14

ponedjeljak

svibanj

2018

Blogerski izlet na Cetinu

Plače jadna Bise. Zatvorila se u sobu. Ne jede. Ne pije. Samo razmišlja kakav će to pir biti ako Domenico cilu večer bude blogericama dilija rukoljube od maloga prsta do ramena. Onda je pročitala dnevnik s izleta na Cetinu pa se još više rasplakala.
Evo, sami se prisjetite kako je to bilo :

Uz Cetinu vodu hladnu
Imala sam najozbiljniju namjeru napisat taj vražji Priručnik. I, znate šta? Ljudi mene ne shvaćaju ozbiljno. Odmah su me počeli mantat da oćemo li digod otputovat, a ja kad čujem riječ putovanje, kao da si mi crvenom krpom zamahnija pred očima.
Onda je javio Numen Escajg da će nabavit janjca i da će napravit promociju mog Priručnika. Kako je to reka, tako je nesta. Nema ga od ranog jutra. Sad se ja mislim, koji je to veliki problem nabavit janjca, pitaš koliko je, reče ti cijenu, zavučeš ruku u džep, izvadiš 100 eura i posao sklopljen za tri minute. Cijeli dan strahujem da ga nije uhvatilo, zarobilo, zatočilo. Tko zna kako taj čovjek nabavlja janjca!
A nije mu se trebalo šporkavat jer se javija Domenico. On će odrišit kesu. I to je meni dalo vrhunsku ideju. Na promociji ćemo organitirat izbor za Miss bloga. Svi koji misle da bi mogli bit Miss, neka se jave.
Tko želi ići na promociju može se javiti meni ili Numenu, ali neka poslije ne priča okolo da smo bili strogi. Ne možemo dozvoliti svašta kao ono kad smo išli u Aspen na skijanje činit promociju Tessine knjige, a završili na Havaje. Bilo je tu svega. Bolje se ne spominjat.

Dakle, putujemo u kanjon Cetine. Ponesite kajake, kanue, užad ( nije sado mazo nego penjanje po klisurama), cepine, birane delicije i sve čega se sjetite a moglo bi nam biti od koristi. Tko se prijavi nema pravo prigovarati kasnije. Bit će mu kako mu bude.
Sve dame, transvestiti i gejevi koji bi se htjeli natjecati u izboru za Miss, neka se također prijave ovdje. Oni koji imaju nadahnjujuće tekstove i voljni su ih pročitati na promociji, također neka se prijave. Moramo znati s čim klimamo da znamo rasporediti.
Čula sam da Numen Escajg dovodi ljude autobusom, pa se možete javiti njemu iako mislim da su već sva mjesta popunjena, ali možda vas može zavezati na krov.
Marjeta, Pjaceta, Čiovka i Agneza su već u niskom startu. V (kakvo je to ime?) nešto uvjetuje, ali neće bit problem. Moja promocija, moja pravila. Domenico, kavalir nad kavalirima, će imati, za sad, počasno mjesto blizu rijeke tako da može točavat noge i čuvat možebitne kupačice.
Da, uspjela sam rezervirati livadu. Ponesite deke, jastuke, krevete na razvlačenje, šatore. Bit će to bolje od Zrća, ako se uopće javi onaj blentavi Numen. Ne mogu ovo bez njega organizirat jer se slabo razumin u blogerice pjesnikinje a on je tu ka doma.
A šta se Priručnika tiče, bit će kad bude. Najprije promocija. Janjac raste. Bude li čekao da ja napišem Priručnik, bit će to kus ovce, a i ne znam koliko ćete biti složni poslije objavljivanja Priručnika. Nastat će šprint na naslovnicu, počupat ćete se kao i uvijek i ništa od promocije.

Pala je krv. Obrijala sam noge. Ima toliko flastera da ne bi trebala ni oblačit rebe.

Naravno da je tata pita šta će mi šator. Išla sam ga malo zafrkavat da ću ić tražit svoja prava . Dobro nisam dobila pepeljaru u glavu. Onda sam mu rekla da idem na molitvenu grupu. Samo je reka da oli san popizdila pod stare dane. Ne voli molitvene grupe. Valjda mu ih je Božena ogadila. Ona stalno priča o njima, a zločesta je ka pas. Jedan put joj je tata reka da su joj sigurno na Pazaru prodali sotonistički molitvenik, pa je odma otrčala kod don Petra. Blagoslovija joj ga je za svaki slučaj. Ne znam koliko je platila, a i ne zanima me.
Puno sam uzbuđena. Ne znam uopće kako ću spavat dok ne krenemo, a za tamo znam da mi nema spavanja. Koliko sam se zadnji put napatila straha. Velika odgovornost. Ti blogeri se ponašaju ka dica i gore od dice. Sreća da ide Agneza. Donit će one svoje Grbave zelenbobe. One ponekad znaju otvorit, pa će svak čučat iza svoga grma.
Domenico se ponudio snositi troškove ovog divnog događanja. Doduše, ne prije nego sam mu spomenula da će biti predsjednik žirija u izboru za Miss Blogacije. Nisam mu ništa govorila koliko neki znaju pojesti kad je besplatno. Neka uči na greškama. Tako se najbolje uči.
Moram smisliti plan i program, jer poznajući blogere, tamo ćemo dočekati jesenje kiše. Razmišljala sam bi li jedna od aktivnosti mogla biti Debatni klub, a onda sam naprasno odustala. Već sam nas vidila zatrpane snijegom.
Marjoneta predložila, ja oduševljeno prihvatila. Ono što nas sviju žulja. Razgovori “o trnoviton putu kroz blogosferu, o svin svojin usponima i padovima, o načinima i uvjetima pisanja, o tome i svemu drugome”. Razmišljam o grupi mladih stažista predovođenih mojim doktorom kao moderatorom. Samo razmišljam.
