Terorizam protiv dosade
"Terorizam (definicija FBI) - Nezakonita upotreba sile protiv lica ili imovine u cilju zastrašivanja ili sputavanja vlade ili populacije, a sve zarad političkog ili društvenog cilja. Pojam koji je najviše medijski eksponiran u proteklih nekoliko godina je svakako "terorizam". Od kada se desio napad na simbole američke ekonomske dominacije, mediji ne prestaju da nas upozoravaju na opasnosti od naoružanih pojedinaca i grupa i na neophodnost nemilosrdnog odgovora združenih svetskih lidera. Danas je najveći akcenat stavljen na islamski verski fundamentalizam i terorističke grupe koje ga zagovaraju. Ipak, da malo odmorimo od islamskog terorizma i podsetimo se nekih drugih likova koji su svojevremeno na spektakularan način terorisali sistem. Levičarski terorizam i danas je aktivan. Najveću glavobolju vlastima zadaju gerilske grupe koje se kriju po šumama i gorama južne Amerike. Ne postoji nijedna ozbiljna prašuma u tom delu sveta, a da nije naseljena maskiranim likovima koji povremeno izlaze do naseljenih mesta i udaraju po državi. A tu je i tzv. urbana gerila...
ZLATNO DOBA
"Zlatno doba" evropske urbane gerile bilo je tokom sedamdesetih godina dvadese-tog veka. Zadojeni idealima studentsko-radničke pobune 1968, mladi ljudi širom Zapadne Evrope latili su se oružja i počeli i u praksi da ga koriste. U svakoj zemlji Zapadne Evrope postojale su barem tri ilegalne urbane gerilske grupe koje su radile na stvaranju komunističkog društva. Neke su ostale na tome da unište poneki
policijski auto ili zapale zgradu neke jače kompanije, ali ova priča je fokusirana na malo ozbiljnije organizacije koje su dugo delovale i zarad "više ideje" praktikovale likvidaciju ljudi.
RAF [Nemačka] TERORIZAM PROTIV DOSADE
Sigurno najlegendarnija urbana teror-grupa. RAF (Rote Armee Fraktion - Frakcija Cr-vene armije) nekoliko godina bavio se sabotiranjem sistema i fizičkom likvidacijom njegovih čuvara - policajaca. Ova grupa je širom sveta poznatija kao Baader-Meinhof banda, a naziv je dobila po imenima svoja dva najistaknutija člana. Andreas Baader bio je problematičan klinac. U pubertetu je, pored bubuljica, dobio i snažnu želju da pravi pizdarije, odbacuje autoritete i izaziva haos. Levičarskom radikalizmu privukla ga je upravo šansa da učestvuje u ovakvim akcijama. Godine 1968. on i njegova devojka Gudrun Ensslin podmeću požar i do temelja spaljuju poveću robnu kuću u Frankfurtu. Na zidu obližnje zgrade ostavljaju grafit: "Bolje spaljivati robne kuće nego kupovati u njima". Brzo su ih pronašli i uhapsili. U zatvoru ostaje do maja 1970. kada spektakularno beži uz pomoć poznate novinarke Ulrike Meinhof. Meinhof je iskoristila svoj ugled da ubedi stražare da ga puste u biblioteku gde bi ga ona intervjuisala. Tamo su stražare dočekali naoružani teroristi koji su oslobodili Baadera. Ulrike Meinhof postaje jedna od vodećih ličnosti ovog pokreta, napušta ugodni javni život i prelazi u ilegalu i oružanu borbu. Tako nastaje RAF. Mada ih je malo ko tako nazivao. Liberali i levičari govorili su o njima kao o "grupi", a konzervativci i desničari kao o "bandi". Delovali su po "Priručniku za urbanu gerilu", pamfletu brazilskog revolucionara Carlosa Marighelle. Do kraja 1970. godine RAF je opljačkao tri banke u Berlinu. Ukradenim novcem se preko istočnog Berlina dokopavaju Jordanske pustinje gde pohađaju vojnu obuku u kampu Al-Fataha. Kupuju oružje za dalje akcije. Počinje njihova dugoročna saradnja sa palestinskim militaristima.
