Uplakani "bogovi" i vreme Posletka

(Izvadak iz knjige Proročanstva se obistinjuju – Znaci poslednjeg vremena – Zašto će ovaj svet tako grozno propasti? brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com


Jedno od najlucidnijih i najsrčanijih razotkrivanja paganskih bogova dakako susrećemo u 'Jeremijinoj poslanici', koju je prorok Jeremija uputio Judejcima koji će se uskoro naći kao sužnji u Babiloniji. Pogledajmo neke od tih ukaza koji razotkrivaju mnogobožačke izdeljane i isklesane bogove, statue i kipove:

»A u Babilonu videćete bogove srebrne, zlatne i drvene koji se nose na ledjima i koji neznabošcima strah zadaju. Čuvajte se! Ne povodite se za tudjim narodima i nemojte da vas pred tim bogovima strah obuzme.«

»Ukrašavaju ih haljinama kao ljude - te bogove srebrne, zlatne i drvene, no oni se od rđe i crvotoči ne mogu odbraniti unatoč grimizu kojim ih odevaju.«

»Kao što posuda kojom se čovek služi postaje beskorisna kada se razbije, tako je i s njihovim bogovima koji su postavljeni u hramovima. Oči su im pune prašine što je dižu noge onih koji ulaze.«

O svojim 'bogovima' pagani su se revnosno brinuli: podizali su im hramove i perivoje, žrtvenike, ukoliko su bili od drveta premazivali su ih uljnim mešavinama koje sprečavaju truljenje drveta, žene su im tkale odeću u koju su ih oblačili. Oko svojih svetilišta su često organizovali vašare gde su se prodavali robovi, stoka dragocenosti, ... Duhovno mrtvi ljudi obožavali su mrtvilo, jer se nisu trudili da upoznaju Živog i Istinitog Boga. Iza tih 'bogova' pak, u nevidljivom, stajali su demoni i satanizirane duše, avetinjska bića koja su crpela energiju iz zaslepljenih ljudi i njihovih krvnih prinosa.

Pagansko obožavanje bogova-kipova i bogova-slika velikim delom je preneto i u institucionalizovano tradicionalističko hrišćanstvo. Iako se u tobožnjem hrišćanstvu ne priznaje da se obožavaju kipovi i ikone, već navodno Bog kroz njih, praksa pokazuje sasvim nešto drugo: sav kult se svodi na obožavanje idola i na klanjanje dušama koje stoje iza njih, iza tog ropskog kulta.

U veličanstvenoj patmoskoj 'Apokalipsi po Jovanu' njen zapisničar nas u Duhu poziva: »Radujmo se i veselimo, i odajmo slavu Njemu, jer dođe svadba Jagnjetova i Žena se Njegova pripremila.« (19:7) – I psalmista u sličnom egzaltiranom tonu deklamuje: »Raduj se, Nebo, i klici zemljo! Neka huči more i što je u njemu; neka klikće šumsko drveće pred Gospodom, jer dolazi, dolazi suditi zemlji.« (96:11-13) - Na velikoj vremenskoj prekretnici, na početku Doba Preobraženja, kada se zračenje Duha Ljubavi intezivira i kada padaju mnoge satanske strukture i uporišta Zla, bogočežnjive duše imaju vidnog razloga za svetu radost. Jer u susret im dolazi Sveti Mladoženja, Hrist, Vladar najavljenog i podižućeg Kraljevstva Mira. No za one koji su negda živeli u raskalašenoj radosti, koji nisu upoznali pokajničku žalost po Bogu ( 'Korinćanima', II, 7:10), ovo je vreme velike žalosti i gubitništva. Apostol Jakov ukazuje onima koji gube oslon zvan mammon - zemaljsko bogastvo: »Hodite sad bogataši, plačite i ridajte zbog nevolja koje dolaze.« ('Jakovljeva poslanica', 5:1, cp.: 'Luka', 6:21b) Koliko se propinju, plaču i strepe moćni i ugledni, crkveni i državni dostojanstvenici, zbog gubitka pozicija moći, koliko više im stradaju 'sakralna' zdanja, toliko više se i umnožavaju čuda sa plakanjem ikona i kipova.

Pod plimom Božijeg pročišćavajućeg zračenja, protiv Duha Istine ne podiže se grčevito samo demonsko kraljevstvo, već i mnoge satanizirane duše i zavedeni ljudi. Ustajanje Laži i Zla povlači i navalu mnogih lažnih čuda, lažnih znamenja. Jedan tip takvih manipulativnih znamenja su i materijalizacije znojnih i krvavih kapi i suza na 'bogovima', ikonama i kipovima, na idolima okamenjene, za tradiciju i pagansko-narodne obrede vezane Crkve. Sužena svest crkvenog hrišćanina u datim kvazičudesima ponajčešće vidi znak Neba, koje je navodno žalosno jer sve više ljudi napušta crkvu koja počiva na spoljašnjoj, prividnoj moći.


