16

srijeda

svibanj

2018

Pir odgođen

Bise javlja da za sad nema ništa od pira.
Ja sam odahnula jer i tako imam posla preko glave.
Znam da nije nešto ali, ako vas može utješiti, evo stranice s mojim objavljenim pričama.


zaboravila sam reći
na stranici je priča Zrće
to je jako skraćena verzija jednog blogerskog partijanja na Zrću prije dosta godina
nickovi su, naravno, zamijenjeni random imenima


ruzicagasperov.wordpress.com

14

ponedjeljak

svibanj

2018

Blogerski izlet na Cetinu

Plače jadna Bise. Zatvorila se u sobu. Ne jede. Ne pije. Samo razmišlja kakav će to pir biti ako Domenico cilu večer bude blogericama dilija rukoljube od maloga prsta do ramena. Onda je pročitala dnevnik s izleta na Cetinu pa se još više rasplakala.
Evo, sami se prisjetite kako je to bilo :

Uz Cetinu vodu hladnu
Imala sam najozbiljniju namjeru napisat taj vražji Priručnik. I, znate šta? Ljudi mene ne shvaćaju ozbiljno. Odmah su me počeli mantat da oćemo li digod otputovat, a ja kad čujem riječ putovanje, kao da si mi crvenom krpom zamahnija pred očima.
Onda je javio Numen Escajg da će nabavit janjca i da će napravit promociju mog Priručnika. Kako je to reka, tako je nesta. Nema ga od ranog jutra. Sad se ja mislim, koji je to veliki problem nabavit janjca, pitaš koliko je, reče ti cijenu, zavučeš ruku u džep, izvadiš 100 eura i posao sklopljen za tri minute. Cijeli dan strahujem da ga nije uhvatilo, zarobilo, zatočilo. Tko zna kako taj čovjek nabavlja janjca!
A nije mu se trebalo šporkavat jer se javija Domenico. On će odrišit kesu. I to je meni dalo vrhunsku ideju. Na promociji ćemo organitirat izbor za Miss bloga. Svi koji misle da bi mogli bit Miss, neka se jave.
Tko želi ići na promociju može se javiti meni ili Numenu, ali neka poslije ne priča okolo da smo bili strogi. Ne možemo dozvoliti svašta kao ono kad smo išli u Aspen na skijanje činit promociju Tessine knjige, a završili na Havaje. Bilo je tu svega. Bolje se ne spominjat.

Dakle, putujemo u kanjon Cetine. Ponesite kajake, kanue, užad ( nije sado mazo nego penjanje po klisurama), cepine, birane delicije i sve čega se sjetite a moglo bi nam biti od koristi. Tko se prijavi nema pravo prigovarati kasnije. Bit će mu kako mu bude.
Sve dame, transvestiti i gejevi koji bi se htjeli natjecati u izboru za Miss, neka se također prijave ovdje. Oni koji imaju nadahnjujuće tekstove i voljni su ih pročitati na promociji, također neka se prijave. Moramo znati s čim klimamo da znamo rasporediti.
Čula sam da Numen Escajg dovodi ljude autobusom, pa se možete javiti njemu iako mislim da su već sva mjesta popunjena, ali možda vas može zavezati na krov.
Marjeta, Pjaceta, Čiovka i Agneza su već u niskom startu. V (kakvo je to ime?) nešto uvjetuje, ali neće bit problem. Moja promocija, moja pravila. Domenico, kavalir nad kavalirima, će imati, za sad, počasno mjesto blizu rijeke tako da može točavat noge i čuvat možebitne kupačice.
Da, uspjela sam rezervirati livadu. Ponesite deke, jastuke, krevete na razvlačenje, šatore. Bit će to bolje od Zrća, ako se uopće javi onaj blentavi Numen. Ne mogu ovo bez njega organizirat jer se slabo razumin u blogerice pjesnikinje a on je tu ka doma.
A šta se Priručnika tiče, bit će kad bude. Najprije promocija. Janjac raste. Bude li čekao da ja napišem Priručnik, bit će to kus ovce, a i ne znam koliko ćete biti složni poslije objavljivanja Priručnika. Nastat će šprint na naslovnicu, počupat ćete se kao i uvijek i ništa od promocije.

Pala je krv. Obrijala sam noge. Ima toliko flastera da ne bi trebala ni oblačit rebe.