Tokom 1971. godine pljačkaju banke širom Nemačke. Ulrike Meinhof piše njihov zvanični manifest na kojem se prvi put pojavljuje čuveni logo - crvena petokraka, preko nje automatska puška "kalašnjikov" i natpis RAF. Kasnije AK-47 biva zamenjen automatskim pištoljem "Heckler & Koch", omiljenim alatom grupe. Mesto zločina napuštali su uvek u "BMW" automobilima. Koristili su isključivo ova kola jer su bila laka za obijanje, brzo su se palila "na žice" i bila su veoma brza. Tih godina u Nemačkoj se govorilo da "BMW" zapravo znači Baader-Meinhof Wagen.
IDOLI OMLADINE
Nemačkim vlastima je naročito teško padalo to što su mladi ljudi širom zemlje uglavnom odobravali ono sto je RAF činio. Tadašnje novinarske ankete pokazale su da bi svaki treći mladi čovek u Nemačkoj pružio utočište teroristima u bekstvu. "Podvizi" RAF-a inspirišu pojavljivanje drugih oružanih revolucionarnih grupa: 2. jun i Revolucionarne ćelije počinju sa napadima na banke, policiju, vlasništvo kapitalista. 2. jun u saradnji sa organizacijom IRA podmeće bombu u britanski jaht-klub. Celu Nemačku trese groznica crvenog nasilja. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Hans Dietrich Gensher formira specijalne sekcije policije koje se bave isključivo ovom pojavom.
POČETAK KRAJA
Sredinom 1972. godine specijalna policija saznaje za potencijalno skrovište RAF-a u Frankfurtu. Upadaju u prostoriju, ne nalaze ljude, ali nalaze ogromne količine eksploziva. Policija je ispraznila kutije eksploziva i ozvučila ceo prostor ne odajući da zna za njega. Zatim su radnici Gradskog zelenila navodno sadili travu u okolini, a zapravo su postavljali vreće sa peskom - očekuje se veliki oružani okršaj sa RAF-om. Prvog juna, u ukradenom najnovijem modelu "Porschea", stižu Andreas Baader i Holger Meins. Pružaju otpor pucajući na policajce iz skrovišta. Snajper ranjava Baadera u nogu. Meins je primoran da se skine do gole kože i izađe sa rukama na temenu. Obojica su konačno uhapšeni. Sutradan je uhapšena i Gudrun Ensslin, i to u jednom butiku u Hamburgu. Prodavac je pozvao policiju jer je u njenoj jakni, koju je ostavila dok je probala bluzu, primetio revolver. Dve nedelje kasnije uhapšena je i Ulrike Meinhof. Bio je to kraj delovanja tzv. prve generacije RAF-a. Od slobodnih članova i novih simpatizera formirana je druga generacija koja je izvela mnoge terorističke akcije (napad na ambasadu u Stockholmu, otmice aviona, napadi na pravosudne organe) uglavnom u cilju oslobađanja članova prve generacije iz zatvora. Baader, Ensslin, Meins i Meinhof umiru u zatvoru Stammheim. Njih troje u jednoj noći! Zvanično: prirodnom smrću... iako je polovina popularnog naziva organizacije bilo njeno ime, Ulrike Meinhof nikada nije vodila glavnu reč. Nesumnjivo, Baader je bio vođa. Druga na hijerarhijskoj piramidi bila je Gudrun Ensslin. Andreas i Ulrike, suprotno mišljenju koje je vladalo u javnosti, nikada nisu bili ljubavnici. Grupa je bila aktivna mnogo godina. Čak i nakon hapšenja i smrti lidera. Postojale su i treća, četvrta pa i peta generacija RAF terorista. Njihova poslednja velika akcija bila je podmetanje ogromne bombe i rušenje zidova ženskog zatvora u Wieterstadtu 1993. Potpuno su se razišli tek 1998. kada je poslato i zvanično saopštenje "Reutersu".
TAKO JE GOVORILA ULRIKE
Nakon što je (navodno, kažu neki) izvršila samoubistvo, mozak Ulrike Meinhof je izvađen iz lobanje i poslat na proučavanje. Nedavno je Bettina Meinhof, jedna od dve njene kćeri, zatražila da joj država vrati mozak njene majke. "Policajci su svinje. Zapravo, oni su gori od svinja. Ubijanje policajaca je neophodno u cilju oslobođenja. Čovek postaje drugačiji kada navuče uniformu. Čim je u uniformi, čovek postaje legitimna meta revolucionara."