Devicin kip u Rabatu na Malti koji lije krvave suze.

Historiografske zabeleške pokazuju da je fenomen znojenja i plakanja kultno-religijskih predmeta, koji je danas, na kraju staroga sveta, posebno eksponiran, stolećima i milenijumima unazad bio prisutan. Tako helenski akademski filosof i enciklopedista Plutarh (otprilike 46. do 120. g. ne.) iz Heroneje u Beotiji, u svome kapitalnom delu 'Uporedni životopisi" priča za jedno loše znamenje koje je došlo kada je se makedonski osvajač Aleksandar Veliki raspitivao kod gatara kakve su mogućnosti da uspe u pohodu protiv Persijaca: »... Baš pred one dane veoma se znojio Orfejev lik kiparisovine u Liberti.« (‘Aleksandar’, 14)

Antički historik Majmonid priča o ubijenom Nevrodu (koga naziva Tamuz), mužu babilonske vladarke Semiramide: »U veče njegove smrti svi kipovi sa svih krajeva zemlje sakupljaju se u hram Babilona, oko zlatnog lika sunca, koji je postavljen izmedju neba i zemlje. Taj lik leži u sredini hrama, a tako čine i ostali likovi oko njega, čime se prikazuje sve ono što se desilo sa Tamuzom. Likovi bi plakali i naricali celu noć, a onda bi ujutro odleteli u svoj hram, na sve strane zemlje. Zbog toga je nastao običaj svake godine meseca tamuza, da se plače i nariče sa Tamuzom.«

U drevnom vedskom spisu 'Šrimad-Bhagavatam' kao predznaci propasti sveta vidi se plakanje idola-kipova: »Izgleda da božanstva plaču u hramu, žaleći se i znojeći se. Izgleda kao da će da odu. Priroda biva lišena lepote ...« (I, 14, 20)

Helenski historik Herodot (otprilike 485. do 425. g. se.) prenosi savet Pitije Aristonike iz orakla u Delfima, kojem su se obratili Atenjani zastrašeni mogućim pohodom persijskog cara Kserksa na njih: »I mnoge gradove krasne, a i vas, on ce unistiti; i mnoge božije hramove nesitom ognju daće. A znoj ih obliva sada, bogove što stoje ovde, drhteći od straha silnog, a s visokih krovova dole sliva se crna krv, na buduće nevolje sluteći.« (VII, 140)

Rimski pesnik Vergilije (70. do 19. g. se.) navodi neke popratne znake povodom smrti znamenitog vojskovođe Kajsara:

»... Čak i slonovača
u hramu našem ganuta bi i proli suze,
a med se hladna znojiti poče.«
(Georgika, I, 483-485)

U stihovima epa 'Metamorfoze', koji najavljuju Oktavijanovu deifikaciju, znameniti rimski pesnik Ovidije (43. se. do 18. g. ne.), iznosi i sledece:

»... Kipovi od slonovače na hiljadu
mesta plakahu, - pesme
i reči pune pretnje iz gaja se čujahu svetih.
Ne idu žrtve od ruke, a žile /žrtava/ veliku bunu
javljaju; prerezane na jetrama vide se glave.«
(XV, 792-795)


Pred kipovima, pred likovima svojih bogova, pagani su se često molili za njihovu moć i izlivali svoje jadikovke, magnetišući ih vibracijom koja je omogućavala zavodnička udesa i fenomene materijalizacije suza i krvi. Tako se u 'Pismu proroka Jeremije' kaže za babilonske sveštenike: »U njihovim hramovima sveštenici sede poderanih haljina, obrijane glave i brade, ne pokrivajući glave; tule i viču pred svojim bogovima, kao na mrtvačkim gozbama.« (30-31)

Kod pagana antike svečanosti oplakivanja bogova vezivane su za početke godišnjih doba, odnosno za vegetaciono-poljodelničke cikluse, i predstavljaju velikim delom pervertiranja Božića, Uskrsa, Vaznesenja i Preobraženja, onih svečanosti koje je Gospod Mira ustanovljavao u brojnim svojim utelovljenjima širom Orijenta i Planete uopšte. U traktatu ‘Isida i Osirid’ Plutarh ukazuje i sledeće za egipatske običaje: »Pouzdano je da se nestajanje plodova oplakivalo upućivanjem molbi stvoriteljima, bogovima, da bi ponovo nikli i propupali, zamenjujući one nestale.« (71)