Naravno da je tata pita šta će mi šator. Išla sam ga malo zafrkavat da ću ić tražit svoja prava . Dobro nisam dobila pepeljaru u glavu. Onda sam mu rekla da idem na molitvenu grupu. Samo je reka da oli san popizdila pod stare dane. Ne voli molitvene grupe. Valjda mu ih je Božena ogadila. Ona stalno priča o njima, a zločesta je ka pas. Jedan put joj je tata reka da su joj sigurno na Pazaru prodali sotonistički molitvenik, pa je odma otrčala kod don Petra. Blagoslovija joj ga je za svaki slučaj. Ne znam koliko je platila, a i ne zanima me.
Puno sam uzbuđena. Ne znam uopće kako ću spavat dok ne krenemo, a za tamo znam da mi nema spavanja. Koliko sam se zadnji put napatila straha. Velika odgovornost. Ti blogeri se ponašaju ka dica i gore od dice. Sreća da ide Agneza. Donit će one svoje Grbave zelenbobe. One ponekad znaju otvorit, pa će svak čučat iza svoga grma.
Domenico se ponudio snositi troškove ovog divnog događanja. Doduše, ne prije nego sam mu spomenula da će biti predsjednik žirija u izboru za Miss Blogacije. Nisam mu ništa govorila koliko neki znaju pojesti kad je besplatno. Neka uči na greškama. Tako se najbolje uči.
Moram smisliti plan i program, jer poznajući blogere, tamo ćemo dočekati jesenje kiše. Razmišljala sam bi li jedna od aktivnosti mogla biti Debatni klub, a onda sam naprasno odustala. Već sam nas vidila zatrpane snijegom.
Marjoneta predložila, ja oduševljeno prihvatila. Ono što nas sviju žulja. Razgovori “o trnoviton putu kroz blogosferu, o svin svojin usponima i padovima, o načinima i uvjetima pisanja, o tome i svemu drugome”. Razmišljam o grupi mladih stažista predovođenih mojim doktorom kao moderatorom. Samo razmišljam.
Počelo je s janjcem, pa je naraslo u tele, a ako se pretvori u vola, otkazujem promociju. Nema politike u moju butigu. Sve triba bit kulturno i dostojanstveno, a ne da nam se posli rugaju. Jeste li razumili?
Dobro sam se sjetila. Moram ponijeti nekoliko pari lisica. Šta je? Šta se cerekate? Nitko od vas nema doma lisice u ladici noćnog ormarića. E, ovo nisu te lisice obložene roza krznom. Ovo su prave pravcate iz vremena kad sam gibala s jednim … ma to vas ne zanima. Neću vas umarati glupostima. Vratimo se na lisice. Tko bude činio gluposti zavežem ga za stablo časkom posla.
Ajde, sad se svi lipo spakirajte. Ponesite ono najnužnije. Ovaj put onaj jedan šta mu na blogu nije pisalo ništa, a uvalija nam se kad smo išli u Aspen, e taj jedan za kojega sumnjam da znam koji je samo šta je prominija mot, taj može ponijeti ona suha rebra i grah. Čiovka je rekla da neće kuvat. Poštujem njen izbor, ali bi mogla donit onaj veliki kazan šta ga je donila na Zrće. Čiovka, pliiiiiz, Fažol je u pitanju, a fažol bez kazana je ništa.
Ukrcala sam se na prvi autobus i došla u Omiš. Mislili smo se okupiti u kafiću, ali to se pokazalo komplicirano, puno blogera još više kafića, pa je pao dogovor da se nađemo na mostu i odatle krenemo uz Cetinu. Naslonila sam se na ogradu i gledala kako se rijeka lijeno ulijeva u more. Sunce je povirilo iza planine. Tišina nalegla oko mene. U daljini jedva čujno brektanje brodice. Galeb plovi nebom, a onda me nešto zaskoči. Umrla sam.
- Nemojte šinjorina, zagospublaženu, nemojte se bacat – drekne mi u uho neki manijak.
- Ajmemenimajkomoja – mislim da sam rekla. Možda sam ga poslala i u materinu.
- Nije dobro napravit to šta mislite. Život je lip. Sve će se sredit.
- Ali, ja samo čekam prijatelje – rekla sam kad sam došla sebi.
- Zanimljivo. I ja isto. Nisam se ni predstavio. Ja sam Domenico – pružio je ruku.
Skočila sam mu u zagrljaj i skoro slomila onu pruženu ruku. Grlili smo se i smijali. Neki je čovjek prolazio pored nas s osmijehom na licu. Nadam se da smo mu uljepšali dan.
- Ajme šta mi je drago! – vikao je Domenico.- Jedva čekam da dođu Tigrica, Pjaceta, Marjoneta, Mela, v, Umiljato janje, Numen, Agneza, Polupani lončići, Šedouovsoul, Sredovječni udovac, Čiovka, Čuvarica pinkleca, Zvonka, Anaboni, Rupičasta, Stara teta. Ajme,majko, bit će to ludilo.
Onaj čovjek što se smješkao se sad zaustavio i gledao u nas kao da smo dva luđaka, a onda je zavrtio kažiprstom po sljepoočnici i nastavio svojim putem.
- Evo Marjonete! Nešto nosi – maše Dominico.
Marjoneta se uspuhala. Jedva vuče veliku košaru.
- Grdović me zeznija. Došla sam nanoge.
- Nanoge?
- E, hodam od prekjučer.
- A šta nam to nosiš? – oblizuje se Domenico.
- Ruske smokve.
- Ne smin ti ih ja. Uđu mi špice pod dent …, mislim nisu mi drage smokve. Puno su slatke. Kvare zube.
- Juhuuuu – zaustavlja se auto. Izlazi Čiovka. Vadi veliki bronzin iz portapaka. Jedva.
- Evo se Čiovka opoštenila. Šta si nam to lipo skuvala? – oblizuje se Domenico.
- Rekla sam da neću kuvat. Donila sam grožđe i kupine.
- Ajtekvragu obe!. Usrat ćemo se od toga ka grlice. Nismo ovde došli na dijetu.
- A niste došli ni žderat. Došli ste meni na promociju – smirujem ga.
- Ne želim bit gladan na promociji.
- Kad govoriš o gladi, di je janjac? – pita Marjoneta.
Jedan autobus koji je nekad bio autobus ulazi u blagu okuku.
- Oooooo – čuje se iznutra.
- Ooooooooooooo – čuje se iznutra.
- Beeeeeeeeeeeeeeeeeeeee – čuje se iznutra.
- Oooooooooooooooooooooooooooooooo – čuje se iznutra.
Autobus se polako izvuče iz okuke, nastavi klimavo preko mosta, pa se zaustavi.
Poviše nas je letio helikopter. Toliko je bučio da su na čas sve aktivnosti na tlu prestale. Gledali smo u vis, a onda su se prema nama polako počela spuštati nosila.
- Ma di ovde? Falili su – rekao je Domenico zamišljeno.
- A ludoga pilota! Oli je rebambija? Šta ga ne nosi u bolnicu – vikala je Marjoneta dok su elise podizale vjetar i mrsile kosu.
- Bit će koji bidni Čeh opet nastrada – samilosno će Čiovka, držeći jednom rukom kosu a drugom suknju.
- Aj kvragu ti i oni! Šta ih žališ. Veru se ka koze po vrletima, a onda mi plaćamo njihovo spašavanje – drekne iznervirano Domenico, jer mu je već počela ići na živce buka a i pilotova ludost.
Ja se nisam previše nervirala, jer nažalost znam kakva je naša zdravstvena služba. Iskrcat će ga ovdje na most, doć će kola prve pomoći, blim blom i odvest ga u Split. Zašto bi njemu bilo bolje nego nama koji plaćamo zdravstveno i ne veremo se nigdi jer nemamo vrimena. Moramo radit. Bogati, i ja bi malo ludesala po njihovim Tatrama.
Nosila se još uvijek spuštaju. Sve su bliže cesti. Promet je zaustavljen. Svi gledaju u nebo ka tuke. Jedna je izišla iz auta, pa slikaje selfi sa cilon ovom scenom iza leđa. U jednome su se autu muž i žena posvađali. Ne zna čovjek bi li gleda njih ili ovo spašavanje zalutalog Čeha. Napokon se nosila spuste skroz do ceste. Privezani ranjenik nam se nasmije i pozdravi na čistom hrvatskom jeziku “mene ne ebe ni za suvu šljivu....sve je spomenila.....mene nigdi..”
- Ajde kvragu, berlav !!! – viče Domenico. – Svugdi se moraš mišat. Jesi li me moga barem ovde pustit u miru.
- Nemoj bit đelož. I ja bi tija bit na promiciji – odvezuje kaiševe i ustaje s nosila.
- Šta ti imaš radit na promociji. Ko te je zva – viče Domenico.
- I ti si mi neki prijatelj. Potajali ste se i urotili svi protiv mene. Jutros iden popit kavu. Nema nikoga. Svi pobigli i onda san sam sebi reka “Dijablo, zajebi svih i vrati se sam.”
- Di si se vratija?
- Ma to se tako reče. Doša sam ovde u vrhunskom stilu. Vidiš one tamo blogerice – pokaže rukom prema autobusu – e, sve će do večeras bit na mojoj strani, pa ti pokazuj dolore i organiziraj šta oćeš.
Prokuljaju putnici kao da je desant na Drvar. Vade kufere, šatore, jogije, skije, ražanj, sanjke, kutije, bačvice, gitare, harmonike, harfu, gojzerice, stalke za mikrofone. Nema šta nema. Neke prepoznajem. Neke i ne. Domenico prepoznaje sve ženske i Numena. Marjoneta prepoznaje janje. Baca se na njega, pa ga grli i ljubi.
- Lipi moj Janko, doša si mi živ – govori u suzama. – Čuvat će tebe tvoja Marjoneta. Neće tebe niko bekit makar svi pocrkali od gladi.
Ostavimo na čas Marjonetu i Janka i pogledajmo prema autobusu. Tu je nastala krkačina širih razmjera. Svi se ljube, upoznaju, opet ljube, Domenico svim ženskima obećava dolore i lentu, onda se opet ljube, šofer trubi, ššššššššššššššš zatvori vrata, pa se provuče kroz gomilu i ode.
