zekin crveni cosak

subota, 15.07.2006.

U ŠPANIJU !

Pre 70 godina to je bio poklič svakog čoveka koji voli slobodu, u Španiju! Tamo su se realizovale težnje svih progresivnih ljudi, tamo se pre 70 godina vodila ,pokazaće se, odlučujuća bitka protiv reakcije i fašizma. U Španiji je rastao novi svet koji su radnici nosili u svojim srcima.
U Španiju! to je bio poklič proleterskog internacionalizma,u te dve reči sakupljene su težnje čitave radničke klase, svi su želeli otići tamo i učestvovati u izgradni novog sveta ,sveta bez gospodara i boga, bez kapitalizma i izrabljivanja. Svaki klasno svesni pojedinac želeo /la je da učestvuje u socijalnoj revoluciji!

Danas gotovo 70 godina kasnije vaš odani Zeka putuje u Španiju. Ne putuje tamo da bi kao Duruti, braća Askaso i Garsia Oliver rasplamsao plamen revolucije ,ne putuje tamo ni da bi pomogao antifašistima u borbi protiv reakcije ,danas je Španija obična mediteranska država u kojoj vlada "parlamentarna demokratija" u kojoj su legalizovani homoseksualni brakovi i u kojoj su na vlasti tzv. socijalisti (koji imaju malo zajedničkog sa Largom Kabaljerom). Putujem tamo da bih učestvovao u obeležavanju 70 godina od početka revolucije. Biću 19.07 u Barseloni na čije će ulice kao i pre 70 godina izaći radnici u "uniformama" svojih milicija. Nakratko Barselona će dobiti onaj revolucionarni izgled koji je imala tih prvih dana rata i revolucije davne 1936. Podsetićemo se kakvu su ulogu imali CNT i FAI, ko su bili ljudi koji su dali svoje živote za slobodu i revoluciju u borbi protiv reakcije, fašizma i kapitalizma. Nakratko podsetićemo se da su reči kao kolektivizacija, eksproprijacija i jednakost bile sprovedene u praksi u Barseloni pre 70 godina i da je kapitalistički sistem nestao pred revolucionarnošću i organizovanom akcijom radnika. Podsetićemo se još jednom da anarhizam nije neostvariva utopija već da je moguć.

Slava svim borcima za slobodu i jednakost

SALUD!!!

Podsetimo se u ktratkim crtama kako je sve počelo..

Građanskom ratu i revoluciji koja se desila prethodila je pobeda Narodnog fronta na izborima koji su održani u februaru iste godine, a sačinjavali su ga republikanaci, socijalisti, komunisti, UGT, ( Sindikat povezan sa Socijalističkom partijom Španije), POUM (Antistaljinistička komunistička partija osnovana 1935. ujedinjenjem grupe trockista i disidenata) i male Sindikalističke partije.

Mora se napomenuti da je socijalna situacija bila prilično teška.

Evropa je tridesetih godina okusila do tada najveću bedu. Propast Wall Street-a 1931. godine i posledice toga su se osetile svuda. Španija nije bila izuzetak. Do 1936. godine, nezaposlenost je porasla na 30% u mnogim gradovima. Od ukupno 3.000.000 radnika, milion nije imao posla. Za njih nije bilo socijalne pomoći i pošto su cene porasle 80% za pet godina, mnogi su se našli na ulici i gladni.( zvuči poznato?).
Naravno konzervativci i reakcionari su učinili sve da umanje i ponište dostignuća španske republike .
Kako je vladajuća klasa postajala sve očajnija, odlučila je da odbaci parlamentarnu demokratiju. Gazde se nikada nisu protivile fašizmu zato što su znali da im on nekada može biti od koristi. Njihova dobra i privilegije su im bili važniji od svega ostalog. Kao i u Nemačkoj i u Italiji, odlučili su da organizovanu radničku klasu treba smiriti, kako bi se ponovo nakačili na njena pleća i nastavili da profitiraju. Iako su se neki u početku i opirali fašizmu, on je ipak bio njihovo pomoćno sredstvo sa kojim su bili spremni da se služe ukoliko uvide da je to neophodno za održavanje na vlasti.Radnici sa druge strane nisu im ostajali dužni pa je između izbora u februaru i fašističke pobune u julu, bilo je 113 generalnih štrajkova, 228 delimičnih štrajkova, 145 eksplozija bombi, 269 mrtvih, 1.287 ranjenih, 215 napada i 160 spaljenih crkvi. Naravno, svega toga nije bilo u programu Narodnog fronta koji se suštinski odnosio na održavanje anti-fašističkog jedinstva. Ali situacije je bila strahovito zategnuta a stanovništvo podeljeno i polarizovano.

jul 17. - Započinje oružani ustanak u Maroku.

