zapisi starog šajzera
srijeda, 03.01.2007.
Pes i Pepe (kad dvojica loše razmišljaju ilitiga afrički san)
- Pes?
- Ha?
- Vjerujes u duhove?
- Kak mislis? Ono u bijelim plahtama ili ono kaj te po noći vleče za vuha?
- Daj ne pizdi! Mislim, da li vjeruješ da postoji nekaj kaj je tu, za nas nevidljivo? Nekaj kaj nas gleda ili more videt u svakom trenutku kad mu se sprdne?
- A čuj, ak me pitaš da li postoji nekaj kaj je starije od nas, nekaj kaj je ostalo kao otisak svih njih kaj su živeli... ne znam.... valjda.
- Ma to sam i mislil. Ono... nekaj kaj te more videt i kad misliš da te niko ne vidi... znaš, jebiga... ono, delaš nekaj kaj najrađe ni sam ne bi znal da delaš, ali... posel je....
- Ha, ha, ha...Misliš, drkaš na kapetanovu ženu ili torbaš seržanovog komada?
- Ne jebi me, ozbiljo te pitam!
- Gleč, preveč toga mislimo a ne izrečemo. Kam to ide? Nekam mora otiti. Svaka neizrečena misao je neka energija. Ak je energija neuništiva i samo more mijenjati oblik, a ova ostane samo kao misao, nekam mora otiti. To valjda ostane negdi pospremljeno. Sve moje misli koje su ostale neizrečene buju moj duh.....
- Aupizdumaterinu! Lezi!!!!
Fljok! Fljok! Žvju! Fljok! Rafal preleti po riječnom pijesku i kamenju....
- Jebem im mater dosadnu i na svu sreću ćoravu!
- Šuti, kenjaj! Sve bu plaćeno! Le beau Belge plaća sve!
-J e, ak se nekomu od ovih mau.mau ne posreći pa fula kamen i pogodi nekoga od nas!
- Aha, ak Titu otpadne levo jaje!
- Je, i ak Rankovićeva mater obrije bradu i brkove, hahahahahaha.. Nego, čuj, ono kaj sam te pital o duhovima, ma dušama, nazovi kak hoćeš..... misliš da su nam oni kakti nekakva porota? Onak, vidiju sve kaj delamo i zbrajaju nam poene?
- Kaj, onak ko u prefu? Gore, dole? Greh, dobro djelo? To misliš?
- Tak nekak.
- I onda buju nam sudili kad otegnemo? Hoćeš iskreno?
- Pa da...
- Ajmo ovak. Nas dvojica ležimo tu u blatu, ždereju nas sve moguće i nemoguće napasti kaj hodaju, gmižeju, pužeju, znojimo se ko prasci, pucaju po nama, smrdimo kak futači, nismo pošteno ni jeli ni spavali, ni pili ni jebali od pitajbogakad. A zakaj? Zbog love. Zbog zajebancije. Za koga? Za le beau Belge koji hoće svoje dijamante. Svoje! Čuješ me? Svoje! Hoće svoje dijamante u jebenoj prašumi, u pizdi materinoj od njegovog Zeebrugea, bogu iza kičme di živiju Kafri. Je, ali to nemre bez nas. Ne mislim bez nas dva, jer kaj se toga tiče, već bi mi debelo plutali niz Kongo da smo samo nas dva u pitanju. Mislim na sve nas. Na švabe, belgijance, francuze, sve. A s druge strane na nas pucaju nekakvi crni divljaki kaj bi nas rado i gricnuli. Kad se dohvate nečijih zaliha viskija, obloču se do besvijesti, pak se pokoljeju, pa se donekle strezniju, pa zrokaju koju misiju ili farmu, pa si priuštiju bijele curice i dečkiće. Pa na koncu sve porokaju. Ali, jebote, njihovim klincima su ti dijamanti bili špekule. I njima, i svima prije njih. Pizda mu materina, oni su tu doma! Pa koja vražja duhovna potota tu more reću ko je u pravu? Njihova ili naša?
- Ček samo malo, ono kaj oni delaju to ni ljudski!