- Jesmo li svi na broju? – pita Domenico.
- Valjda jesmo – odgovara netko iz gomile.
Ne bih ovdje gubila vrijeme i opisivala karačinu širih razmjera oko toga hoćemo li prije svratiti u kafić ili se poć pomolit u crkvu. Kafić je običan, crkva je lijepa, ali nas čeka dug put. Morala sam prepirci blogovskih razmjera stati na kraj. Već su se i ljudi počeli okupljati oko nas, turisti slikavati, čak su došle i dvi tri prodavačice i počele nas potezati za rukav da imaju dobru blitvu i breskve cipanice.
- Dobro – rekla je Tigrica – kad si takva. Idemo odma u tu divljinu. Meni je svejedno, ali ste zaboravili na najvažnije. Moramo imat zastavu.
- Tako je – povikaše blogeri.
Tigrica rukom u ruksak i izvadi jednu krpu na kojoj su se prelijevale sve moguće boje.
- Malo mi je pederska – češe Escajg bradu.
- Ne reče se pederska nego gejevska i šta ti imaš protiv gejeva – javi se netko iz gomile.
- Razmotaj je, Tigrice – javim se ja s nadom da će grb biti toliko veličanstven da će zasjeniti šarenilo.
I bio je. Veliko bijelo janje.
- Woooow – povikaše svi.
Anaboni se prigne, pročeprka po sandalama, pa janjcu na oči zalijepi dva swarovska.
- Wooooow – povikaše svi.
Zaboravila sam napomenuti da je janjac oko sebe imao plameni krug na kojemu je pisalo Cool is cool, fresh is trash. To hladan mi baš ne ide uz janjetinu, ali dobro. Neka im bude.
- Čekajte – vikne Lavica, pa iz ruksaka izvuče vodooporni flomaster i nacrta janjcu u jednu ruku križ, u drugu krunicu.
- Op, op, op, ne može to tako. Di mu je srp i čekić – javi se netko iz gomile.
- Iziđi. Pokaži se koji si – drekne Lavica.
Bilo je malo teže smiriti strasti, ali smo ipak uspili. Mučki provokator se povukao. Lavica je spremila flomaster natrag u ruksak, pa smo krenuli neokrijepljeni ni kavom ni sakramentima.
Hodamo cestom uz rijeku. Poviše nas borovi, kamen i poneki tunel.
- Čekajte! Stanite! – viče Mela. – Ja ću na čelo kolone i nositi zastavu. Nek se zna!
- Ma nemoj, molin te! Ja san se sitila zastave, pa cu je ja i nosit – Tigrica.
- Ne znaš ti kako se nosi.
- A ti ka znaš!
- Znam, jer sam vodila djecu po izletima i ekskurzijama.
Opet intervencija. Nije bilo druge nego smantat Tigricu. Numen, Domenico i Dijablo su se uzvrtili oko nje, obećali neko kormilo, pa je odustala. Privezali smo zastavu za ražanj. Tako je Mela dobila Warholovskih petnaest minuta slave koje su se protegle u sat i nešto. Dobila je još i žuljeve od ražnja, ali to nisu bili jedini žuljevi u ovoj divnoj grupici blogera.
- Nažuljale su me ove svarovske sandale – čujem Anaboni iza leđa.
- Znala si da idemo u prirodu. Mogla si obut tenisice ka ja – Lončica.
- Je li? Kako ću se u tenisicama natjecat za miss?
Sunce se polako diže. Čuje se stenjanje, puhanje, cviljenje, psovanje i blejanje. Livada je daleko. Povremeno netko upita ima li još puno, ja odgovorim da nema i idemo dalje. Što dalje, to bolje. Umorit će se pa neće radit gluposti barem na sat dva vremena.
Livada je velika. Nije me čovjek prevario. Nije puno ni tražio. I rok nam nije ograničio. Počeli smo zauzimati položaje. Niz rijeku se spuštao kanu.
- Ja bi na rafting – uzdahnula je Tigrica.
- Hallo – zaorilo je iz megafona s rijeke.
- Evo će nas potirat – uzdahnuo je i Escajg, a onda zaokružio dlanove oko usta, pa povikao – Iznajmili smo u čovika livadu.
- Hallo, mi iz filmski studio. Mi tražiti El Dijablo. Rekli nama on tu.
- Evo me – skoči Dijablo i skoro upadne u rijeku.
- Mi snimala ekšn film. Vi biti glavni ektor? – viče Megafon.
- Kakva ekšn? –viče Dijablo. – Ima li sekšn?
- Ima ekšn.
Dijablo se počne udarati s obje ruke po prsima, zaurliče Aaaa Aaaa Aaaa i baci se u rijeku. Prepliva jakim zamasima do kanua, Megafon mu da ruku da se popenje. Pratili smo pogledima kako veslaju uz rijeku, a onda se počeli raspakiravati.
Numen preuzima organizaciju. Sad ću ja malo predahnuti i izvaljati se po travi dok se ostali razmjeste.
- Vidite li one borove? – pita.
- Koje? Oko nas su sami borovi.
- One najudaljenije. Tamo iza onoga velikog kamena. Tamo ćemo činit potribu.
- Ajme, ja se bojin. Moglo bi me ca ubost – ciči Tigrica.
- Samo nek vidim onoga ko bi se usudija tebe ubost! Imat će sa mnom posla. To mu ja kažem – drekne Domenico.
Otišli smo tamo malo razgledati i brzo bi se vratili da Marjoneti janjac nije upao u kupinu, pa smo ga odgropavali malo više od sat vremena.
- Sad se iden raspakirat – rekao je Domenico malo žešćim tonom.
Nosio je preko livade onaj svoj kufer šta mi je cijelo vrijeme rulao po živcima. Sad ga nije mogao vući jer su kola zapinjala u travu. Stenjao je i puhao, a onda ga spustio na tlo i otvorio.
- Ovi Zbrinc bi mogli večeras kad užgemo vatricu, pa ćemo malo prizalogajit. Ima i jedan zgornjesavinjski želodec. To je isto lipo, a ovu kašetu Laškog ću bacit u Cetinu. Taman će se oladit na pravu miru. Ajde, ko će mi odnit tamo u ladovinu ovu kutiju kranjskih klobasa. Njih ćemo večeras na vatricu.
- Jesam ti rekla da tebe neće niko dirat – šapće Marjoneta janjcu.
- Beeeeeeeeeeeeeee.
- Jesi to bija u Sloveniju? – pita Numen.
- Nisan.
- Odakle ti onda ovo sve?
- Šta te briga – kratko će Domenico, pa zgrabi onu kašetu Laškoga i odnese je do rijeke. Numen samo slegne ramenima.
Zauzimamo položaje. Širimo šatore. Idilično kao da nas je Mato Lovrak pisao. S livade se vidi komad ceste na okuci, pa vidimo i tko ide i što nam nosi. Upravo se približava kombi. Zastanemo s čekićima i konopima u rukama, pa čekamo. Izlazi čovjek, nikome poznat, otvara stražnja vrata i vadi kutije, košare, bačvice. Mi gledamo kao da gledamo tenis. Domenico se oblizuje.
- Tko je ovdje glavni? – pita čovjek.
- Šta vam triba? – diplomatski, Domenico.
- Moram mu predati pismo.
- Onda može.
Svi uzbuđeno čekamo. Domenico otvara pismo i čita. Govori da nam je ove božje delicije poslala Čuvarica pinkleca i da ćemo se vidit kad dođemo u njene kraje.
- Ajme, ca to znaci? Idemo na još jedno putovanje? – pita Tigrica.
- To znači da je manita – ljuto će Domenico, a onda se okrene prema vozaču kombija. – Slušaj, prika, ne znan te ni ko si ni šta si ovoj Čuvarici, ali lipo ti njoj reci da se izvoli nacrtat ovde. Nema kod nas blogera iz ovi kraji ni oni kraji. Sve su to naši kraji.
- Ali, ja bi tila reć … - javi se Anaboni.
- Ti kuco, jerbo kad ti počneš govorit, svi se uskokodaču i posvađaju, a onda se poslin pomire ka da ništa nije ni bilo. Samo meni izidu živce. Meni ste sve jednako drage i sa svima bi se priča, ali kad poludite, ko bi se od straja umiša među vas.
- Samo san tila …
- Skini te sandale i pomozi oko šatora ako želiš uopće uć u uži izbor za miss.
Čovjek je otišao s puno lijepim dojmom o ovoj, ne znam ni sama šta bih rekla, samo se pitam šta je meni ovo trebalo. Ispraćali smo njegov kombi pogledima, a onda se na okuci ukazala čudna slika.
Mali je magarčić umorno kaskao pognute glave i podvijenog repa. Na njemu je gordo sjedila spodoba sva zamotana u plavi plašt. Pored njih je umorni čovjek nosio stari kufer. Sunce je bilo u zenitu. Zrak oko njih je titrao. Magarčić skrene s ceste i uputi se prema nama.
Pjesnikinje padoše na koljena. Marjoneta zgrabi janjca i pobjegne. Domenico se uhvati za glavu.
- Gospe moja, šta je ovo! Nisan još ništa ni popija. Šta će tek bit večeras! – zavapi.
Magarčić se zaustavi, osoba skoči na travu, uzme kufer od umornog čovjeka i upita koliko je dužna. Ništa, brzo će čovjek, pa povuče magarca i ode. Mi okamenjeni. Ne znamo što nas je snašlo, a onda ona, da, to je bila ona, spusti kufer, baci plašt i mi vidimo da na njenoj glavi nema ni krune ni sjaja, pa odahnemo.
- Je li ovdje promocija priručnika? – upita.
- Je – zbor blogera iz grčke tragedije.
- Ja sam V.
- Šta si ti? – galantni Domenico.
- V, s velikim V. Za one koji ne znaju, v sa malim v – strpljivo će došljakinja.
- Vrag me odnja kad znan o čemu ova govori – nestrpljivo će D.
- Aaaaaaaaaaaaaaa – kriknu Mela i Lončica uglas.
- Šta a? Šta a?
- To je Yulunga.