Počelo je s janjcem, pa je naraslo u tele, a ako se pretvori u vola, otkazujem promociju. Nema politike u moju butigu. Sve triba bit kulturno i dostojanstveno, a ne da nam se posli rugaju. Jeste li razumili?
Dobro sam se sjetila. Moram ponijeti nekoliko pari lisica. Šta je? Šta se cerekate? Nitko od vas nema doma lisice u ladici noćnog ormarića. E, ovo nisu te lisice obložene roza krznom. Ovo su prave pravcate iz vremena kad sam gibala s jednim … ma to vas ne zanima. Neću vas umarati glupostima. Vratimo se na lisice. Tko bude činio gluposti zavežem ga za stablo časkom posla.
Ajde, sad se svi lipo spakirajte. Ponesite ono najnužnije. Ovaj put onaj jedan šta mu na blogu nije pisalo ništa, a uvalija nam se kad smo išli u Aspen, e taj jedan za kojega sumnjam da znam koji je samo šta je prominija mot, taj može ponijeti ona suha rebra i grah. Čiovka je rekla da neće kuvat. Poštujem njen izbor, ali bi mogla donit onaj veliki kazan šta ga je donila na Zrće. Čiovka, pliiiiiz, Fažol je u pitanju, a fažol bez kazana je ništa.
Ukrcala sam se na prvi autobus i došla u Omiš. Mislili smo se okupiti u kafiću, ali to se pokazalo komplicirano, puno blogera još više kafića, pa je pao dogovor da se nađemo na mostu i odatle krenemo uz Cetinu. Naslonila sam se na ogradu i gledala kako se rijeka lijeno ulijeva u more. Sunce je povirilo iza planine. Tišina nalegla oko mene. U daljini jedva čujno brektanje brodice. Galeb plovi nebom, a onda me nešto zaskoči. Umrla sam.
- Nemojte šinjorina, zagospublaženu, nemojte se bacat – drekne mi u uho neki manijak.
- Ajmemenimajkomoja – mislim da sam rekla. Možda sam ga poslala i u materinu.
- Nije dobro napravit to šta mislite. Život je lip. Sve će se sredit.
- Ali, ja samo čekam prijatelje – rekla sam kad sam došla sebi.
- Zanimljivo. I ja isto. Nisam se ni predstavio. Ja sam Domenico – pružio je ruku.
Skočila sam mu u zagrljaj i skoro slomila onu pruženu ruku. Grlili smo se i smijali. Neki je čovjek prolazio pored nas s osmijehom na licu. Nadam se da smo mu uljepšali dan.
- Ajme šta mi je drago! – vikao je Domenico.- Jedva čekam da dođu Tigrica, Pjaceta, Marjoneta, Mela, v, Umiljato janje, Numen, Agneza, Polupani lončići, Šedouovsoul, Sredovječni udovac, Čiovka, Čuvarica pinkleca, Zvonka, Anaboni, Rupičasta, Stara teta. Ajme,majko, bit će to ludilo.
Onaj čovjek što se smješkao se sad zaustavio i gledao u nas kao da smo dva luđaka, a onda je zavrtio kažiprstom po sljepoočnici i nastavio svojim putem.
- Evo Marjonete! Nešto nosi – maše Dominico.
Marjoneta se uspuhala. Jedva vuče veliku košaru.
- Grdović me zeznija. Došla sam nanoge.
- Nanoge?
- E, hodam od prekjučer.
- A šta nam to nosiš? – oblizuje se Domenico.
- Ruske smokve.
- Ne smin ti ih ja. Uđu mi špice pod dent …, mislim nisu mi drage smokve. Puno su slatke. Kvare zube.
- Juhuuuu – zaustavlja se auto. Izlazi Čiovka. Vadi veliki bronzin iz portapaka. Jedva.
- Evo se Čiovka opoštenila. Šta si nam to lipo skuvala? – oblizuje se Domenico.
- Rekla sam da neću kuvat. Donila sam grožđe i kupine.
- Ajtekvragu obe!. Usrat ćemo se od toga ka grlice. Nismo ovde došli na dijetu.
- A niste došli ni žderat. Došli ste meni na promociju – smirujem ga.
- Ne želim bit gladan na promociji.
- Kad govoriš o gladi, di je janjac? – pita Marjoneta.
Jedan autobus koji je nekad bio autobus ulazi u blagu okuku.
- Oooooo – čuje se iznutra.
- Ooooooooooooo – čuje se iznutra.
- Beeeeeeeeeeeeeeeeeeeee – čuje se iznutra.
- Oooooooooooooooooooooooooooooooo – čuje se iznutra.
Autobus se polako izvuče iz okuke, nastavi klimavo preko mosta, pa se zaustavi.
Poviše nas je letio helikopter. Toliko je bučio da su na čas sve aktivnosti na tlu prestale. Gledali smo u vis, a onda su se prema nama polako počela spuštati nosila.
- Ma di ovde? Falili su – rekao je Domenico zamišljeno.
- A ludoga pilota! Oli je rebambija? Šta ga ne nosi u bolnicu – vikala je Marjoneta dok su elise podizale vjetar i mrsile kosu.
- Bit će koji bidni Čeh opet nastrada – samilosno će Čiovka, držeći jednom rukom kosu a drugom suknju.
- Aj kvragu ti i oni! Šta ih žališ. Veru se ka koze po vrletima, a onda mi plaćamo njihovo spašavanje – drekne iznervirano Domenico, jer mu je već počela ići na živce buka a i pilotova ludost.