Državni udar je izveden 17. jula. Prvi korak je napravljen kada se Franko dočepao Maroka i objavio "Radikalni manifest". Manifest je primio jedan lojalni radio-operater i prosledio ga Ministarstvu mornarice. Vest o državnom udaru čuvana je do 7 sati 18. jula. Vlada je uveravala zemlju da je sve pod krontolom, ali kako se kasnije pokazalo to je bio početak građanskog rata.


jul 19. - Barrio daje ostavku. Jose Giral (levi republikanac) postaje premijer. Ustanici pobeđuju u Barseloni.

U Kataloniji, naročito u Barseloni, radnici, su pokazali kako se treba boriti. Objavili su generalni štrajk i izašli na ulice tražeći oružje koje je vlada odbila da im da. Na kraju su krenuli u juriš na kasarne i uzeli ono što im je bilo potrebno. Bili su potpomognuti od strane vojnika koji su odbijali lojalnost. Radnici su brzo postavili barikade i za nekoliko sati je ustanak odbranjen. Oružje je podeljeno i grupama koje su razaslate u druge oblasti da zaštite nastajuće ustanke.

jul 20. - Ustanici pobeđuju u Madridu.

Madrid je takođe spašen zahvaljujući heroizmu i inicijativi radnika. Kada su čuli šta se desilo u Barseloni, oni su izvršili juriš na kasarnu Montana, glavnu vojnu bazu u gradu. U Valensiji su radnici okružili kasarne i ta situacija je potrajala dve nedelje. Vlada je i dalje odbijala da naoruža radnike, tako da su kasarne uspešno zauzete tek nakon što je poslato oružje iz Barselone i Madrida.

Takvim akcijama je Republika Španija spašena. Nisu se samo članovi CNT-a priključili borbi, nego i članovi UGT-a i POUM-a. Za te radnike to nije bio samo rat za odbranu od fašista, već početak revolucije. Komitet antifašističkih milicija osnovan je 20 jula u Barseloni.
Radničke milicije su bile uspostavljene nezavisno od pokušaja države da smiri situaciju i nagodi se sa Frankom.
Vlada se našla u delikatnoj situaciji kada je 19. jula počeo organizovani otpor civilnog stanovništva. Dok se odigravao državni udar, vlada nije našla načina da upotrebi svoj autoritet. Veći deo vojske se pobunio protiv nje. Tamo gde su pobunjenici pobeđivali, vojska je bila raspuštana i radnici su preuzimali oružje. Sindikati i levičarske organizacije su se odmah potrudili da organizuju te radnike. Oformljene su milicije i one su postale jedinice revolucionarne vojske. Deset dana nakon državnog udara, u Kataloniji je bilo 18.000 radnika organizovanih u milicije. Ukupno je bilo 150.000 dobrovoljaca, spremnih da se bore gde god da su bili potrebni. o nije bila uobičajena vojska. Nije bilo uniformi (marame oko vrata su obično označavale kojoj organizaciji član milicije pripada).
To je bila situacija 1936. Iako je vlada Narodnog fronta još uvek postojala, nije imala vlast. To je bilo zbog nedostatka represivnih organa države. Vlast je bila podeljena na bezbroj fragmenata i rasuta u hiljade gradova i sela, među revolucionarnim komitetima koji su preuzeli kontrolu nad zemljom i fabrikama, sredstvima za transport i komunikaciju, policijom i vojskom. Vojska, ekonomija i politička borba, razvijale su se nezavisno od vlade i, u stvari uprkos njoj. Takva situacija je poznata kao "dvojaka vlast".
U Španiji se paralelno sa građanskim ratom , odvijala i svojevrsna socijalna revolucija koja je dostigla dotad ( i dosad) neviđene razmere i srazmerno tome uspehe na polju socijalne i zdravstvene zaštite, smanjenju socijalnih razlika , gladnih i nepismenih , koji su za ono , pa i za ovo vreme bili veliki .
Preduzeća, napuštena od vlasnika, preuzimana su, a u ruralnim oblastima seljaci su okupirali zemlju.
Po prvi put su radnici u Španiji uživali dobrobit zdravstvene zaštite organizovane od strane CNT-ove (Nacionalna konfederacija rada) Federacije zdravstvenih radnika. Federaciju je činilo 40.000 zdravstvenih radnika - sestara, doktora i administrativnih radnika. Još jednom je postignut veliki uspeh u Kataloniji gde je za svih 2.500.000 stanovnika obezbeđena adekvatna zdravstvena zaštita. Uspostavljen je i program preventivne medicine zasnovan na lokalnim zdravstvenim centrima. Na kongresu 1937. medicinski radnici su razvili zdravstveni plan za buduću Španiju koji bi bilo moguće izvesti da je revolucija bila uspešna. Promenila se i uloga žena. One su ostvarile mnoge pobede. U odnosu na njihovu ulogu u građanskom ratu, posmatrači su istakli da su one odigrale punu ulogu u anti-fašističkom otporu. Bile su prisutne svuda - u komitetima, milicijama, na frontu. U prvim bitkama rata, žene su se borile pored muškaraca jer se to podrazumevalo samo po sebi. Nije bilo slučajeva da žene popunjavaju mesta muškaraca koji su na frontu (a to je uobičajeni slučaj u ratnim uslovima. Kada se rat završi i žene nisu više potrebne kao radna snaga, one se vraćaju domovima). U milicijama su se borile kao jednake. Učestvovale su u organizovanju kolektiva i borile se protiv seksističkih stavova prošlosti kojima nema mesta u bilo kojoj pravoj revoluciji. Za vreme građanskog rata abortus je bio legalizovan u republikanskoj zoni. Centri su bili otvoreni za sve žene, uključujući i neudate majke i prostitutke.