- Kojega si se vraga tako zamaskirala? Usrali smo se – viče Domenico izbezumljeno. – Zaboravi na Miss. Nećeš njanke u uži krug.
- Dobro kad je tako. Idem raspakirati kofer – pomalo će uvrijeđeno.
Prtlja oko brave, otvori, rasklopi pa vadi : razapeti šator, krletku za macu, krletku za zeca, stolnu lampu, stol, fotelju, drveno postolje za fotoaparat, dva grma borovnice, svega i svačega i na kraju stari podni sat s ormarićem, klatnom i svim pripadajućim.
- Tako. U sat se može sakrit Marjonetin janjac – kaže zadovoljno.
Fijuuuuuuuuuuuuuuuuuuu, čuje se iznad naših glava. Trenutak tišine, pa krššššš. Mi opet okamenjeni. Reka bi čovik da smo svatovi. Koji je ovo vrag? Oćemo li se svako malo okamenjivat? Između borova vidimo komešanje, a onda iziđe tip. Gore mu kaciga, dolje uske hlačice. Šteta što ga ne vidim iz profila. Izgleda da ima nelošu gu… Sorry, sorry, otišla predaleko. Oko vrata mu kolo od bicikla, na leđima ruksak, a u ruci bicikl s jednim kolom.
- Jebate, koji je ovo ridikul – čudi se Domenico. – Bit će traži cirkus. Pogodija si, brale, nema većeg cirkusa od ovoga ovde, a još nismo ni počeli.
Iza njega sva u bijelom, sva zbunjena, s vijencem od tratinčica na dugoj crnoj kosi i košarom iz koje se šire zamamni mirisi proljeća stoji djevojka. Trepče suznim očima, gleda nas i šuti. Čini mi se da malo lebdi iznad zemlje, ali samo malo. Zrak oko nje titra.
- Zagospu blaženu, ovaj je kreten ubija vilu – viče Domenico. Samo šta ne plače. Meko je srce iza tih pustih dolora.
- Nisam ja vila – smije se. – Ja sam Agness. Ovaj dobri bloger me samo doveja na bicikli i nije on kriv. Zaboravila sam pokrit trave, a danas su posebno rosne.
- Agneza, vraga izila – trči Numen – umra san od straja da te otelo. I one gljive šta si mi dala, nisu ti ono bile gljive. Znan ja šta su gljive s malo kapule i dva jaja. Ono ti je bija đava pakleni. “Nisan ni sklopija oči, kad su mi okolo glave počeli letat sloni, pa je onda uletija Gargamel i vika sve ću otkazat, pa su odnekud dopilotale dvi stotine štrumfeta sa lentama, onda su se štrumfete pritvorile u blogerice, počeli su in rast štumici, onda su iz ti vila, misica, blogerica počela izlazit dica, ka iz škole i svi su bili isti Domenico.” (izvučeno iz integralnog teksta sa numenu.blog.hr, bez dozvole autora jer je negdi nestao)
- Ča ga ja sad ulizan u te tvoje snove, ludonja jedan. Bolje ti je bilo napravit mista za ove šta su pridošli, a kako mi se čini , bit će ih još. I kako si ti, dobra moja Agneza, završila na bičikletu s ovin ovod?
- Meni je Karan obeća da će me dovest. Znaš kako on lipo piva, a ovde bi sve odjekivalo od toga glasa. Sva se naježim kad promislim. Onda smo se mi vozili na njegov motor i cilin putem mi je piva Lipa si lipa i onda je u jednom zavoju najedanput umuka i pâ s motora. Motor je nastavija sam vozit i vozit i vozit i onda je odletija priko ograde, letija kroz stabla i sletija na jedan puteljak. Tu je naiša ovi čovik šta govori da je bloger i ukrca me.
Neka ima kacigu, ali ja prepoznajem bicikl. Onaj isti. Onaj sa Zrća. Trčim prema njemu.
- Sredovječniiiiii – vičem.
- Sredovječniiiiii – viče Čiovka.
- Sredovječniiiiii – viče Marjoneta.
- Beeeeeeeeeeeee - valjda ga je od uzbuđenja malo jače stisnula. Janje, ne Sredovječnog.
Bacamo mu se u zagrljaj. Nema pijeska, nema mokrog kostima, sva sam čista i lahorasta, pa ga grlim bez zadrške. Meni opet vijori kosa, njemu se mrda kaciga. Problem je šta su i njih dvije navalile. Morat ću ih nečim zaposliti. Neće one meni Sredovječnog. Treba mi. On tako dobro zna smiriti situaciju, a situacija će biti. Budite uvjereni. Blogeri su to.
- Zakleja bi se da nan sranje s ovin janjcen čini samo za dišpet. A platija san ga trista dolori – govori Numen.
- Mojih – ispravlja ga Domenico.
- Šta ste se uvatili mene? – ukliže Marjoneta među njih.
Oko vrata je vezala komad konopa, a drugi kraj janjcu oko vrata. Kad krene, janje za njom, sapinje se, pada, guši, pa se opet podigne na nesigurne nogice i nastavi je slijediti. Drugo mu ne preostaje. Ili za njom ili u smrt.
Opet su nam oči prikovane za onu okuku. Dolazi policijski automobil. Ne svira. Samo parkira pored livade. Izlaze dva plavušana. Jedan stari, drugi još stariji. Kreću prema nama.
- Dobar dan! Dobili smo prijavu – govori stariji.
- Kakvu prijavu? – javlja se netko.
- Društvo za zaštitu životinja. Govore da mučite nekakvo janje.
- Ma šta je vama, šjor? Vidite kako je to krasno janje. Kakvo lipo runo ima. Ajde, reci barbi je li tebe neko muči – podiže Marjoneta janjca,
- Beeeeeeeeee.
- Eto vidite! Svi ga pazimo i mazimo, a ima ih ovde šta bi ga tili ukrast. Njih zapišite.
- Čije je to janje? – vadi policajac blokić.
- Naše.
- Pa kako će vam ga ukrast kad je vaše? Ko će vam ga ukrast?
- Pustite vi nju. Izmišlja. Ko bi taka ovoga lipoga janjca. Bit će u njemu osam devet kila. Šta vi mislite? – pita policajca Escajg.
- Bit će tako. Prava mira – odmjerava cajac janjca.
- Ako ste slobodni sutra, dođite na janjetinu – govori Escajg.
- Mogli bi. Nismo odavno pečenoga.
- Koja ste vi govna pandurska! – viče Marjoneta. – Nećete moga janjca i gotovo.
- Vaše isprave, molim.
Dobila je prijavu za napad na službenu osobu. Bili bi joj oduzeli i janjca ka dokaz, ali joj je Domenico stao u obranu. Šta je je, treba reć pošteno. Janjac je ostao. Talačka kriza se nastavila. Ražanj je čekao prislonjen uz jedan bor. Zastava je mlitavo visila.
- Marjoneta moja, Marjonetice, šta će ti taj đava. Smrdi, bleji, piša, sere. Daj ga nama da ga zarotiramo i svi ćemo bit zadovoljni.
- Miči se od mene! – kriči.
- Ajde, molim te ka Boga.
- Biži ća!!!- sad je već histerična.
- Obeća san pandurima pečeno. Sad ću ispast govno, a ti završit u pržun. Platit ću ti koliko god triba.
- Bižiiiii !
- Onda papršnjak. Napravit ću mu ja drvenu nogu. Neće se ni primijetit.
Svima je više taj janjac na vrh glave. Ako ga ikad ispečemo, ja ga se neću okusit. Zgadija mi se.
- Ijuijuijuju – začuje se iza okuke.
- Ajme meni majko moja, šta je ovo! – viče Mela. – Napadaju nas Indijanci! Upomooooć!
- Upomooooć – kriče blogerice zahvaćene valom panike.
- Ajte kvragu lude! To dolazi Križarica – smiruje situaciju Domenico, pa sav raznježen krene prema okuci. – Evo meni moje Križarice. Već san se pripa da neće doć.
A kad tamo! Sva u zlatovezu i šlingeraju, u kecelji sa štilštihom- kuvarice nemoj piti, jerbo će ti janje zagoriti, nosi veliku košaru iz koje vire topli, mirisni, domaći kruhovi, a na leđima joj kanta prave pravcate domaće masti.
- Jel’ me primate? – viče.
Primili smo je, naravno da smo je primili, ko je ne bi primio s takvom prtljagom. Odmah smo je činili da nam ispovidi sve šta je donila, a donila je ona toga ohoho, pa smo zasjeli, napokon. I mazali. Mazali. Mazali. Netko se sjetio da imamo i ona čuda šta nam ih je poslala Čuvarica. Onda je netko donio bačvicu i priča je počela, ali je brzo i završila.
Iznad naših glava odjekne očajnički poziv upomoć. Smrznuti pogledi nam se penju prema klisuri, kad tamo imamo što i vidjeti. Netko se grčevito drži za liticu nad samim rubom ponora. Ne leđima mu ruksak dva za dva.
- Sredovječni, jel’ ono muško ili žensko? - pita Čiovka.
- Ne vidim. Nosim kacigu i biciklističke naočale, a ćorav ko kokoš.
- Ajmo, ljudi spašavat – viče Escajg.
- Čekajte čas. Moram ovo slikat. Bit će vrhunska slika – viče Čiovka.
- Jeben te ludu, čovik će poginit, a ti ideš slikavat – viče Domenico.
- Ova će mi osigurat naslovnicu. Škljoc! Još jednu sa zumom. Taaaaako! Škljoc. Vidi Domenico da je miritalo pričekat sa spašavanjen – pokazuje Domenicu fotografiju.
- Ajme, ljudi!!!! Ajme!!!! To je stara teta. Brzo!!!!
Trče dečki prema litici. Mi navijamo. Glasno. Bodrimo tetu. Sumrak se spušta.
- Ja ću se popeti do nje – govori Sredovječni. – Imam konope i cepin.
- Pa šta’š kad se popneš? Donit je doli na kosti?
- Dat ću joj moralnu podšku.
- Aaaaa, to more. Iden i ja s tobon – govori Escajg.
- Nisan ni ja pizda. Iden i ja – govori Domenico.
- Ti ostaješ čuvat ženske. Da ti ne bi koja slomila nokat. Kako će onda bit miss?