Ja se nisam previše nervirala, jer nažalost znam kakva je naša zdravstvena služba. Iskrcat će ga ovdje na most, doć će kola prve pomoći, blim blom i odvest ga u Split. Zašto bi njemu bilo bolje nego nama koji plaćamo zdravstveno i ne veremo se nigdi jer nemamo vrimena. Moramo radit. Bogati, i ja bi malo ludesala po njihovim Tatrama.
Nosila se još uvijek spuštaju. Sve su bliže cesti. Promet je zaustavljen. Svi gledaju u nebo ka tuke. Jedna je izišla iz auta, pa slikaje selfi sa cilon ovom scenom iza leđa. U jednome su se autu muž i žena posvađali. Ne zna čovjek bi li gleda njih ili ovo spašavanje zalutalog Čeha. Napokon se nosila spuste skroz do ceste. Privezani ranjenik nam se nasmije i pozdravi na čistom hrvatskom jeziku “mene ne ebe ni za suvu šljivu....sve je spomenila.....mene nigdi..”
- Ajde kvragu, berlav !!! – viče Domenico. – Svugdi se moraš mišat. Jesi li me moga barem ovde pustit u miru.
- Nemoj bit đelož. I ja bi tija bit na promiciji – odvezuje kaiševe i ustaje s nosila.
- Šta ti imaš radit na promociji. Ko te je zva – viče Domenico.
- I ti si mi neki prijatelj. Potajali ste se i urotili svi protiv mene. Jutros iden popit kavu. Nema nikoga. Svi pobigli i onda san sam sebi reka “Dijablo, zajebi svih i vrati se sam.”
- Di si se vratija?
- Ma to se tako reče. Doša sam ovde u vrhunskom stilu. Vidiš one tamo blogerice – pokaže rukom prema autobusu – e, sve će do večeras bit na mojoj strani, pa ti pokazuj dolore i organiziraj šta oćeš.
Prokuljaju putnici kao da je desant na Drvar. Vade kufere, šatore, jogije, skije, ražanj, sanjke, kutije, bačvice, gitare, harmonike, harfu, gojzerice, stalke za mikrofone. Nema šta nema. Neke prepoznajem. Neke i ne. Domenico prepoznaje sve ženske i Numena. Marjoneta prepoznaje janje. Baca se na njega, pa ga grli i ljubi.
- Lipi moj Janko, doša si mi živ – govori u suzama. – Čuvat će tebe tvoja Marjoneta. Neće tebe niko bekit makar svi pocrkali od gladi.
Ostavimo na čas Marjonetu i Janka i pogledajmo prema autobusu. Tu je nastala krkačina širih razmjera. Svi se ljube, upoznaju, opet ljube, Domenico svim ženskima obećava dolore i lentu, onda se opet ljube, šofer trubi, ššššššššššššššš zatvori vrata, pa se provuče kroz gomilu i ode.
- Jesmo li svi na broju? – pita Domenico.
- Valjda jesmo – odgovara netko iz gomile.
Ne bih ovdje gubila vrijeme i opisivala karačinu širih razmjera oko toga hoćemo li prije svratiti u kafić ili se poć pomolit u crkvu. Kafić je običan, crkva je lijepa, ali nas čeka dug put. Morala sam prepirci blogovskih razmjera stati na kraj. Već su se i ljudi počeli okupljati oko nas, turisti slikavati, čak su došle i dvi tri prodavačice i počele nas potezati za rukav da imaju dobru blitvu i breskve cipanice.
- Dobro – rekla je Tigrica – kad si takva. Idemo odma u tu divljinu. Meni je svejedno, ali ste zaboravili na najvažnije. Moramo imat zastavu.
- Tako je – povikaše blogeri.
Tigrica rukom u ruksak i izvadi jednu krpu na kojoj su se prelijevale sve moguće boje.
- Malo mi je pederska – češe Escajg bradu.
- Ne reče se pederska nego gejevska i šta ti imaš protiv gejeva – javi se netko iz gomile.
- Razmotaj je, Tigrice – javim se ja s nadom da će grb biti toliko veličanstven da će zasjeniti šarenilo.
I bio je. Veliko bijelo janje.
- Woooow – povikaše svi.
Anaboni se prigne, pročeprka po sandalama, pa janjcu na oči zalijepi dva swarovska.
- Wooooow – povikaše svi.
Zaboravila sam napomenuti da je janjac oko sebe imao plameni krug na kojemu je pisalo Cool is cool, fresh is trash. To hladan mi baš ne ide uz janjetinu, ali dobro. Neka im bude.
- Čekajte – vikne Lavica, pa iz ruksaka izvuče vodooporni flomaster i nacrta janjcu u jednu ruku križ, u drugu krunicu.
- Op, op, op, ne može to tako. Di mu je srp i čekić – javi se netko iz gomile.
- Iziđi. Pokaži se koji si – drekne Lavica.
Bilo je malo teže smiriti strasti, ali smo ipak uspili. Mučki provokator se povukao. Lavica je spremila flomaster natrag u ruksak, pa smo krenuli neokrijepljeni ni kavom ni sakramentima.
Hodamo cestom uz rijeku. Poviše nas borovi, kamen i poneki tunel.
- Čekajte! Stanite! – viče Mela. – Ja ću na čelo kolone i nositi zastavu. Nek se zna!
- Ma nemoj, molin te! Ja san se sitila zastave, pa cu je ja i nosit – Tigrica.
- Ne znaš ti kako se nosi.
- A ti ka znaš!
- Znam, jer sam vodila djecu po izletima i ekskurzijama.
