zekin crveni cosak

subota, 15.07.2006.

U ŠPANIJU !

Pre 70 godina to je bio poklič svakog čoveka koji voli slobodu, u Španiju! Tamo su se realizovale težnje svih progresivnih ljudi, tamo se pre 70 godina vodila ,pokazaće se, odlučujuća bitka protiv reakcije i fašizma. U Španiji je rastao novi svet koji su radnici nosili u svojim srcima.
U Španiju! to je bio poklič proleterskog internacionalizma,u te dve reči sakupljene su težnje čitave radničke klase, svi su želeli otići tamo i učestvovati u izgradni novog sveta ,sveta bez gospodara i boga, bez kapitalizma i izrabljivanja. Svaki klasno svesni pojedinac želeo /la je da učestvuje u socijalnoj revoluciji!

Danas gotovo 70 godina kasnije vaš odani Zeka putuje u Španiju. Ne putuje tamo da bi kao Duruti, braća Askaso i Garsia Oliver rasplamsao plamen revolucije ,ne putuje tamo ni da bi pomogao antifašistima u borbi protiv reakcije ,danas je Španija obična mediteranska država u kojoj vlada "parlamentarna demokratija" u kojoj su legalizovani homoseksualni brakovi i u kojoj su na vlasti tzv. socijalisti (koji imaju malo zajedničkog sa Largom Kabaljerom). Putujem tamo da bih učestvovao u obeležavanju 70 godina od početka revolucije. Biću 19.07 u Barseloni na čije će ulice kao i pre 70 godina izaći radnici u "uniformama" svojih milicija. Nakratko Barselona će dobiti onaj revolucionarni izgled koji je imala tih prvih dana rata i revolucije davne 1936. Podsetićemo se kakvu su ulogu imali CNT i FAI, ko su bili ljudi koji su dali svoje živote za slobodu i revoluciju u borbi protiv reakcije, fašizma i kapitalizma. Nakratko podsetićemo se da su reči kao kolektivizacija, eksproprijacija i jednakost bile sprovedene u praksi u Barseloni pre 70 godina i da je kapitalistički sistem nestao pred revolucionarnošću i organizovanom akcijom radnika. Podsetićemo se još jednom da anarhizam nije neostvariva utopija već da je moguć.

Slava svim borcima za slobodu i jednakost

SALUD!!!

Podsetimo se u ktratkim crtama kako je sve počelo..

Građanskom ratu i revoluciji koja se desila prethodila je pobeda Narodnog fronta na izborima koji su održani u februaru iste godine, a sačinjavali su ga republikanaci, socijalisti, komunisti, UGT, ( Sindikat povezan sa Socijalističkom partijom Španije), POUM (Antistaljinistička komunistička partija osnovana 1935. ujedinjenjem grupe trockista i disidenata) i male Sindikalističke partije.

Mora se napomenuti da je socijalna situacija bila prilično teška.

Evropa je tridesetih godina okusila do tada najveću bedu. Propast Wall Street-a 1931. godine i posledice toga su se osetile svuda. Španija nije bila izuzetak. Do 1936. godine, nezaposlenost je porasla na 30% u mnogim gradovima. Od ukupno 3.000.000 radnika, milion nije imao posla. Za njih nije bilo socijalne pomoći i pošto su cene porasle 80% za pet godina, mnogi su se našli na ulici i gladni.( zvuči poznato?).
Naravno konzervativci i reakcionari su učinili sve da umanje i ponište dostignuća španske republike .
Kako je vladajuća klasa postajala sve očajnija, odlučila je da odbaci parlamentarnu demokratiju. Gazde se nikada nisu protivile fašizmu zato što su znali da im on nekada može biti od koristi. Njihova dobra i privilegije su im bili važniji od svega ostalog. Kao i u Nemačkoj i u Italiji, odlučili su da organizovanu radničku klasu treba smiriti, kako bi se ponovo nakačili na njena pleća i nastavili da profitiraju. Iako su se neki u početku i opirali fašizmu, on je ipak bio njihovo pomoćno sredstvo sa kojim su bili spremni da se služe ukoliko uvide da je to neophodno za održavanje na vlasti.Radnici sa druge strane nisu im ostajali dužni pa je između izbora u februaru i fašističke pobune u julu, bilo je 113 generalnih štrajkova, 228 delimičnih štrajkova, 145 eksplozija bombi, 269 mrtvih, 1.287 ranjenih, 215 napada i 160 spaljenih crkvi. Naravno, svega toga nije bilo u programu Narodnog fronta koji se suštinski odnosio na održavanje anti-fašističkog jedinstva. Ali situacije je bila strahovito zategnuta a stanovništvo podeljeno i polarizovano.

jul 17. - Započinje oružani ustanak u Maroku.

Državni udar je izveden 17. jula. Prvi korak je napravljen kada se Franko dočepao Maroka i objavio "Radikalni manifest". Manifest je primio jedan lojalni radio-operater i prosledio ga Ministarstvu mornarice. Vest o državnom udaru čuvana je do 7 sati 18. jula. Vlada je uveravala zemlju da je sve pod krontolom, ali kako se kasnije pokazalo to je bio početak građanskog rata.


jul 19. - Barrio daje ostavku. Jose Giral (levi republikanac) postaje premijer. Ustanici pobeđuju u Barseloni.

U Kataloniji, naročito u Barseloni, radnici, su pokazali kako se treba boriti. Objavili su generalni štrajk i izašli na ulice tražeći oružje koje je vlada odbila da im da. Na kraju su krenuli u juriš na kasarne i uzeli ono što im je bilo potrebno. Bili su potpomognuti od strane vojnika koji su odbijali lojalnost. Radnici su brzo postavili barikade i za nekoliko sati je ustanak odbranjen. Oružje je podeljeno i grupama koje su razaslate u druge oblasti da zaštite nastajuće ustanke.

jul 20. - Ustanici pobeđuju u Madridu.

Madrid je takođe spašen zahvaljujući heroizmu i inicijativi radnika. Kada su čuli šta se desilo u Barseloni, oni su izvršili juriš na kasarnu Montana, glavnu vojnu bazu u gradu. U Valensiji su radnici okružili kasarne i ta situacija je potrajala dve nedelje. Vlada je i dalje odbijala da naoruža radnike, tako da su kasarne uspešno zauzete tek nakon što je poslato oružje iz Barselone i Madrida.

Takvim akcijama je Republika Španija spašena. Nisu se samo članovi CNT-a priključili borbi, nego i članovi UGT-a i POUM-a. Za te radnike to nije bio samo rat za odbranu od fašista, već početak revolucije. Komitet antifašističkih milicija osnovan je 20 jula u Barseloni.
Radničke milicije su bile uspostavljene nezavisno od pokušaja države da smiri situaciju i nagodi se sa Frankom.
Vlada se našla u delikatnoj situaciji kada je 19. jula počeo organizovani otpor civilnog stanovništva. Dok se odigravao državni udar, vlada nije našla načina da upotrebi svoj autoritet. Veći deo vojske se pobunio protiv nje. Tamo gde su pobunjenici pobeđivali, vojska je bila raspuštana i radnici su preuzimali oružje. Sindikati i levičarske organizacije su se odmah potrudili da organizuju te radnike. Oformljene su milicije i one su postale jedinice revolucionarne vojske. Deset dana nakon državnog udara, u Kataloniji je bilo 18.000 radnika organizovanih u milicije. Ukupno je bilo 150.000 dobrovoljaca, spremnih da se bore gde god da su bili potrebni. o nije bila uobičajena vojska. Nije bilo uniformi (marame oko vrata su obično označavale kojoj organizaciji član milicije pripada).
To je bila situacija 1936. Iako je vlada Narodnog fronta još uvek postojala, nije imala vlast. To je bilo zbog nedostatka represivnih organa države. Vlast je bila podeljena na bezbroj fragmenata i rasuta u hiljade gradova i sela, među revolucionarnim komitetima koji su preuzeli kontrolu nad zemljom i fabrikama, sredstvima za transport i komunikaciju, policijom i vojskom. Vojska, ekonomija i politička borba, razvijale su se nezavisno od vlade i, u stvari uprkos njoj. Takva situacija je poznata kao "dvojaka vlast".
U Španiji se paralelno sa građanskim ratom , odvijala i svojevrsna socijalna revolucija koja je dostigla dotad ( i dosad) neviđene razmere i srazmerno tome uspehe na polju socijalne i zdravstvene zaštite, smanjenju socijalnih razlika , gladnih i nepismenih , koji su za ono , pa i za ovo vreme bili veliki .
Preduzeća, napuštena od vlasnika, preuzimana su, a u ruralnim oblastima seljaci su okupirali zemlju.
Po prvi put su radnici u Španiji uživali dobrobit zdravstvene zaštite organizovane od strane CNT-ove (Nacionalna konfederacija rada) Federacije zdravstvenih radnika. Federaciju je činilo 40.000 zdravstvenih radnika - sestara, doktora i administrativnih radnika. Još jednom je postignut veliki uspeh u Kataloniji gde je za svih 2.500.000 stanovnika obezbeđena adekvatna zdravstvena zaštita. Uspostavljen je i program preventivne medicine zasnovan na lokalnim zdravstvenim centrima. Na kongresu 1937. medicinski radnici su razvili zdravstveni plan za buduću Španiju koji bi bilo moguće izvesti da je revolucija bila uspešna. Promenila se i uloga žena. One su ostvarile mnoge pobede. U odnosu na njihovu ulogu u građanskom ratu, posmatrači su istakli da su one odigrale punu ulogu u anti-fašističkom otporu. Bile su prisutne svuda - u komitetima, milicijama, na frontu. U prvim bitkama rata, žene su se borile pored muškaraca jer se to podrazumevalo samo po sebi. Nije bilo slučajeva da žene popunjavaju mesta muškaraca koji su na frontu (a to je uobičajeni slučaj u ratnim uslovima. Kada se rat završi i žene nisu više potrebne kao radna snaga, one se vraćaju domovima). U milicijama su se borile kao jednake. Učestvovale su u organizovanju kolektiva i borile se protiv seksističkih stavova prošlosti kojima nema mesta u bilo kojoj pravoj revoluciji. Za vreme građanskog rata abortus je bio legalizovan u republikanskoj zoni. Centri su bili otvoreni za sve žene, uključujući i neudate majke i prostitutke.

