još sanjam

srijeda, 13.12.2006.

nastavak.....

Image Hosted by ImageShack.us


Bip....Biiip!
Oho, poruka..
Oprostite, jutros sam vam pogreškom poslao poruku koja je bila za moju sestru. Svidio mi se vaš odgovor pa bih htio saznati tko je ta duhovita osoba.
Ja sam Marko.... A vi?

Sledila sam se pročitavši ime muškarca koji šalje poruke na pogrešan broj.
Marko! Ne valjda, moj Marko!?
Ma, ne, nemoguće...Znam njegov broj. Ovaj mi je potpuno nepoznat.
I, Što sada?

Sva sreća, tog trenutka ušao je jedan muškarac u radnju pa sam morala njemu posvetiti pažnju. Pitanja koja su me mučila gurnula sam u najdonju ladicu svijesti....Čekat će ona mene, ne sumnjam u to!

"Molim vas, sestra ima danas rođendan, a ja ne znam kakvo cvijeće da joj kupim...Možete li mi pomoći?"

Pitala sam ga za sestrine godine, kakvu boju voli i tako razgovarajući s njim, slagala sam buketić od ružičastih ruža i bijelih frezija. Usput sam razmišljala kako je sretna ona koja ima tako pažljivog muškarca. Bio je izuzetno zadovoljan buketićem pa mi je ostavio pozamašnu napojnicu.

Do kraja radnog vremena bilo je toliko posla da nisam stigla razmišljati o tajanstvenom muškarcu koji je toga jutra iznanada upao u moj život...Hoću reći, mobitel!

Sjetila sam se tek navečer da mu nisam odgovorila, niti sam mu rekla svoje ime. Vidno drhteći, tipkala sam ispriku zbog uznemiravanja u kasne sate i potpisala se svojim pravim imenom...Iako sam željela napisati neko drugo ime, u slučaju da je to "moj" Marko.

"Ne, nije kasno...Drago mi je što ste odgovorili. Sad znam ime osobe koja se voli šaliti! Iako, moram priznati, volio bih saznati puno više o vama. Nadam se kako vas moja želja neće uplašiti...Nemojte mi pobjeći!"

Pitala sam ga zašto je sestri poslao takvu poruku....
....Saznala sam da je nedavno prekinula zaruke i to ju je jako pogodilo.
Prošla je ponoć, a mi smo se još dopisivali. I nisam bila pospana i nisam se brinula kako ću ujutro ustati.

Ovo jutro je predivno! Kasna jesen, a sunce prosipa zrake po lišću i pali raznobojne vatre u krošnjama....
Oho, danas sam pjesnički raspoložena!
Nema razmišljanja o zombijima...

Već sam ulazila u radnju, kad sam dobila poruku.
"Jesi nabavila šećer?"
"Ne, nisam još....Dostava je zakazala!"
"Hej, znam ja gdje ima šećera...Mogli bismo popiti limudadu! Nađimo se poslije 14 h, kod katedrale...imat ću žutu ružu za tebe!"

Nisam mogla vjerovati vlastitim očima! Netko mi želi pokloniti ružu...I to, žutu!
Jesam li se konačno izliječila od kroničnog nedostatka šaćera u svom životu? Gube li limuni odlučujuću bitku u ratu zvanom samoća!?

Htjela sam mu odgovoriti, ali u tom trenutku u radnu uđe muškarac od jučer.
Bože, koliko taj ima sestara....Nije valjda opet nekome rođendan!?
Gledala sam ga i zaključila kako ne bih imala ništa protiv toga da i meni donese cvijeće. Baš je zgodan...Ali, takvi su zauzeti!
Ma, nema veze...Idem ja danas na limunadu.
A on neka kupuje cvijeće svaki dan drugoj sestri, ženi ili ne znam kome. To nije moja briga!

Začula sam diskretno nakašljavanje i onako zbunjena, pogledala sam u muškarca koji je stajao i čekao da mu se obratim. U svojim razmišljanjima, zaboravila sam na njega!
Ajoj, moram popraviti utisak...
Nasmiješila sam se najljubaznije što sam mogla i upitala ga što želi....

"Dobar dan, imate li ruža? Žutih ruža!?"


KRAJ
|07:12 | Komentari (52) | Isprintaj | #

<< Arhiva >>