zašto će ovaj svet tako grozno propasti? brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com


Svedoci smo trenda da se po novinama plasiraju razni feljtoni o sektama, da se organizuju razne tribine na kojima 'referenti i stručnjaci' za sekte, zajedno sa 'Hristovim namesnicima' nastoje da ubede građanstvo kako bi društvo 'cvetalo' kad ne bi bilo sekti, kultova i manjih verskih zajednica. Kad bi zavirili studioznije u povest i potrazili ko je doprinosio bujanju sektanskih shvatanja i organizacija, ko je svojim brutalnim i rigidnim aktima i postupcima prizivao i provocirao nastanak raznih heretickih struja, tajnih zavereničkih kultova, buntovnog satanizma, ko je stvorio teren za pojavu protestanske kvazireformacije, slobodnog zidarstva i mondijalizma, videli bi da je to zapravo bila crkva Imperatora Konstantina, Rimokatolička i Pravoslavna crkva, veroispovesti koje ni po imenu nisu Hristova Crkva!

Da je takozvana Crkva bila istinska Hristova Crkva, Hristovo Bratstvo, da je prenela Hristovu Baklju među sve narode, kao što je Spasitelj naložio i pozvao, da li bi danas imali islam, lažni bramanizam, lažni budizam, daoizam kao planetarne religije? Da li bi bujale sekte (kojih samo u Americi ima nekoliko hiljada!), okultno-satanisticki kultovi, protestanske i neoprotestanske denominacije?! Da li bi Laž i Zlo mogli da opstanu pored Svete Istine i Svetog Dobra? Ali umesto Mača Istine, lažni hrišćanin je paganskim narodima, Istoku i Južnoj Americi doneo samo krstaški mač, omču i plamen lomače. Da je 'Crkva' bila Božija Crkva, zar danas opet ne bi imali Raj na Zemlji? Ali državna i podržavljena, institucionalizovana i despotski hijerararhijski postavljena Crkva, kao i sve zanesenjačke i pogromaške ideologije (boljševizam, fašizam, masonstvo, mondijalizam) htela je raj bez Boga i bez Božijeg Zakona, i uvek je u takvom somnambulnom angažmanu pravilia haos, pakao i nove podele i trvenja. S jedne strane su bile pogubne podele a s druge strane lažna i sirova ujedinjavanja, koja danas uzimaju najvećeg maha, jer sve gnusno, u novom satanskom poretku treba da se ujedini protiv Neba i Hristove Crkve.

Danas institucionalizovana Crkva svakoga koji žigoše i proziva njenu spaljenu savest, rigidnost, dogmatsku zaslepljenost, proklinje i predstavlja sektantom. Ono što su u Srednjem veku bili 'heretici', i ‘veštice’, sad trebaju biti 'sektaši': mete za progone i diskreditacije. A progoni se najčešće organizuju iz straha za svetovni ugled i moć, da bi se otupela žaoka svake kritike i da bi se skrenula pažnja sa raznih skandala crkvenih dostojanstvenika koji se za hrišćanine po imenu krajnje nedostojno ponašaju. One istinski programski destruktivne sekte, kao što su skinhedsi, službenoj crkvi ne smetaju ni malo. Onaj ko ne ume da razotkrije nečije laži i zablude u Svetlu Istine, čija reč ne nosi Snagu (jer ne živi u Svetoj Snazi), taj i preduzima progone drugih, izvrće ruglu i kleveće sve oponente. 'Crkvi' godi da napada neoprotestanske sekte (ukoliko već ne može da ih pridobije za svoje himeričko-babilonske ekumenske projekte!), koje umišljavaju da stradaju za Hrista, koje na taj način postaju još tvrdokornije, još više vezane za svoje doktrinalno-dogmatske laži i materijalističke smicalice nastale pervertivnim tumačenjima mnogo puta redigovane Biblije. Takođe, napadaju se razni buntovni satanski kultovi, koji i ne skrivaju svoj profil, da bi se skrilo da veći satanizam vlada u oficijelnim crkvama pokrivenim plaštom 'Hrista'. Veliki broj satanskih kultova nije nastao na izravnoj pobuni protiv Boga, već je izveden iz revolta protiv gnusnog, nehrišćanskog i nečovečnog ophođenja onih koji su se izdavali da kao predstavljaju Boga. (Većini ljudi je teško da se ugledaju na Hrista i da Hrista slede, da Ga imaju za uzor, već gledaju na reči i dela tobožnjih Hristovih namesnika, i na osnovu toga i donose svoj sud o Hristu i Bogu. Kako sveštenik vernika ne upućuje u domene zakona ispaštanja i trpljenja, zakona setve i žetve, time ni u tokove reinkarnacije, pod sudbinskim udarima neupućen čovek još više ustaje protiv Boga i postaje plen destruktivnog kulta.)