Umesto da pozdrave i pomognu antifašističku borbu naroda Španije , velike evropske“demokratije“(Francuska ,Engleska) plašeći se više socijalne revolucije nego fašizma su potpisale sraman sporazum o nemešanju. Misleći da će to zaštiti njihove države od ekspanzije fašizma . Sa druge strane Franko je izdašno potpomognut od Hitlera i Musolinija , dok je republikanska Španija jedinu pomoć i to na kašičicu dobijala od Meksika i SSSR-a. Drugačiji stav evropskih demokrata mogao je biti prekretnica za celu Evropu, umesto da Španija bude još jedna žrtva fašizma, a građanski rat predigra za krvavi svetski rat, fašizam je mogao biti pobeđen na vreme.

Ostavljen sam sebi španski narod je osim muka u građanskom ratu , i više od dva miliona poginulih i zatvorenih neposredno posle rata , morao da istrpi fašističku diktaturu koja je trajala punih 37 godina.

Slučaj Španije opominje nas da se solidarnost i jednakost ne smeju shvatiti uslovno , kao metode propagande za osvajanje vlasti, i da se danas opasnost od fašizma ne sme shvatiti olako. Sa druge strane uspesi španskog stanovništva u suprotstavljanju fašizmu,ali i u vlastitoj emancipaciji moraju nam biti primer i putokaz. Borbeni poklič "No Pasaran"- neće proći i stegnuta pesnica ostali su simboli antifašističkog pokret do danas. Da nas opomenu da nikada ne dopustimo da fašizam prevlada da mu se uvek suprotstavimo Značaj španskog stradanja i dostignuća koja su postignuta u neverovatno teškim okolnostima kada su ljudi bili solidarni i plemeniti pokazuju nam da za čovečanstvo još uvek ima nade.Na kraju ne mogu a da ne postavim pitanje da li bi svet uz ostvarenu revoluciju za koju su sezalagali i svakodnevno borili članovi CNT-a i milioni španaca bio bolje mesto za život ? Odgovor se nameće ako pogledamo svet u kome danas živimo.

NO PASARAN!!!


- 11:17 - Komentari (2) - Isprintaj - #

srijeda, 12.07.2006.

Robovima rada iz zemalja u tranziciji

Pogledaj, u zamci si!
Ustani ujutro. Idi na posao. Primi kao platu manje nego što proizvedeš.
Višak daj svom gazdi. Preživi od svoje plate. Potroši je na otkupljivanje onoga što si ti i drugi plaćeni robovi proizveli. Potrošio si celu platu.
Treba ti još novca. Onda...ustani ujutro. Idi na posao. Primi kao platu manje nego što proizvedeš...
Ponavljaj ovo do smrti, ili dok te ne bace na otpad.
To je tvoj život. To znači biti zaposlen. "Srećniji" si od jadnog komšije:
on je nezaposlen, prinuđen da traži sebi gazdu koji će ga izrabljivati.
Zaposlenje je izrabljivanje. To je legalizovana pljačka: ti proizvodiš
dobra i pružaš usluge drugima, a drugi, koji poseduju sredstva za proizvodnju se bogate.
Zaposlenje je zamka.
Ti si u njoj.
Jedini razlog za postojanje radnika na zemlji je da budu
zaposleni-pljačkani-zatvoreni. Bez nas ne bi bilo viška vrednosti.
Kad bi višak vrednosti mogao nastati bez nas, bili bismo odvojeni kao stoka za klanje. Ali mi smo potrebni sistemu. Iz rupe koju je kapitalizam iskopao za
nas izlazi zarada. Puno lepe zarade da bi bogati ostali bogati. Nisu li bogati srećni što nas imaju?
Ali, ti nikad nisi tražio da budeš u ovoj zamci. Nemaš sreće. To je određeno rođenjem.
Žao mi je, gđo Petrović, ali rodili ste plaćenog roba."
Radnici su oni koji nemaju praktično ništa vredno prodaje, osim sebe
samih: naše psihičke i fizičke sposobnosti, naš rad. (Zato se i zovemo
radnici - jer smo prisiljeni da radimo.)

"Odlično, gđo Tajkunović rodili ste savršeno zdravu bebu-parazita,
tek što je izašla iz materice, već je naslednik pet direktorskih mesta,
i poseduje više imovine, nego što će radnik Petrović zaraditi u toku celog svog života kao plaćeni rob."
Nema zamke za kapitalističku bebu. U redu, pa mora neko da brine i o karipskim plažama, dok mi
ostali brinemo o fabrikama i kancelarijama.

Želiš da pobegneš iz zamke, i budeš kao besposličari koji žive od
viška? Lakše je to reći, nego učiniti, robe.
Možeš pokušati da opljačkaš banku. Zatvori su puni plaćenih robova koji su pokušali da pobegnu iz zamke, samo da bi se premestili u zatvorsku ćeliju.
Ili možda lutrija? Uvek ima nade da će ti se sreća nasmešiti, sa šansama 15 miliona prema jedan. Upravo je to svrha lutrije: ponuditi nadu zatvorenima.
Platiš tiket, i kupio si prividnu pukotinu u zidu svoje ćelije.

Ili možeš da stisneš zube, i da trpiš. To radi većina. Neki ne. Samoubistvo uvek postoji kao mogućnost. Ili droge.
Haustori su puni klinaca koji misle da mogu da dožive malo ekstaze u toku svog zatvora, u zamci.
Naravno uvek se možeš okrenuti religiji, koja će ti izvrnuti mozak i bez droga. Ona ti nudi večni život posle smrti. Ali šta je sa životom pre smrti?
Ti nisi ovde da živiš, plaćeni robe. Ti si tu da proizvodiš zaradu. Život je nešto čime možeš da se baviš u svom slobodnom vremenu.
U zamci, tvoje vreme je retko tvoje.
Većinu provodiš radeći.
Zato si i ovde.
To je ono što ti daje za pravo, da uveče odeš kući i pripremiš se za sledeći radni dan. Nekada, robovi nisu mogli da odu kući.
Robovi su pripadali svojim vlasnicima.
Robovi nisu imali stanarine i hipoteke da o njima brinu.
Ti ih imaš, jadniče. U momentu kada na kratko napustiš mesto zaposlenja, dolaziš kući, na mesto koje moraš da iznajmljuješ, ili da pozajmljuješ novac da bi u njemu živeo.
Verovatno bi voleo da živiš negde drugde.
Zamka može postati pomalo tesna.
To je čisto pitanje sreće: ako spadaš u onih jedan posto koji poseduju i kontrolišu resurse planete, onda imaš veličanstvenu kuću, u kojoj ćeš provoditi svoje slobodne sate.
Ali tvoji slobodni sati su retki.
Osim ako nisi nezaposlen, u kom slučaju si prisiljen da lupaš na vrata svog izrabljivača, preklinjući ga da te legalno pljačka. A onda ponovo na izdržavanje kazne u sistemu zarade.

Radiš kako radiš zato što si zatvoren. Živiš kako i gde živiš, zato što si u
zamci. Voziš se u lošim kolima na zakrčenim ulicama, ili u pretrpanom
javnom saobraćaju, plaćajući da bi otišao da budeš izrabljivan, zato što si u zamci. Tvoja deca se rađaju u istoj zamci u kojoj si i ti, i šalješ ih u školu da nauče kako da budu zatvorena. Ti si zaista potpuno zatvoren u mašini za mlevenje zarade, u ovom trulom socijalnom sistemu. A tvoje gazde to zovu slobodom.

Na neki način, ti i jesi slobodan, jer svaka zamka ima i vrata.
Oni koji ti pokazuju put ka izlazu žigosani su kao ludaci, ili
opasni, i to te može navesti da ostaneš gde si.
Čak se i plašiš slobode koje leži izvan tvog kaveza.
U zamci barem dobijaš svoju platu, kao što pas na uzici dobija kost.
Možeš da izabereš koju ćeš kost da glođeš. Konzervativno-nacionalističku kost,
Liberalno- demokratsku kost,
Neoliberalno- menadžersku kost...
Dobro prilagođen zatvorenik voli svoju kost.

Ili možeš odbiti da budeš zatvoren. Kako? Pa, kako si i dospeo u zamku?
Ustao si ujutro, otišao na posao, primio kao platu manje nego što si
proizveo, preživeo si od svoje plate, dao si višak svom gazdi, potrošio
si je na ono što ste ti i ostali robovi proizveli. Potrošio si celu platu, trebalo ti je još novca, vratio si se na posao... i tako stalno, u krug, bez kraja, ponavljaš isto zauvek.
Čini se da nema izlaza.
Ali postoji jednostavan izlaz, samo ako razmisliš o tome, i udružiš
se sa ostalim robovima koji su razmislili o tome.
Napravi društvo, koje funkcioniše na drugim principima, bez proklete zamke.
Posedujte i kontrolišite svetsko bogatstvo zajedno. Pruži koliko možeš- uzmi koliko ti treba.
Proizvodi zbog potrebe, a ne zbog zarade.
Bez plate, samo saradnja. Bez plate, bez poslodavca, bez zaposlenja – nema ni zamke.

Nemaš ništa da izgubiš, osim beznadežnog očaja zatvorene tegleće
marve.

A možeš dobiti čitav svet ,dovoljno je samo da to poželiš.

- 12:31 - Komentari (2) - Isprintaj - #

utorak, 11.07.2006.

konacno sam se vratio

Well evo me ponovo (konačno). Nisam pisao skoro pola godine. E a u tih pola godine svašta se desilo ,o tome možda u sledećim postovima - kad dođe vreme za to što bi rekao Rundek. Sve u svemu imao sam prilično buran period a čini se da još burniji predstoji. Sad je letnja pauza, a u jesen biće svega i svačeganjami. No nastavljamo gde smo stali. ovom prilikom postavicu tekst anarhističke grupe Komuna.Tekst je napisan još 1910 godine i objavljen u istoimenom časopisu koji je izlazio 1910.-1911.
U tekstu nije promenjena ni jedna reč dakle prenosim ga u originalu. Pošto se trenutno bavim istorijom anarhističkog pokreta i organizacija na našim (ex YU) prostorima očekujte još ovakvih bisera.

PS: Hvala sestri Lovel što me je podstakla da nastavim pisanje.

RADNICIMA

Radnici! Vi vrlo dobro znate, da nad vama još i danas upravljaju najveći lopovi, a vi im se morate pokoravati i plaćati posredne i neposredne poreze.

Vi jasno vidite kako je najbezočniji pas, buržuj, zagrabio svojim šapama najbolja bogatstva, i kako je najlukaviji probisvet navažnija ličnost u državi.