Plutarh navodi neke detalje oko obeležavanja Adonisovog praznika: »Atinjanke su na mnogim mestima izlagale slike slične pokojnicima na samrtnom odru i, kao na kakvoj pratnji, udarale se u prsa i pevale tužbalice.« (‘Alkibijad’, 18 ) - Kada je Gilgameš (sumersko-akadski nacionalni junak) ubio nebeskog bika, boginja Ištar naređuje lementiranje: »Tada Ištar skupi sve devojke iz hrama, sve žene i sveštenice ljubavi i naredi da otpočnu tužaljku. I one su oplakivale otkinuti ud čarobnog bika.« – Kultove zasnovane na turobnim jadikovkama redovno su pratile razuzdanosti i agresije razne vrste, dakle sve ono što je bilo u službi mračnih snaga. Čovek koji živi za (satanski) svet, čovek koga muče sebične žudnje, time i satanska sila koja polaže pravo na njega, sklon je umišljavanju da će Boga pridobiti miljenički svojim glasnim jadikovkama, da će negativno pobediti svojim ljudskim snagama i fanatičkim torturama sebe, ili beskrajnim iživljavanjima strasti, do njihovog 'zasićenja'. Naravno, sve to je vodilo, ne otupljivanju strasti, već otupljivanju savesti i saosećajnosti.

Okamenjena pobožnost tobožnjeg hrišćanstva je takođe sva izgrađena na jadikovkama, na pseudoempatijskom udubljivanju u Hristovu getsimansko-kalvarijsku muku i stradalništvo. Hrist se ne vidi kao Vaskrsli Pobednik i Sveprisutni Duh: on se neprestano prikazuje kao nemoćno prikovan leš na raspelu, neprestano se Živi traži među mrtvima; i neprestano se Živi prikazuje mrtvim i slabim; neprestano se usnama moli onaj Koji se doživljava kao nemoćan i od Tame poražen. A to su upravo demonske predstave i stremljenja. Još dok je iznuren nosio krst do Golgote, Spasitelj, koji je dobro znao šta se skriva u svakom čoveku, ženama koje su naricale za njim, ukazuje: »Kćeri jerusalimske, ne plačite za Mnom, već za sobom i za svojom decom.« - Ko pripada duhovno mrtvima, ko smrt vidi kao kraj, on i kad plače nad drugim i za drugim, u biti plače nad samim sobom, jer saoseća samo sa sobom. On ne poznaje svoju negativnu setvu i ne poznaje time ni svoju gorku žetvu u Zakonu uzroka i posledice.

U slepom, praznom kultu podređenom pseudohrišćanstvu, zahvalničko trpljenje se često izopačeno povezuje sa fanatičkim torturama samoga sebe i sa uživljavanjima u astralne imaginacione kalupe i koncetrate. Tako teolog Karl Rahner u svome spisu 'Sveti čas' prezentira svoje patetično, emotivno-imaginaciono udubljivanje u Isusovu golgotsku muku: »Visiš na krstu. Prikovali su te. Nećeš više sići s toga stuba izmedju neba i zemlje. Peku te rane po telu. Trnova kruna ranjava ti glavu. U očima ti pliva krv. Rane na tvojim rukama i nogama su takve kao da su ti udovi probodeni usijanim gvoždjem.« – Da li su ove reči izraz uranjanja u Božije Milosrđe koje je prihvatilo da preuzme sve naše priznate i okajane grehe, ili se radi o odašiljanju u ljudske i astralne koncetrate i predstave?! Ne nastaje li iz takvih lažnih uživljavanja i fenomen stigmatizacije? Ne podgrejava li takve predstave i filmski projekti (na primer kontroverzni Gipsonov film 'Isusovo stradanje?) Čovek koji je napustio Boga bezakoničkim življenjem, koji je grehom sam sebe razapeo (umesto da razapne grešnog čoveka sa Hristom), on želi i sve druge, pa i Hrista, da vidi samo tamo gde i sam jeste: na stubu greha i srama, na drvetu smrti. Hrišćanin ropskog kulta ne želi da vidi i da prizna da su Rimljani na zahtev Judejaca skinuli Isusovo telo sa krsta, da ga je Josip iz Arimateje preuzeo od Pilata, da je Gospod vaskrsao, da je se vazneo u Nebesa, da iz Neba odašilje moćno Svoga Duha Koji svetu Život daruje. I sam apostol Pavle nas u svojim poslanicama poziva da čišćenjem duše uzmemo udela u Hristovome uzornom i pobedničkom životu, a ne da praznim jadikovkama punimo astralno-imaginacione kalupe, da dajemo energiju vampirskim dušama i demonima da izvode lažna čuda.

