Osuda Lujze Misel
U sednici od 16. oktobra 1871. godine šesti vojnički sud pod presedništvom pukovnika Delaporta osudio je na progonstvo Lujzu Mišel.
Lujza Mišel nije obična žena. Ona je volela svoj narod, to je karakter koji zastupa prisutne, i koji stupa kad je nužno u borbu za njih. Lujza Mišel ranjena na predstražama kod Mulino, ranjena na tvrdinji Isi, ide i bije se iza barikada, hrabri strašljivce i razliva svuda sveti plamen revolucije.
To je tip neobičan. Istorija nema često priliku da zabeleži takve reči koje je Lujza Mišel izgovorila svojim sudijama.
Evo njene odbrane:
Predsednik - Čuli ste fakta koja vas optužuju; šta imate kazati u vašu odbranu?
Optužena - Neću da se branim, neću da me ko brani; sav moj život pripada socijalnoj revoluciji, i ja primam odgovornost za sva moja dela. Ja ih priznajem potpuno. Velite mi da sam učestvovala u ubistvu generala. Na to bih ja odgovorila, da kad bih bila na Montmartru u ono vreme kad su oni hteli da ubijaju narod, verujte mi, ja se ne bih ustezala da svojom rukom ubijem one koji izdaju take zapovesti; ali pošto su oni bili uapšeni, ja ne znam kako ih mogoše ubiti i ja smatram to delo sasvim ravnodušno. Što se tiče paljevine Pariza, da, gospodo, ja sam tu učestvovala. Ja htedoh da stavim versaljskim napadačima na suprot barikadu od plamena. Ja u ovom delu nemam saučesnika i radila sam po svom sopstvenom osećanju.
Veli mi se još da sam učesnica Komune. Na svaki način jesam, jer je Komuna htela pre svega socijalnu revoluciju, a ona je meni najdraža. Šta više, ja se dičim što bejah ustalac za stvar Komune, što i ja pomogoh njenom postanku. Komuna nikad nije htela zločinstva i paljevinu, ja sam bila na svim sednicama u Otel-de Vilu (Opštinska većnica) i ja Vam izjavljujem da tu nikad ne beše zbor o zločinstvima i paljevini. Oćete li da znate prave krivce?
To su policaji, a docnije na svaki način svi će se događaji bolje osvetliti za koje se sad, naravno, okrivljuju prijatelji socijalne revolucije.
Jednog dana ja sam predrožila Fereu, da se napadne na Skupštinu: ja htedoh dve žrtve Tijera i mene, jer, ja sam pregorela svoj život i odlučila se da ubijem Tijera.
Predsednik - U jednoj proklamaciji vi rekoste da bi trebalo svakih 24 sata puškarati taoce?
Odgovor - Ne, ja htedo tim prosto pretiti. Ali zašto bi se ja branila? Ja sam većrekla, da to neću raditi. Vi ste ljudi koji ćete mi suditi ovog časa, vi ste preda mnom, vi ste ljudi, a ja žena, i ja vas opet gledam otvoreno u lice. Ja dobro znam da nikaka moja reč nije kadra promeniti vaša osećanja. Dakle, jošjednu i poslednju reč, pre no sednem. Mi htedosmo samo trijumf velikih načela revolucije. Samo to, tako mi naših mučenika što padoše na Satori, koje sad prizivam, i za koje će se skoro javiti osvetnik.
I još jednom: ja sam vaša, činite sa mnom što god vam je volja. Uzmite mi život, ako oćete, ja ga neću braniti pred vama.
Predsednik - Vi velite da niste učestvovali u ubistvu generala, a međutim priča se, kad su vam javili za njihovu smrt, da ste uzviknuli: “Ubili su ih, to je divno?”
Odgovor - Da, ja to priznajem. I opominjem se da je to bilo pred građanima Musijem i Fereom.
Pitanje - Dakle vi priznajete ubistvo?
Odgovor - Izvinite, to nije dokaz; moje reči htedoše samo podržati duh revolucije.
Pitanje - Vi ste pisali i u novinama na priliku u “Kri du Peiple”? (“Cri de Peuple”).
Odgovor - Da, ja to ne krijem.
Pitanje - Ove su novine svaki dan tražile konfiskaciju crkvenog imanja i druge revolucionarne mere slične toj. Dakle tako ste i vi mislili?
Odgovor - Upravo tako, ali zapamtite dobro, da mi ne hredosmo uzeti ta dobra nama nego ih predati narodu, da on uveća svoje blagostanje.
Pitanje - Vi ste tražili da se ukine magistratura?
Odgovor - To je stoga što mi jednako behu na pameti njene krivice. Ja se sećam dela Lesizkova i mnogih drugih.
Pitanje - Vi priznajete da ste hteli ubiti Tijera?
Odgovor - Priznajem. Već sam rekla i opet ponavljam.
Pitanje - Jeste li vi nosili različite aljine pod Komunom?
Odgovor - Ja sam se oblačila kao obično, samo sam pored običnog odela nosila još crven pojas.
Pitanje - Da se niste koji put oblačili u muške aljine?
Odgovor - Samo jednom. To je bilo 18. marta, ja sam obukla aljine Narodne garde, da ne bih privukla pažnju.
*
Njen advokat reče da on prema očevidnom priznanju Lujze Mišel ostavlja stvar uviđavnosti suda.
Predsednik - Imate li još šta navesti u vašu obranu?
Odgovor - Ja tražim od vas, gospodo, koji se zovete vojnički sud, koji ste moje sudije, koji se ne krijete kao Komisija za pomilovanje - polje na Satori, gde su već pala naša braća. Mene treba ukloniti sa sveta, vama su naredili da to uradite - e lepo! Komesar republike ima pravo. Dokle se god onima čije srce kuca za slobodu plaća smrću i ja tražim smrt. Ako me ostavite da živim, neprestano ću buniti i tražiti osvetu.
Predsednik - Ne mogu vam dopustiti da govorite, ako tako nastavite.
Odgovor - Završila sam … Ako niste podlaci, vi me ubijte!
|