Opet intervencija. Nije bilo druge nego smantat Tigricu. Numen, Domenico i Dijablo su se uzvrtili oko nje, obećali neko kormilo, pa je odustala. Privezali smo zastavu za ražanj. Tako je Mela dobila Warholovskih petnaest minuta slave koje su se protegle u sat i nešto. Dobila je još i žuljeve od ražnja, ali to nisu bili jedini žuljevi u ovoj divnoj grupici blogera.
- Nažuljale su me ove svarovske sandale – čujem Anaboni iza leđa.
- Znala si da idemo u prirodu. Mogla si obut tenisice ka ja – Lončica.
- Je li? Kako ću se u tenisicama natjecat za miss?
Sunce se polako diže. Čuje se stenjanje, puhanje, cviljenje, psovanje i blejanje. Livada je daleko. Povremeno netko upita ima li još puno, ja odgovorim da nema i idemo dalje. Što dalje, to bolje. Umorit će se pa neće radit gluposti barem na sat dva vremena.
Livada je velika. Nije me čovjek prevario. Nije puno ni tražio. I rok nam nije ograničio. Počeli smo zauzimati položaje. Niz rijeku se spuštao kanu.
- Ja bi na rafting – uzdahnula je Tigrica.
- Hallo – zaorilo je iz megafona s rijeke.
- Evo će nas potirat – uzdahnuo je i Escajg, a onda zaokružio dlanove oko usta, pa povikao – Iznajmili smo u čovika livadu.
- Hallo, mi iz filmski studio. Mi tražiti El Dijablo. Rekli nama on tu.
- Evo me – skoči Dijablo i skoro upadne u rijeku.
- Mi snimala ekšn film. Vi biti glavni ektor? – viče Megafon.
- Kakva ekšn? –viče Dijablo. – Ima li sekšn?
- Ima ekšn.
Dijablo se počne udarati s obje ruke po prsima, zaurliče Aaaa Aaaa Aaaa i baci se u rijeku. Prepliva jakim zamasima do kanua, Megafon mu da ruku da se popenje. Pratili smo pogledima kako veslaju uz rijeku, a onda se počeli raspakiravati.
Numen preuzima organizaciju. Sad ću ja malo predahnuti i izvaljati se po travi dok se ostali razmjeste.
- Vidite li one borove? – pita.
- Koje? Oko nas su sami borovi.
- One najudaljenije. Tamo iza onoga velikog kamena. Tamo ćemo činit potribu.
- Ajme, ja se bojin. Moglo bi me ca ubost – ciči Tigrica.
- Samo nek vidim onoga ko bi se usudija tebe ubost! Imat će sa mnom posla. To mu ja kažem – drekne Domenico.
Otišli smo tamo malo razgledati i brzo bi se vratili da Marjoneti janjac nije upao u kupinu, pa smo ga odgropavali malo više od sat vremena.
- Sad se iden raspakirat – rekao je Domenico malo žešćim tonom.
Nosio je preko livade onaj svoj kufer šta mi je cijelo vrijeme rulao po živcima. Sad ga nije mogao vući jer su kola zapinjala u travu. Stenjao je i puhao, a onda ga spustio na tlo i otvorio.
- Ovi Zbrinc bi mogli večeras kad užgemo vatricu, pa ćemo malo prizalogajit. Ima i jedan zgornjesavinjski želodec. To je isto lipo, a ovu kašetu Laškog ću bacit u Cetinu. Taman će se oladit na pravu miru. Ajde, ko će mi odnit tamo u ladovinu ovu kutiju kranjskih klobasa. Njih ćemo večeras na vatricu.
- Jesam ti rekla da tebe neće niko dirat – šapće Marjoneta janjcu.
- Beeeeeeeeeeeeeee.
- Jesi to bija u Sloveniju? – pita Numen.
- Nisan.
- Odakle ti onda ovo sve?
- Šta te briga – kratko će Domenico, pa zgrabi onu kašetu Laškoga i odnese je do rijeke. Numen samo slegne ramenima.
Zauzimamo položaje. Širimo šatore. Idilično kao da nas je Mato Lovrak pisao. S livade se vidi komad ceste na okuci, pa vidimo i tko ide i što nam nosi. Upravo se približava kombi. Zastanemo s čekićima i konopima u rukama, pa čekamo. Izlazi čovjek, nikome poznat, otvara stražnja vrata i vadi kutije, košare, bačvice. Mi gledamo kao da gledamo tenis. Domenico se oblizuje.
- Tko je ovdje glavni? – pita čovjek.
- Šta vam triba? – diplomatski, Domenico.
- Moram mu predati pismo.
- Onda može.
Svi uzbuđeno čekamo. Domenico otvara pismo i čita. Govori da nam je ove božje delicije poslala Čuvarica pinkleca i da ćemo se vidit kad dođemo u njene kraje.
- Ajme, ca to znaci? Idemo na još jedno putovanje? – pita Tigrica.
- To znači da je manita – ljuto će Domenico, a onda se okrene prema vozaču kombija. – Slušaj, prika, ne znan te ni ko si ni šta si ovoj Čuvarici, ali lipo ti njoj reci da se izvoli nacrtat ovde. Nema kod nas blogera iz ovi kraji ni oni kraji. Sve su to naši kraji.
- Ali, ja bi tila reć … - javi se Anaboni.
- Ti kuco, jerbo kad ti počneš govorit, svi se uskokodaču i posvađaju, a onda se poslin pomire ka da ništa nije ni bilo. Samo meni izidu živce. Meni ste sve jednako drage i sa svima bi se priča, ali kad poludite, ko bi se od straja umiša među vas.
- Samo san tila …
- Skini te sandale i pomozi oko šatora ako želiš uopće uć u uži izbor za miss.