Vi dobro razumete da je buržoaska pravda u samoj stvari zakonita nepravda, koju čuvaju dželati i žandarmi: da su državna uređenja trula i izopačena, a njihovi predstavnici samo bedni komedijaši.

Vi osećate kako je sraman poredak u kome živite i koji nosi zvučno ime »civilizovano društvo»; poredak u kome gomila neradnika traći milione dok u isto vreme stotine miliona proletera umiru od gladi.

Dugo godina radni narod živi u zagušljivim i prljavim jazbinama, jer su mu vlasnici i kapitalisti sve pokrali, čak i svež vazduh i zlaćane sunceve zrake.

Mnogi se radnici pokoravaju i mole buržuje: «Dajte nam rada, da ne bi pomrli od gladi!» Eksploatatori odgovaraju: «Nije nam baš potrebno, mi i bez vas imamo dosta ruku, koje će raditi!» Kada radnice žude za uživanjem, srećom i slobodom; buržoazija im u najboljem slučaju deli milostinju, istresajući mrve sa svoga stola.

A radni narod međutim lišen radosti, u večitom ropstvu i radu štiti svojom krvlju privatnu svojinu i državu, dajući svoje sinove otadžbini, to jest, buržoaskom zlatnom teletu.

Francuski revolucionar Mirabo kazao je jednom: «Čovek ima prava, da se posluži svim sredstvima da raskine svoje lance»; dopunjavajući te reči mi kažemo: «radnici imaju prava da se posluže svim sredstvima da utole glad».

Sad u posledenje vreme; radnici sve češće i češće protestuju protiv eksploatacije i buržoaske vlade. Nekad su oni samo molili, danas zahtevaju. Vlasnici kapitalisti na ovaj pravedan zahtev odgovaraju tamnicom i vešalima, kartečom i puškama.

Socijalna demokratija za koju neki misle da je ona izraz radnika, preporučuje radnicima da mirno sede i čekaju, dok se ona za to vreme zanima brbljanjem u parlamentu i maštanju o zlatnom veku, kad će naši potomci dočekati kolektivizam.

Ali možete li se vi, radnici i seljaci, pomiriti s tom filosofijom, kad vi sad gladujete i patite u besposlici, od kapitalističke eksploatacije u svim oblicima? Hoćete li vi još da trpite? A šta vam je stalo do budućeg pokolenja, kad se vaše pokolenje muči i vapije od gladi.

Sve češće i češće u zapadnoj Evropi i u Americi, velika vojska gladnih traži da i ona uživa u bogatom piru prirode.

Približava se dan velike revolucije! Sa svih strana sveta pojavljuju se vesnici revolucije. Buntovnici, - radnici dižu se, u gustim redovima idu, noseći u rukama vatru, olovo i dinamit.

Pariska komuna 1871 god. Komuna u Kartageni (u Španiji) nedavni ustanci Katalonskog proletarijata, Ruska revolucija i najzad strašni generalni štrajkovi, koji se šire kao ogromni talasi, kroz ceo svet, - eto sve su to vesnici velike budućnosti!

Nije daleko dan, kada će se crvena zastava pokrivena crnim krepom u znak zalosti za poginulim borcima; nanovo razviti nad palatama i buržoaskim baštama.

Mi pozivamo srpski radni narod u borbu za hlebom i slobodom pod našom zastavom!

Radnici. Razumite da vaše oslobođenje zavisi samo od vašeg sopstvenog rada, volje i energije! Pripremajte se za veliku borbu, ujedinite se jedan s drugim, organizujte se u samostalne sindikate!

Naš cilj je slobodna komuna! Komuna, u kojoj neće biti mesta ni kasarnama, ni sudovima, ni tamnicama, gde neće biti ni eksploatatora ni eksploatisanih, ni starešina ni potčinjenih!

Komuna to je slobodno društvo, gde će samostalni sindikati rukovoditi celokupnim proizvodnjom, uzevši u svoje ruke sve stanove i fabrike, zavode i radionice, zemlje i druga prirodna bogatstva. Komuna je – društvo u kome će u praksi biti ostvaren pravedan princip: «Svaki po svojoj mogućnosti, svakom po potrebi».

Napred u borbu!

Dole država i kapitalizam!

Živela socijalna revolucija!

- 22:02 - Komentari (0) - Isprintaj - #

subota, 14.01.2006.

Šta želi Liga Spartakovaca?

Pre nego krene novi post ovaj put je to tekst Roze Luksemburg, hoću da kažem da su svi fašisti i saradnici okupatora iz Drugog svetskog rata, četnici, ustaše, domobrani, ljotićevci, nedićevci kao i danasnji nacisti i naci skiinsi i ostala bagra nepoželjni na ovom blogu. Idite u kurac!
Drugovi i drugarice levičari i antifašisti mogu slobodno doći i pisati komentare na blogu pa i preuzimati tekstove ukoliko to hoće.



Roza Luksemburg

Šta želi Liga Spartakovaca?
Devetog novembra radnici i vojnici su smrskali stari Nemački režim. Pruska sabljaška manija za svetsku prevlast je krvarila do smrti na bojištima Francuske. Banda kriminalaca koji su zapalili svetski požar i doveli Nemačku u okean krvi su stigli na kraj svog užeta. Narod - izdavan godinama, koji je zaboravio kulturu, čast i čovečnost u službi Moloha, spreman na svako užasno delo - se probudio iz svoje četvorogodišnje paralize samo da bi stao pred ambis.
Devetog novembra Nemački proletarijat se digao da zbaci sramni jaram. Hoenzolerni su oterani; izabrani su radnička i vojnicka veća.
Ali Hohenzolerni su bili ništa više nego prethodnica imperijalističke buržoazije i Junkera. Klasna vladavina buržoazije je stvarni kriminalac odgovoran za Svetski Rat, kako u Nemačkoj tako i u Francuskoj, u Rusiji kao i Engleskoj, u Evropi kao i Americi. Kapitalisti svih nacija su stvarni podstrekači masovnog ubijanja. Međunarodni kapital je nezasiti bog Baal, u čiju čeljust su bačeni milioni ljudskih žrtava.
Svetski Rat pred društvo stavlja izbor: ili nastavak kapitalizma, novi ratovi i neizbežan pad u haos, ili ukidanje kapitalističke eksploatacije.
Sa krajem svetskog rata klasna vladavina buržoazije je izgubila svoje pravo na postojanje. Više nije u stanju da vodi društvo iz strašnog ekonomskog kolapsa koga je ostavila za sobom imperijalistička orgija. Sredstva za proizvodnju su uništavana na monstrouznom nivou. Milioni sposobnih radnika, najbolji i najjaci sinovi radnicke klase, poklani. Cekajuci povratak preživjelih stoji zlobna mizerija nezaposlenosti. Glad i bolest prete da saseku snagu ljudi u korenu. Finansijki bankrot države, zbog monstrouznih tereta ratnog duga, je neizbežan.
Iz ove krvave konfuzije, ovog zjapeceg abisa, nema pomoci, nema bežanja, nema spasa pored socijalizma. Samo revolucija svetskog proletarijata može doneti red u ovaj haos, može doneti zaposlenje i hleb za sve, može okoncati uzajamni pokolj naroda, može uspostaviti mir, slobodu, stvarnu kulturu ovom izmucenom covecanstvu. Dole sa najamnim sistemom! To je slogan ovog casa! Umesto najamnog rada i klasne vladavine mora postojati kolektivni rad. Sredstva za proizvodnju moraju prestati da budu monopol singularne klase; moraju postati zajednicko vlasništvo svih. Ne više eksploatisanih i eksploatatora! Planska proizvodnja i distribucija proizvoda u zajednickom interesu. Ukidanje ne samo savremenog nacina proizvodnje, nego i savremene trgovine, obicne prevare.
Umesto poslodavaca i njihovih najamnih robova, slobodni radni drugovi! Rad kao nicija tortura, nego svacija obaveza! Covecan i castan život za sve što obave svoju društvenu obavezu. Glad ne više prokletstvo rada, nego bic nerada!
Samo su u takvom društvu nacionalna mržnja i služenje iskorenjeni. Samo kad takvo društvo postane stvarnost Zemja nece biti uflekana ubistvom. Samo tad može se reci: ovaj rat je bio poslednji.
U ovom casu socijalizam je jedini spas za covecanstvo. Reci Komunistickog Manifesta sjaje kao goreci menetekel nad raspadajucim bastionima kapitalistickog društva:
Socijalizam ili varvarstvo!


II
Uspostavljanje socijalistickog društvenog uredenja je najveci zadatak koji je ikada spao na klasu i revoluciju u istoriji sveta. Ovaj zadatak zahteva kompletnu transformaciju države i kompletno zbacivanje ekonomskih i društvenih temelja društva.
Ova transformacija i zbacivanje ne mogu biti dekretovani od strane nekakvog biroa, komiteta ili parlamenta. Mogu biti zapoceti samo od strane samih masa.
U svim prethodnim revolucijama mala manjina ljudi je vodila revolucionarnu borbu, dala joj cilj i direkciju, i koristila mase samo kao instrument za izvršavanje svojih interesa, interesa manjine, skroz do pobede. Socijalisticka revolucija je prva koja je u interesu velike vecine i može biti dovedena do pobede samo od strane velike vecine samog radnog sveta.
Proleterska masa mora uraditi više od jasnog iznošenja svojih ciljeva i direkcije u revoluciji. Ona mora licno, svojom aktivnošcu, doneti socijalizam korak po korak u život.
Esencija socijalstickog društva se sastoji iz cinjenice da velika radna masa prestaje biti dominirana masa, nego naprotiv, sama stvara svoj celi politicki i ekonomski život i daje tom životu svestan, slobodan i autonoman pravac.
Od najvišeg vrha države do najmanje opštine, proleterska masa more zameniti nasledene organe buržoaske klasne vlasti - veca, parlamente i gradske sazive - sa svojim klasnim organima - sa radnickim i vojnickim koncilima. Mora zauzeti sve stanice, nadgledati sve funkcije, izmeriti sve javne potrebe prema standardu svojih klasnih interesa u svrhu socijalizma. Samo kroz konstantan, vitalan i uzajaman odnos izmedu masa naroda i njenih organa, radnickih i vojnickih koncila, aktivnost naroda može ispuniti državu socijalistickim duhom.
Ekonomski prevrat, takode, može biti ostvaren samo ako je proces izvršen kroz akciju proleterske mase. Goli dekreti socijalizacije od strane najviših revolucionarnih vlasti su sami po sebi prazne fraze. Samo radnicka klasa kroz svoju aktivnost može oživeti rec. Radnici mogu uspostaviti kontrolu nad proizvodnjom, a vremenom i stvarnu moc, sredstvima uporne borbe sa kapitalom, rukom do ruke, na svakom radnom mestu, sa direktnim masovnim pritiskom, sa štrajkovima i sa stvaranjem svojih parlamentarnih reprezentativnih organa.
Od mrtvih mašina postavljenih na to mesto u proizvodnji od strane kapitala, proleterske mase moraju da nauce da se transformišu u slobodne i nazavisne direktore procesa. Moraju da steknu osjecaj odgovornosti prikladne aktivnim clanovima kolektiva koji sam poseduje celo društveno bogatstvo. Moraju da razviju industrijalizam bez kapitalistickog bica, najvecu produktivnost bez cuvara robova, disciplinu bez jarma i red bez autoriteta. Najviši idealizam u svrhu kolektiva, najstriktniju samodisciplinu i najjasniji javni duh masa su moralne osnove socijalistickog društva, kao što su glupost, egoizam i korupcija moralne osnove kapitalistickog društva.
Sve ove socijalisticke gradanske vrline, zajedno sa znanjem i veštinama nužnim za upravljanje socijalistickim preduzecima mogu se steci samo kroz sopstvenu aktivnost i njihovo iskustvo.
Socijalizacija društva se može postici samo kroz upornu borbu radnicke mase uz celi front, na svim tackama gde se najam i kapital, narod i buržoaska vlast gledaju oci u oci. Emancipacija radnicke klase mora biti rad samo cele radnicke klase.