Umesto da pozdrave i pomognu antifašističku borbu naroda Španije , velike evropske“demokratije“(Francuska ,Engleska) plašeći se više socijalne revolucije nego fašizma su potpisale sraman sporazum o nemešanju. Misleći da će to zaštiti njihove države od ekspanzije fašizma . Sa druge strane Franko je izdašno potpomognut od Hitlera i Musolinija , dok je republikanska Španija jedinu pomoć i to na kašičicu dobijala od Meksika i SSSR-a. Drugačiji stav evropskih demokrata mogao je biti prekretnica za celu Evropu, umesto da Španija bude još jedna žrtva fašizma, a građanski rat predigra za krvavi svetski rat, fašizam je mogao biti pobeđen na vreme.

Ostavljen sam sebi španski narod je osim muka u građanskom ratu , i više od dva miliona poginulih i zatvorenih neposredno posle rata , morao da istrpi fašističku diktaturu koja je trajala punih 37 godina.

Slučaj Španije opominje nas da se solidarnost i jednakost ne smeju shvatiti uslovno , kao metode propagande za osvajanje vlasti, i da se danas opasnost od fašizma ne sme shvatiti olako. Sa druge strane uspesi španskog stanovništva u suprotstavljanju fašizmu,ali i u vlastitoj emancipaciji moraju nam biti primer i putokaz. Borbeni poklič "No Pasaran"- neće proći i stegnuta pesnica ostali su simboli antifašističkog pokret do danas. Da nas opomenu da nikada ne dopustimo da fašizam prevlada da mu se uvek suprotstavimo Značaj španskog stradanja i dostignuća koja su postignuta u neverovatno teškim okolnostima kada su ljudi bili solidarni i plemeniti pokazuju nam da za čovečanstvo još uvek ima nade.Na kraju ne mogu a da ne postavim pitanje da li bi svet uz ostvarenu revoluciju za koju su sezalagali i svakodnevno borili članovi CNT-a i milioni španaca bio bolje mesto za život ? Odgovor se nameće ako pogledamo svet u kome danas živimo.

NO PASARAN!!!


- 11:17 - Komentari (2) - Isprintaj - #

srijeda, 12.07.2006.

