srijeda, 16.06.2010.
O obećanju. I o pripadnosti.
Ljubavniku sam obećala kada me onda ljubio
pred čitavim svijetom, bestidno,
obećala sam nešto sasvim skrovito i žensko,
ne naglas,
šutjela sam i osmjehnula se,
obećala ono što se obećava muškarcu koji odlazi nekamo
i želi biti siguran
da je zapišani teritorij njegov.
Sigurna sam, jedan muškarac noćas ne spava
jer ga smeta obećanje koje njemu nisam mogla održati;
grize se od zavisti sad kad zna da sam vlasništvo Ljubavnika.
A Ljubavnik to nije tražio. Jest, ali nije naglas. Zato i jesam.
Crnac me pitao želim li ga bolje upoznati,
hodao je za mnom ulicama, uspeo se stubama za mnom,
rekao da sam lijepa, da misli da me može voljeti,
zvao se isto kao i Muškarac Koji Noćas Ne Spava,
samo je bio puno nježniji i smijao se iskreno.
Bila sam ljubazna i rekla mu da me ne zanima jer sam odana
čovjeku koji to nije tražio naglas.
Ljubavnik je zanimljiv. Znam nabrojiti sve što obožavam na njemu.
Drag mi je njegov uskličnik koji prijeteći izgleda,
iako znam da je po dogovoru. Znam to. Svejedno sam pitala. A znam.
Namćor kada pada kiša.
Muškarac gleda kroz prozor.
Crnac luta.
Ljubavnik odavno spava.
- 00:18 -