Hristov put se ne svodi samo na Golgotu, već on predstavlja i uključuje u sebi i pobednički uspon u Radost Nebeskog Gospodara. Oni koji misle da slave Boga neprestano prikazujući Hrista nemoćnim detencetom ili raspetim lešem, treba da vide da li možda na taj način slave samo svoje ljudske (i demonske) predstave o Bogu, time i samo sami sebe! A jasno je: duhovno mrtvi ne mogu slaviti Živog Boga.

Gospodnji Dolazak u Slavi, Dolazak koji predstoji, može da ožalosti samo one koji su umišljali da se spoljašnja, satansko-svetovna moć, može i treba beskonačno održavati, i to svim sredstvima: i krstaškim pohodima, i inkvizicionim torturama, i proklinjanjima, i strahouterivačkim pretnjama, i ustanovljavanjem raznih subverzivnih redova, i zloupotrebama državne vlasti za obračune sa neistomišljenicima, i fabrikovanjem tobožnjih svetaca, i falsifikovanjem historijskih dokumenata, i nakaznim ekumenizmom, i manipulativnim znamenjima. Iza svih drevnih i ovovremenih senzacionalističkih materijalizacija suza i krvi stoje ljudi i duše kojima Bog nije središte života, već svetovna moć i svetovni ugled izgrađen zloupotrebom Hrist-Božijeg imena, duše koje pogađa to što njihovi tradicionalni kultovi, idoli i institucionalne strukture gube moć i ugled, što ih sve više vernika napušta, pa im ne preostaje 'ništa' drugo nego da ih pokušaju opet pridobiti i vezati za sebe preko izvođenja i potenciranja lažnih znamenja. Krvave suze ikona i kipova su materijalizujući izraz sebičnih vapaja ljudi i duša vezanih za institucionalizovanu crkvu, Duhom insuficijentnu i otuđenu ustanovu koja je negacija Hristovog Bratstva.

Dok je Hrist iz Duha materijalizovao hleb za gladne telom i duhom, za zemlju privezane duše od energije koju odašilju ljudi slabe volje i tvrdog srca, materijalizuju sve i svašta ... Čuda astralnih, podnebeskih, zavedenih duša, koje i same druge zavode, ne svode se samo na tečne kristalizacije energije (krv, suze), već i na ognjene manifestacije. Tako se u vreme naelektrisane pravoslavne hodočasničke vreve za Uskrs, u jerusalimskoj Crkvi Svetog groba, redovno dešava materijalizacija ognjenog paljenja sveći i baklji. Da li dati oganj dolazi od Svetog Ognja, od Svetog Duha, ili od Ognjene Aždaje koja razgoreva zlo u slepom čoveku, u onome koji traži pompezne znake da bi mogao da poveruje i istraje u veri?

Indijski posvećenik astralne hijerarhije pseudomudraca koji sebe naziva Sai Baba, materijalizuje pored ostalog i zlatne lančiće sa svojim likom, što sve svedoči o njegovoj neizmernoj sebičnosti i slepilu duša koje stoje iza njega i uzimaju energiju od njegovih zavedenih sledbenika.

Duše iz Podnebesa ne čine samo fenomene materijalizacije, već i dematerijalizacije. Septembra 1995. godine u nekim indijskim hramovima zabeleženo je dešavanje da je mleko prinešeno idolima doživelo dematerijalizaciju, odnosno 'ispijeno je'. U Indiji se inače od davnine dušama preminulih prinosi hrana ('Bhagavat-Gita', I, 42). Jasno je zašto zavedene duše svoje manipulativno i pseudoharismatsko delovanje vezuju za bogove-idole: zato što se istovetnosti privlače, zato što su i same poput idola: nepokretne i nerazumne, gluve da čuju Istinu, slepe da vide Istinu, zato što su duhovno mrtve.

Jasno je i da svaka pobožnost zasnivana na gorkoj melanholiji, fanatizmu i potiskivanju, mora da pređe u orgijastičku, razuzdanu radost, u svoj izvorni paganski ekvivalent. I jasno je: što se više ljudi na zemlji bude budilo za zakonit život, to će satanizirane duše i demoni biti slabiji, imaće manje energije i manje mogućnosti za izvođenje lažnih čuda, znamenja onih koji nisu rođeni od Vode i Vatre.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se