'Crkva' ne vodi računa o moralnom prosvećivanju verujućeg naroda, već samo o održavanju svoje kulne moći u narodu i u državi. Ona ne radi na duhovnome buđenju naroda, već ga porobljuje nudeći mu samo ceremonije (koje su najvećim delom besmislene i izvedene iz paganstva), procesije, hadžiluke, prazne predstave, obožavanja tobožnjih svetaca, ... Zasićen takvim ispraznostima crkveni hrišćanin se lako okreće opsenama koje nudi okultizam, spiritizam, satanizam, Nju Ejdž Pokret ... ne bi li doživeo i našao nešto 'novo' i duhovno 'zasićujuće'. Da li je mera svega Hrist i Hristov Zakon, ili tradicija, kult, ceremonija? Ko tradiciju, ljudska predanja i ljudske običaje stavlja iznad Hrista, on pokazuje da ne poznaje Hrista i Njegovu volju, pokazuje da Sveti Jedan nije središte njegovog života i njegovih životnih stremljenja. Mnogi žive u zabludi da je veličina pred Bogom pripadati tradicionalističkoj religiji; veličina je pripadati Bogu u prahrišćanskoj religiji i ispunjavati istinski Božiji Zakon. A principi i život ranih hrišćana gotovo da i nemaju nikakvih dodirnih veza sa vrednostima i stremljenjima današnjeg crkvenog hrišćanstva kome je bog kult, kip, mammon, nacija, trbuh, knjiga ili dogma.

Tobožnjoj Crkvi povremeno gorko zasmetaju oni koji joj zavodnički preuzimaju i raspršuju slepo stado: razni gatari, šamani, magovi, kvaziiscelitelji, čitači sudbine, ... – iako u biti sa njima imaju zajedničkog gospodara i inspiratora, Antihrista. Pa gde su preovladajućoj Crkvi proroci i vidovnjaci, da se verujući narod ne bi 'morao' obraćati raznim gatarima koji koriste ljudsku nesreću i slepilo? Da crkvenjaci žive kao bogougodnici, zar bi im Bog uskratio svoje visoke darove, koji su danas, u vremenu velikih nevolja, baš najpotrebniji? Misli li tobožnja Crkva, kao i protestanske sekte, da je biblijsko slovo, koje tumače na svoj ograničen ljudski način dovoljno moćno da bi se njime mogli suprostaviti raznim okultističkim prevarantima i koristoljubcima?

Protiv koje drustvene pošasti, kojeg trenda izopačavanja vrednosti, kojeg zastranjivanja, koje manipulacije sa ljudskom svešću je 'Crkva' odlučno i borbeno ustala??? Samo povremeno plašljivo podigne glas protiv prakse nepromišljenih abortusa, ...

- Zašto ne podigne glas protiv raznih autokrata, autoritarnih režima i globalističkih projekta koji su u službi mammonskog kapitala? Zašto ne osudi osvetničko-pogromašku i terorističku politiku i praksu države koja sebe naziva Izrael a nastala je na palestinskom tlu kroz terorizam? Zašto se osudi suradnju sa terorističkim državama kao što su Judeo-Amerika i Izrael?

- Zašto ne ustane i ne osudi ludovanja navijačkih huligana? Zašto ne osudi profesionalni sport koji je sav u službi mammona i satanske slave?

- Zašto ne ustane protiv prakse transplantacije ljudskih organa, protiv presađivanja organa životinje na čoveka, protiv trgovine vitalnim organima? Nije li to sve protiv Božijih zakona datih za prirodu?

- Zašto ne podigne svoj glas protiv genetskog inženjeringa i proizvodnje genetski modifikovane hrane, koja je sva protiv Božijeg reda u prirodi, koja je u službi izgradnje starog ‘Novog’ (satanskog) poretka u svetu?

- Zašto ne žigoše raspojasan život velikog dela omladine po bučnim i treperavim diskotekama i i restoranima za hedonističku razudanu zabavu? Zašto ne osudi razne subkulturne manifestacije, koncerte žestoke i satanske muzike, koje su u biti narko-seanse? Zašto ne osudi razne satanske, motociklističke i orgijaške manifestacije, razne kobasicijade i slaninijade ..., manifestacije duša opsednutih satanom čulnosti koje se takmiče ko će više da poždere i da ispije alkoholnog pića? (Možda zato što i sama oko svojih ‘sakralnih’ objekata organizuje vašarsko-satanske populističke 'smotre'?)

- Zašto ne osudi andergraund 'umetnost', prostakluk, nasilnistvo i ludilo koje se toči preko filmskih projekata? Zašto ne pozove građanstvo da svekoliko bojkotuje sve nevaspitne i nakazne filmske projekte? Zašto žestoko ne osudi gnusni homoseksualizam koji sve više gura iza paravana novog liberalnog 'umetničkog' filma? Zašto ne osudi pornografiju koja se, pored interneta, sve više plasira i preko kriminalnih kablovskih televizijskih mreža?