- Aloooo, gorska služba? Brzo dođite ovamo. Kako di? Na Cetinu. Gospeti, poviše livade na litici visi Stara teta. Nije se obisila. Živa je. Koliko godina? Tako, tridesetikoju. Nemojte me mantat nego dolazite. Hitno je. Kako koje livade? Vidit ćete vatru. Šta ne smi se ložit? Ma ko je to reka? Naložit ćemo i šumu ako triba. Ima Domenico dolori. Ajte brzo! – urla Domenico u mobitel.
Sumrak briše boje. Spušta se mrak. Palimo još jednu vatru. Ne čuje se helikopter. Sve je mirno. Tama je prekrila liticu. Netko je plakao, netko šmrcao, netko molio Boga. Domenico je brojio dolore.
- Evo me zajebala na banku. Čekaj. Nije, nije. Dobro je. Di je više helihopter?
- Ne mogu više. Evo tebi vreću. Zamijenimo se – čuje se iz mraka.
- Ne mogu ja vriću ni odlipit s poda. Ti si sportski tip.
Gaze preko livade. Jedva. Teta nam maše s Numenovih leđa. Trčimo prema njima. Teta skače na travu i trči prema nama.
- Nosija san te cilin puten, a ti sad trčiš – viče za njom Numen.
- Kaj vi niste iz Gorske službe? – viče teta.
Sredovječni posrće, pa padne pod vrećom. Nekoliko blogerica priskoči i vuče vreću. Jedva.
- Ca je unutra? Kamenje? – pita Tigrica.
- Komplet šminke, fen za kosu, kefa za ravnanje, duga klajda, vreća bižuterije, i, naravno: štikle . Kozle. Šator i još neke sitnice.
- Da san još sto puta pametniji ne bi razumija koji te đava natenta penjat se po liticama – govori Numen.
- Štela sam si uhvatiti kozle – govori teta.
Domenico nalijeva rakijicu u Sredovječnog. Sretni smo da je sve dobro svršilo. Vadi se hrana, boce, bačve.
- Ovo je česki život – govori Domenico.
- Mogli bi sad i zapjevati - govori Mela. – Tko će mi donijeti harfu iz šatora?
Domenico ima dolore, pa je čast tegljenja harfe zapala Sredovječnog i Numena. Mela se namjesti, žice zatitraju i pjesma se uzdigne prema zvijezdama.
Apolone, rano moja ljuta
nemoj mene ti micati s puta
najbolja sam ovdje među svima
u mene ti svih vrlina ima
kad podigneš lentu missice
nek’ oko mene je spletu tvoje mišice
jer u tebi ima svakog blaga
nek svi vide koliko sam ti draga
ponudit ti, jadna, nemam mita
al’ se vidi da sam ja elita
nisam lijepa al’ sam spretna
stavi na me lentu, ja ću biti sretna
Sretna sam i ja da smo dan priveli kraju a da nitko nije nastradao. Ležim na travi pored vatre okružena ovim divnim ljudima. Sita i zadovoljna pijuckam vino ne sluteći kakvi se oblaci nadvijaju nad mojom reputacijom.
Nisam baš od oblokavanja, ali kad je vino dobro onda se to ne računa u lokanje. Možda vi i ne znate, ali mene čašica dvije sasvim razvežu, postanem iskrena, ljubopitljiva, društvena. I uvijek, ali baš uvijek, upadnem u skandal.
- Šedou, – govorim – poznajem ti ja muža.
- Je li? – pita preko zalogaja.
- Je. Je. Susretnemo se tu i tamo.
- Je li? – zalogaj joj zapinje u grlu.
- Krasan čovjek – meni ne zapinje ništa. Ni jezik ni pamet.
- Aaaaa, Bise, – javlja se Domenico. – šta se vataš tuđih muževa. Jel’ ti to triba kad imaš mene? Reka san ti da san častan čovik i da su mi namjere časne i da iman dolore i opet ne vridin.
- Ja? Ja se vatan tuđih muževa? A to šta ti svakoj obećaješ, to je u redu?
- Ostavi se Šedouinog muža. To ti ja govorin. Šta ti je žena skrivila?
- Ma ko ga je taka? Čovika nikad nisan ni vidila.
- Pa šta onda imaš govorit da ga znaš i da je krasan? – čini mi se da je Domenico malo ljut na mene. Šedou proguta onaj zalogaj.
- Stvarno, otkud ga poznaješ? – pita Šedou.
- Ne poznajem njega nego san čitala njegove priče. Šaljemo i on i ja po natječajima, pa se čitamo – tu sam zaplakala.
Nije pomoglo ni što se Šedou uzgovorila da nije to taj. Sumnja je bila posijana. Priznajem, zaplakala sam, ne samo zbog ove višestruke blamaže, nego i zbog toga što ću se kad tad vratiti kući, tati i poslu. Tko zna do kad bih plakala da me nije prestravila užasna škripa s ceste. Rojevi iskri su jurili iza borova, a mi smo se, pogađate, okamenili.
- Požar! Požar! – val panike zahvati blogerice.
- Brzo! – val adrenalina zahvati blogere.
Začuje se udarac. Lom stakla. Iskre se ugasiše. Sve se smiri. Domenico, Sredovječni i Escajg trče preko livade. Ulaze među borove. Gube nam se iz vida. Mi plačemo zagrljene dok se između stabala ne pojavi Escajg gol do pasa. Obasjan mjesečinom i plamenom vatri, podboči se, nadme grudni koš, uvuče stomak i zagleda u daljinu. Oko njega se uzvrtio netko meni nepoznat i škljoca fotoaparatom. Blic nam prži zjenice.
- Sad mene – viče Domenico. – Plaćam u dolorima samo neka ispadnem mačo. Nemoj da ispadnen ka neka pičkica.
- Možeš li mene na biciklu, ali da se ne vidi da nema zadnji kotač – pita Sredovječni.
- Sve bum vas rad poslikal. To bu tak krasne slikice. Gospon s biciklinom, bute stavili šklafet na glavu. Puno blešćite, pa slikica ne bu dobra – skida šešir sa glave i daje ga Sredovječnom.
- A je, mogla san ih i ja slikat da su pitali – malo je ljuta Čiovka.
- Ma ca je ono tamo? – pita Tigrica. – Judi moj, ma ca ja to vidin? Ono je Mekon.
Nastade češljanje, šminkanje, obuvanje swarovski sandala, skidanje i namještanje. Svaka je htjela art foto za book. Zamotavale su se oko stabala, ležale, sjedile, čučale i slale pačje poljupce, a Mekon je slikavao dok nije kolabirao.
- Đava odnja i Miss i dolore ! Čovik je umra od gladi i od žeđi. Aj, uzmi malo ovih lipih delicija. To će ti dignit sve žunte – nutkao je Escajg Mekona (ajme meni, koja imena, izgleda ka da pišen fantasy)
- Ca je bila ona vatra? Jesi to dosa na raketi? – pita Tigrica.
- Došel sam si trajvanom. Tak najrajše putujem – govori Mekon preko zalogaja.
Svi smo mumali u tišini, a onda sam ga primijetila. Šuljao se cestom iza stabala. Zakopčani sivi baloner podignutog okovratnika. Šešir nabijen do očiju. Čudan svat.
- Pogledaj onoga tamo kraj stabala. Polako se okreni – šapćem Lončici.
- Neki Pink Panther – šapće Lončica.
- Isti. Možda nas špijunira – sad mi već divljaju sive stanice. Što ako izviđa za neku kriminalnu organizaciju, pa nas pohvataju, odvedu u bijelo roblje. Ne bih se ja predala. Borila bih se do zadnjeg daha.
- To je neka budala. Došao napasat oči na našim atributima – još tiše će Šedou.
- Sigurno mi misli minirat izbor za Miss. Ali neće to tako ić. To mu Domenico poručuje – nervira se Domenico.
- A jesi zapeja za miss – nervozno će Čiovka.
- Ne tribate se ništa mislit. Ono van je Umiljato janje. Ja san ga pozvala – sad upada i Marjoneta. Više ne moš ni bokun pošapćat, a da ti ne upadnu padobranci.
Janje je blejalo. Kozle meketalo. Mi pijuckali i baš je lijepo klizilo. Avion je proletio poviše nas i nestao. Sve se opet smirilo, a onda su nebo prekrile stotine bijelih gljiva. Ljudi u crnom su skakali na livadu, otkopčavali padobrane i hvatali položaje.
- Specijalne postrojbe – Horatio stavi naočale za sunce, izvadi iskaznicu i okrene je prema nama.
- Horacijo, ca si i ti dosa na janjca! – krikne Tigrica. – Ajme ca mi te drago vidit. Sidni ovde kraj svoje Tigrice. Malo cemo se pricat.
Evo nas sad u postaji. Pričamo se s organima. Ona dvojica što smo im obećali pečeno su najokrutnija. Eto ti, Marjoneta! Ti i tvoj Janko!
Bilo je dobro prvu noć. Tako mi pričaju. Danas je nestalo svega. Čujem da se na blogu skupljaju novci za našu slobodu. Ovdje se ljudi bune. Neće slobodu. Draže im se odmarati neslobodno. Malo je dosadno. Nekako su svi ka slomiveni. Bezvoljni. Drže se za glavu. Malo pričaju. Samo Domenico štanca lente. Taj je čovjek pun optimizma.
Jedina svijetla točka u današnjem danu su one tri šteke cigareta što nam ih je Sjedokosi poslao. Svaki čas se oglasi alarm, proradi tuš, a onda policijske snage jurnu hodnikom. Dobro im je to za vježbu spremnosti.
Hrana je nikakva. Jedemo fažol, grah, a neki grickaju i pasuljče. Sline nam cure kad se sjetimo onih divnih kranjskih klobasa što ostadoše pod stablom uz Cetinu. Domenicu organi ne daju da ode do banke po dolore. Jako nesusretljivi organi, a ima dva koraka do banke.
Molimo ljubazne blogere koji uživaju na slobodi da nam donesu hrane. Nemojte svašta nositi. Običnu hranu možemo jesti i doma kad se vratimo oduševljenim obiteljima.
Ja sam se povukla u kut i pišem priče edukativnog karaktera. Stavit ću na blog, jer mi ovi sivkasti dečki s lisicama za pojasom ne žele ustupiti printer.
Svih vas pozdravljamo. Drž’te se hrabro. Mi se ne damo odavde. Tigrica namješta stolove. Bit će to večeras pista za izbor missica.