III
Tokom buržoaskih revolucija, krvoprolice, teror i politicka ubistva su bili nezamenjivo oružje u rukama klasa u usponu.
Proleterska revolucija ne treba teror za svoje ciljeve; ona mrzi i prezire ubijanje. Ne treba ova oružja jer se ne bori protiv individua nego protiv institucija, jer ne ulazi u arenu sa naivnim iluzijama cije razocarenje ce želeti da osveti. Ona nije ocajnicki pokušaj manjine da prisilno izgradi svet prema svome idealu, nego akcija masivnih miliona ljudi cija je sudbina ispuniti istorijsku misiju i pretvoriti istorijsku nužnost u stvarnost.
Cista je ludost verovati da ce kapitalisti svojevoljno poslušati socijalisticku presudu parlamenta ili nacionalnog saziva, da ce se odreci svojine, profita i prava na eksploataciju. Sve vladajuce klase su se borile do kraja sa neumornom energijom da bi sacuvale svoje privilegije. Rimski patriciji i srednjovekovni feudalni baroni, engleski kavaliri i americki trgovci robljem, vlaški boljari i lionski fabrikanti svile - svi su prolivali reke krvi, svi su marširali preko leševa, ubijali i palili, pokretali gradanske ratove i izdaje u svrhu odbrane svojih privilegija i moci.
Imperijalisticka kapitalisticka klasa, kao zadnji potomak kaste eksploatatora, nadmašuje sve svoje prethodnike u brutalnosti, u otvorenom cinizmu i izdaji. Brani svoje najsvetije, svoj profit i privilegiju na eksploataciju, zubima i noktima, sa metodama hladnog zla koje je demonstrirala svetu u celoj istoriji kolonijalne politike i u skorom svetskom ratu. Mobilisace i raj i pakao protiv proletarijata. Mobilisace seljake protiv grada, nazadne slojeve radnicke klase protiv socijalisticke avangarde; koristice oficire za pokretanje zverstva; pokušace paralizovati svaku socijalisticku meru sa hiljadama mera pasivnog otpora; izazvace ishod Vendea na revoluciju; pozvace spoljnog neprijatelja, ubistvena oružja Klemenzua, Lojda Džordža i Vilsona u zemlju da se spasi - radije ce pretvorice zemlju u zadimljenu gomilu otpada nego odreci se najamnog robovlasništva.
Sav otpor mora biti slomljen korak po korak, sa gvozdenom pesnicom i nemilosrdnom energijom. Na nasilje buržoaske kontrarevolucije mora biti odgovoreno nasiljem proletarijata. Protiv napada, insinuacije i glasina buržoazije mora stajati nesavitljiva jasnoca svrhe, budnost i uvek spremna aktivnost proleterske mase. Protiv svih pretecih opasnosti kontrarevolucije - naoružavanje naroda i razoružavanje radnicke klase. Protiv parlamentarnih obstrukcionih manevara buržoazije - aktivna organizacija masa radnika i vojnika. Protiv sveprisutnosti hiljada sredstava moci buržoaskog društva - koncentrisana, kompaktna i potpuno razvijena moc radnicke klase. Samo solidan front celog nemackog proletarijata, južnih Nemaca sa severnim Nemcima, urbani i ruralni, radnici sa vojnicima, i živa, produhovljena identifikacija nemacke revolucije sa Internacionalom, ekstenzija nemacke revolucije u revoluciju svetskog proletarijata može kreirati granitni temelj na kome se gradevina buducnosti može izgraditi.
Borba za socijalizam je najveci gradanski rat u svetskoj istoriji, i proleterska revolucija mora podvesti nužna oružja za ovaj gradanski rat; mora da nauci da ih koristi - da se bori i da pobedi.
Takvo naoružavanje cvrste mase radnog sveta sa celom politickom moci za zadatke revolucije - to je diktatura proletarijata i stoga stvarna demokratija. Nigde najamni rob ne sedi pored kapitaliste, ruralni proleter pored Junkera u varljivoj jednakosti da ude u parlamentarnu debatu oko pitanja života i smrti, nego gde milionska proleterska masa uzme celokupnu moc države u njenoj žuljevitoj pesnici, kao bog Tor njegov malj, da smrska glavu vladajucih klasa - samo je to demokratija, samo to nije izdaja naroda.
Da bi omogucila proletarijatu da obavi ove zadatke, Liga Spartakovaca zahteva:

I. Kao neposredne mere za zaštitu revolucije:

1. Razoružavanje celokupne policije, svih oficira i neproleterskih vojnika; razoružavanje svih clanova vladajucih klasa.

2. Konfiskacija oružja i zaliha municije kao i fabrika naoružanja od strane radnickih i vojnickih koncila.

3. Naoružavanje celokupne muške proleterske populacije kao radnicke milicije. Osnivanje Crvene Garde proletera kao aktivnog sastava milicije radi konstantne zaštite Revolucije od kontra-revolucionarnih napada i subverzija.

4. Ukidanje komandnog autoriteta oficira. Zamena vojne kadrovske discipline dobrovoljnom disciplinom vojnika. Izbori svih oficira od strane njihovih jedinica, sa pravom neposredne smenjivosti u svako doba.

5. Izbacivanje svih oficira kapitulacionista iz vojnickih koncila.

6. Zamena svih politickih organa i vlasti bivšeg režima delegatima radnickih i vojnickih koncila.

7. Uspostavljanje revolucionarnog tribunala radi sudenja glavnim kriminalcima odgovornim za pocetak i nastavak rata, Hohenzolernima, Ludendorfu, Hindenburgu, Tripicu i njihovim saradnicima, zajedno sa svim konspitatorima kontrarevolucije.

8. Neposredna konfiskacija celokupnih zaliha hrane radi prehrane naroda.

II. U politickoj i društvenoj sferi:

1. Ukidanje svih pokrajina; uspostavljanje ujedinjene Nemacke Socijalisticke Republike.

2. Eliminacija svih parlamenata i municipalnih koncila, i preuzimanje njihovih funkcija od strane radnickih i vojnickih koncila, i njihovih komiteta i organa.

3. Izbori radnickih koncila u celoj Nemackoj od strane celokupne punoljetne radnicke populacije oba pola, u gradu i na selu, prema preduzecima, kao i vojnickih koncila od strane njihovih trupa (oficiri i kapitulacionisti iskljuceni). Pravo radnika i vojnika da opozovu svoje predstavnike u svako doba.

4. Izbor delegata radnickih i vojnickih koncila u celoj zemlji za centralni koncil radnickih i vojnickih koncila, koji bi izabrao izvršni koncil kao najviši organ zakonodavne i izvršne vlasti.

5. Sastanci centralnog koncila privremeno bar svaka tri meseca - sa izborom novih delegata svaki put - da bi se održala konstantna kontrola nad aktivnostima izvršnog koncila, i da se stvori aktivna identifikacija izmedu masa radnickih i vojnickih koncila i zamjene njihovih predstavnika u centralnom koncilu, ako ovi ne bi radili u interesu njihovih izbornika. Pravo izvršnog koncila da postavi i smeni narodne komesare kao i centralne nacionalne vlasti i zvanicnike.

6. Ukidanje svih razlika u cinu, svih redova i titula. Kompletna pravna i socijalna jednakost polova.

7. Radikalno socijalno zakonodavstvo. Skracivanje radnog dana radi kontrole nezaposlenosti i u obziru fizicke iscrpljenosti radnicke klase zbog svetskog rata. Maksimum radni dan od šest sati.

8. Neposredna osnovna transformacija prehrambenog, infrastrukturalnog, zdravstvenog i prosvetnog sistema u duhu i znacenju proleterske revolucije.

III. Neposredni ekonomski zahtevi:

1. Konfiskacija celokupnog dinastickog bogatstva i prihoda za kolektiv.

2. Brisanje državnih i javnih dugova zajedno sa celim ratnim dugom, osim suma odredenog nivoa koje bi odredio centralni koncil radnickih i vojnickoh koncila.

3. Eksproprijacija zemlje svih velikih i srednjih preduzece; formacija socijalistickih agrikulturalnih preduzeca pod jedinstvenom centralnom direkcijom u celoj naciji. Mali seljacki posedi ostaju na usluzi njihovih korisnika dok se ovi ne bi dobrovoljno prikljucili socijalistickim kolektivima.

4. Eksproprijacija od strane Republike koncila svih banaka, rudnika, topionica zajedno sa svim velikim preduzecima industrije i trgovine.

5. Konfiskacija sveg bogatstva preko nivoa odredenog od strane Republike koncila.

7. Izbori svih koncila preduzeca u preduzecima koji, u koordinaciji sa radnickim koncilima, imaju zadatak uredivanja unutrašnjih poslova preduzeca, regulisanja uslova rada, kontrole proizvodnje i preuzimanja direkcije u preduzecima.

8. Uspostavljanje centralne štrajk-komisije koja ce, u konstantnoj saradnji sa koncilima preduzeca, širiti štrajkacki pokret od ovog trenutka kroz celu naciju sa ujedinjenim vodstvom, socijalistickom direkcijom i najjacom podrškom politicke moci radnickih i vojnickih koncila.