Robovima rada iz zemalja u tranziciji

Pogledaj, u zamci si!
Ustani ujutro. Idi na posao. Primi kao platu manje nego što proizvedeš.
Višak daj svom gazdi. Preživi od svoje plate. Potroši je na otkupljivanje onoga što si ti i drugi plaćeni robovi proizveli. Potrošio si celu platu.
Treba ti još novca. Onda...ustani ujutro. Idi na posao. Primi kao platu manje nego što proizvedeš...
Ponavljaj ovo do smrti, ili dok te ne bace na otpad.
To je tvoj život. To znači biti zaposlen. "Srećniji" si od jadnog komšije:
on je nezaposlen, prinuđen da traži sebi gazdu koji će ga izrabljivati.
Zaposlenje je izrabljivanje. To je legalizovana pljačka: ti proizvodiš
dobra i pružaš usluge drugima, a drugi, koji poseduju sredstva za proizvodnju se bogate.
Zaposlenje je zamka.
Ti si u njoj.
Jedini razlog za postojanje radnika na zemlji je da budu
zaposleni-pljačkani-zatvoreni. Bez nas ne bi bilo viška vrednosti.
Kad bi višak vrednosti mogao nastati bez nas, bili bismo odvojeni kao stoka za klanje. Ali mi smo potrebni sistemu. Iz rupe koju je kapitalizam iskopao za
nas izlazi zarada. Puno lepe zarade da bi bogati ostali bogati. Nisu li bogati srećni što nas imaju?
Ali, ti nikad nisi tražio da budeš u ovoj zamci. Nemaš sreće. To je određeno rođenjem.
Žao mi je, gđo Petrović, ali rodili ste plaćenog roba."
Radnici su oni koji nemaju praktično ništa vredno prodaje, osim sebe
samih: naše psihičke i fizičke sposobnosti, naš rad. (Zato se i zovemo
radnici - jer smo prisiljeni da radimo.)

"Odlično, gđo Tajkunović rodili ste savršeno zdravu bebu-parazita,
tek što je izašla iz materice, već je naslednik pet direktorskih mesta,
i poseduje više imovine, nego što će radnik Petrović zaraditi u toku celog svog života kao plaćeni rob."
Nema zamke za kapitalističku bebu. U redu, pa mora neko da brine i o karipskim plažama, dok mi
ostali brinemo o fabrikama i kancelarijama.

Želiš da pobegneš iz zamke, i budeš kao besposličari koji žive od
viška? Lakše je to reći, nego učiniti, robe.
Možeš pokušati da opljačkaš banku. Zatvori su puni plaćenih robova koji su pokušali da pobegnu iz zamke, samo da bi se premestili u zatvorsku ćeliju.
Ili možda lutrija? Uvek ima nade da će ti se sreća nasmešiti, sa šansama 15 miliona prema jedan. Upravo je to svrha lutrije: ponuditi nadu zatvorenima.
Platiš tiket, i kupio si prividnu pukotinu u zidu svoje ćelije.

Ili možeš da stisneš zube, i da trpiš. To radi većina. Neki ne. Samoubistvo uvek postoji kao mogućnost. Ili droge.
Haustori su puni klinaca koji misle da mogu da dožive malo ekstaze u toku svog zatvora, u zamci.
Naravno uvek se možeš okrenuti religiji, koja će ti izvrnuti mozak i bez droga. Ona ti nudi večni život posle smrti. Ali šta je sa životom pre smrti?
Ti nisi ovde da živiš, plaćeni robe. Ti si tu da proizvodiš zaradu. Život je nešto čime možeš da se baviš u svom slobodnom vremenu.
U zamci, tvoje vreme je retko tvoje.
Većinu provodiš radeći.
Zato si i ovde.
To je ono što ti daje za pravo, da uveče odeš kući i pripremiš se za sledeći radni dan. Nekada, robovi nisu mogli da odu kući.
Robovi su pripadali svojim vlasnicima.
Robovi nisu imali stanarine i hipoteke da o njima brinu.
Ti ih imaš, jadniče. U momentu kada na kratko napustiš mesto zaposlenja, dolaziš kući, na mesto koje moraš da iznajmljuješ, ili da pozajmljuješ novac da bi u njemu živeo.
Verovatno bi voleo da živiš negde drugde.
Zamka može postati pomalo tesna.
To je čisto pitanje sreće: ako spadaš u onih jedan posto koji poseduju i kontrolišu resurse planete, onda imaš veličanstvenu kuću, u kojoj ćeš provoditi svoje slobodne sate.
Ali tvoji slobodni sati su retki.
Osim ako nisi nezaposlen, u kom slučaju si prisiljen da lupaš na vrata svog izrabljivača, preklinjući ga da te legalno pljačka. A onda ponovo na izdržavanje kazne u sistemu zarade.