Čovjek je otišao s puno lijepim dojmom o ovoj, ne znam ni sama šta bih rekla, samo se pitam šta je meni ovo trebalo. Ispraćali smo njegov kombi pogledima, a onda se na okuci ukazala čudna slika.
Mali je magarčić umorno kaskao pognute glave i podvijenog repa. Na njemu je gordo sjedila spodoba sva zamotana u plavi plašt. Pored njih je umorni čovjek nosio stari kufer. Sunce je bilo u zenitu. Zrak oko njih je titrao. Magarčić skrene s ceste i uputi se prema nama.
Pjesnikinje padoše na koljena. Marjoneta zgrabi janjca i pobjegne. Domenico se uhvati za glavu.
- Gospe moja, šta je ovo! Nisan još ništa ni popija. Šta će tek bit večeras! – zavapi.
Magarčić se zaustavi, osoba skoči na travu, uzme kufer od umornog čovjeka i upita koliko je dužna. Ništa, brzo će čovjek, pa povuče magarca i ode. Mi okamenjeni. Ne znamo što nas je snašlo, a onda ona, da, to je bila ona, spusti kufer, baci plašt i mi vidimo da na njenoj glavi nema ni krune ni sjaja, pa odahnemo.
- Je li ovdje promocija priručnika? – upita.
- Je – zbor blogera iz grčke tragedije.
- Ja sam V.
- Šta si ti? – galantni Domenico.
- V, s velikim V. Za one koji ne znaju, v sa malim v – strpljivo će došljakinja.
- Vrag me odnja kad znan o čemu ova govori – nestrpljivo će D.
- Aaaaaaaaaaaaaaa – kriknu Mela i Lončica uglas.
- Šta a? Šta a?
- To je Yulunga.
- Kojega si se vraga tako zamaskirala? Usrali smo se – viče Domenico izbezumljeno. – Zaboravi na Miss. Nećeš njanke u uži krug.
- Dobro kad je tako. Idem raspakirati kofer – pomalo će uvrijeđeno.
Prtlja oko brave, otvori, rasklopi pa vadi : razapeti šator, krletku za macu, krletku za zeca, stolnu lampu, stol, fotelju, drveno postolje za fotoaparat, dva grma borovnice, svega i svačega i na kraju stari podni sat s ormarićem, klatnom i svim pripadajućim.
- Tako. U sat se može sakrit Marjonetin janjac – kaže zadovoljno.
Fijuuuuuuuuuuuuuuuuuuu, čuje se iznad naših glava. Trenutak tišine, pa krššššš. Mi opet okamenjeni. Reka bi čovik da smo svatovi. Koji je ovo vrag? Oćemo li se svako malo okamenjivat? Između borova vidimo komešanje, a onda iziđe tip. Gore mu kaciga, dolje uske hlačice. Šteta što ga ne vidim iz profila. Izgleda da ima nelošu gu… Sorry, sorry, otišla predaleko. Oko vrata mu kolo od bicikla, na leđima ruksak, a u ruci bicikl s jednim kolom.
- Jebate, koji je ovo ridikul – čudi se Domenico. – Bit će traži cirkus. Pogodija si, brale, nema većeg cirkusa od ovoga ovde, a još nismo ni počeli.
Iza njega sva u bijelom, sva zbunjena, s vijencem od tratinčica na dugoj crnoj kosi i košarom iz koje se šire zamamni mirisi proljeća stoji djevojka. Trepče suznim očima, gleda nas i šuti. Čini mi se da malo lebdi iznad zemlje, ali samo malo. Zrak oko nje titra.
- Zagospu blaženu, ovaj je kreten ubija vilu – viče Domenico. Samo šta ne plače. Meko je srce iza tih pustih dolora.
- Nisam ja vila – smije se. – Ja sam Agness. Ovaj dobri bloger me samo doveja na bicikli i nije on kriv. Zaboravila sam pokrit trave, a danas su posebno rosne.
- Agneza, vraga izila – trči Numen – umra san od straja da te otelo. I one gljive šta si mi dala, nisu ti ono bile gljive. Znan ja šta su gljive s malo kapule i dva jaja. Ono ti je bija đava pakleni. “Nisan ni sklopija oči, kad su mi okolo glave počeli letat sloni, pa je onda uletija Gargamel i vika sve ću otkazat, pa su odnekud dopilotale dvi stotine štrumfeta sa lentama, onda su se štrumfete pritvorile u blogerice, počeli su in rast štumici, onda su iz ti vila, misica, blogerica počela izlazit dica, ka iz škole i svi su bili isti Domenico.” (izvučeno iz integralnog teksta sa numenu.blog.hr, bez dozvole autora jer je negdi nestao)
- Ča ga ja sad ulizan u te tvoje snove, ludonja jedan. Bolje ti je bilo napravit mista za ove šta su pridošli, a kako mi se čini , bit će ih još. I kako si ti, dobra moja Agneza, završila na bičikletu s ovin ovod?
- Meni je Karan obeća da će me dovest. Znaš kako on lipo piva, a ovde bi sve odjekivalo od toga glasa. Sva se naježim kad promislim. Onda smo se mi vozili na njegov motor i cilin putem mi je piva Lipa si lipa i onda je u jednom zavoju najedanput umuka i pâ s motora. Motor je nastavija sam vozit i vozit i vozit i onda je odletija priko ograde, letija kroz stabla i sletija na jedan puteljak. Tu je naiša ovi čovik šta govori da je bloger i ukrca me.
Neka ima kacigu, ali ja prepoznajem bicikl. Onaj isti. Onaj sa Zrća. Trčim prema njemu.
- Sredovječniiiiii – vičem.
- Sredovječniiiiii – viče Čiovka.
- Sredovječniiiiii – viče Marjoneta.