RAF Biseri
Frakcija Crvene armije je za vreme svog delovanja imala zaista zanimljive epizode.
TERORIZAM NUDIZAM
Dok su se u Jordanu obučavali kod terorista Al-Fataha, u trenucima predaha teroristkinje su se malo razodenule i prilegle da se sunčaju na krovu hotela. Ljudi iz Al-Fataha, od kojih većina nikada nije ni videla golu ženu, naredill su im da se odmah obuku. Baader je tvrdio da revolucija i emancipacija idu ruku pod ruku. "Jebanje i pucanje je jedno te isto!", rekao je. Na to su mu ovi odgovorili da će im odseći glave ako se ne obuku.
POŠTA
Ulrike Meinhof je poštom poslala minobacač iz Berlina u Hamburg. Nije dobro napisala adresu na paketu pa je pošiljka završila u odeljenju izgubljeno-nađeno. Rafovci su morali da provaljuju u poštu da pokupe oružje.
NA ZNANJE MLADIMA
Andreas Baader je napisao i štampao pamflet-priručnik na temu "Kako ukrasti motocikl", koji je zatim delio po dvorištima srednjih škola u Nemačkoj. "Kapitalistički sistem nikada ti neće dozvoliti da uživas u privilegijama koje imaju bogati. Moraćeš da se sam snalaziš. Otmi od bogatih!" - pisalo je, između ostalog, u pamfletu.
BRIGATE ROSSE [Italija]
UVEK VREBAJU!
Krajem decembra 2003. italijanska policija je u centru Rima otkrila tajno skladište oružja. Skladište se nalazilo u podrumu stambene zgrade i pripadalo je Crvenim brigadama. Organe reda i zakona protresli su jezivi žmarci niz kičmu!
Crvene brigade (Brigate Rosse) formirane su takođe na krilima levičarskog radi-kalizma šezdesetih. Postoje od 1969- i dan-danas su aktivne. Najviše akcija izveli su u periodu do 1982, te se taj period najžešćeg delovanja BR može podeliti u četiri ere.
1969 -1974. PROPAGANDA ORUŽJEM
Crvene brigade su u ovom periodu jednostavno bile oružano i ekstremno krilo velikog društvenog pokreta koji su činile leve partije, grupe i sindikati. Na samom početku svog postojanja fokusirali su se na uništenje ekstremne desnice. Tada su izvedeni mnogi napadi na fašističke organizacije i njihove javne skupove. Kao podrška sindikalcima i uopšte radnicima u štrajku, BR su preduzele niz akcija uništavanja vlasništva velikih kapitalista kao i sabotaže proizvodnje. Delovali su najviše na industrijski razvijenom severu Italije. Mete su im uglavnom bile postrojenja auto-industrije. Od kraja 1971, iz masovnog nasilnog pokreta izdvaja se grupa koja pokreće bolje planirane i strateški osmišljenije akcije paravojnog karaktera. Takođe, od tada počinju da biraju određene pojedince za svoje mete.
1974 - 1977.UDARANJE U SRCE DRŽAVE
BR su postale poznate svakom Italijanu kada su kidnapovale guvernera oblasti Rima, Genove i Venecije. Njihove akcije se potpuno povlače iz fabrika. Više nisu deo protestnog pokreta, već nezavisna oružana grupa, potpuno ilegalna i tražena od države. Godine 1974. izdaju saopštenje za javnost u kojem obrazlažu svoje ciljeve i metode borbe. Objašnjavaju svoju nameru da udaraju po državnim simbolima i strukturama dokle god je ne unište, a sa njom i čitav sistem koji služi interesima krupnog kapitala. Počinju napadi na funkcionere konzervativnih i desničarskih partija, a mete prvog ubistvenog napada Crvenih brigada bili su aktivisti fašističkog Italijanskog socijalnog pokreta u Padovi. Ubrzo posle policijske istrage uhapšeni su neki od vođa Brigada: Renato Curcio i Alberto Franceschini. Curciova supruga Mara Cagol ubijena je prilikom hapšenja jer je pružala oružani otpor. Iako su uhapšeni veoma bitni članovi, policija nije uspela da potpuno provali i slomi organi-zaciju.