Radiš kako radiš zato što si zatvoren. Živiš kako i gde živiš, zato što si u
zamci. Voziš se u lošim kolima na zakrčenim ulicama, ili u pretrpanom
javnom saobraćaju, plaćajući da bi otišao da budeš izrabljivan, zato što si u zamci. Tvoja deca se rađaju u istoj zamci u kojoj si i ti, i šalješ ih u školu da nauče kako da budu zatvorena. Ti si zaista potpuno zatvoren u mašini za mlevenje zarade, u ovom trulom socijalnom sistemu. A tvoje gazde to zovu slobodom.

Na neki način, ti i jesi slobodan, jer svaka zamka ima i vrata.
Oni koji ti pokazuju put ka izlazu žigosani su kao ludaci, ili
opasni, i to te može navesti da ostaneš gde si.
Čak se i plašiš slobode koje leži izvan tvog kaveza.
U zamci barem dobijaš svoju platu, kao što pas na uzici dobija kost.
Možeš da izabereš koju ćeš kost da glođeš. Konzervativno-nacionalističku kost,
Liberalno- demokratsku kost,
Neoliberalno- menadžersku kost...
Dobro prilagođen zatvorenik voli svoju kost.

Ili možeš odbiti da budeš zatvoren. Kako? Pa, kako si i dospeo u zamku?
Ustao si ujutro, otišao na posao, primio kao platu manje nego što si
proizveo, preživeo si od svoje plate, dao si višak svom gazdi, potrošio
si je na ono što ste ti i ostali robovi proizveli. Potrošio si celu platu, trebalo ti je još novca, vratio si se na posao... i tako stalno, u krug, bez kraja, ponavljaš isto zauvek.
Čini se da nema izlaza.
Ali postoji jednostavan izlaz, samo ako razmisliš o tome, i udružiš
se sa ostalim robovima koji su razmislili o tome.
Napravi društvo, koje funkcioniše na drugim principima, bez proklete zamke.
Posedujte i kontrolišite svetsko bogatstvo zajedno. Pruži koliko možeš- uzmi koliko ti treba.
Proizvodi zbog potrebe, a ne zbog zarade.
Bez plate, samo saradnja. Bez plate, bez poslodavca, bez zaposlenja – nema ni zamke.

Nemaš ništa da izgubiš, osim beznadežnog očaja zatvorene tegleće
marve.

A možeš dobiti čitav svet ,dovoljno je samo da to poželiš.

- 12:31 - Komentari (2) - Isprintaj - #

utorak, 11.07.2006.

konacno sam se vratio

Well evo me ponovo (konačno). Nisam pisao skoro pola godine. E a u tih pola godine svašta se desilo ,o tome možda u sledećim postovima - kad dođe vreme za to što bi rekao Rundek. Sve u svemu imao sam prilično buran period a čini se da još burniji predstoji. Sad je letnja pauza, a u jesen biće svega i svačeganjami. No nastavljamo gde smo stali. ovom prilikom postavicu tekst anarhističke grupe Komuna.Tekst je napisan još 1910 godine i objavljen u istoimenom časopisu koji je izlazio 1910.-1911.
U tekstu nije promenjena ni jedna reč dakle prenosim ga u originalu. Pošto se trenutno bavim istorijom anarhističkog pokreta i organizacija na našim (ex YU) prostorima očekujte još ovakvih bisera.

PS: Hvala sestri Lovel što me je podstakla da nastavim pisanje.

RADNICIMA

Radnici! Vi vrlo dobro znate, da nad vama još i danas upravljaju najveći lopovi, a vi im se morate pokoravati i plaćati posredne i neposredne poreze.

Vi jasno vidite kako je najbezočniji pas, buržuj, zagrabio svojim šapama najbolja bogatstva, i kako je najlukaviji probisvet navažnija ličnost u državi.

Vi dobro razumete da je buržoaska pravda u samoj stvari zakonita nepravda, koju čuvaju dželati i žandarmi: da su državna uređenja trula i izopačena, a njihovi predstavnici samo bedni komedijaši.