- Daj me ne jebi! A ovo kaj mi delamo je? Isti smo! Pizdamumaterina, isti smo! Niti oni ratuju zbog kamenja kaj im niš ne znači, niti ti i ja zbog love! I jedni i drugi se fajtamo zato jer nam to paše! Zato jer smo nutra! Nutra, razmeš! Uživamo u tomu!!!! Nutra nisu oni koji stradaju! Oni kojima se ne fajta! Oni najebeju!!!!! Oni moreju biti porota! Oni su duhovi koji bi nam mogli suditi!!!! Ali jebiga, ko je od njih bez grijeha, nek mi sudi. Najdi mi dete kaj ni skurilo muhu, ženu koja ne psuje, muškarca kaj ne piša u lavabo. Jebe mi se........ daj pljugu, dost sam sral!
- To znači...
- Nisam završil! Ak misliš da postoji nekakav jebeni Zadnji sud, dan kad buju nam svima rekli kaj nas ide.....kurac! Niš od toga! Niko ne bi ni reč rekel jer svi imaju putra na glavi! Svi su nekomu nekaj krivi! I sve je ovo zakurac, zakurac i zakurac! Ovaj svijet je jedna obična kanta dreka u kojoj naivna lagana govna pokušavaju plutati i udahnuti malo zraka, i svaki ih kurac svako malo potapa, a tusta, gusta i teška govna mirno leže na dnu i debljaju se od potonulih krepalina! Tak, sad sam gotov.
- Bogme jesi, a i ja skup s tobom, videl sam perušku tam, z desne a niš se nije čulo! Znači da su Gonz i Pietro otišli u porotu s nožem prek grkljana, a i mi bumo ak ne zbrišemo! Pucaj, diži uzbunu i kidamo!!!!!!!!
---------------------------------------------------------------------------
Nije zlato sve kaj sija........ i obrnuto
Ide maca oko plota, ide, ide, ide....nigdi miša.....ma gdi miš u ovom jebenom pijesku......škorpion...to da, toga ima. Škorpion, zgleda grdo da ga vrag jebe. Hoćeš, nećeš, trnci te projdeju kad ga vidiš. Uvijek. Kolko god ga puta videl. I znaš da ni niš strašnoga. Ali trnci te projdeju. Taman i da te pikne, pikne te i zdopani doktor, boli neko vreme i nikom niš. I da te junkie u bijelom nije piknul i opet ne bi bilo niš. Ali, kad prošuška po podu, kamenu, grani....jebemumater, svaki put me zazebe u zatiljku. Ko kad proleti stršljen. Tam, doma. Isti jebeni zastrašujući zvuk. Ne isti. Ne, ni sličan, ali jednako strašan. I prokleta živina nije kao zmija. Ona kad te vidi beži. Ovo čudo ni ne zna kam ide. Sjediš, ležiš, spavaš, pizda od strašila ti se popenje po čizmi, po rukavu, pređe ti prek glave. Menace with no brains! Sranje, scheise! Kaj sam bas na to moral sad dojti! Sjedim pod stijenom, dupe, leđa, košulja i hlače natopljeni znojem i slijeljeni narančastim pijeskom raj za muhe, a ja mislim o škorpionima! A muha ko u priči. Za neverovat. Nigdi ničega, stoke, ljudi, zvjeradi, a muha ko da sam u štali!!!! ........a puh je orehe jel i rondal po tavanu....... Matermu! Ubila me ova vrućina i jebeno čadsko sunce! Počel sam dremat i benavit. To si pak nesmem dozvolit. Pes je gore na čuki, kak je tek njemu! Tam ni hlada nema. Morti za glavu i rame. Onda ti zgori rit. I noge otekneju ko buhtli. Daj Mahdi, daj se pojavi pa da završimo tu pizdariju! Koji Mahdi, priča iz davnih dana! Ma još je tu, samo je promijenil naočale i putovnicu. Bradu nije obrijal. I ovaj naš je samo crn. Nije drap ko škorpion. Jebali te škorpioni! Gleč levo, gleč desno, digni dupe, nema ga, uf..... jebote, na kraju bu me kakav ofarbani mulec skinul zato kaj se meškoljim zbog škorpiona! Miruj, miruj srce! Nema mrdanja.............a guske se elegantno pacaju pod mostom i klinci pecaju klenove i japanere......... i voda je zelena......Opa! miruj! Nisi doma! Prokleta vrućina. I ustajala voda iz pljoske. I znoj. I muhe. Muhe, pizda im materina pa kaj