IV. Internacionalni zadaci:

Neposredno uspostavljanje veza sa bratskim partijama u drugim zemljama da bi se socijalisticka revolucija stavila na medunarodni put i da bi se izgradio i ocuvao mir sredstvima internacionalnog bratstva i revolucionarnog ustanka svetskog proletarijata.

V. To želi Liga Spartakovaca:

I zato što to želi, zato što je glas upozorenja, urgentnosti, zato što je socijalisticka svest Revolucije, mrze je, proganjaju i ocrnjuju svi otvoreni i tajni neprijatelji revolucije i proletarijata.

Raspnite je! Vicu kapitalisti, drhteci za svoje sefove.

Raspnite je! Vicu sitni buržuji, oficiri, anti-Semiti, lakeji buržoaske štampe, drhteci za svoje otpatke pod klasnom vladavinom buržoazije.

Raspnite je! Vicu Šejdemani, koji, kao Juda, su prodali radnike buržoaziji i drhte za svoje srebrenjake.

Raspnite je! Ponavljaju kao eho prevareni, izdani, i iskorišteni slojevi radnicke klase i vojske koji ne znaju da besom protiv Lige Spartakovaca besne protiv svoje krvi i mesa.

U njihovoj mržnji i ocrnjivanju Lige Spartakovaca, svi kontra-revolucionari, svi neprijatelji naroda, i svi anti-socijalisti, svi dvomisleni, mracni i necisti elementi su ujedinjeni. To je dokaz da srce Revolucije kuca unutar Lige Spartakovaca, i da buducnost pripada njoj.

Liga Spartakovaca nije partija koja želi da se uzdigne na vlast nad masama radnika ili kroz njih.

Liga Spartakovaca je samo najsvesniji, najsvrsniji deo proletarijata, koji upucuje celu široku masu radnicke klase prema njenom istorijskom zadatku na svakom koraku, što predstavlja na svakom pojedinom stadiju Revolucije krajnji socijalisticki cilj, i u svim nacionalnim pitanjima interes svetske proleterske revolucije.

Liga Spartakovaca odbija da ucestvuje u vlasti sa lakejima buržoazije, sa Šejdeman-Ebertima, zato što u toj kolaboraciji vidi izdaju fundamenata socijalizma, jacanje kontra-revolucije i slabljenje Revolucije.

Liga Spartakovaca ce takode odbiti da ude u vlast zato što ce Šejdeman-Ebert bankrotirati a nezavisni, kolaboracijom sa njima, u slepoj su ulici.

Liga Spartakovaca nikada nece uzeti vlast osim kao odgovor na cist, nedvosmislen zahtev velike vecine proleterske mase u Nemackoj, i nikad osim svesnom afirmacijom proletarijata u našim videnjima, ciljevima i metodama borbe Lige Spartakovaca.

Proleterska revolucija može dostici punu jasnocu i zrelost samo po stadijima, korak po korak, na putu Golgote u svojim gorkim iskustvima u borbi kroz poraze i pobede.

Pobeda Lige Spartakovaca ne dolazi kao pocetak, vec kao kraj Revolucije: identicna sa pobedom velike milionske mase socijalistickog proletarijata.

Proleteru, ustani! U borbu! Imaš svet da osvojiš i svet da pobediš. U ovoj finalnoj klasnoj borbi u svetskoj istoriji za najviše ciljeve covecanstva, naš slogan prema neprijatelju je: "Dlanove na oci i kolena na grudi!"

Prvi put objavljeno u "Die Rote Fahne", 1918


- 09:14 - Komentari (6) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 19.12.2005.

PISMO BOGATIH SIROMAŠNIMA

PISMO ZAHVALNOSTI BOGATIH SIROMAŠNIMA


Budimo otvoreni: nikada nećete dobiti na lutriji. S druge strane, sve su šanse da ćete nastaviti da rmbate na svojim usranim poslovima do kraja života. A sve samo zato što ste se rodili u pogrešnoj klasi. Bolje se suočite sa tim: vi ste samo naši najamni robovi. žalimo slučaj!
To je razlog zašto ste tako neobrazovani, neotesani, bez trunke dobrog ukusa, ali i bez trunke samopouzdanja, bez čega nikada nećete postati neko od nas. Da budemo sasvim precizni: ni knjiga veličine telefonskog imenika ne bi bila dovoljna da u nju stanu sve nepravedne prednosti koje MI imamo nad VAMA. To je razlog zbog čega nam je veoma stalo da i dalje verujute u sve te gluposti o “socijalnoj pravdi” i “jednakim šansama za sve”.
Naravno, u hijerarhijskom sistemu poput našeg, na vrhu nema mnogo mesta. A mi smo već tamo. I tu nam se toliko sviđa da nam nije ni na kraj pameti da potražimo neko drugo. Ali, dobra strana hijerarhije je što i od nižeg ima niže: i vi imate na koga da gledate odozgo, da mu naređujete ili da ga s vremena na vreme opalite po njušci. Čak i najbedniji perač sudova može u hijerarhiji da pronađe neku skitnicu nad kojom će da se Iživljava. I zato, budite zahvalni što smo vam obezbedili sve te emigrante, izbeglice, kurve i beskućnike!
Nikada ne gubite iz vida sledeće: kada bi svi vi bili ekonomski zbrinuti i privilegovani kao i mi, onda ne bi imao ko da radi sve te prljave, dosadne, opasne, slabo plaćene poslove. Ne bi bilo nikog ko bi se borio u našim ratovima i slepo izvršavao naša naređenja. I što je najvažnije, ne bi bilo onih koji i na smrt gledaju tako tupo, jer prethodno nisu okusili ni trunku ispunjenog, smislenog i kreativnog života. Zato imamo samo jednu molbu za vas: samo nastavite tako!
Moguće je da vi nemate tu našu pohlepnu, patološku potrebu za novcem, vlašću i prestižom. Ali, čak i kada poželite da promenite svoj život, ta mogućnost promene vas odmah uplaši, pa tako ostajete zarobljeni u sopstvenom paklu. Nastavljate da živite mehanički, u skladu sa ulogom koju smo vam dodelili, stalno strepeći od toga šta će drugi misliti ako se usudite da razbijete taj kalup.
Naravno, uvek se trudimo da podelimo i vladamo, gde god nam se sviđa: dobro plaćeni radnici protiv loše plaćenih radnika, radnici iz sindikata protiv onih izvan sindikata, domaći radnici protiv stranih, strani radnici protiv drugih stranih radnika, itd. Pri tom, stalno vam smanjujemo nadnice pod izgovorima kao što su “strana konkurencija”, “zahtevi ponude i potražnje”, “nacionalna bezbednost”, “veliki spoljni dug”, itd. Laka srca gazimo svakog ko počne da postavlja nezgodna pitanja ili pokuša da ugrozi naš profit. A da bi vam omogućili bar nekakvo olakšanje od ekonomske ucene, kojom vas svakodnevno iznurujemo, dopuštamo vam da s vremena na vreme glasate za naše političke surogate, u igri zvanoj “izbori”.
Izuzetno nam je drago što nemate pojma šta se zaista dešava. Umesto da svu krivicu s punim pravom svalite na nas, vi okrivljujete strance, radnike na crno, zabušante, društvene parazite, pedere, Jevreje, jedni druge.
Osim toga, zaista nas raduje što su se mnogi od vas upecali na priču o “radnoj etici”, iako većina poslova u našoj ekonomiji na svaki način doprinosi opštem zagađenju, uništavanju vašeg fizičkog i emocionalnog zdravlja, isisavajući iz vas život, iako je to jedini život koga imate.
Mi zaista ne znamo mnogo o radu. Ali, zato ste vi tu. I zbog toga nam je posebno drago.
Naravno, vaš zivot bi mogao biti drugačiji.
Društvo bi zaista moglo biti organizovano tako da zadovolji prave potrebe ljudi.
Vi i vaša vrsta mogli bi da ustanete i zajedno se oslobodite naše vladavine.
Ali, vi to ne znate! Šta više, ne možete ni da zamislite neki drugačiji život! I to je verovatno najveće i najvažnije dostignuće našeg sistema: to što smo ukrali svu vašu maštu, svu vašu kreativnost, vašu sposobnost da mislite svojom glavom i da sami upravljate svojim životima.
Zato vam se svima zahvaljujemo iz dubine naših okrutnih srca. Vaše svakodnevno žrtvovanje donosi nam sva naša iskvarena blaga; vaš rad održava naš sistem; mnogo, mnogo hvala na tome što dobro znate gde vam je mesto, a da toga niste ni svesni.

U potpisu,

svi bogataši sveta

- 18:50 - Komentari (3) - Isprintaj - #

utorak, 18.10.2005.

Terorizam protiv dosade


"Terorizam (definicija FBI) - Nezakonita upotreba sile protiv lica ili imovine u cilju zastrašivanja ili sputavanja vlade ili populacije, a sve zarad političkog ili društvenog cilja. Pojam koji je najviše medijski eksponiran u proteklih nekoliko godina je svakako "terorizam". Od kada se desio napad na simbole američke ekonomske dominacije, mediji ne prestaju da nas upozoravaju na opasnosti od naoružanih pojedinaca i grupa i na neophodnost nemilosrdnog odgovora združenih svetskih lidera. Danas je najveći akcenat stavljen na islamski verski fundamentalizam i terorističke grupe koje ga zagovaraju. Ipak, da malo odmorimo od islamskog terorizma i podsetimo se nekih drugih likova koji su svojevremeno na spektakularan način terorisali sistem. Levičarski terorizam i danas je aktivan. Najveću glavobolju vlastima zadaju gerilske grupe koje se kriju po šumama i gorama južne Amerike. Ne postoji nijedna ozbiljna prašuma u tom delu sveta, a da nije naseljena maskiranim likovima koji povremeno izlaze do naseljenih mesta i udaraju po državi. A tu je i tzv. urbana gerila...

ZLATNO DOBA

"Zlatno doba" evropske urbane gerile bilo je tokom sedamdesetih godina dvadese-tog veka. Zadojeni idealima studentsko-radničke pobune 1968, mladi ljudi širom Zapadne Evrope latili su se oružja i počeli i u praksi da ga koriste. U svakoj zemlji Zapadne Evrope postojale su barem tri ilegalne urbane gerilske grupe koje su radile na stvaranju komunističkog društva. Neke su ostale na tome da unište poneki
policijski auto ili zapale zgradu neke jače kompanije, ali ova priča je fokusirana na malo ozbiljnije organizacije koje su dugo delovale i zarad "više ideje" praktikovale likvidaciju ljudi.