Vi osećate kako je sraman poredak u kome živite i koji nosi zvučno ime »civilizovano društvo»; poredak u kome gomila neradnika traći milione dok u isto vreme stotine miliona proletera umiru od gladi.

Dugo godina radni narod živi u zagušljivim i prljavim jazbinama, jer su mu vlasnici i kapitalisti sve pokrali, čak i svež vazduh i zlaćane sunceve zrake.

Mnogi se radnici pokoravaju i mole buržuje: «Dajte nam rada, da ne bi pomrli od gladi!» Eksploatatori odgovaraju: «Nije nam baš potrebno, mi i bez vas imamo dosta ruku, koje će raditi!» Kada radnice žude za uživanjem, srećom i slobodom; buržoazija im u najboljem slučaju deli milostinju, istresajući mrve sa svoga stola.

A radni narod međutim lišen radosti, u večitom ropstvu i radu štiti svojom krvlju privatnu svojinu i državu, dajući svoje sinove otadžbini, to jest, buržoaskom zlatnom teletu.

Francuski revolucionar Mirabo kazao je jednom: «Čovek ima prava, da se posluži svim sredstvima da raskine svoje lance»; dopunjavajući te reči mi kažemo: «radnici imaju prava da se posluže svim sredstvima da utole glad».

Sad u posledenje vreme; radnici sve češće i češće protestuju protiv eksploatacije i buržoaske vlade. Nekad su oni samo molili, danas zahtevaju. Vlasnici kapitalisti na ovaj pravedan zahtev odgovaraju tamnicom i vešalima, kartečom i puškama.

Socijalna demokratija za koju neki misle da je ona izraz radnika, preporučuje radnicima da mirno sede i čekaju, dok se ona za to vreme zanima brbljanjem u parlamentu i maštanju o zlatnom veku, kad će naši potomci dočekati kolektivizam.

Ali možete li se vi, radnici i seljaci, pomiriti s tom filosofijom, kad vi sad gladujete i patite u besposlici, od kapitalističke eksploatacije u svim oblicima? Hoćete li vi još da trpite? A šta vam je stalo do budućeg pokolenja, kad se vaše pokolenje muči i vapije od gladi.

Sve češće i češće u zapadnoj Evropi i u Americi, velika vojska gladnih traži da i ona uživa u bogatom piru prirode.

Približava se dan velike revolucije! Sa svih strana sveta pojavljuju se vesnici revolucije. Buntovnici, - radnici dižu se, u gustim redovima idu, noseći u rukama vatru, olovo i dinamit.

Pariska komuna 1871 god. Komuna u Kartageni (u Španiji) nedavni ustanci Katalonskog proletarijata, Ruska revolucija i najzad strašni generalni štrajkovi, koji se šire kao ogromni talasi, kroz ceo svet, - eto sve su to vesnici velike budućnosti!

Nije daleko dan, kada će se crvena zastava pokrivena crnim krepom u znak zalosti za poginulim borcima; nanovo razviti nad palatama i buržoaskim baštama.

Mi pozivamo srpski radni narod u borbu za hlebom i slobodom pod našom zastavom!

Radnici. Razumite da vaše oslobođenje zavisi samo od vašeg sopstvenog rada, volje i energije! Pripremajte se za veliku borbu, ujedinite se jedan s drugim, organizujte se u samostalne sindikate!

Naš cilj je slobodna komuna! Komuna, u kojoj neće biti mesta ni kasarnama, ni sudovima, ni tamnicama, gde neće biti ni eksploatatora ni eksploatisanih, ni starešina ni potčinjenih!

Komuna to je slobodno društvo, gde će samostalni sindikati rukovoditi celokupnim proizvodnjom, uzevši u svoje ruke sve stanove i fabrike, zavode i radionice, zemlje i druga prirodna bogatstva. Komuna je – društvo u kome će u praksi biti ostvaren pravedan princip: «Svaki po svojoj mogućnosti, svakom po potrebi».

Napred u borbu!

Dole država i kapitalizam!

Živela socijalna revolucija!

- 22:02 - Komentari (0) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

< srpanj, 2006  
P U S Č P S N
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31            


Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Opis bloga

  • politicki nekorektni tekstovi o utopijskoj izmeni sveta

Linkovi

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se