sam ja tu jedini???? Kaj ne jebeju Pepea, sto metri dalje! Ko da on smrdi manje od mene!!!!!! A kak smrdim!!! Jebote, da ovakav dojdem doma zaprli bi me mam u ludaru!!! Kaj god, zbuksali bi me na Goljak bez suda i suđenja, samo da se približim granici J)))) i Pesa, i Pepea. A pijesak mi se trusi za vrat.........sipi........sitno, ko sugi sneg s bora pred kućom.......Omajkutijebem! Škorpion! Hop ja iz zaklona, fljuk!.. metak u pijesak pokraj mene! Hop ja natrag u zaklon i štump! sidewinder opadne s kamena pokraj mene! Koji kurčevi škorpion! Koji jebeni kukac! Deset centi od glave gleda me u oči jebena otrovnica!!!!!! Gledam ja nju, gleda ona mene. Ne mrdam ja, ne mrda ona. Strah mene, strah nju. Pat da nemre biti patastiji!!!!!!! Dišem ko leptir, na dupe. Nema mrdanja. Diše ona ko parni vlak, onak, vidim da joj se koža giba. Zapravo, diše i ona na dupe od straha, ali, jebiga u strahu su velke oči, a mene ne da je strah nego bi sad najrađe štrudl od jabuka i veeeeeelku čašu limunade! Aupizdumaterinu, na kaj ja mislim! .........doduše, ko zna na kaj ona misli. Morti na gekone i skočimiše. Jebote! Ova se napela!!! Sad sam najebal! Ak se mrdnem, piknula bu me! Ak ostanem, očito je shvatila da me more piknuti kad hoće! Sad više nije pat!!!!!! Sad je šah mat!!!!!! Sviš!!!!!! Zabije se ko strela u pijesak par centi od moje ruke!!! Malo se zmrda i elegantno odsajda po pijesku! I kaj, za neverovat, u ćubama drži škorpiona dugačkog ko moj dlan! Jebo pustinju, jebo Čad, jebo nofce, jebo slavu, jebo agenta u Bruxellesu, jebo dječačke snove, jebo hlače i gaće koje sad smrde, ne više, nego drukčije!!!! Iz kojih mi razloga ratujemo, a ovi božji stvorovi ne ratuju ali vode bitke koje mi nemremo ni sanjat!!!
Poanta? Nema je. Priča je priča. I ak dobra, pa i da je najbolja, prošlo bu dugo, dugo vremena dok ju Pes i Pepe nebuju čuli :))))))
----------------------------------------------------------------------------------
Trojica u mraku
Sjedili smo dokono, raspljaskano kao amebe, onak kak samo mi to znamo, Pipo, Pes i ja, pred kaminom stare provansalske seoske kuće i lametnirali o nedikučivo dubokim velikim izrekama, još većih, umnih ljudi. I uvijek se, kolko god se mi trudili biti pametni, vraćalo na brojenje ožiljaka i «Vive la mort, Vive la guerre, Vive la sacre mercinerre!», uz dizanje čaša punih tekućeg granata i rubina. Baš smo mrcine! ;))))))). Godinama lutali, padali, dizali se, pucali, stenjali i smijali se. Bogme ponekad i kričali kao životinje. Sve u svemu, nije nam bilo dosadno. Naravno da ni Pipo, ni Pes ni ja prije tog davnog preveslavanja Jadrana, bez putovnica, bez love, bez ičega, Francusku nismo ni videli, a kamoli se zvali nekim šlampavim imenima. Blatni potočić sudbine nam je to dodijelil i s njim smo i otekli.
U kaminu ugodno pucketaju stare iskrčene kvrge loze, vino je slađe od noći, prijateljsstvo veče od svijeta. Bili smo, vidjeli smo, učinili smo. Uvijek zajedno. I u blatu do grla i u mutnim vodama punim pijavica i zmija i u neznatnim packama hladovine pod užarenim narančastim stijenama. E, to se broji. Za svaki dah, jedna zvijezda. Za svaki dan jedna galaksija. Za svaku kap znoja, kap tropske kiše. Za svaku kap krvi po jedna psovka. A psovali smo puno. I još uvijek psujemo. Reda radi. Da se održi tradicija J. I ono najbitnije, za svaku ženu koju smo ljubili, po jedna čaša vina. Svaki dan. Jedna je čaša uvijek posvećene nekoj dubokourezanoj uspomeni. A srca su nam, i duše izrezbareniji od gotičkih katedrala.