Ostala sam bez teksta


Sliku sam skinila s interneta. Sve se nešto mislim, ako ovi idu Bisi na pir, bolje da nema pira.

12

subota

svibanj

2018

Vinč

Bise je taman utakla ključ u bravu kad se iz stana začuo grohotan tatin smijeh. Petljala je po bravi i brzo uletila u stan. U kuhinji je na čelu stola sjedio tata s velikim T. S jedne mu je strane sjedila Čiovka a s druge Agnes.

ŠJOR IVAN
Ajme, Bise, brzo dođi probat ove kolače, ahahahaha.
BISE
Jeste li svi poludili? Agneza, šta si mu to dala jist? Znaš da je i bez toga lud.
ŠJOR IVAN
Ma kako šta mi je dala? Još nisan izija ovako lipe kolače. Sve mi je teplo okolo srca.
BISE
Teplo je tebi i u mozgu
ŠJOR IVAN
Ahahahaha! Da ti budem iskren, svugdi mi je teplo, dopokon i u gaćan.
STELA
Tataaa!!!
ŠJOR IVAN
Mala, kako se ono zoveš … Ahahaha!
AGNES
Agnes.
ŠJOR IVAN
Agneza moja, ahahaha, još nisan nikad izi ovaki kolač. Šta si rekla da si stavila u njega? Ruma, je li?
AGNES
Jesan malo i ruma.
ŠJOR IVAN
Ajde i ti, Čiovka, kušaj. Vidit ćeš kako rum dobro čini za zdravje. Ahahaha!
ČIOVKA
Fala van. Ne bi ja.
ŠJOR IVAN
Ajde bokun. Neće te vrag odnit.
ČIOVKA (uzme kolač i jede)
A je, dobro vi govorite. Baš je ukusan. (okrene se Agnes) S čime si ga ovo pravila? Ne mogu nikako odredit.
AGNES
Stavila san malo trave veselice i dvi zelenbobe.
ŠJOR IVAN
Jesi čula, Stela? Ahahaha! Da si ujutro odma pošla kupit mac trave veselice i kilo zelenboba i imaš mi peć ovo svaki dan. Ahahaha!
BISE
Daj, tata, ne luduj! A i ti, Agneza, šta si mu išla to davat.
AGNES
Nisan ja. Sam je uzeja. Pitaj Čiovku.
ČIOVKA
Ne znam ja ništa. Ja donila dvi konistre rafijoli ma ih nije taka.
ŠJOR IVAN
Jesu li rafijoli s travon veselicon? Ako nisu, ne vajadu.
ČIOVKA
S bajamama. I bolje da ih ne dirate.
ŠJOR IVAN
Bogati, u mojon kući ja ne smin dirat tvoje rafijole. Ma di to piše?
ČIOVKA
Rafijoli su za vinča …

Biserka je presiječe pogledom. Čiovka zamukne.

BISE
Nema vinča.
ŠJOR IVAN
Šta petljate, ahahaha. Daj mala, kako se ono zoveš, još jedan, ahahaha.
AGNES
Agnes. Ne smin. Falit će za vinč …
ŠJOR IVAN (prekine je)
Vrag odnja i vinč. Kojega će van vraga kolači za vinč? Bise, šta petljaš?
BISE
Ma ništa.
ŠJOR IVAN
Koji vinč? Reci odma ili ću izist sve kolače.
BISE
To mi jedan prijatelj vadi brod pa san išla tražit vinč.
ŠJOR IVAN
I jesi ga našla, ahahaha.
BISE
Nisan. Nema vinča. Ništa od vinča. Možete izist kolače i vratit se doma a ja iden u sobu plakat. Uvik se meni događaju sranja. Uvik. Uvik.
ČIOVKA
Bise, šta ti je?
AGNES
Bise, evo uzmi jedan zelenbob pa nan lipo sve na miru ispričaj. Šta je bilo s tin vinčom?
BISE(uzme kolač)
Ništa. Najprije smo dogovarali vinč, onda je on zapeja jednoj za ruku pa drugoj. Ja otišla ća. Nisan više mogla gledat.
ŠJOR IVAN
Vrag me odnja kad ja išta razumin, ahahaha, daj mala, kako se ono zoveš, još jedan pa kvragu i tava i jaja i cukar i mast i tlak!

11

petak

svibanj

2018

Moglo bi bit svašta

Ćuti se miris friške ribe u zraku. Konbar donosi veliku s toplim. U daljini se svađaju galebovi. Zvono za Sv. Frane udre jedan put. Osam i po, pomisli Bise, a njega još nema. Pije kavu i prisluškuje razgovore za susjednim stolovima.

PRVA S DESNA
Najmanje pet katova.
DRUGA S DESNA
Ili šest ili četiri ako ćemo svaka po pola.
PRVA S DESNA
Onda šest. Bit će savršena.
DRUGA S DESNA
Možda i ne treba biti na katove. Mogle bi krokanbuš s raznim punjenjima.
PRVA S DESNA
Nije tradiocionalna svadbena.
DRUGA S DESNA
Onda šest katova od meringe.
PRVA S DESNA
Meringa je preosjetljiva za šest katova. Predlažem šest različitih torti. Svaka veća ili, ako baš hoćeš, manja od druge.
DRUGA S DESNA
Šta ćemo od kolača?
PRVA S DESNA
Imam milijun ideja. Napravit ću spisak a ti napravi svoj. Mora biti savršeno. Neka svi vide kakve smo mi kolačarice.

S Bisine lijeve strane sjedi nepoznata i smije se sama sa sobom. Za stolom pored nje, crvenokosa pod velikim sunčanim naočalama, gard Jovanke Broz dok prima diplomate.
Bise se osvrće a onda ugleda Domenica. Trči i puše.

DOMENICO
Oprosti šta kasnim. Malo su mi naškodile ove naše kave. Nisan navika na ovi tempo pa san jutros ima, da prostiš, malo đinđilite.
BISE
Od kava ili od trišanja? Misliš da ja sve ne znan? Ne može se ništa od Bise sakrit.
DOMENICO
Ajme, izgorija san! Sigurno si dobila mejl, vrag odnja i mejl i ko ga je izmislija.
BISE
Ne triba meni mejl. Ja san ti po prirodi detektiv. Horacijo mi nije do kolina.
DOMENICO (šapće sam sebi)
Ajme, duplo san izgorija. U šta si se upustija nesriknji Domenico. A koliko si samo puta gleda i sluša šta se dogodilo šjor Bepu Peguli, pa si opet zguca. (Bisi) Bise moja, baš san jutros nešto razmišlja …
BISE (prekida ga)
Dok si bija na zahodu?
DOMENICO
Posli. Mislija san kako je dobra ova tvoja ideja s piron. Najprije ćemo proslavit a posli, ima vrimena, se oženit. Nećemo bit ni prvi ni zadnji.
NEPOZNATA KOJA SE SMIJE SAMA SA SOBOM
Ahahaha!
BISE
To ti ja cilo vrime govorim. Šta će ti karta?
DOMENICO
Bome mi je jutros tribala.
BISE
Kad?
DOMENICO
Ništa, ništa. To ja sam sebi. Kad se samo sitin kako me rizalo priko trbuja …
BISE
O čemu ti?
NEPOZNATA KOJA SE SMIJE SAMA SA SOBOM
Ahahaha!
DOMENICO
Di smo stali? Nećemo se ženit. Samo ćemo proslavit. Učinit ćemo pir da će ga blogosfrera zapametit.
BISE
Tako je, moj Domenico. Ajmo sastavit pozivnicu.
NEPOZNATA KOJA SE SMIJE SAMA SA SOBOM
Ahahahahahaha!
DOMENICO
Ajmo ča.

Bise vadi blokić i olovku.

BISE
Evo ovako : Pozivjemo vas …
NEPOZNATA KOJA SE SMIJE SAMA SA SOBOM
Ahahahahaha!
NEPOZNATA ZA STOLOM PORED STOLA ONE ŠTA SE SMIJE
Pozivamo …
BISE
Šta ste rekli?
NEPOZNATA ZA STOLOM PORED STOLA ONE ŠTA SE SMIJE
Samo ispravljam.
BISE
Koga?
NEPOZNATA ZA STOLOM PORED STOLA ONE ŠTA SE SMIJE
Vas. Ne piše se Pozivljemo, nego pozivamo. I ne bi bilo loše ispred toga staviti Srdačno, a nije ni zgorega na početku navest koga to pozivate.
NEPOZNATA KOJA SE SMIJE SAMA SA SOBOM
Ahahahaha!
BISE
Ok, hvala. Onda može ovako : Dragi blogeri, srdačno vas pozivamo …
NEPOZNATA ZA STOLOM PORED STOLA ONE ŠTA SE SMIJE
Biiiiseeeeeee !

Nepoznata koja se smije sama sa sobom je zamukla. I one dvije s desne strane stola su zamukle. I ne samo zamukle. Otvorile usta, zivaju ka kanjci.
Skoči Nepoznata za stolom pored stola one šta se smije, zagrli Bisu, ljubi je i plače.