RAF [Nemačka] TERORIZAM PROTIV DOSADE

Sigurno najlegendarnija urbana teror-grupa. RAF (Rote Armee Fraktion - Frakcija Cr-vene armije) nekoliko godina bavio se sabotiranjem sistema i fizičkom likvidacijom njegovih čuvara - policajaca. Ova grupa je širom sveta poznatija kao Baader-Meinhof banda, a naziv je dobila po imenima svoja dva najistaknutija člana. Andreas Baader bio je problematičan klinac. U pubertetu je, pored bubuljica, dobio i snažnu želju da pravi pizdarije, odbacuje autoritete i izaziva haos. Levičarskom radikalizmu privukla ga je upravo šansa da učestvuje u ovakvim akcijama. Godine 1968. on i njegova devojka Gudrun Ensslin podmeću požar i do temelja spaljuju poveću robnu kuću u Frankfurtu. Na zidu obližnje zgrade ostavljaju grafit: "Bolje spaljivati robne kuće nego kupovati u njima". Brzo su ih pronašli i uhapsili. U zatvoru ostaje do maja 1970. kada spektakularno beži uz pomoć poznate novinarke Ulrike Meinhof. Meinhof je iskoristila svoj ugled da ubedi stražare da ga puste u biblioteku gde bi ga ona intervjuisala. Tamo su stražare dočekali naoružani teroristi koji su oslobodili Baadera. Ulrike Meinhof postaje jedna od vodećih ličnosti ovog pokreta, napušta ugodni javni život i prelazi u ilegalu i oružanu borbu. Tako nastaje RAF. Mada ih je malo ko tako nazivao. Liberali i levičari govorili su o njima kao o "grupi", a konzervativci i desničari kao o "bandi". Delovali su po "Priručniku za urbanu gerilu", pamfletu brazilskog revolucionara Carlosa Marighelle. Do kraja 1970. godine RAF je opljačkao tri banke u Berlinu. Ukradenim novcem se preko istočnog Berlina dokopavaju Jordanske pustinje gde pohađaju vojnu obuku u kampu Al-Fataha. Kupuju oružje za dalje akcije. Počinje njihova dugoročna saradnja sa palestinskim militaristima.
Tokom 1971. godine pljačkaju banke širom Nemačke. Ulrike Meinhof piše njihov zvanični manifest na kojem se prvi put pojavljuje čuveni logo - crvena petokraka, preko nje automatska puška "kalašnjikov" i natpis RAF. Kasnije AK-47 biva zamenjen automatskim pištoljem "Heckler & Koch", omiljenim alatom grupe. Mesto zločina napuštali su uvek u "BMW" automobilima. Koristili su isključivo ova kola jer su bila laka za obijanje, brzo su se palila "na žice" i bila su veoma brza. Tih godina u Nemačkoj se govorilo da "BMW" zapravo znači Baader-Meinhof Wagen.

IDOLI OMLADINE

Nemačkim vlastima je naročito teško padalo to što su mladi ljudi širom zemlje uglavnom odobravali ono sto je RAF činio. Tadašnje novinarske ankete pokazale su da bi svaki treći mladi čovek u Nemačkoj pružio utočište teroristima u bekstvu. "Podvizi" RAF-a inspirišu pojavljivanje drugih oružanih revolucionarnih grupa: 2. jun i Revolucionarne ćelije počinju sa napadima na banke, policiju, vlasništvo kapitalista. 2. jun u saradnji sa organizacijom IRA podmeće bombu u britanski jaht-klub. Celu Nemačku trese groznica crvenog nasilja. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Hans Dietrich Gensher formira specijalne sekcije policije koje se bave isključivo ovom pojavom.

POČETAK KRAJA

Sredinom 1972. godine specijalna policija saznaje za potencijalno skrovište RAF-a u Frankfurtu. Upadaju u prostoriju, ne nalaze ljude, ali nalaze ogromne količine eksploziva. Policija je ispraznila kutije eksploziva i ozvučila ceo prostor ne odajući da zna za njega. Zatim su radnici Gradskog zelenila navodno sadili travu u okolini, a zapravo su postavljali vreće sa peskom - očekuje se veliki oružani okršaj sa RAF-om. Prvog juna, u ukradenom najnovijem modelu "Porschea", stižu Andreas Baader i Holger Meins. Pružaju otpor pucajući na policajce iz skrovišta. Snajper ranjava Baadera u nogu. Meins je primoran da se skine do gole kože i izađe sa rukama na temenu. Obojica su konačno uhapšeni. Sutradan je uhapšena i Gudrun Ensslin, i to u jednom butiku u Hamburgu. Prodavac je pozvao policiju jer je u njenoj jakni, koju je ostavila dok je probala bluzu, primetio revolver. Dve nedelje kasnije uhapšena je i Ulrike Meinhof. Bio je to kraj delovanja tzv. prve generacije RAF-a. Od slobodnih članova i novih simpatizera formirana je druga generacija koja je izvela mnoge terorističke akcije (napad na ambasadu u Stockholmu, otmice aviona, napadi na pravosudne organe) uglavnom u cilju oslobađanja članova prve generacije iz zatvora. Baader, Ensslin, Meins i Meinhof umiru u zatvoru Stammheim. Njih troje u jednoj noći! Zvanično: prirodnom smrću... iako je polovina popularnog naziva organizacije bilo njeno ime, Ulrike Meinhof nikada nije vodila glavnu reč. Nesumnjivo, Baader je bio vođa. Druga na hijerarhijskoj piramidi bila je Gudrun Ensslin. Andreas i Ulrike, suprotno mišljenju koje je vladalo u javnosti, nikada nisu bili ljubavnici. Grupa je bila aktivna mnogo godina. Čak i nakon hapšenja i smrti lidera. Postojale su i treća, četvrta pa i peta generacija RAF terorista. Njihova poslednja velika akcija bila je podmetanje ogromne bombe i rušenje zidova ženskog zatvora u Wieterstadtu 1993. Potpuno su se razišli tek 1998. kada je poslato i zvanično saopštenje "Reutersu".

TAKO JE GOVORILA ULRIKE

Nakon što je (navodno, kažu neki) izvršila samoubistvo, mozak Ulrike Meinhof je izvađen iz lobanje i poslat na proučavanje. Nedavno je Bettina Meinhof, jedna od dve njene kćeri, zatražila da joj država vrati mozak njene majke. "Policajci su svinje. Zapravo, oni su gori od svinja. Ubijanje policajaca je neophodno u cilju oslobođenja. Čovek postaje drugačiji kada navuče uniformu. Čim je u uniformi, čovek postaje legitimna meta revolucionara."

RAF Biseri

Frakcija Crvene armije je za vreme svog delovanja imala zaista zanimljive epizode.

TERORIZAM NUDIZAM

Dok su se u Jordanu obučavali kod terorista Al-Fataha, u trenucima predaha teroristkinje su se malo razodenule i prilegle da se sunčaju na krovu hotela. Ljudi iz Al-Fataha, od kojih većina nikada nije ni videla golu ženu, naredill su im da se odmah obuku. Baader je tvrdio da revolucija i emancipacija idu ruku pod ruku. "Jebanje i pucanje je jedno te isto!", rekao je. Na to su mu ovi odgovorili da će im odseći glave ako se ne obuku.

POŠTA

Ulrike Meinhof je poštom poslala minobacač iz Berlina u Hamburg. Nije dobro napisala adresu na paketu pa je pošiljka završila u odeljenju izgubljeno-nađeno. Rafovci su morali da provaljuju u poštu da pokupe oružje.
NA ZNANJE MLADIMA

Andreas Baader je napisao i štampao pamflet-priručnik na temu "Kako ukrasti motocikl", koji je zatim delio po dvorištima srednjih škola u Nemačkoj. "Kapitalistički sistem nikada ti neće dozvoliti da uživas u privilegijama koje imaju bogati. Moraćeš da se sam snalaziš. Otmi od bogatih!" - pisalo je, između ostalog, u pamfletu.


BRIGATE ROSSE [Italija]

UVEK VREBAJU!

Krajem decembra 2003. italijanska policija je u centru Rima otkrila tajno skladište oružja. Skladište se nalazilo u podrumu stambene zgrade i pripadalo je Crvenim brigadama. Organe reda i zakona protresli su jezivi žmarci niz kičmu!
Crvene brigade (Brigate Rosse) formirane su takođe na krilima levičarskog radi-kalizma šezdesetih. Postoje od 1969- i dan-danas su aktivne. Najviše akcija izveli su u periodu do 1982, te se taj period najžešćeg delovanja BR može podeliti u četiri ere.

1969 -1974. PROPAGANDA ORUŽJEM

Crvene brigade su u ovom periodu jednostavno bile oružano i ekstremno krilo velikog društvenog pokreta koji su činile leve partije, grupe i sindikati. Na samom početku svog postojanja fokusirali su se na uništenje ekstremne desnice. Tada su izvedeni mnogi napadi na fašističke organizacije i njihove javne skupove. Kao podrška sindikalcima i uopšte radnicima u štrajku, BR su preduzele niz akcija uništavanja vlasništva velikih kapitalista kao i sabotaže proizvodnje. Delovali su najviše na industrijski razvijenom severu Italije. Mete su im uglavnom bile postrojenja auto-industrije. Od kraja 1971, iz masovnog nasilnog pokreta izdvaja se grupa koja pokreće bolje planirane i strateški osmišljenije akcije paravojnog karaktera. Takođe, od tada počinju da biraju određene pojedince za svoje mete.

1974 - 1977.UDARANJE U SRCE DRŽAVE

BR su postale poznate svakom Italijanu kada su kidnapovale guvernera oblasti Rima, Genove i Venecije. Njihove akcije se potpuno povlače iz fabrika. Više nisu deo protestnog pokreta, već nezavisna oružana grupa, potpuno ilegalna i tražena od države. Godine 1974. izdaju saopštenje za javnost u kojem obrazlažu svoje ciljeve i metode borbe. Objašnjavaju svoju nameru da udaraju po državnim simbolima i strukturama dokle god je ne unište, a sa njom i čitav sistem koji služi interesima krupnog kapitala. Počinju napadi na funkcionere konzervativnih i desničarskih partija, a mete prvog ubistvenog napada Crvenih brigada bili su aktivisti fašističkog Italijanskog socijalnog pokreta u Padovi. Ubrzo posle policijske istrage uhapšeni su neki od vođa Brigada: Renato Curcio i Alberto Franceschini. Curciova supruga Mara Cagol ubijena je prilikom hapšenja jer je pružala oružani otpor. Iako su uhapšeni veoma bitni članovi, policija nije uspela da potpuno provali i slomi organi-zaciju.