Razbijamo i grickamo mandule i svemirski uživamo u pucketavoj tišini teškog mirisa vina i dima. Meso se napacalo jos sinoć i za neko vrijeme stenjavo ću ustati, odvući blistavocrveni sadržaj široke politrene čaše do frižidera, zastati prije nego uhvatim ručku odvratnomaslinastozelenog westinghousea i otpiti još jedan uski gutljaj. Onako, stisnutih zuba i napetih usnica, povukavši pri tome, samo dašak zraka.
Sad ide recept za poskoka i kravosasa na provansalski, ali sumnjam da to ikoga ovdje zanima, pa ćemo to blago bogova ostaviti nama trojici...
Zaključak je priče, da nije za svakoga svakakav život. Za nas nije ovaj, dosadni. Nakon večere, uz zadnju čašu vina, zadnje sjećanje na ljepotu, uredno ćemo si sprašiti metak u glavu i obuzdati ljepotu ove noći
......jebiga, ipak je danas prvi dan zime ............
---------------------------------------------------------------------------------
Pesovi blagdani
Sjedi Pes doma, otvara već četvrtu butelju Chateau neuf de Pap, bulji u kamin i ne misli ništa. Apsolutno ništa. O ničemu. Slike koje prolaze kroz plamen nisu misli. Nisu povezane, jednostavno se slažu, prepliću i odlaze. Uzvrte se s dimom Getanes-a i rasplinjavaju. Odlaze tamo od kud su i došle, u mrak prašnjavih ladica sjećanja. Trometarski božićni veselo okićeni bor pretvara se u žarki pijesak Sahare koji jednostavno odsipi u močvare srednje amerike. Tu i tamo, kroz gusto lišće i mutne vode izroni pokoje nasmijano lice. Pretvori se u neko drugo, zgrčeno, krvavo i potone. Klade pucketavo izbace u dim petarde sa snijegom pokrivenog Zrinjevca. Petarde kupljene kod Kljabe, ispod ruke u Oktogonu. Zelene piratice slijepe se u rafal stonera po bananinom lišću i zvijezdama nepoznatih cvjetova. Cvijeće kao lica žena koje je volio, ljubio i obljubljivao. Pupoljci kao nikad viđena djeca koju je ostavljao po zabitima. Dim i vatra šaraju slike poklona pod borom, lica roditelja, predivne oči cura sa sklizališta na Šalati. Francusko vino je gorko u sjećanju na jeftino kuhano vino u Puntjarki. I purica, purica z mlincima, koja naranđasta, slatka i mirisna izranja iz plamena kamina. Potegne dugih sedam gutljaja iz butelje, zagrize u hladni sendvič da mu se ne digne želudac i uzdahne. Ne misliti, samo ne misliti. Ne misliti na želudac koji se buni, na proščost koja se buni, na osjećaje koji se bune, na sjećanja koja se bune. Aupizdumaterinu i Badnjak, i Božić, i Štefanje i Novo leto kad se svi bune. I nemreš im niš. Revočicoja koja ždere svoju djecu, u ovom slučaju Pesov mozak. I kad nije siguran da li mu se grči želudac ili se grči sav.
I jedna jedina, prokleto usamljena misao probije se iz nutrine: Isn' life a bitch!
-------------------------------------------------------------------------------
Pepeovo blagdansko veselje
... da Pes ne bu sam...
Darling, si pogledao puricu?
Marš u pizdu materinu i ti i tvoja purica i kolači i mlinci i francuska salata i hladni krmasi! pomisli Pepe i s patničko ubilačkom facom krene prema štednjaku.
Pazi da se ne presuši, nemoj da nam gosti misle kako sam loša kuharica!
Aupizdumaternu i ti tvoji gosti i ta tvoja rodbina i ta hrpetina dernjave i cendrave dece! – misao šibne kao bič – Na kraju krajeva ionak pol toga sam ja delal!
I daj makni te svoje knjižurine s kauča! Kam buju se ljudi seli!? I nemoj ih samo nahitati u spavaću sobu! Možda se netko hoće i prileći!
Ojebotipasmater i spremanju i razjebavanju kreativnog nereda, samo zato da mi se po kući mota hrpetina grebatora i ljigavaca! – ovaj puta ispod glasa promrmlja i primi se podlijevanja purice.