BISE (prestrašena)
Šta vam je?
NEPOZNATA ZA STOLOM PORED STOLA ONE ŠTA SE SMIJE
Ma kako šta mi je. Od zore ovde sidim i napokon sam te susrela.
NEPOZNATA KOJA SE SMIJE SAMA SA SOBOM
Ahahahaha!
BISE
Ženo Božja, jeste li poludili?
NEPOZNATA ZA STOLOM PORED STOLA ONE ŠTA SE SMIJE
Nisan poludila. Ja san Reginaaaaaaaaaaa.

Sad je i Bise zinila ka kanjac. Domenico ustaje i manekenskim korakom zaobilazi stol, naklanja se Regini i ljubi joj ruku. I Regina je zinila ka kanjac.,

DOMENICO (cmače ruku Regini)
Dozvoli da se predstavim, draga Regina. Ja sam Domenico.
NEPOZNATA KOJA SE SMIJE SAMA SA SOBOM
Ahahaha!
BISE
Meni se nisi tako predstavlja. Samo si reka Bise, oćemo li.
DOMENICO (i dalje cmače Regininu ruku)
Bise moja, ljubavi moja, znaš da si mi ti jedna i jedina.
REGINA
Domenico, dosta si me ljubija. Pribaci se malo na Bisu ili ovu do mene šta se cilo jutro nije prestala smijat.
NEPOZNATA KOJA SE SMIJE SAMA SA SOBOM
Ahahahaha!
DOMENICO (okreće se prema NEPOZNATOJ KOJA SE SMIJE SAMA SA SOBOM)
Šta van je, ženo?
NEPOZNATA KOJA SE SMIJE SAMA SA SOBOM
Ahahaha!
DOMENICO
Koja ste vi? Je li se poznajemo?
NEPOZNATA KOJA SE SMIJE SAMA SA SOBOM
Ahahahaha! Ja sam Smjehuljica. Ahahaha!
Domenico pusti Regininu ruku pa se prebaci na Smjehuljičinu.
DOMENICO
Baš mi je drago da smo se susreli. Da se predstavim : Ja sam Domenico i jeman pune žepe dolori.
BISE
Domenico, idem ja ča.
DOMENICO
Nemoj, Bise! Sad ću ja. Samo da se još malo upoznan s ovon Smjehuljicon. Jel’ da je smišna?
BISE
Iden ja. Priša mi je.
DOMENICO
Ajde, Bise moja, ako moraš. Regina i ja ćemo sastavit poziv a ti doma napravi jedan bjutislip.

Ostavit ćemo veselu družinu, jer je i Zlatna djeva samo čovik i mora dikod otić na kakav festival ili kavu. Dok čekamo nastavak, možemo razmisliti oćemo li ili nećemo ić na pir bez vinčanja pa tako sebi, moguće u nekoj budućnosti, priskrbiti epitete ljubitelja divljih brakova.

10

četvrtak

svibanj

2018

Rekla je: Da!

Svibanjsko jutro. Prokurative. Bise sjedi na štekatu. Prema njoj žuri Domenico. Zatrči se i klekne pred nju. Pruži joj najlonsku kesicu.

DOMENICO
Nisan ti kupija cviće nego dvi šake gavuna.
BISE
Gavuna?
DOMENICO
Pofrigaj ih tati za marendu. To će ga smekšat.
BISE
Ti si luđi od njega. Da ga iden podmitit, to bi ga još više okuražilo. Tata ne smi znat za ovo.
DOMENICO
A kako ćeš se onda udat? Ko će te dovest prid oltar?
BISE
Domenico, ti mene ništa nisi sluša. Nemam se namjeru udavat ni isprid oltara ni u matičara ni uz pjenu valova ni krikove galebova.
DOMENICO
Ja stvarno ne razumin šta ti oćeš.
BISE
Ne znan ni ja ali ne bi se tila udat. To uvlači familju i suside u plan, a onda možeš bit siguran da će sve otić kvragu.
DOMENICO
Bise, jel’ to zaradi onoga tvoga Ćele?
BISE
Nema on s tim veze.
DOMENICO
Onda šta ćemo?
BISE
Ja bi samo pir.
DOMENICO
Bez da se vinčamo?
BISE
E.
DOMENICO
Slušaj me dobro. Evo te sad pitan. Oš neš Bangladeš?
BISE
Vodija bi me na medeni misec u Bangladeš?
DOMENICO
Ma ne! To se tako reče. Oš se udat za me?
BISE
Ja bi samo pir.
DOMENICO
A vinčanje?
BISE
Kad tata odapne papke.
DOMENICO
Majko moja, lude ženske!
BISE
Oćeš li onda samo pir ili nećeš ništa?

Domenico se duboko zamisli. Stišće kesicu sa gavunima i gleda u pod. Uhvati se jednom rukom za stol pa se oprezno digne.

DOMENICO
Ajme meni, uvatija me išjas.
BISE
Onda?
DOMENICO
Dobro, ajde, samo pir pa ćemo posli vidit.
BISE
Eto! Jel’ to bilo teško?
DOMENICO
Sve se nešto mislin, ako ćemo činit pir, opet ćedu svi doznat.
BISE
Zvat ćemo samo blogere. Niko od mojih u zgradi nije bloger. Nemaju oni pojma ni šta je to.
DOMENICO
Blago im se! Kažeš blogere, a?
BISE
E.
DOMENICO
Bolje bi ti onda bilo zvat one tvoje iz zgrade.
BISE
Zašto?
DOMENICO
A jesi naivna! Ajde, reci koga bi ti, naprimjer, zvala?
BISE
Sve bi zvala.
DOMENICO
A ako koga zaboraviš, a?
BISE
Lipo ću napisat post da su svi pozvani pa ko dođe dođe.
DOMENICO
Daj, Bise, skoncentriraj se! Sutra će neko reć da je mislija da se ne odnosi na njega i eto ti skandala.
BISE
Onda, šta nam je činit?
DOMENICO
Najbolje sutra stavit obavijest da se prijave ko oće doć.
BISE
To ti ga onda dođe na isto.
DOMENICO
Nije, bome. Ako se sam prijavi, sam i snosi odgovornost šta si mu se takla u intimu. Ali ako si ih samo pozvala pa pisala di su bili i šta su radili, ooooo, bolje da te nema.
BISE
Nisam znala da to tako ide.
DOMENICO
Ne znaš ti ni po mise kad si smantana.
BISE
Ja smantana? Zašto me onda oćeš ženit? Ili se samo sprdavaš sa mnom?
DOMINICO
Nije, Bise, to san falija reć. Ti si meni najdraža i oću ti puno dobra.
BISE
A šta ćemo sa gavunima?
DOMENICO
Odnesi ih ćaći.
BISE
Šta ću reć ko mu ih je posla?
DOMENICO
Kako šta? Budući zet, bome.

09

srijeda

svibanj

2018

Nema više skrivanja

Opet isti kafić. Još otužniji. Bise i Domenico sjede za stolom.

BISE (bijesno)
Ja bi sad pucala. Diga mi je živce ka nikad. Morala sam lagat da me zovu s posla. Ka neka mulica.
DOMENICO
Ajde, Bise moja, smiri se. Sve će bit u redu.
BISE (šmrca)
Kako će bit u redu. Dok je on živ nema za me ni reda i veselja.
DOMENICO ( gladi je po leđima)
Ajde, ajde, sve će bit dobro kad ja tebe oženim.
BISE
Kako ne razumiš. Dok je on živ, nema ni udaje ni ženidbe.
DOMENICO
Nije valjda tako strašan?
BISE
Gori nego šta moš zamislit.
DOMENICO
Koliko mu je godina?
BISE
Malo. On je od dugovječne race.
DOMENICO
Onda ćemo čekat.
BISE
Šta iman čekat? Da više ne buden ni za gledat ni za j…
DOMENICO
Ššššš! Smiri se, Bise moja. Dobit ćeš bore, zgrišpat ćeš se, ošušit od jada. Neće ti lipo stat vinčanica.
BISE
Mogla bi se vinčat jedino kad tata ne bi zna ništa. A kako ću? On ti je ka OZNA. Ako on ne ubere, dojavi mu Danka. I di ćemo živit?
DOMENICO
Kod mene, di bi drugo.
BISE
Šta ću reć tati di san otišla? Poludija bi da san se vinčala bez njegovog znanja.
DOMENICO
Onda mu reci.
BISE
Onda će on tit organizirat vinčanje, a kad on nešto organizira, dođe policija.
DOMENICO
Onda mu nemoj reć.
BISE
Bi li tebi smetalo da živimo u divljem braku?
DOMENICO
Bise moja, ne bi. Ništa mi okolo toga šta se tiče tebe ne bi smetalo.
BISE
Onda napravimo samo pir pa se poslin vratimo svak svojoj kući.
DOMENICO
Čekaj, čekaj! Ja san mislija da živemo skupa u mome stanu.
BISE
Doša bi ti on na vrata dok rečeš keks.
DOMENICO
Onda šta će nan pir ako ćemo živit odvojeno?
BISE
Pir bi bija da se ka malo razveselimo.
DOMENICO
Ja bi se volija razveselit na drugi način.
BISE
Moran sad ić a ti malo razmisli pa ćemo se dogovorit.
DOMENICO
Oćemo se opet ovde nać?
BISE
Nećemo se više sakrivat. Ko ga šiša! Ako će nas nać, nek nas nađu. Nismo ništa skrivili. Samo smo na blogerskoj kavici.
DOMENICO
A di ćemo onda?
BISE
Nasrid Prokurativi. Bajamonti. Prvi red do mora. Neka nas svi vide.
DOMENICO
Odlično. Itako moran na peškariju kupit ribe za obid.