- Beeeeeeeeeeeee - valjda ga je od uzbuđenja malo jače stisnula. Janje, ne Sredovječnog.
Bacamo mu se u zagrljaj. Nema pijeska, nema mokrog kostima, sva sam čista i lahorasta, pa ga grlim bez zadrške. Meni opet vijori kosa, njemu se mrda kaciga. Problem je šta su i njih dvije navalile. Morat ću ih nečim zaposliti. Neće one meni Sredovječnog. Treba mi. On tako dobro zna smiriti situaciju, a situacija će biti. Budite uvjereni. Blogeri su to.
- Zakleja bi se da nan sranje s ovin janjcen čini samo za dišpet. A platija san ga trista dolori – govori Numen.
- Mojih – ispravlja ga Domenico.
- Šta ste se uvatili mene? – ukliže Marjoneta među njih.
Oko vrata je vezala komad konopa, a drugi kraj janjcu oko vrata. Kad krene, janje za njom, sapinje se, pada, guši, pa se opet podigne na nesigurne nogice i nastavi je slijediti. Drugo mu ne preostaje. Ili za njom ili u smrt.
Opet su nam oči prikovane za onu okuku. Dolazi policijski automobil. Ne svira. Samo parkira pored livade. Izlaze dva plavušana. Jedan stari, drugi još stariji. Kreću prema nama.
- Dobar dan! Dobili smo prijavu – govori stariji.
- Kakvu prijavu? – javlja se netko.
- Društvo za zaštitu životinja. Govore da mučite nekakvo janje.
- Ma šta je vama, šjor? Vidite kako je to krasno janje. Kakvo lipo runo ima. Ajde, reci barbi je li tebe neko muči – podiže Marjoneta janjca,
- Beeeeeeeeee.
- Eto vidite! Svi ga pazimo i mazimo, a ima ih ovde šta bi ga tili ukrast. Njih zapišite.
- Čije je to janje? – vadi policajac blokić.
- Naše.
- Pa kako će vam ga ukrast kad je vaše? Ko će vam ga ukrast?
- Pustite vi nju. Izmišlja. Ko bi taka ovoga lipoga janjca. Bit će u njemu osam devet kila. Šta vi mislite? – pita policajca Escajg.
- Bit će tako. Prava mira – odmjerava cajac janjca.
- Ako ste slobodni sutra, dođite na janjetinu – govori Escajg.
- Mogli bi. Nismo odavno pečenoga.
- Koja ste vi govna pandurska! – viče Marjoneta. – Nećete moga janjca i gotovo.
- Vaše isprave, molim.
Dobila je prijavu za napad na službenu osobu. Bili bi joj oduzeli i janjca ka dokaz, ali joj je Domenico stao u obranu. Šta je je, treba reć pošteno. Janjac je ostao. Talačka kriza se nastavila. Ražanj je čekao prislonjen uz jedan bor. Zastava je mlitavo visila.
- Marjoneta moja, Marjonetice, šta će ti taj đava. Smrdi, bleji, piša, sere. Daj ga nama da ga zarotiramo i svi ćemo bit zadovoljni.
- Miči se od mene! – kriči.
- Ajde, molim te ka Boga.
- Biži ća!!!- sad je već histerična.
- Obeća san pandurima pečeno. Sad ću ispast govno, a ti završit u pržun. Platit ću ti koliko god triba.
- Bižiiiii !
- Onda papršnjak. Napravit ću mu ja drvenu nogu. Neće se ni primijetit.
Svima je više taj janjac na vrh glave. Ako ga ikad ispečemo, ja ga se neću okusit. Zgadija mi se.
- Ijuijuijuju – začuje se iza okuke.
- Ajme meni majko moja, šta je ovo! – viče Mela. – Napadaju nas Indijanci! Upomooooć!
- Upomooooć – kriče blogerice zahvaćene valom panike.
- Ajte kvragu lude! To dolazi Križarica – smiruje situaciju Domenico, pa sav raznježen krene prema okuci. – Evo meni moje Križarice. Već san se pripa da neće doć.
A kad tamo! Sva u zlatovezu i šlingeraju, u kecelji sa štilštihom- kuvarice nemoj piti, jerbo će ti janje zagoriti, nosi veliku košaru iz koje vire topli, mirisni, domaći kruhovi, a na leđima joj kanta prave pravcate domaće masti.
- Jel’ me primate? – viče.
Primili smo je, naravno da smo je primili, ko je ne bi primio s takvom prtljagom. Odmah smo je činili da nam ispovidi sve šta je donila, a donila je ona toga ohoho, pa smo zasjeli, napokon. I mazali. Mazali. Mazali. Netko se sjetio da imamo i ona čuda šta nam ih je poslala Čuvarica. Onda je netko donio bačvicu i priča je počela, ali je brzo i završila.
Iznad naših glava odjekne očajnički poziv upomoć. Smrznuti pogledi nam se penju prema klisuri, kad tamo imamo što i vidjeti. Netko se grčevito drži za liticu nad samim rubom ponora. Ne leđima mu ruksak dva za dva.
- Sredovječni, jel’ ono muško ili žensko? - pita Čiovka.
- Ne vidim. Nosim kacigu i biciklističke naočale, a ćorav ko kokoš.
- Ajmo, ljudi spašavat – viče Escajg.
- Čekajte čas. Moram ovo slikat. Bit će vrhunska slika – viče Čiovka.
- Jeben te ludu, čovik će poginit, a ti ideš slikavat – viče Domenico.
- Ova će mi osigurat naslovnicu. Škljoc! Još jednu sa zumom. Taaaaako! Škljoc. Vidi Domenico da je miritalo pričekat sa spašavanjen – pokazuje Domenicu fotografiju.