1977 - 1978. STRATEGIJA LIKVIDACIJE
Teroristička aktivnost u Italiji postaje ogromna i sveprisutna. Svojim rezultatima zasenjuje sve ostale terorističke aktivnosti u evropskim zemljama. BR pozivaju radnike da se ujedine u moćnu borbenu komunističku partiju, a za to vreme podmeću bombe i pucaju na policiju. Usvajaju taktiku svakodnevnih napada na razne oblasti delovanja države. Kampanjski napadaju policajce, karabinjere i zatvorske čuvare. Ideja je da se zaplaši pravosuđe, da ne pokreće sudske procese protiv revolucionara. Politička klima 1977. u Italiji opet podseća na 1968. Ulice su prepune nezadovoljnih studenata (ogorčenih reformom školstva i zakonima za mlade), nezaposlenih i nedovoljno plaćenih radnika. U takvoj atmosferi Brigade regrutuju još operativaca za svoju borbu. Militantno jezgro sada broji preko 500 osoba, a grupa uživa veliku podršku masa. Godine 1978. Brigate Rosse izvode akciju kidnapovanja, a zatim i ubistva Alda Mora. Aldo Moro bio je premijer Italije iz redova Demohrisćanske partije i njegova otmica smatrana je za najveći udar u politici Italije još od završetka Drugog svetskog rata. Ovaj čin bio je "kruna" delovanja Crvenih brigada, najozbiljniji teroristički akt do tada...
1979 - 1982. BORBA ZA OPSTANAK
lako je ubistvo Alda Mora bio vrhunac moći Crvenih brigada, sve nadalje bila je defanziva i bežanje od kazne. Država je odlučila da krene u odlučan rat protiv terorizma, koristeći sva raspoloživa sredstva. Ubistvo popularnog političara izazvalo je i udaljavanje nekih intelektualaca i javnih ličnosti koji su imali simpatija za revolucionarnu delatnost Brigada. Javna podrška je opala. Čak su i Curcio i Franceschini iz zatvora osudili ovu akciju i vođu Brigada Maria Morettija. Utamničeno vođstvo smatralo je da je vreme da se pređe sa terorističkih akcija na organizovanje velikog gerilskog rata protiv sistema. Rascep unutar organizacije i slabljenje interne odbrane doveli su do velikog talasa hapšenja umešanih.
Do 1999- smatralo se da je domaći terorizam u Italiji pobeden. Međutim, tada je autor vladine reforme zakona o radu Massimo D'Antona ubijen ispred svoje kuće. Na zidu iznad tela sprejom je bilo ispisano Brigate Rosse. Izdato je saopštenje u kojem se kaže da će tako proći svako ko pokuša da oduzme prava radničkoj klasi. Godine 2001. ubijen je jos jedan vladin savetnik za pitanje rada, Marco Biagi. U spektakularnom hapšenju uhvaćena je osumnjicena za planiranje ovih ubistava, brigadistkinja Desdemona Lioce, za koju se smatra da je novi vođa Crvenih brigada. Očekujemo dalji razvoj događaja...
17. NOVEMBAR [Grčka]
BIVŠA NAJTAJNIJA ORGANIZACIJA
Ovi temperamentni Grci su skoro 30 godina uspešno žarili i palili po svojoj zemlji a da im niko nije stao na put. Sedamdesetih godina prošlog veka naša omiljena turistička destinacija nipošto nije bila demokratski raj. Na vlasti je bila vojna hunta koja nije prezala ni od čega samo da bi zadržala kormilo države. Sedamnaestog novembra 1973. grupa studenata-levičara odlučila je da obori režim. Režim nije baš bio raspoložen da se sa njima nateže, pa je poslao tenkove koji su mlade revoluciona-re pregazili. Sledeće godine režim je ipak zbačen, a datum krvavog masakra postao je naziv novostvorene terorističke grupe.