-Zašto ne osudi trend da mnogi ljudi u svome sebičnome strahu ulici prepuštaju svoje dojučerašnje kućne ljubimce? Zašto ne osudi i ne prozove one koji uzgajaju životinje za dobijanje krzna i mesa, koji prinose krvne žrtve bogu-trbuhu?

- Zašto ne osudi ludovanja mladih vandala sa petardama i bučnom pirotehnikom, i ludovanja starijih vandala sa vatrenim oružjem? – Zašto licemerno osuđuje neke ratne angažmane a s druge strane ima akcije u industriji oružja? – Zašto uzima u zaštitu mnoge očigledne ratne zločince? – Zasto podstiče prijemljive ljude i strukture moći na osvetu zbog zločina počinjenih u prethodnim ratovima? (A to čini onaj ko ne poznaje dubine zakona setve i žetve!)

- Zašto ne osudi hijerahije autoritarne moći i drastične socijalne razlike, drastične razlike u platama i penzijama, koje se ničim osnovanim i razumnim ne mogu pravdati? Zašto ne osudi partijsko jednoumlje koje ukazuje na duhovnu porobljenost narodnih predstavnika svetovne vlasti?

- Zašto 'Crkva' ne ustane protiv bezobzirnog zagađivanja životne okoline i prirode? Zato što spoljašnja prljavština ne smeta onome koji se valja u unutarnjoj, duševnoj prljavštini, koji ne vidi da će ekološki nemar povući velike katastrofe, ekonomsko-privredna i politička previranja i turbulencije!

Zašto 'Crkva' ne želi Đavolu da se 'meša' u njegove prevare i mutne poslove, zašto ne želi gromko i odlučno da ustane protiv zla? Zato što đavo ne isteruje đavola, zato što vrana vrani oči ne vadi! Zato što je za nju njeno i Satanino carstvo "Božije Carstvo"!

Onaj koji ne veruje u Božiju Moć (- satanizam je već vera u Sataninu moć i eshatološku pobedu), taj i ništa odlučno i ozbiljno ne preduzima da se nešto lažno slomi, da svet krene na bolje. A ko ne veruje u Božiju moć, i ko ne želi da učini ni najmanji korak u pozitivnom pravcu, on pokazuje da veruje u svemoć Satane, i živi u očekivanju da Bog i 'neko drugi' treba da uradi ono što je njegova prva dužnost. (Kada se ništa pozitivno ne preduzima i ne čini na nekom planu, jasno je onda da zlo postaje sve veće i veće, i na kraju izgleda 'nepobedivim'!) I, ko je tu najdrastičniji satanista? Kad se ne želi napraviti ni najmanji korak u pravcu Svetla, onda i Mrak izgleda 'jak i nepobediv', ... A 'nepobediv je' zato što tobožnji hrišćanik ne radi na tome da Hristovom Snagom i čistim životom pobedi ono nisko i sebično u sebi, zato što ne ume da razlikuje Dobro od Zla, zato što ne želi promenu i preispitivanje, zato što je opijen svetom privida? 'Crkva' ima na raspolaganju medije, ima upliv na prosvetni sistem, i gde su njeni etičko-preporoditeljski rezultati u društvu? Zašto kriminal, korupcija, beda, pošasti bujaju? Da li je satansko u svojoj propetosti toliko jako ili je 'hrišćanin' isuviše slab, jer je odbacio u srcu Duha Jakosti? Zašto 'Crkva' pred Zlom ćuti, a ako i bojažljivo progovori, zašto to nema nikakvog pozitivnog odjeka i efekta? Zato što ta reč ne nosi Snagu. A ne nosi Snagu zato što iza te reči ne stoji zakonit život i Hrist.

Oni koji se bore protiv 'ispiranja mozga' koje se praktikuje u raznim sektama i izvitoperenim kultovima, treba prvo da osmotre sebe i vlastiti balvan u oku, da vide kakvim i kojim lažima, idolopokloničkim predstavama, predrasudama, gnusobama im je napunjen mozak, da vide pogubne misaono-vrednosne sheme kojima robuju, i koje ih vode u propast zajedno s onima koje su vezali i vezuju za sebe, da vide koja sila kroz njih živi i za koga oni žive: za Hrista Boga ili za satanski svet? Svako ko se ne bori protiv vlastitih slabosti, on ulazi u borbu protiv svog bližnjeg, projektujući na njega svoje negativnosti i nastojeći da u njemu razgori ono negativno. I ko se bori protiv drugog, on propada i propao je, jer Hrista nema na svojoj strani.

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se