1977 - 1978. STRATEGIJA LIKVIDACIJE

Teroristička aktivnost u Italiji postaje ogromna i sveprisutna. Svojim rezultatima zasenjuje sve ostale terorističke aktivnosti u evropskim zemljama. BR pozivaju radnike da se ujedine u moćnu borbenu komunističku partiju, a za to vreme podmeću bombe i pucaju na policiju. Usvajaju taktiku svakodnevnih napada na razne oblasti delovanja države. Kampanjski napadaju policajce, karabinjere i zatvorske čuvare. Ideja je da se zaplaši pravosuđe, da ne pokreće sudske procese protiv revolucionara. Politička klima 1977. u Italiji opet podseća na 1968. Ulice su prepune nezadovoljnih studenata (ogorčenih reformom školstva i zakonima za mlade), nezaposlenih i nedovoljno plaćenih radnika. U takvoj atmosferi Brigade regrutuju još operativaca za svoju borbu. Militantno jezgro sada broji preko 500 osoba, a grupa uživa veliku podršku masa. Godine 1978. Brigate Rosse izvode akciju kidnapovanja, a zatim i ubistva Alda Mora. Aldo Moro bio je premijer Italije iz redova Demohrisćanske partije i njegova otmica smatrana je za najveći udar u politici Italije još od završetka Drugog svetskog rata. Ovaj čin bio je "kruna" delovanja Crvenih brigada, najozbiljniji teroristički akt do tada...

1979 - 1982. BORBA ZA OPSTANAK

lako je ubistvo Alda Mora bio vrhunac moći Crvenih brigada, sve nadalje bila je defanziva i bežanje od kazne. Država je odlučila da krene u odlučan rat protiv terorizma, koristeći sva raspoloživa sredstva. Ubistvo popularnog političara izazvalo je i udaljavanje nekih intelektualaca i javnih ličnosti koji su imali simpatija za revolucionarnu delatnost Brigada. Javna podrška je opala. Čak su i Curcio i Franceschini iz zatvora osudili ovu akciju i vođu Brigada Maria Morettija. Utamničeno vođstvo smatralo je da je vreme da se pređe sa terorističkih akcija na organizovanje velikog gerilskog rata protiv sistema. Rascep unutar organizacije i slabljenje interne odbrane doveli su do velikog talasa hapšenja umešanih.
Do 1999- smatralo se da je domaći terorizam u Italiji pobeden. Međutim, tada je autor vladine reforme zakona o radu Massimo D'Antona ubijen ispred svoje kuće. Na zidu iznad tela sprejom je bilo ispisano Brigate Rosse. Izdato je saopštenje u kojem se kaže da će tako proći svako ko pokuša da oduzme prava radničkoj klasi. Godine 2001. ubijen je jos jedan vladin savetnik za pitanje rada, Marco Biagi. U spektakularnom hapšenju uhvaćena je osumnjicena za planiranje ovih ubistava, brigadistkinja Desdemona Lioce, za koju se smatra da je novi vođa Crvenih brigada. Očekujemo dalji razvoj događaja...


17. NOVEMBAR [Grčka]

BIVŠA NAJTAJNIJA ORGANIZACIJA

Ovi temperamentni Grci su skoro 30 godina uspešno žarili i palili po svojoj zemlji a da im niko nije stao na put. Sedamdesetih godina prošlog veka naša omiljena turistička destinacija nipošto nije bila demokratski raj. Na vlasti je bila vojna hunta koja nije prezala ni od čega samo da bi zadržala kormilo države. Sedamnaestog novembra 1973. grupa studenata-levičara odlučila je da obori režim. Režim nije baš bio raspoložen da se sa njima nateže, pa je poslao tenkove koji su mlade revoluciona-re pregazili. Sledeće godine režim je ipak zbačen, a datum krvavog masakra postao je naziv novostvorene terorističke grupe.

ANTIAMERIČKI SUPER TERORISTI

Reč je o super-tajnoj grupi komunističkih terorista koji se gnušaju Sjedinjenih Ame-ričkih Država, NATO pakta i kapitalizma uopšte. Cilj im je bio da primoraju Grčku da odustane od saradnje sa pomenutim državama i organizacijama i uspostavi socijalističko uređenje društva. Mnogi eksperti za terorizam smatraju da grupa za sve vreme svog trodecenijskog delovanja nikada nije imala više od 25 članova. U tome je i bila tajna njihove neranjivosti. Ovo je bila jedina teroristička grupa čiji ni jedan jedini član nije bio poznat vlastima, a kamoli da je uhvaćen.

POČETAK...

Akcija koja je stavila 17N na terorističku mapu sveta bila je likvidacija šefa CIA u Grčkoj Richarda Welcha 1975. godine. Vec sledeće godine ubili su i Evangelosa Malliosa, jednog od bivših šefova policije koji je bio odgovoran za mučenje ljudi u tamnicama prethodnog režima. Za razliku od svojih zapadnjačkih kolega terorista iz iste ere, 17N nije insistirao na učestalosti i kvantitetu akcija. Nekad nisu delovali i po više od dve godine, da bi zatim grčku i svetsku javnost zaprepastili izabranim metama i "uspehom" akcije. Od početka osamdesetih na listu svojih ciljeva stavili su i uklanjanje turskih vojnih snaga sa Kipra. Turski vojni i diplomatski predstavnici proglašeni su za nove mete. Takođe, pored zapadnih, okomili su se i na grčke industrijalce, biznismene i elitu uopšte. Sve to je trajalo do početka novog mile-nijuma kada je međunarodna zajednica (pogotovo njen zapadniji deo čiji su bogati i uticajni predstavnici padali kao muve od metaka četrdesetpetice i bivali raznošeni eksplozijama po ulicama Atine) odlučila da jače pritisne grčke vlasti da urade nešto konkretno i ozbiljno protiv terorizma. Grčka potpisuje i ratifikuje konvenciju UN o terorizmu i donosi niz novih zakona. Uz britansku i američku pomoć formira se i nova antiteroristička vojno-policijska mreža. Malobrojna teroristička grupa 17N i dalje izmiče rukama vlasti. U leto 2000. britanski vojni ataše Stephen Saunders ubijen je u svojim kolima. Dvojica motociklista su mu prišli sa obe strane vozila i otvorili vatru iz automatskog oružja. Britanci su poludeli od besa, ali opet niko od članova 17N nije identifikovan, niti uhvaćen. Ipak, bila je to poslednja uspešna misija ove grupe...

KOBNE GREŠKE

U junu 2002, 17. novembar čini svoju prvu, ali fatalnu grešku. Savvas Xiros gadno se povredio pokušavajući da podmetne bombu na jahtu grčkog biznismena u luci u Pireju. Kada su ga uhvatili i pretresli njegov stan, pronašli su pravi arsenal svih vrsta oružja i eksploziva zajedno sa propagandnim materijalom 17N. Ovo je dovelo do ot-krivanja glavnog skrovista grupe u Atini, a zatim i do hapšenja još trojice članova. Grčki bogataši i zapadne diplomate mogli su da odahnu tek nakon hapšenja Alexandrosa Giotopoulosa, glavnog čoveka grupe 17N, koje se desilo u julu 2002. Ubrzo se u rukama policije našlo jos dvadesetak osumnjičenih terorista. Suđenja članovima 17N nedavno su završena. Alexandros Giotopoulos i još jedna osoba proglašeni su krivim za organizovanje 963 krivična dela, uključujući ubistva, udruživanje radi antidržavne delatnosti i uništenje imovine. Još trinaest operativaca grupe osuđeno je na nekoliko doživotnih zatvorskih kazni. Četvoro osumnjicenih je oslobođeno svih optužbi. Utvrđeno je da je Giotopoulos osmislio svaki napad koji je 17N ikad izveo. Za to je nagrađen 21 doživotnom robijom. Glavni ubica organizacije Dimitris Koufodinas dobio je 13 doživotnih. Zanimljivo je da američki State Department još uvek nije skinuo 17N sa svoje liste aktivnih terorističkih organizacija. Zašto?

- 08:03 - Komentari (1) - Isprintaj - #

srijeda, 04.05.2005.

Novi Isus

Povodom prokletog uskrsa koji se ove godine u pravoslavnoj dzamahiriji poklopio sa proslavom prvog maja i mog popizda jer mi je murija upala na gajbu "sto sam glasno pustao revolucionarnu muziku na uskrs( zalile se komsije)!!! sledi tekst novi Isus...

Jednog dana siđe Isus sa krsta ispred kog se neki vernik na kolenima molio, i reče:

“Sine moj ti si budala.
Pre nekoliko vekova predviđao sam mir, a do mira nije došlo. Predviđao sam ljubav, a vi se ljudi još uvek međusobno borite. Osudio sam svetovna dobra, a vi revnosno gomilate bogatstva. Rekao sam da ste svi braća, a vi se odnosite jedni prema drugima kao prema neprijateljima. Među vama ima tirana, kao i ljudi koji dopuštaju da budu porobljeni. Prvi su rđavi, drugi su idioti. Bez pasivnosti ovih drugih, prvi ne bi postojali. Velika je svirepost nekih, još veća je rezignacija ostalih. Zašto patiš u tišini kada imaš brojčanu nadmoć... snagu pravde? To nije bio duh mojih kazivanja, mojih predviđanja! Ti, koji se držiš religija, ti si falsifikovao moja učenja! Poreklo svog zla video sam u vlasti i u njenom organu, državi – zbog toga su me progonili. Nisam priznavao vlast Cezara, i razumeo sam da ona podrazumeva napad na ljudsku slobodu – zbog toga sam umro na krstu.”

“Jedan od mojih omiljenih učenika, Ernest Renan, je govorio da sam bio anarhista. Ako biti anarhista znači biti partizan univerzalne ljubavi, uništitelj svake vlasti, protivnik svakog zakona, izjavljujem da sam bio anarhista.

Ne želim da neki ljudi upravljaju drugim ljudima; želim da svi budete jednaki. Ne želim da neki rade, a da drugi, koji besposleni žive od njihovog rada, troše ono što oni proizvedu. Želim da svi zajedno radite na stvaranju izobilja za sve. Ne želim da postoje države, ni zakoni, ni vojske, ni vlasništvo, ni porodica. Želim da u svima vama bude toliko ljubavi tako da vam neće biti potrebni ni dželati ni sudije. Želim da na svu decu gledate kao na sopstvenu, i da na sve žene gledate kao na ljudska bića; želim da budete jedna velika porodica, srećna, zdrava i stvaralačka.”