- Ajme, ljudi!!!! Ajme!!!! To je stara teta. Brzo!!!!
Trče dečki prema litici. Mi navijamo. Glasno. Bodrimo tetu. Sumrak se spušta.
- Ja ću se popeti do nje – govori Sredovječni. – Imam konope i cepin.
- Pa šta’š kad se popneš? Donit je doli na kosti?
- Dat ću joj moralnu podšku.
- Aaaaa, to more. Iden i ja s tobon – govori Escajg.
- Nisan ni ja pizda. Iden i ja – govori Domenico.
- Ti ostaješ čuvat ženske. Da ti ne bi koja slomila nokat. Kako će onda bit miss?

- Aloooo, gorska služba? Brzo dođite ovamo. Kako di? Na Cetinu. Gospeti, poviše livade na litici visi Stara teta. Nije se obisila. Živa je. Koliko godina? Tako, tridesetikoju. Nemojte me mantat nego dolazite. Hitno je. Kako koje livade? Vidit ćete vatru. Šta ne smi se ložit? Ma ko je to reka? Naložit ćemo i šumu ako triba. Ima Domenico dolori. Ajte brzo! – urla Domenico u mobitel.
Sumrak briše boje. Spušta se mrak. Palimo još jednu vatru. Ne čuje se helikopter. Sve je mirno. Tama je prekrila liticu. Netko je plakao, netko šmrcao, netko molio Boga. Domenico je brojio dolore.
- Evo me zajebala na banku. Čekaj. Nije, nije. Dobro je. Di je više helihopter?
- Ne mogu više. Evo tebi vreću. Zamijenimo se – čuje se iz mraka.
- Ne mogu ja vriću ni odlipit s poda. Ti si sportski tip.
Gaze preko livade. Jedva. Teta nam maše s Numenovih leđa. Trčimo prema njima. Teta skače na travu i trči prema nama.
- Nosija san te cilin puten, a ti sad trčiš – viče za njom Numen.
- Kaj vi niste iz Gorske službe? – viče teta.
Sredovječni posrće, pa padne pod vrećom. Nekoliko blogerica priskoči i vuče vreću. Jedva.
- Ca je unutra? Kamenje? – pita Tigrica.
- Komplet šminke, fen za kosu, kefa za ravnanje, duga klajda, vreća bižuterije, i, naravno: štikle . Kozle. Šator i još neke sitnice.
- Da san još sto puta pametniji ne bi razumija koji te đava natenta penjat se po liticama – govori Numen.
- Štela sam si uhvatiti kozle – govori teta.
Domenico nalijeva rakijicu u Sredovječnog. Sretni smo da je sve dobro svršilo. Vadi se hrana, boce, bačve.
- Ovo je česki život – govori Domenico.
- Mogli bi sad i zapjevati - govori Mela. – Tko će mi donijeti harfu iz šatora?
Domenico ima dolore, pa je čast tegljenja harfe zapala Sredovječnog i Numena. Mela se namjesti, žice zatitraju i pjesma se uzdigne prema zvijezdama.
Apolone, rano moja ljuta
nemoj mene ti micati s puta
najbolja sam ovdje među svima
u mene ti svih vrlina ima
kad podigneš lentu missice
nek’ oko mene je spletu tvoje mišice
jer u tebi ima svakog blaga
nek svi vide koliko sam ti draga
ponudit ti, jadna, nemam mita
al’ se vidi da sam ja elita
nisam lijepa al’ sam spretna
stavi na me lentu, ja ću biti sretna
Sretna sam i ja da smo dan priveli kraju a da nitko nije nastradao. Ležim na travi pored vatre okružena ovim divnim ljudima. Sita i zadovoljna pijuckam vino ne sluteći kakvi se oblaci nadvijaju nad mojom reputacijom.
Nisam baš od oblokavanja, ali kad je vino dobro onda se to ne računa u lokanje. Možda vi i ne znate, ali mene čašica dvije sasvim razvežu, postanem iskrena, ljubopitljiva, društvena. I uvijek, ali baš uvijek, upadnem u skandal.
- Šedou, – govorim – poznajem ti ja muža.
- Je li? – pita preko zalogaja.
- Je. Je. Susretnemo se tu i tamo.
- Je li? – zalogaj joj zapinje u grlu.
- Krasan čovjek – meni ne zapinje ništa. Ni jezik ni pamet.
- Aaaaa, Bise, – javlja se Domenico. – šta se vataš tuđih muževa. Jel’ ti to triba kad imaš mene? Reka san ti da san častan čovik i da su mi namjere časne i da iman dolore i opet ne vridin.
- Ja? Ja se vatan tuđih muževa? A to šta ti svakoj obećaješ, to je u redu?
- Ostavi se Šedouinog muža. To ti ja govorin. Šta ti je žena skrivila?
- Ma ko ga je taka? Čovika nikad nisan ni vidila.
- Pa šta onda imaš govorit da ga znaš i da je krasan? – čini mi se da je Domenico malo ljut na mene. Šedou proguta onaj zalogaj.
- Stvarno, otkud ga poznaješ? – pita Šedou.
- Ne poznajem njega nego san čitala njegove priče. Šaljemo i on i ja po natječajima, pa se čitamo – tu sam zaplakala.
Nije pomoglo ni što se Šedou uzgovorila da nije to taj. Sumnja je bila posijana. Priznajem, zaplakala sam, ne samo zbog ove višestruke blamaže, nego i zbog toga što ću se kad tad vratiti kući, tati i poslu. Tko zna do kad bih plakala da me nije prestravila užasna škripa s ceste. Rojevi iskri su jurili iza borova, a mi smo se, pogađate, okamenili.