ANTIAMERIČKI SUPER TERORISTI
Reč je o super-tajnoj grupi komunističkih terorista koji se gnušaju Sjedinjenih Ame-ričkih Država, NATO pakta i kapitalizma uopšte. Cilj im je bio da primoraju Grčku da odustane od saradnje sa pomenutim državama i organizacijama i uspostavi socijalističko uređenje društva. Mnogi eksperti za terorizam smatraju da grupa za sve vreme svog trodecenijskog delovanja nikada nije imala više od 25 članova. U tome je i bila tajna njihove neranjivosti. Ovo je bila jedina teroristička grupa čiji ni jedan jedini član nije bio poznat vlastima, a kamoli da je uhvaćen.
POČETAK...
Akcija koja je stavila 17N na terorističku mapu sveta bila je likvidacija šefa CIA u Grčkoj Richarda Welcha 1975. godine. Vec sledeće godine ubili su i Evangelosa Malliosa, jednog od bivših šefova policije koji je bio odgovoran za mučenje ljudi u tamnicama prethodnog režima. Za razliku od svojih zapadnjačkih kolega terorista iz iste ere, 17N nije insistirao na učestalosti i kvantitetu akcija. Nekad nisu delovali i po više od dve godine, da bi zatim grčku i svetsku javnost zaprepastili izabranim metama i "uspehom" akcije. Od početka osamdesetih na listu svojih ciljeva stavili su i uklanjanje turskih vojnih snaga sa Kipra. Turski vojni i diplomatski predstavnici proglašeni su za nove mete. Takođe, pored zapadnih, okomili su se i na grčke industrijalce, biznismene i elitu uopšte. Sve to je trajalo do početka novog mile-nijuma kada je međunarodna zajednica (pogotovo njen zapadniji deo čiji su bogati i uticajni predstavnici padali kao muve od metaka četrdesetpetice i bivali raznošeni eksplozijama po ulicama Atine) odlučila da jače pritisne grčke vlasti da urade nešto konkretno i ozbiljno protiv terorizma. Grčka potpisuje i ratifikuje konvenciju UN o terorizmu i donosi niz novih zakona. Uz britansku i američku pomoć formira se i nova antiteroristička vojno-policijska mreža. Malobrojna teroristička grupa 17N i dalje izmiče rukama vlasti. U leto 2000. britanski vojni ataše Stephen Saunders ubijen je u svojim kolima. Dvojica motociklista su mu prišli sa obe strane vozila i otvorili vatru iz automatskog oružja. Britanci su poludeli od besa, ali opet niko od članova 17N nije identifikovan, niti uhvaćen. Ipak, bila je to poslednja uspešna misija ove grupe...
KOBNE GREŠKE
U junu 2002, 17. novembar čini svoju prvu, ali fatalnu grešku. Savvas Xiros gadno se povredio pokušavajući da podmetne bombu na jahtu grčkog biznismena u luci u Pireju. Kada su ga uhvatili i pretresli njegov stan, pronašli su pravi arsenal svih vrsta oružja i eksploziva zajedno sa propagandnim materijalom 17N. Ovo je dovelo do ot-krivanja glavnog skrovista grupe u Atini, a zatim i do hapšenja još trojice članova. Grčki bogataši i zapadne diplomate mogli su da odahnu tek nakon hapšenja Alexandrosa Giotopoulosa, glavnog čoveka grupe 17N, koje se desilo u julu 2002. Ubrzo se u rukama policije našlo jos dvadesetak osumnjičenih terorista. Suđenja članovima 17N nedavno su završena. Alexandros Giotopoulos i još jedna osoba proglašeni su krivim za organizovanje 963 krivična dela, uključujući ubistva, udruživanje radi antidržavne delatnosti i uništenje imovine. Još trinaest operativaca grupe osuđeno je na nekoliko doživotnih zatvorskih kazni. Četvoro osumnjicenih je oslobođeno svih optužbi. Utvrđeno je da je Giotopoulos osmislio svaki napad koji je 17N ikad izveo. Za to je nagrađen 21 doživotnom robijom. Glavni ubica organizacije Dimitris Koufodinas dobio je 13 doživotnih. Zanimljivo je da američki State Department još uvek nije skinuo 17N sa svoje liste aktivnih terorističkih organizacija. Zašto?
|