“Zašto niste tako činili od samog početka? Zašto ste toliko glupi da dopuštate da se međusobno uništavate? Zemlja je široka i plodna; zemlja može proizvesti dovoljno da svi možete da živite srećno; tehnologije su dostigle tako čudesan stepen razvoja da pametnom primenom njenih otkrića, i onih higijenskih u fabrikama i rudnicima, rad može da prestane da bude dosadan zadatak i možeda postane zabavna aktivnost. Tada možete da radite svi zajedno, kao što na primer danas svi uživate zajedno u sportu, a za tri sata ove vesele i dobrovoljne kreativnosti sve možete dobiti besplatno, sve koristi stvarnog društvenog života, koji danas samo nekolicina ima mogućnost da dobije. Više neće biti eksploatatora i eksploatatisanih, više neće biti vazala i gospodara, niti monarha i podanika. Sa nestankom vlasništva nestaće, takođe, i žeđ za bogatstvom, kao i pohlepa, rivalstvo između naroda, i lagano ubijanje miliona ljudi u ovim prljavim fabrikama.”

“Žena, bez vlasti muza nad njom, neće podnositi tiraniju koju danas podnosi. Ljubav neće biti licemerna formula koju odobravaju crkva i država; ona će postati otkrovenje u spontanoj, dobrovoljnoj strasti. Više neće biti potčinjavanja žena muškarcima, zbog toga što će ona u potpunosti postati sopstvena gospodarka, slobodna ličnost, i uopšte neće morati da se brine za budućnost svoje dece; niko neće lakomisleno osuđivati ljubav na večnost, jer ljubav zavisi od volje i na nju svako i svaka odgovara po svom izboru.

“Neće biti različitih nacija, reke i planine više neće biti barijere, prepreke koje su učinile da ljudi više ne budu braća; sve granice koje danas razdvajaju narode na zemlji, više neće postojati, a okrutnih ratova koji se danas vode zbog njih više neće biti. Ono što smatraš da je danas nepravedno za neke, a pravedno za druge smatraće se štetnim za svakoga. Ubistvo će biti zločin, kao i rat. Nastupi i laži koje danas koristiš u ophođenju sa ljudima, sutra će biti osuđivani kao što im se danas aplaudira. Moralnost neće biti stvarana pomoću zakona niti nametnuta ljudima, a cvetaće različitost želja.”

“Ne čini nečovečan čin zatvaranja drugog ljudskog bića u zatvorsku ćeliju; kao da je to način da se reši problem koji je u stvari tvoj, a ne njegov. Prema nesrećnom čoveku koji počini zločin trebalo bi da se odnosiš kao prema bratu koji se razboleo, a ne kao prema grešniku čije zlo samo pogoršavaš lišavajući ga slobode; slobode, koja je navjeća stvar među ljudima. Ako razlozi koji dovode do kriminala isčeznu, zar neće isčeznuti i kriminal? Da li bi bilo krađe da nema svojine? Da li bi bilo ljubomore bez monogamije, bez monopola nad ženama? Da li bi bilo borbi za vlast bez postojanja vlasti?

“Deco moja, zašto ste toliki imbecili? Zašto su neki od vas toliki tirani, a neki ovce koje su se pomirile sa svojom sudbinom? Odbacite jaram pod kojim patite, odbacite svaku tiraniju. Uništite ugnjetavanje pod kojim živite porobljeni. Jedini pravi bog, jedina vlast koja se može opravdati u narodu, to ste vi. Ima vas više. Ako patite i umirete u fabrikama, to je samo zbog toga što ne ustajete da uzmete ono što je vaše – sve.”

“Ustani, ustani, sine moj! Nije vreme za besede, vreme je za akciju, za borbu – ne za misticizam ili mirenje sa sudbinom. Duboko ste me povredili – od mene ste stvorili doktrinu. Ne dajte legitimitet eksploataciji u moje ime. Oni koji profitiraju eksploatišući druge, koji održavaju vlast i vojske, nisu moji učenici.”

“Ustani i bori se za svoju slobodu!”

- 00:38 - Komentari (0) - Isprintaj - #

četvrtak, 14.04.2005.

Osuda Lujze Misel

U sednici od 16. oktobra 1871. godine šesti vojnički sud pod presedništvom pukovnika Delaporta osudio je na progonstvo Lujzu Mišel.

Lujza Mišel nije obična žena. Ona je volela svoj narod, to je karakter koji zastupa prisutne, i koji stupa kad je nužno u borbu za njih. Lujza Mišel ranjena na predstražama kod Mulino, ranjena na tvrdinji Isi, ide i bije se iza barikada, hrabri strašljivce i razliva svuda sveti plamen revolucije.

To je tip neobičan. Istorija nema često priliku da zabeleži takve reči koje je Lujza Mišel izgovorila svojim sudijama.

Evo njene odbrane:

Predsednik - Čuli ste fakta koja vas optužuju; šta imate kazati u vašu odbranu?

Optužena - Neću da se branim, neću da me ko brani; sav moj život pripada socijalnoj revoluciji, i ja primam odgovornost za sva moja dela. Ja ih priznajem potpuno. Velite mi da sam učestvovala u ubistvu generala. Na to bih ja odgovorila, da kad bih bila na Montmartru u ono vreme kad su oni hteli da ubijaju narod, verujte mi, ja se ne bih ustezala da svojom rukom ubijem one koji izdaju take zapovesti; ali pošto su oni bili uapšeni, ja ne znam kako ih mogoše ubiti i ja smatram to delo sasvim ravnodušno. Što se tiče paljevine Pariza, da, gospodo, ja sam tu učestvovala. Ja htedoh da stavim versaljskim napadačima na suprot barikadu od plamena. Ja u ovom delu nemam saučesnika i radila sam po svom sopstvenom osećanju.

Veli mi se još da sam učesnica Komune. Na svaki način jesam, jer je Komuna htela pre svega socijalnu revoluciju, a ona je meni najdraža. Šta više, ja se dičim što bejah ustalac za stvar Komune, što i ja pomogoh njenom postanku. Komuna nikad nije htela zločinstva i paljevinu, ja sam bila na svim sednicama u Otel-de Vilu (Opštinska većnica) i ja Vam izjavljujem da tu nikad ne beše zbor o zločinstvima i paljevini. Oćete li da znate prave krivce?

To su policaji, a docnije na svaki način svi će se događaji bolje osvetliti za koje se sad, naravno, okrivljuju prijatelji socijalne revolucije.

Jednog dana ja sam predrožila Fereu, da se napadne na Skupštinu: ja htedoh dve žrtve Tijera i mene, jer, ja sam pregorela svoj život i odlučila se da ubijem Tijera.

Predsednik - U jednoj proklamaciji vi rekoste da bi trebalo svakih 24 sata puškarati taoce?

Odgovor - Ne, ja htedo tim prosto pretiti. Ali zašto bi se ja branila? Ja sam većrekla, da to neću raditi. Vi ste ljudi koji ćete mi suditi ovog časa, vi ste preda mnom, vi ste ljudi, a ja žena, i ja vas opet gledam otvoreno u lice. Ja dobro znam da nikaka moja reč nije kadra promeniti vaša osećanja. Dakle, jošjednu i poslednju reč, pre no sednem. Mi htedosmo samo trijumf velikih načela revolucije. Samo to, tako mi naših mučenika što padoše na Satori, koje sad prizivam, i za koje će se skoro javiti osvetnik.

I još jednom: ja sam vaša, činite sa mnom što god vam je volja. Uzmite mi život, ako oćete, ja ga neću braniti pred vama.

Predsednik - Vi velite da niste učestvovali u ubistvu generala, a međutim priča se, kad su vam javili za njihovu smrt, da ste uzviknuli: “Ubili su ih, to je divno?”

Odgovor - Da, ja to priznajem. I opominjem se da je to bilo pred građanima Musijem i Fereom.

Pitanje - Dakle vi priznajete ubistvo?

Odgovor - Izvinite, to nije dokaz; moje reči htedoše samo podržati duh revolucije.

Pitanje - Vi ste pisali i u novinama na priliku u “Kri du Peiple”? (“Cri de Peuple”).

Odgovor - Da, ja to ne krijem.

Pitanje - Ove su novine svaki dan tražile konfiskaciju crkvenog imanja i druge revolucionarne mere slične toj. Dakle tako ste i vi mislili?

Odgovor - Upravo tako, ali zapamtite dobro, da mi ne hredosmo uzeti ta dobra nama nego ih predati narodu, da on uveća svoje blagostanje.

Pitanje - Vi ste tražili da se ukine magistratura?

Odgovor - To je stoga što mi jednako behu na pameti njene krivice. Ja se sećam dela Lesizkova i mnogih drugih.

Pitanje - Vi priznajete da ste hteli ubiti Tijera?

Odgovor - Priznajem. Već sam rekla i opet ponavljam.

Pitanje - Jeste li vi nosili različite aljine pod Komunom?

Odgovor - Ja sam se oblačila kao obično, samo sam pored običnog odela nosila još crven pojas.

Pitanje - Da se niste koji put oblačili u muške aljine?

Odgovor - Samo jednom. To je bilo 18. marta, ja sam obukla aljine Narodne garde, da ne bih privukla pažnju.
*
Njen advokat reče da on prema očevidnom priznanju Lujze Mišel ostavlja stvar uviđavnosti suda.

Predsednik - Imate li još šta navesti u vašu obranu?

Odgovor - Ja tražim od vas, gospodo, koji se zovete vojnički sud, koji ste moje sudije, koji se ne krijete kao Komisija za pomilovanje - polje na Satori, gde su već pala naša braća. Mene treba ukloniti sa sveta, vama su naredili da to uradite - e lepo! Komesar republike ima pravo. Dokle se god onima čije srce kuca za slobodu plaća smrću i ja tražim smrt. Ako me ostavite da živim, neprestano ću buniti i tražiti osvetu.

Predsednik - Ne mogu vam dopustiti da govorite, ako tako nastavite.

Odgovor - Završila sam … Ako niste podlaci, vi me ubijte!

- 23:45 - Komentari (0) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

< srpanj, 2006  
P U S Č P S N
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31            


Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Opis bloga

  • politicki nekorektni tekstovi o utopijskoj izmeni sveta

Linkovi

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se