srijeda, 06.07.2016.

Kad ... :-))

Ne znam kaj mi je. Tekst koji slijedi nije u mom stilu, uz uvjet da stila uopće imam, kaj je i više nego upitno.

No, neki su me doživljaji, moji, tuđi, proživljeni, poslušani, pročitani ponukali na poneku misao. Možda nekaj i smislim, nisamBaltazarica :-)).

Ljubav. Kad ne završi kućicom u cvijeću, hrpom dječice, lijepe na mamu, pametne na tatu, i tako sretno do kraja dugog života kad će nas sve boginje oflajna i onlajna pretvoriti u dva stabla. Hoću biti voćka :-)).

Kaj kad ne završi tako. Pa počnu optužbe tko je kriv. Nije važno tko je kriv. (Duboko se ispričavam zbog citirane pjesme, ali stvarno nije važno tko je kriv.)

Ali, optužujemo. Prvo sebe, onda onu drugu stranu. Sebe jer smo idiJoti, jer smo dali vrijeme, lovu itd. Dali smo sebe. Možemo li dati manje? Ali to se ne navodi, navodi se ono preko čega smo prešli, izdali sebe (Ovo zahtjeva digresiju. Zapravo, ne zahtjeva, ali to mi onaj navodni stil :-)). Daklem: Digresija. Izdala sam sebe? Kako? Odustala od nekih principa upitne kvalitete? Pogazila ponos? Pala na surlicu? Malo klečala i sad ne mogu pokazati koljena u minici? I kaj onda? Neki su to možda i vidjeli. Pa ružno misle o meni. Da i? Ovak' i onak' ružno misle o meni te su tom mišljenju pridodali još malo svoje ružnoće. Njihov problem. Frendovi me izbjegavaju, ne da im se slušati po milijuntni put iste priče. Vratit će se. Ili neće. Zar je bitno kaj buju susedi rekli? Zlo onome tko zlo misli :-)).)

Optužujemo drugu stranu. Ovo počinje zvučati k'o sudski proces u najboljoj kafkazijanskoj maniri. I je. Da je on/a drugačiji. Je l' bismo voljeli drugačijeg? Ima drugačijih. I nismo ih zavoljeli. Točka :-)).

Da, boli. Prokleto boli. Preživjet ćemo. Možda ni nećemo. Nikad više nećemo biti isti. Ali, svakim danom, svakim dahom nismo više isti. Možda ćemo se promijeniti na bolje. Možda na gore. Možda to možemo sami birati. Možda :-)).

Npr. konačno sam postala suosjećajnija prema tuđim ljubavnim patnjama. Svojedobno sam slovila kao najbolje rame za plakanje nakon prekida. Frendica mi plače na ramenu, a ja mrtva-hladna počnem recitirati sve kaj ju je žifciralo, smetalo, kaj sve na i u njemu ne valja. Frendica pobjesni, zaključi da joj je bolje bez njega i sva sretna ode. Pa to traje do prve usamljene noći :-)).

Tada to nisam razumjela. Srce ima svoje zakone koje razum ne priznaje. Sad razumijem. Ili preciznije, sad osjećam. Pa sam sućutnija, možda i draža. Možda me promijenilo na bolje. Možda :-)).

Ovo što tipkaram je kamilica. Ima, može biti jako ružnih posljedica. Ono, patim, šižim i tražim izlaz. Izlaz je novo. Novi muškarac. Male su šanse da tako šiznuta naletim na nekog ok. Naletjet ću na predatore. Traže ranjene. Privlači ih krv. Nema tu pameti, nema savjeta, nema manuala. Možemo se nadati, moliti onome u koga/što vjerujemo da nas čuva. Samo da ne bude trajnih posljedica. Samo da ne bude.

Plathicom preko glave ... :-))
Cigarete i cuga u blizini ... :-))
I prijateljske duše ... :-))

- 17:33 - Komentari (29) - Isprintajte - #