Čuj, dragi, jesi li zmazani veš metnul u košaru, ili bum ja morala opet sve pospremati iza tebe ko i obično?
Jesam, draga, i jebo veš, pa nebuju valjda se gosti išli torbat u veškuhnju!!!!
Kaj si živčan? Kaj se dereš? Pa kaj se nemremo normalno razgovarati bar na današnji dan?
Aukurac! – spusti Pepe žlicu s treskom.
Takav si stalno, daj barem danas se ponašaj normalno! Dolaze moji i ne želim da bude otrovnih primjedbi i vrijeđanja!
Stara, znaš kaj, steram ja u kurac i tvoje, i tu jebenu puricu, i bor, i darove, i kolače i one ljigave Kravece i njihov upišani i slinav neodgojeni nakot!
Pepe širokim zamahom šutne stolicu preko cijelog dnevnog boravka, iz komode izvadi putovnicu, stavi je u jaknu i počne se oblačiti.
Kaj je, sad bežiš, ko i uvijek! Kad god je meni teško, ti odlaziš! Nejdeš ti nikam! – zajapurenog lica, iskolačenih očiju žena se baci prema ulaznim vratima.
Elegantnim pokretom izvježbanog komandosa stokilaša Pepe je počisti s vratiju, otvori ih i smireno reče: Life is a bitch! Uživaj s tom bagrom, ja odoh Pesu u Francusku!
Cika, dreka i vriska dostojna svađe kurvi u Gajevoj isprati ga šljunčanom stazom, odzvanjajući još dugo ulicom.
Life's a bitch! Pes barem ima svoj mir! – izusti ulazeći u taksi
------------------------------------------------------------------------------------
Pipov smijeh
Leži Pipo na obali rijeke i smiješi se. Zapravo se više ceri nego smiješi, ali se ceri svevremenski. Misli Pipo na Pesa i Pepea. Jedan u zatvoru bez rešetkih s rospijom na mrzlom sjeveru, drugi sam kaj pes u ladanjskoj vili u, i u ovo doba godine, mlačnoj Provansi. Misli si Pipo kak je zapravo jedini ostal dosljedan furki s kojom su krenuli osvajati svijet, srca i slavu. Jedini se je vratil. Samo je on opet primil MAS u ruke i zapizdil pustinjom i prašumom. I zna Pipo da je dečkima pakao od života, i ceri se. Jemput kad se primiš posla, obavi ga do kraja. Do jaja. Vratil se Pipo Africi i grlenom smijehu. Nitko na svijetu ne smije se ko Kafri. Kad čuješ jednog kak se smije, čuješ cijelu Afriku. Čuješ joj srce i dušu. Cijeli svijet se još uči davno zaboravljenom smijehu, a ovi se ovak smijeju od kad su z drveća opali. I njega su naučili. I on se smije i smije i ne prestaje. Smije se Pipo suncu, rijeci, džungli i savani. Smije se Pesu i Pepeu i njihovim srušenim životima. Smije se svijetu koji ide u kurac širom razrogačenih očiju. Smije se prošlosti i mladosti, ljubavima i mržnjama. Smije se tučnjavama po plesnjakima (naročito ritualnim tučnjavama na busnoj stanici na Mažurancu, nakon Tucmana) i polunježnim drpanjima u sjenama. Smije se Božićima i Novim letima razbacanim po svijetu, trenucima kad niti je on znal da li su starci još živi, niti oni da li je on. I još uvijek žive u obostranom neznanju. Jer, kad kreneš stazom slave, stupaš sam. Ime, povijest, sjećanja, sve, baš sve nestaje s podrapanim dokumentima, negdje na dnu luke. I, na trenutak, unatoč smijehu, Pipotu bi možda i pobjegla koja suza. Bi, da ima oči. Bi da ima suza. Ali jedino kaj mu se skotrlja niz jagodičnu kost je nekoliko zrna pijeska, koja izbaci skočimiš koji udobno stanuje u njegovoj, dopola u pijesak, zakopanoj lubanji na pjeskovitom žalu bezimene rijeke u dubini bezimene smaragdne džungle.
I pomisli Pipo, po prvi put, možda bi bilo bolje da smo si sprašili metak u čelo one zvjezdane noći u Provansi i grmeći odtutnjili u suton bogova. Jedino, falil je četvrti. Jahač apokalipse...