Bise ustane, poljubi Domenica u čelo i ode.

08

utorak

svibanj

2018

Mutna posla

Zvoni telefon. Šjor Ivan skače, trči prema komodi, gurne sjedalicu, sjedalica tresne o pod, Biserka i Stela se pogledaju pa nastave pušit i gledat u prazno.

ŠJOR IVAN
Alo, ko je? (malo zastane) Kako koji san ja? Ja san ja, nema drugi ja nego ja.
Biserka skače sa sjedalice i otima tati slušalicu.
BISE
Daj tu slušalicu! Sad bi ti ovde raspravlja i sramotija me. Znaš da me tribaju zvat s posla. Rekla san ti da se ponašaš normalno ili da ne dižeš slušalicu.
ŠJOR IVAN
Ajde, gospeti, šta te imaju zvat kad si na bolovanju
BISE (drži slušalicu uz prsi)
Baš zato. Aj tamo marendaj a mene ostavi na miru.
ŠJOR IVAN
Kako znaš da je za te? Možda mene neko zove.
BISE (stavlja slušalicu na uho)
Dobro jutro! Izvolite. (sluša) A, to ste vi gospodine direktore.
ŠJOR IVAN
Mo’š mislit. Sve je direktor popizdija baš nju zvat. Ma koga ona masla?
BISE
Gospodine direktore, samo ću se obuć i stižem.
Bise spusti slušalicu. Šjor Ivan je odmjeri od glave do pete pa se okrene prema Steli.
ŠJOR IVAN
Uzela je bolovanje jer je spižđuju na poslu a kad zovu trči ka blesava. Ko je ovde lud?
STELA
Ima bit samo ja šta to sve slušam. Ostavi je na miru. Neka radi šta oće.
ŠJOR IVAN
Ne može to tako. Ja sam joj otac. Ima me slušat. Ako je na bolovanju onda se triba ličit i stat doma.
BISE
Lako tebi pivat. Šta ako mi pične otkaz?
ŠJOR IVAN
Ne može ti pičnit otkaz.
BISE
Ih! Nije ti ovo socijalizam. Ja radim kod privatnika.
ŠJOR IVAN
Pa šta? Razumit će. I on je čovik.
BISE
Daj, tata, molim te!

Bise izlazi. Šjor Ivan nastavi jesti kruh i mlijeko. Stela puši i gleda u prazno.

07

ponedjeljak

svibanj

2018

Sub rosa

Otužni kafić na periferiji grada. U kutu, pored WC-a, sjedi Domenico. Kragna mu je podignuta. Na glavi kapa. Ulazi Bise. Kragna balonke podignuta. Na glavi marama i velike crne naočale. Osvrne se po praznom kafiću pa brzo sjedne pored Domenica.

BISE (tiho)
Zašto se nalazimo ovde na tri dana jahanja?
DOMENICO
Ne bi tija da nas neko vidi.
BISE
Oćeš me ženit a ne bi tija da nas neko vidi? Koji ti je vrag? Jesi li oženjen a ja ti ga dođem ka nešto malo sa strane?
DOMENICO
Ajme, Bise, šta to govoriš? Ja oženjen? Bože sačuvaj! Moje su namjere časne i ja bi te ženija ali ne bi tija da vijest procuri prije nego se dogovorimo. Znaš kakvi su ovi blogeri.
BISE
Šta ga imaju blogeri s nama?
DOMENICO
A imaju. Da nije blogera ne bi ni nas dvoje bilo.
BISE
Kad malo razmislin, imaš ti skroz pravo.
DOMENICO
Ajde brzo reci “da” pa ćemo na sva zvona objavit, prije nego nas Anaboni pronađe.
BISE
Šta ona ima s nama?
DOMENICO
Ima, ima. Traži nas po rivi. Zato smo se i našli ovde Bogu iza leđa. Samo reci da te mogu ženit i bit ću najsritniji čovik na svitu.
BISE
Drag si ti meni ali ne bi se ja ženila
DOMENICO
Ta ti ne pije vodu. Drag san ti a ne bi se ženila? Zašto?
BISE
Puno je komplicirano. Ne znaš ti moga tatu i suside. Ko njih nije upozna ka da nije ni živija.
DOMENICO
Ja već sve nabavija. I muziku i kuvare, a može bit i popa.
BISE
Moran ić doma još malo razmislit pa ću ti se javit.

Bise ustane, sve onako zamaskirana, okrene se i ode. Domenico uzdahne pa konobaru da znak da mu donese još jedno piće.

03

četvrtak

svibanj

2018

Blogerski susret uz kavu

Riva. Kiša blago rominja. Galebi plutaju na moru. Katamaran za Šoltu piči prema Mrduji. Bise Pelegrini rođ. Pelegrini i Domeniko, ne zna se od kojega roda i poroda, side ispod tende i piju kavu.
DOMENIKO
Dobra in je kava.
BISE
Je. Je.
DOMENIKO
A ne moš virovat kako mi je drago.
BISE
I meni.
DOMENIKO
Ma ko bi reka da ću baš tebe i baš ovde srest!
BISE
A di ćeš me srest? U Brestu?
DOMENIKO
Ča u Brestu?
BISE
Ma mislim, ono, kiši i sve to.
DOMENIKO
A je, je. Kiši. Nego, nešto san te tija pitat.
BISE
Pitaj. Samo ne pitaj para. Znaš da san ja proleter.
DOMENIKO
Kakvih para. Domeniko je pun dolori. Iman ja i za se i za te. Tija san te pitat da se udaš za me. Ja san jedan puno dobar čovik koji bi ti tija dobro.
BISE
Ti odma s neba pa u rebra.
DOMENIKO
Dugo san se ja sprema na ovo. Ti si meni u srcu.
BISE (uzdahne)
Znan. Ka i sve one šta si ih dosad prosija.
DOMENIKO
Ma to san se ja zafrkava a ovo je ozbiljno.
BISE
Ozbiljno ili ne, ja se ne mislin udavat.
Ovdje ćemo prekiniti izvještaj i pustit Bisu da dobro promisli.

02

srijeda

svibanj

2018

Jedna je žena ...

Jedna je žena živila tri života. U prvom je podizala djecu, peglala mužu košulje i bjesomučno ribala podove. U slavu domovine. Nedjeljom je začešljavala djeci kose, namještala mužu kravatu, oblačila visoke pete i odlazila u crkvu. U slavu Boga. Pripremala je gargantuovske gozbe, pozivala manje i više drage i nimalo drage. U slavu obitelji.

U drugom se životu teško snalazila. Kadrovske križaljke nije ni razumjela ni podnosila ali se trudila časno odraditi svoj dio posla. U slavu mirovinskog osiguranja.

Tek navečer, kad bi djeca usnula a muž se još nije vratio iz birtije, ona bi se istuširala, obukla ogrtač, natočila čašu vina i započela svoj treći život. Mogla je biti nezadovoljni tinejđer koji bježi iz škole, sredovječni muškarac zaljubljen u djevojčicu, mala žena u svom malom posloženom svijetu , progonjeni kit, vještica, djevica, vampir ili samo dijete koje ne razumije svijet oko sebe.

Jedne je večeri obukla balsku haljinu, stavila stručak cvijeća i otišla se baciti pod vlak. Stanica je bila mračna i smrdila je na loj i izgorene ćevapčiće. Nekoliko besprizornih je prošlo pored nje. Vlak nije dolazio pa se vratila kući i otvorila novu knjigu.

01

utorak

svibanj

2018

Guske su spasile Rim

Guske su spasile Rim. Pamtim rečenicu još iz djetinjstava. A i rečenica “Gusko jedna!” mi nije strana. Štoviše, čula sam je u raznim prilikama. Njom se kvalifcirala moja glupost i neprimjereno ponašanje. I pamtim još da su stari, davno umrli, ljudi pisali gušćjim perom.

Kakva sreća za mene, koja povremeno nešto napišem, da se ne moram mučiti s tintarnicom i gušćjim perom. Ne moram štediti papir. Ne moram mukotrpno brisati ni ispravljati. Sve što mi treba je tipkovnica i mogu mudrovati do besvijesti. Ne moram brinuti ni o pravopisu. Postoji program za to, a ni svi čitatelji nisu visoko obrazovani. Ne kaže se uzalud da svaka priča pronađe svog čitatelja.

Sad mi je jasnija i rečenica s početka. Na svijetu nema toliko gušćjeg perja da zadovolji ambicije ljudi koji pišu. Možda bismo se trebali ograničiti samo na pjesme. Kratke.

<< Arhiva >>

0

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se