Usputne bilješke

Postoji jedan stari skeč, kojeg sam čuo davno još kad sam bio klinac. Nekako mi je dospjela u ruke audio kazeta, na kojoj je bilo nekoliko takvih skečeva, pa sam je više puta preslušao. Ponajviše me se dojmio jedan u kojem pokojni srpski glumac Čkalja glumi pacijenta koji dolazi u posjet liječniku. Prošlo je puno godina od tada, i ne znam zašto, ali još uvijek se tog simpatičnog, neobičnog dijaloga živo sjećam. Zapravo u godinama koje su iza mene znao sam ga ponekad djelomično ili u cijelosti zavrtiti u mislima. Ispisujem ga u nastavku, po sjećanju u formi dijaloga, kako je originalno nastao. Dva su lika, pacijent i doktor:


D: Sledeći!
P: Tu sam, ja sam.
D: Vi ste Trpko Živković?
P: Jeste doktore, baš tako kao što ste vi rekli.
D: Da čujem, na šta se žalite?
P: Muka doktore, strašna muka.
D: Dobro, šta vas boli?
P: Koga?
D: Kako koga, pa vas!
P: Mene!? Ništa!
D: Pa zašto ste onda došli?
P: Zbog stanja.
D: Kakvog stanja?
P: U stvari dva stanja, dnevno i noćno.
D: Dobro, mogu li onda da čujem prvo to dnevno?
P: Dnevno može. Sedim ja tako sedim i odjednom šta!
D: Šta?
P: Uhvatim samoga sebe da mislim.
D: Šta mislite?
P: Mislim kada će da se smrkne.
D: Kome?
P: Kako kome, pa meni.
D: U kom smislu da vam se smrkne?
P: U smislu da padne mrak.
D: Pa mrak će da padne kad dođe vreme, zimi ranije, a leti kasnije.
P: Ali ja neću!
D: Šta nećete?
P: Neću da se smrkne.
D: Zašto?
P: Zato što mora da legnem.
D: Pa, svi mora da legnemo.
P: Jel kao ja?
D: E pa ne znam kako vi ležite.
P: E tu smo doktore, tu dolazimo do mog noćnog stanja.
D: Da čujem.
P: Recite doktore, jel svi normalni ljudi spavaju u krevetu?
D: Da.
P: U krevetu?
D: Da, u krevetu.
P: U krevetu?
D: Da u krevetu čoveče!
P. E vidite ja ne. Ja pođem da legnem u krevet, ali neka sila, neka nevidljiva sila me okrene na levo krug i ja legnem u kadu.
D: Jel s vodom?
P: Ne, prazna kada, suva.
D: I šta radite?
P: Gledam u plafon.
D: I?
P: Plafon ko plafon beo.
D: I?
P: Gledam i gledam i gledam i zaspim.
D: I šta je tu čudno?
P: San doktore, san koji ja sanjam, svaku veče ni za milimetar drukčiji.
D: Mogu li da čujem taj san?
P: Pa zbog toga sam i došao doktore!
D: Recite.
P: Sanjam kako ja nisam ja, nego kako sam veš.
D: Kakav veš?
P: Donji veš, potkošulje i gaće.
D: I šta vam se dešava?
P: Svaku veče dolazi jedan isti čovek, crna kosa, crni brkovi..
D: I šta vam radi?
P: On me pere doktore, jer ja sam veš!
D: I tu nastaje muka?
P: Strašna muka doktore. Prvo sipa ladnu vodu preko mene, pa deterdžent, pa onda vrelu, pa me ispire, stišće, pa cedi, pa suši i na kraju doktore moj, na kraju me štirka!
D: Imam ja rešenje za vas.
P: Doktore spasioče moj!
D: Vi treba lepo da prodate kadu.
P: Da prodam kadu?
D: Jeste.
P: A u čemu će onda da me pere?
D: Kupite veš-mašinu.
P: Ali tamo ću celo vreme da se okrećem i prevrćem, dobiću strašnu nesvesticu.
D: Nesvestica se danas lako leći.
P: Leći se?
D: Leći se.
P: Puno ste mi pomogli, idem i iz ovih stopa prodajem kadu.