- Požar! Požar! – val panike zahvati blogerice.
- Brzo! – val adrenalina zahvati blogere.
Začuje se udarac. Lom stakla. Iskre se ugasiše. Sve se smiri. Domenico, Sredovječni i Escajg trče preko livade. Ulaze među borove. Gube nam se iz vida. Mi plačemo zagrljene dok se između stabala ne pojavi Escajg gol do pasa. Obasjan mjesečinom i plamenom vatri, podboči se, nadme grudni koš, uvuče stomak i zagleda u daljinu. Oko njega se uzvrtio netko meni nepoznat i škljoca fotoaparatom. Blic nam prži zjenice.
- Sad mene – viče Domenico. – Plaćam u dolorima samo neka ispadnem mačo. Nemoj da ispadnen ka neka pičkica.
- Možeš li mene na biciklu, ali da se ne vidi da nema zadnji kotač – pita Sredovječni.
- Sve bum vas rad poslikal. To bu tak krasne slikice. Gospon s biciklinom, bute stavili šklafet na glavu. Puno blešćite, pa slikica ne bu dobra – skida šešir sa glave i daje ga Sredovječnom.
- A je, mogla san ih i ja slikat da su pitali – malo je ljuta Čiovka.
- Ma ca je ono tamo? – pita Tigrica. – Judi moj, ma ca ja to vidin? Ono je Mekon.
Nastade češljanje, šminkanje, obuvanje swarovski sandala, skidanje i namještanje. Svaka je htjela art foto za book. Zamotavale su se oko stabala, ležale, sjedile, čučale i slale pačje poljupce, a Mekon je slikavao dok nije kolabirao.
- Đava odnja i Miss i dolore ! Čovik je umra od gladi i od žeđi. Aj, uzmi malo ovih lipih delicija. To će ti dignit sve žunte – nutkao je Escajg Mekona (ajme meni, koja imena, izgleda ka da pišen fantasy)
- Ca je bila ona vatra? Jesi to dosa na raketi? – pita Tigrica.
- Došel sam si trajvanom. Tak najrajše putujem – govori Mekon preko zalogaja.
Svi smo mumali u tišini, a onda sam ga primijetila. Šuljao se cestom iza stabala. Zakopčani sivi baloner podignutog okovratnika. Šešir nabijen do očiju. Čudan svat.
- Pogledaj onoga tamo kraj stabala. Polako se okreni – šapćem Lončici.
- Neki Pink Panther – šapće Lončica.
- Isti. Možda nas špijunira – sad mi već divljaju sive stanice. Što ako izviđa za neku kriminalnu organizaciju, pa nas pohvataju, odvedu u bijelo roblje. Ne bih se ja predala. Borila bih se do zadnjeg daha.
- To je neka budala. Došao napasat oči na našim atributima – još tiše će Šedou.
- Sigurno mi misli minirat izbor za Miss. Ali neće to tako ić. To mu Domenico poručuje – nervira se Domenico.
- A jesi zapeja za miss – nervozno će Čiovka.
- Ne tribate se ništa mislit. Ono van je Umiljato janje. Ja san ga pozvala – sad upada i Marjoneta. Više ne moš ni bokun pošapćat, a da ti ne upadnu padobranci.
Janje je blejalo. Kozle meketalo. Mi pijuckali i baš je lijepo klizilo. Avion je proletio poviše nas i nestao. Sve se opet smirilo, a onda su nebo prekrile stotine bijelih gljiva. Ljudi u crnom su skakali na livadu, otkopčavali padobrane i hvatali položaje.
- Specijalne postrojbe – Horatio stavi naočale za sunce, izvadi iskaznicu i okrene je prema nama.
- Horacijo, ca si i ti dosa na janjca! – krikne Tigrica. – Ajme ca mi te drago vidit. Sidni ovde kraj svoje Tigrice. Malo cemo se pricat.
Evo nas sad u postaji. Pričamo se s organima. Ona dvojica što smo im obećali pečeno su najokrutnija. Eto ti, Marjoneta! Ti i tvoj Janko!
Bilo je dobro prvu noć. Tako mi pričaju. Danas je nestalo svega. Čujem da se na blogu skupljaju novci za našu slobodu. Ovdje se ljudi bune. Neće slobodu. Draže im se odmarati neslobodno. Malo je dosadno. Nekako su svi ka slomiveni. Bezvoljni. Drže se za glavu. Malo pričaju. Samo Domenico štanca lente. Taj je čovjek pun optimizma.
Jedina svijetla točka u današnjem danu su one tri šteke cigareta što nam ih je Sjedokosi poslao. Svaki čas se oglasi alarm, proradi tuš, a onda policijske snage jurnu hodnikom. Dobro im je to za vježbu spremnosti.
Hrana je nikakva. Jedemo fažol, grah, a neki grickaju i pasuljče. Sline nam cure kad se sjetimo onih divnih kranjskih klobasa što ostadoše pod stablom uz Cetinu. Domenicu organi ne daju da ode do banke po dolore. Jako nesusretljivi organi, a ima dva koraka do banke.
Molimo ljubazne blogere koji uživaju na slobodi da nam donesu hrane. Nemojte svašta nositi. Običnu hranu možemo jesti i doma kad se vratimo oduševljenim obiteljima.
Ja sam se povukla u kut i pišem priče edukativnog karaktera. Stavit ću na blog, jer mi ovi sivkasti dečki s lisicama za pojasom ne žele ustupiti printer.
Svih vas pozdravljamo. Drž’te se hrabro. Mi se ne damo odavde. Tigrica namješta stolove. Bit će to večeras pista za izbor missica.

<< Arhiva >>

0

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se